PREMOŠĆAVANјE PAMĆENјA

Povodom knjige Svetislava Lj. Markovića

Moravička premošćavanja (Nušićijada, Ivanjica 2016)

 

 Postoji zemlјa živih i zemlјa mrtvih, a most

između njih je lјubav, samo ona jeste, samo ona ima smisla.

(Tornton Vajlder, Most Svetog kralјa Luja)

 

Mostovi su večna tema, kao što je večna želјa da se dosegne nepoznato, da se upozna ono što nas razdvaja i razume ono što nas spaja. Da nije mostova, ostali bismo stalno na istoj, svojoj obali, i nikada ne bismo iskoračili iz istorijskog i teritorijalnog determinizma, niti bismo se usudili da pobegnemo ili da se suprotstavimo sudbini. Knjiga Moravička premošćavanja govori upravo o tome, o dve obale i jednom gradiću koji je postao grad onda kada je shvatio reku, ne želeći da je pobedi, jer mostovi ne menjaju samo krajolik već i lјude. Zato je možda knjiga o mostu važnija nego knjiga o gradu. Važnija je i od knjige o reci, jer reke menjaju tok, ali mostovi čuvaju samo jedan put i samo svoju drevnost i smisao. Zato ovogodišnja centralna tema Nušićijade nije samo omaž gradu i građenju već nešto mnogo dublјe, pretpostavka postojanja i jednog i drugog.

Istraživati put ideje i njene materijalizacije u duhu podrazumeva traganje za korenima smisla, za onim što je svemu prethodilo. Sve što postoji u vidlјivom svetu nužna je projekcija duhovne slike, unapred odsanjanog puta, želјe da se prevaziđu ograničenja. Istorijski kontekst i razvoj ideje i konačna materijalizacija mosta na Moravici, prikazani u knjizi Svetislava Lj. Markovića, samo su dobro istražen i prikriven okvir tog dubinskog smisla.

Poznanje života i smrti osnova je opšte civilizacijske zapitanosti, straha i nade. U mnogim mitologijama, prelazak u drugi svet vodio je preko reke – dinamičkog principa protoka, koji je simbolizovao proticanje vremena, ali i stalnost života, budući da je tok stalan – reka protiče, a ne otiče. Bilo je potrebno da se najpre premoste želјa za prelaskom i ideja o postojanju sveta i „s druge strane“. Ideja je morala da se oživotvori u svetu poznatih simbola, dobivši lik i priliku lađara – čamdžije, splavara, koji skoro u svim mitologijama i mitološkim učenjima prevozi duše na drugu stranu. Samim tim, on je i posednik tajne onoga što se nalazi na drugoj strani, a to znanje pripada samo posvećenicima, bogovima i polubogovima. Ali, bez obzira na jasnu hijerarhiju božanstava, splavar je samo jedan, i u tom smislu on je personifikacija prelaska, ličnost u kojoj se stiču znanja poznatog sveta i strahovi od onoga što je izvan poznanja – druge obale. U nadogradnji simbola možemo slediti i analogiju koja se projavlјuje u obliku ipostasa – lica koje simbolizuje prelazak i tajno znanje i koje kasnije evoluira u materijalnu građevinu i civilizacijsku potrebu i naviku.

Metaforika mosta je traganje za tajnom, dok splavar evoluira u čuvara mosta. U nordijskoj mitologiji most se zatrese kada preko njega prelazi neko ko nije umro, a čuva ga stražar koji, ugleda li da mu se približavaju neprijatelјske čete i nepozvani gosti, duva u rog. U religijama koje su nastale kasnije (islam, prim. aut.) jedini prolaz između dva sveta jeste most – ćuprija, kojim duša prelazi u nematerijalno carstvo. Simbolička predstava mosta u nebeskoj zemlјi podrazumeva da je on uzan koliko i oštrica mača. Onaj ko sa sobom nosi greh, strmoglavlјuje se u provaliju. Slični motivi pojavlјuju se i u severnoameričkim indijanskim bajkama, u kojima je most napravlјen od male drvene grede. U starokineskoj slici sveta, most koji povezuje dva sveta takođe je veoma uzan, toliko da se grešnici survavaju u bujicu gnoja i krvi. Most od debala mora da pređe i hodočasnik Sjuen Cang, koji iz Indije donosi poučne spise. U religiji parsizma preminuli mora da pređe preko mosta Cinvat, koji je uzan koliko i vlas kose, a grešnici se s njega stropoštavaju u pakao. Ako bismo ove mitološke izvornike morali da uprostimo književnim citatom, onda bi bilo neophodno da iz sećanja prizovemo knjigu Torntona Vajdlera (trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade), nepravedno zaboravlјen svetski književni klasik, Most Svetog kralјa Luja. Sudbine nekoliko lјudi prepliću se na mostu između dva sveta, kada je svako pitanje suštinsko i kada svaki odgovor mora biti iskren, zato što je jedino na takvom specifičnom mestu moguće istovremeno spoznati večnost lјubavi i prolaznost života.    

 Na dugu i mlečni put na nebeskom svodu gledalo se kao na nebeske mostove. Dakle, mostovi nisu samo sredstva komunikacije i spoznaje već simbolizuju i prelazak u drugi oblik postojanja, koji se može savladati samo pomoću tačno određenih obreda prelaska (rites de pasage). Takve rituale mogu da dosegnu jedino oni koji imaju želјu i znaju težinu i misiju njenog ostvarivanja. Zato je podizanje mosta između svetova toliko značajan verski događaj da mu je potreban sveštenik (pontifex) kako bi podstakao komunikaciju između obala – on je tumač ideje. Mesto sveštenika će u budućnosti svakako evoluirati u ulogu zadužbinara-graditelјa i arhitekte-tumača.

Tokom izgradnje mostova u drevno vreme, morale su da se prinose žrtve. Vestalske device u starom Rimu bacale su lutke sa starog mosta u Tibar, sugerišući izgradnju novog. Mostovi su imali i svoje bogove zaštitnike; oni su čuvali prelaz od zlih sila i demona koji su s tamne strane hteli da se domognu lјudskog sveta. Most je svakako živi mit (termin Malinovskog, prim. aut.), koji bliže opisuje lјudske postupke i puteve, svesno i nesvesno, ali se preko mita ponovo stiže na početak vremena, dostiže se ne-vreme, i ponovo prisustvujemo činu stvaranja i prodiremo u prvobitni svet, prožet prisutnošću natprirodnih bića. Ovaj tekst i svesno iskrivlјavanje konačnih znanja dovolјno govore u prilog tome.

Relativno lako se može, sledeći puteve primarne potrebe, mitoloških refleksija i njihovih varijacija, u zavisnosti od dublјih životnih kauzalnosti, dosegnuti smisao mnogih građevina koje su obeležile civilizacijsko uzrastanje čovečanstva, ali se nikada, bez obzira na jasnu primarnu potrebu, ne može do kraja i racionalno dosegnuti i objasniti simbolika mostova. Možda je najbolјe definisati prostor koji na najsveobuhvatniji način može objediniti ideju i ličnu mitologiju mosta. Prema Levi-Strosu: „Mit je, dakle, savršen logički model za razrešavanje protivurečnosti, model koji proističe iz težnje intelekta da sve harmonizuje.“ Harmonizacija ideje o „drugoj obali“, o drugosti uopšte, inkorporirana je u želјu da se ona i dosegne. U drevnim tradicionalnim i magijskim učenjima, davanje određenog imena detetu uspostavlјalo je izvestan spoj i most između bića i božanskih suština, vezujući ga time za čitav neveštastven svet i nasleđe svih onih koji su to ime nosili. Dakle, most je i onomastički simbol, ime zaštitnika koje rasteruje demone i spaja svoga nosioca s galerijom predaka, u večnoj lјudskoj želјi da se dosegne nepoznato u sebi, projektovano izvan poznate aksiološke ravni bića.

Izlivanje pojma iz mitološkog ili religioznog obrasca neizbežno je steklo i materijalizaciju u komunikaciji i jeziku, koji neminovno čuva smisao i značenje, pogotovu u sintagmama „porušiti sve mostove za sobom“, „graditi mostove između naroda“, „graditi zlatne mostove“, „magareći mostovi“… koje dovolјno ilustruju jačinu simbolike reči. U heraldici, mostovi su centralni motivi gradskih grbova. U Insbruku su to pontonski mostovi, u grbovima Mostara i Višegrada centralni motivi su najprepoznatlјiviji mostovi, a u Ivanjici, odnosno na njenom gradskom grbu, izobražen je upravo stilizovan most na Moravici.

Mostograditelј je personifikacija ideje i nije samo neimar koji sprovodi ideju u delo – on mora biti ideja sama. Pre svega, potrebno je da se izbori s dinamičkim principom – rekom, i da na taj način podredi prirodu, ali, takođe, treba da je sačuva neokrnjenom, nepatvorenom, jer dinamički princip reke treba da bude sastavni deo konačne vizuelizacije mosta. Znači, koliko je arhitektonski i lјudski, most treba da bude i prirodni princip i da u sebi nosi karakteristiku ideje spregnute s potrebom, ali i ideju krajolika. Kao u muzici, kada se spolјni i unutrašnji podražaji pretvaraju u melodiju koja savlađuje vreme na isti način kao što most savlađuje prostor i reku – personifikaciju protoka vremena. Zato u knjizi Moravička premošćavanja posebnu pažnju treba obratiti na topografsko i prirodno okruženje, koje autor posebno apostrofira kao neophodni okvir simbioze građevine i njene okoline. Pogotovu je to važno u ivanjičkom kraju, kojem je priroda jasno zadala osnovne smernice poetike života i njegovog vizuelnog ispolјavanja.

Ipak, neminovno je da jedna građevina koja u drevnom poimanju može biti i korisna i lepa nosi u sebi obrise lјudske drame, u kojoj se ukrštaju čovekove želјe i san o lepoti. I na to je Marković mudro i tačno ukazao analizirajući procese koji su prethodili izgradnji mosta na Moravici. Most ne menja samo sliku krajolika, niti potrebu kretanja čini apartnijom i lakšom, on menja život zajednice, uvodeći u nju jedan sasvim drugačiji pogled i potrebu. Kada se premosti bezdan, više ništa nije isto, jer postojanje takve građevine narod oseća i tumači intuitivno, iz pozicije svojih potreba, dok se dublјi smisao prepoznaje kao razmena uticaja koji ostavlјaju neizbrisiv trag u kulturnoj i nacionalnoj matrici. Narod stvara građevine na sliku i priliku svojih najdublјih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polagano utiču na karakter i navike naroda. Ne postoje slučajne građevine, ne postoje bezrazložni oblici i linije u arhitekturi, egzaktnost u stvaranju uvek svedoči o duhu koji nadilazi sve. Mostovi najbolјe svedoče kako su se spregli potreba i vrhovi duha, život višeg reda i suštinskih potreba.

Postoje dve notorne činjenice koje na ovom mestu moramo prihvatiti. Most treba tumačiti kao metaistorijsku datost, kao deo kosmičke tajne, koja se događa u mnoštvu svetova istovremeno i projavlјuje se kao totalitet procesa u inomaterijalnom biću, u drugim oblicima prostora i drugačijim elementima vremena. I druga, ne manje važna: most je preplivao istorijsku bujicu i pučinu, postajući, na drugoj obali, nadistorijska činjenica, s nadistorijskim bivstvovanjem. Zato eshatološka viđenja uglavnom imaju tri stepena: harmoniju, otkrivanje lažnog identiteta harmonije i, na kraju, dolazak Spasitelјa. Gde je u svemu tome most kao religiozni ili istorijski simbol i arehetip? Upravo u svemu tome, ne kao činjenica ili predtekst, već kao percepcija; kao večita čovekova želјa za iznalaženjem pravog puta – sistem uslovnih znakova koji otkrivaju pravo lice stvarnosti ili pravo lice subjekta koji tu i takvu stvarnost oblikuje. Dakle, iako je most u kontekstu istorijskog nasleđa metaistorijska činjenica, osnovna odlika njegove ontološke šeme jeste protoistorija, kojoj prethodi mit kao svevremenost.

Možda je drevni most (drevnu želјu, prim. aut.) čovek nosio u sebi od samog početka, kao simboličku kontraindikaciju svoga postojanja. Ili, jednostavnije rečeno, kao najplastičniju sliku svog putešestvija po zemlјi. Iako sve može izgledati besmisleno u vremenu kada je „čovek poleteo u kosmos“ i kada je jaruge i bezdane svojih strahova počeo da savlađuje na drugi način – nije tako. Ideja je pretrajala ne zbog toga što je napretkom tehnologije dobila savršeniji oblik i osvojila bolјi materijal, već stoga što čovek nije evoluirao dalјe od svojih magijskih svojstava i želјe da razara i na razorenom ponovo gradi. Veliki vezir i zadužbinar Mehmed-paša Sokolović porazio je mnoge zemlјe, a na porušenom je gradio njegov verni mimar i neimar Sinanudin, koji je svojim građevinama pokušao da dosegne očekivanu slavu pobede i veličinu pobednika, ali i da metaforično još jednom potvrdi da je želјa ostala ista i da se njene elementarizacije ne razlikuju od onoga što je prethodilo – mostovi su prava slika ideje da nema pobednika i pobeđenih, nema večnih vladara, hijerarhije i ideologije, večna je samo želјa da se premosti ponor i dosegne vlastita sudbina na drugoj obali. Zbog toga je verovatno i velikom piscu Ivi Andriću most najbolјe poslužio kao autentični simbol kojim je hteo da dokaže prožimanje dve vere istih lјudi, dva boga i dva suprotstavlјena sveta koja se uništavaju i dezavuišu, upravo u toj istosti – u zajedničkoj želјi da budu ono što ne vide u sebi, a mrze u drugome. Upravo zbog toga simbolika mosta uspeva da u sebi objedini protivurečnosti lјudske prirode i da je prikaže istovremeno u veličanju i poricanju.

Prava priroda ove intelektualne protuberacije najbolјe je sadržana u jednoj drugačijoj, književnoj personifikaciji mosta. Svako razdoblјe suženo je u svom kulturnom dometu, a mnogi tumači dele tu uskost doba, s pouzdanjem u vlastiti ukus koje s vremenom prerasta u tvrdoglavu isklјučivost. Mnogi su slepi za ideju da je svaka delatnost postala rad, osim umetnosti, a mostovi su upravo sredokraća između ta dva suprotstavlјena pola lјudskog shvatanja. Umetnička delatnost je jedina održala jedinstveni smisao – ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Zato, ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralne prožetosti, a s njom se gubi i smisao delatnosti.

Most na Moravici nije samo most, kao što ćuprija na Drini nije samo ćuprija, jezički arhaizam koji imenuje materijalni oblik. Kao što „premošćavanje“ nije samo građevinski poduhvat već i duhovno uzdizanje, kao što su mostovi baština čovečanstva – istovetnost koja se stvara između naroda, reka i obala, bezdana i neba koje ga prekriva. Ljudi su uvek negde između.

Neprepoznavanje dualizma između kultura geometrijskog i istorijskog tipa, kako ih je podelio filozof Konstantin Nojka, osnov je suštinskog nerazumevanja. Jedne (geometrijske kulture) spadaju u red duha, dok su druge deo reda prirode. Geometrijske kulture uvode ideju reda i uklјučuju poslednji smisao geometrije – imanentnost, ignorišući realnost. Istorijske kulture upadaju u zamku iskustva i postaju sluge realnosti. Svet kao prisutnost, kao živa činjenica, datost… pretpostavka je istorijskih kultura, onih kultura u kojima tok, sudbina i aktuelnost odnose prevagu. U inverziji atributa ova dva kulturna modela počiva sintaksički i simbolički smisao puta mosta i mostograditelјa. Geometrija je došla na mesto sudbine, a sudbina na mesto istorije – tu počiva osnova lutanja, istorijskog i stvarnosnog usuda, mosta i mostograditelјa, ali i civilizacije uopšte. One se susreću u ovakvim istraživanjima, u težnji da se dosegne smisao potrebe i potreba za smislom, kao što je prilјežni istraživač i hroničar ivanjičkog kraja i mostova Svetislav Lj. Marković i uradio. Posvećeno i mudro, znajući da je tema velika i značajna i, kao i sve velike teme, beskrajna.

 

PRE NEGO ŠTO PREPOZNAMO DAR, TREBA DA NAUČIMO DA DARUJEMO

U današnje vreme teško se neko usudi da ne sudi. Kao da ozbiljnost izvan suda i osude i ne postoji, kao da ljubav i viši interes ne postoje izvan hvalospeva, pogotovu u tumačenju umetničkih dela, književnih posebno. Za izbegavanje te zamke učenih ali ne i naučenih, neophodan je dar ljubavi. Ljubav, a ne korisnost, pravednost, a ne interes, suština su II zapovesti Trojičinog božanstva… A bez toga, bez te suštine, na koju nas opominje i jevanđelist Matej (22: 37–40), ne mogu se očuvati ni smisao ni dostojanstvo čovekovo. Zato su retki objektivni tumači, zato više sudimo, a malo razumevamo. Zbog toga naša „odgovornost“ često postaje karikatura naučnih i umetničkih principa i (para)etičkih merila. Vladeta Jerotić u knjizi Darovi naših rođaka, petom nastavku sage o promišljanju nasleđa srpske književnosti i umetnosti, kaže: „Pravi autoritet u čoveku i voli i ceni čoveka, jer poznaje svoje božansko poreklo, lažni autoritet niti voli niti ceni čoveka, jer mu je poreklo u gordom Luciferu, a ne u smernom Bogočoveku.“

Jerotićev način tumačenja i razmišljanja u ovoj knjizi nije ni „objektivizam“ ni „idealizam“, „iracionalizam“ ili „scientizam“, kako bi, na osnovu pogrešno shvaćenog pristupa, ovu knjigu okarakterisala ovdašnja kritika, potopljena u čaršijski ili pseudonacionalni akademizam pogrešno i naivno shvaćene evropske ideje. Pravoslavni diskurs nije ograničenje, kako bi ti isti tvrdili, istorija evropske i većim delom svetske civilizacije jeste hrišćanska, ali autor na tome ne insistira ni u ideološkom ni u vrednosnom smislu. Ne postoji želja za prevrednovanjem ili stvaranjem dominantnog novog komparativnog modela. Jerotićev način je potreba za razumevanjem, dubinska, pre svega, intelektualna, saznajna perspektiva. Važno je na ovom mestu to napomenuti, jer ideja spasenja, razumevanja ljudske i stvaralačke drame u odnosu na hrišćansko nasleđe i duh kulture nije teorijski model, već uspostavljanje višeg nivoa tumačenja, koji nužno ne isključuje teorijsko znanje ili nasleđe, ali pokušava da ode korak dalje u smeru saglasja i dijaloga s autorom. Zato što duh kulture nije moguće graditi na gordosti i samozaljubljenosti teorija ili ideoloških koncepata, već na razumevanju i dobronamernosti i želji da se ode dalje od isključivosti jednog diskursa ili kulturološkog stereotipa. Upravo onako kako je Toma Akvinski pokušavao da filozofsku Evropu spasi duhovne dileme kada je sasvim jasno utvrdio da hrišćanska ideja o Bogu jeste nadrazumska ideja, ali nije protivrazumska. Naravno, za ovo su sposobni samo veliki duhovi sinteze, spremni i dovoljno hrabri da traže obogotvorenog čoveka, a ne čoveka uslovljenosti i zavisnosti od različitih projektovanih kulturnih i ideoloških modela. Darovi naših rođaka spadaju, u hegelovskom smislu, u sintezu svih teorijskih pristupa, pre svega ukidanjem njihovih jednostranosti i objedinjavanjem na višem nivou, u liku tumača i u njegovoj odgovornosti prema prethodnicima (nosiocima darova, ne danajskih!), kao i u odgovornosti prema onim budućim ljudima, kojima su ti darovi namenjeni, odnosno onima kojih se nasleđe tiče. To je prirodan proces, kreativan, ali i nužno regresivan samo onda kada u sebi nosi i ideju budućnosti, „putovanja u obadva smera“. Na putu individuacije i geneze umetničke ličnosti neophodno je prožimanje religioznog i umetničkog. Nisu li sve velike spoznaje, iskustva i stvaranja religiozni činovi?! Ne doživljava li se svaka uzvišenost otkrivanjem božanskog u čoveku? Čovek se vraća Bogu tamo gde ga je prvi put naslutio – u prirodi, u procesu stalnog i istrajnog rađanja i umiranja. Razumeva ga u vrhovima duha – u umetnosti, tamo gde se najbolje i najjasnije vidi. Samo takvim razumevanjima čovek može u sebi da bude i predak i naslednik, da prepoznaje darove i da ih predaje dalje. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok, kažu tumači mitova. Stigavši do „kraja istorije“ (Fukujama), čovek ponovo otkriva sebe, stari smisao u „novom“ sebi. Oni koji proglašavaju kraj (kao u eseju o Miodragu Pavloviću u ovoj knjizi, s provokativnim naslovom „Otkrivanje smisla kraj je stvaranja“) nemaju dovoljno snage ili duha da shvate da kraja nema, ali je neophodno spoznati da ni smrti nema, a za to nam je ipak potrebna duboka i iskrena vera.

Ideja čovekovog traganja i trajanja nije vitalistička ideja fiziološkog određenja života (svest o poroznosti i prolaznosti), već svest o precima i potomcima, traganje za onom tačkom u kojoj se svi sreću. Ova knjiga je putokaz ka takvim mestima. Jer da nije tako, čežnja jasno prepoznata i apostrofirana u delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog bila bi sentimentalistička i patetična ustreptalost, a ne arhetipska čežnja za dubinama u sebi i oko sebe. Ne bi komparacija između Andrića i Dostojevskog – u jednoj manje poznatoj i manje navođenoj Andrićevoj priči,Čudo u Olovu“ – bila tako delotvorna i uspešna. Zašto Jerotić u tekstu „Kako danas razmišljati o ’čudu tajni i autoritetu’, povodom pripovetke Iva Andrića ’Čudo u Olovu’“, kaže da je ovo Andrićeva ispovedna proza? Šta Andrić u njoj „ispoveda“? Savremeni tumači bi ovu tezu proglasili nedovoljno tačnom, jer u pomenutoj priči pisac ne ispoveda ništa lično. Ali ispoveda nešto mnogo važnije, nadlično, a opet svoje. Opštu, čoveku prirođenu veru u čuda i duboku ličnu dramu dok tražimo takva otkrovenja ili dok se s njima srećemo. Čudo je prikazano i tumačeno kao vitalnost imaginacije ili snaga prave vere, a depresija i dekadencija kao posledice nedostatka mogućnosti da se uspostavi saznajna ravnoteža između racionalnog i verovanja u „ono što ne vidimo“. Na ovom primeru jasno možemo da primetimo princip traganja za darovima i želju da se dosegne dalje od ličnog (i piščevog i tumačevog), novi oblik pripadanja delu i piscu i mesta koja nisu „zatamnjena“, već toliko svetla da su nevidljiva onima koji gledaju iz mraka.

Andrić i Crnjanski se ne sreću u društvenoj ili socijalnoj perspektivi svog vremena, niti u zajedničkim temama, poetičkim bliskostima, stilskim podudarnostima… već u čežnji, u osećajnosti. Tekst o „Lamentu nad Beogradom“ je zato sav od osećanja i pokušaja da se pronikne u emotivnu mapu pesnikovu i sve one valere sete, tuge, nostalgije, želje… koji su prethodili stvaranju. „Čežnja kao Želja“ – kaže Jerotić tumačeći jedan deo iz Andrićevih Znakova pored puta i želju pišući velikim slovom – „prisutna je kod svih ljudi, ali skoro uvek žalosno preokrenuta Čežnja u požudu, Želja u bezbroj željica.“ Na taj način okolnim putevima dolazimo do suštine, do stanovišta s kojih se principi stvaranja i „muke duhu“ jasnije i bolje vide. Ili, kod Crnjanskog: „[…] Pesma kao čežnja neprestano izvire iz nepresušnog Izvora žive vode, zagonetnog Izvora Života.“ Čežnja je ono nesaznatljivo, prepoznato u nagonu, a ostvareno u stvaranju. Ne treba očekivati od pisca da imenuje svoje duboke tajne, jer ih često nije svestan u punoći njihovog postojanja, kao što nije u potpunosti svestan koga svojim delom citira ili koga, daleko u budućnosti, oslovljava. Zato Jerotić na pravom mestu citira Junga: „Potpuno je nevažno kakav su život vodili i kakvi su bili veliki stvaraoci, jer ono što su stvarali – delo je nadahnuća arhetipova njihovog kolektivnog nesvesnog.“ Upravo delo onih koji su im prethodili i onih koje su oni prepoznali u svojim potomcima, u najširem smislu. Ako nije tako, čemu onda stvaranje? Kome pišemo pisma iz podsvesti i ko nam ih to i za koga diktira?

Ovu knjigu ne treba posmatrati kao deo „nove kritike“, jer ona to nije. Jasno se stiče utisak da to nije ni autorova namera. On svesno izbegava proces koji je još davne 1967. opisao Sol Belou: „Kritika dočekuje čitaoca zaprečnim barijerama interpretacije. I publika se poslušno stavlja na raspolaganje tom monopolu stručnjaka – onih bez kojih bi bilo nemoguće razumevanje književnosti. Kritičari su, govoreći u ime pisaca, uspešno zamenili pisce.“ Ova hipertekstualnost u kritici trebalo bi da bude deo hiperobjektivnosti, ali nije. Egocentrizam naučne istine uvek stoji između objektivnog i subjektivnog, kao što, na isti način, zaprečava puteve od subjektivnog do istinskog postojanja, kako u nauci, tako i u životu. Jerotić usvaja teze i postulate ranijih tumača, često ih ne dovodeći u pitanje. Oni su polazna tačka za putovanje (Rajićevo „prokletstvo“ i melanholija, Dučićev odnos prema putenosti i ženskoj lepoti, na primer). Pomenute stereotipe Jerotić u svom tekstu analitički produbljuje, suprotstavlja ih drugom, širem i sveobuhvatnijem kompleksu mišljenja, objašnjava ih i rasklapa i ponovo sklapa u ključu novog značenja, između starih zabluda i novih uvida proširene recepcije, hrišćanske, kulturološke, filozofske, psihoterapeutske, mistične…

Treba takođe napomenuti da Jerotić i u izboru dela pisaca kojima se bavi u ovoj knjizi bira manje poznata dela, ona koja je kritika često zaobilazila, a u kojima se putevi za ovakvo dubinsko tumačenje bolje vide. Pravi primer za to je, kada smo ga već pomenuli, upravo Dučić, iako ni s Desankom Maksimović, Velimirom Rajićem ili Milutinom Bojićem i ostalima nije ništa drugačije. Nesumnjivo je da Jerotić dobro poznaje delo i biografiju Jovana Dučića, to se više nego jasno vidi, kao što se još na početku veoma dobro vidi da tekst o njemu neće ići u smeru već ispričanih priča o pesniku zakasnelog romantizma, nadahnutog patriotizma, pesniku čulnosti i putenosti. Jerotić bira pesmu „Zalazak sunca“, naglašavajući njen pre svega religiozni doživljaj, kako pesnikov, tako i tumačev, suptilnu parabolu koja kreće od čulnosti i završava u veri, sagledanoj iz aspekta mističnog doživljaja, muško-ženske uzajamnosti i otajstava u kojima se spajaju dva pola ličnosti – muški i ženski. Ali ne kao preduslov novog života, čak ne ni kao androgin ili ne samo tako, već kao preduslov razumevanja dualističke prirode, spoznaje koja nema nikakav polni, već božanski predznak. Svakako netipično za Dučića kakvog smo poznavali ili kakvog su nam ga predstavili u dosadašnjim izborima i tumačenjima.

Veoma su zanimljivi i oni delovi u kojima Jerotić pokušava da iznađe puteve ka piscu čak i onda kada mu se direktno opire. Na primer, u ideji sudbine ili sudbe („vladika Nikolaj je voleo tu reč“ – Jerotić), kada prestaje vera, a počinje verovanje da iza stava poricanja ili nihilističkog zanosa postoji dublji smisao. Ili u veoma dobrim, usuđujem se da kažem – veoma preciznim, dubinskim i smelim  tumačenjima poezije Velimira Rajića i Milutina Bojića, s kojim i počinje ova knjiga. Da li je Bojić učeni skeptik ili prorok? Da li je verovao da se nešto može promeniti u narodu ili njegovoj svesti? Da li je nazirao puteve izbavljenja, ili je njegova skepsa bila samo početak misli o drugome u svom narodu, nedoraslom vremenu koje ga je zateklo? Kuda vode njegovi putevi ka Bogu, kroz viđenje ili pesničku osudu?… Ovo su samo neki visoki zahtevi tumačenja koje Jerotić postavlja pred sebe, i u najvećoj meri razrešava, u susretu s ovim pesnikom u dve njegove pesme: „Vrane“ i „Hod“. „Pesmu ’Vrane’ Milutin Bojić je pisao sedam godina pre svog zemaljskog kraja, mada se u nekim drugim njegovim pesmama mogu otkriti naslućivanja o svojoj preranoj smrti“ – kaže u pomenutom uvodnom eseju Jerotić. Da li je tanataloška ravan baš tako uska i jednostrana da postoji samo na nivou slutnje i profetske vizije? Nije li dubinska (ne)hrišćanska rezignacija Bojićeva bila dublja od slutnje o skorom kraju? Na ovo pitanje ne nalazimo odgovor, ali to ovaj tekst ne čini manje sveobuhvatnim, možda samo preciznijim i više fokusiranim na neka druga, ne manje važna pitanja.

Sličan slučaj je i s Velimirom Rajićem, čiji pesimizam i individualna spontanost pripadaju više tadašnjoj evropskoj pesničkoj tradiciji, kompleksnom doživljaju života i dominantne metafizičke simbolike, osvešćene snažnim duhovnim registrom pesnika. Pogotovu u pesmi „Basna o životu“, gde Jerotić pravi malu hipertekstualnu semantičku igru, navodeći u fusnoti odrednicu iz Rečnika srpskog jezika – u vukovskom edukativnom tonu – gde je basna – moralno poučna priča, otvarajući prostor za dubinsko tumačenja pesnika koji je bio mnogo više od setnog melanholika i zagrcnutog lirika, kako nam mnogi ovdašnji stereotipi govore.

Mnoštvo je drugih primera koji bi mogli da budu predmet ovog čitanja Jerotićevih čitanja i predmet razumevanja i razmišljanja o njegovim razmišljanjima. Ali, za kraj treba, istine i Hrista radi, naglasiti jedan poseban, otkrivalački aspekt ove knjige. Pored već pomenutih manje poznatih delova iz dela poznatih pisaca, Jerotić čitaocima i tumačima vraća na velika vrata Srboljuba Mitića, zaboravljenog pesnika, blistav um i delo skrajnuto prestoničkom galamom i podređenom joj teorijom. Tumačenje devet poslanica „Svecima od zdravlja“ svakako je jedan od najboljih tekstova u ovoj knjizi i oduživanje velikog duga prema ovom nepravedno zaboravljenom pesniku.

Ne moramo da shvatimo pisce da bismo ih voleli. Ali moramo da volimo da bismo na pravi način shvatili umetnost i svet i sebe u tom svetu. O tome govori ova knjiga, o darovima ljubavi koji putuju iz „kolektivnog nesvesnog“ u svesnost naše egzistencije, govoreći nam da nismo sami na svetu, jer „svako ima onog koga nema“, prisutnog, a ne otišlog. Ali samo za one koji jasno vide i duboko veruju, upravo kao pisac ove knjige.

 

(Povodom knjige Vladete Jerotića Darovi naših rođaka, Ars Libri, Beograd, 2013)

 

STERIJINI SRBI NA POČETKU DRŽAVE I NA KRAJU ISTORIJE

 

Srbi su imali istorijsku sreću i(li) nesreću da žive u nekoliko država; u nekoliko kulturoloških modela i političkih uređenja. I koliko su Srbi u Srbiji trpeli istoriju na neposredan način i kroz lično iskustvo, toliko su „zagranični“ Srbi divinizovali svoj nacionalni i duhovni zavičaj, više određen duhom nego realnim vremenom, više ograđen mitom nego geografijom i granicama. Susretali su se u nacionalnim osećanjima, a prepoznavali u razlikama, u spoticanjima o isto samo drugačije iskazano, omrazama u prvenstvu u nacionalnim osobinama i žrtvama. Nikada Srbi nisu mogli da budu „svi Srblјi“; trka za tron „najbolјih“ bila je omilјena istorijska disciplina. Detalј iz Uspomena Milutina Milankovića upečatlјiva je ilustracija za to. Kada je prvi put, kao gimnazijalac (pedesetak godina posle Sterije), došao u Beograd (govor dobrodošlice održao je nastavnik gimnazije Jovan Skerlić), začudio se da je Crkva Svetog Dimitrija u Dalјu veća nego Saborna crkva u Beogradu. Isto čuđenje zatiče Jovana Steriju Popovića u drami Milovana Vitezovića Serbio, zemlјo roda moga, na đumruku, kada ga sačekuju predstavnici dve suprotstavlјene srpske dinastije: major Aleksandar Karađorđević (Karađorđev sin i kasniji knez), kao ađutant, i knez Mihailo Obrenović (koga će ovaj prvi da nasledi posle proterivanja nakon Vučićeve bune), i kada ga knez moli da mu da „kondicije“ iz prava. Kasnije vidimo da je pravo u Srbiji samo floskula učenih i da glavni potencijal „pravne države“ leži uglavnom u topuzu, u tom periodu najčešće u rukama Tome Vučića Perišića. Nije manje iznenađenje ni šetnja po varoši beogradskoj, gde Sterija doživlјava neposrednost komunikacije kneza s narodom i naroda s knezom, ali i sva ograničenja školovanog čoveka u zemlјi u kojoj se pismena još nisu utvrdila u jezički standard, a lјudi ni u jedno ni u drugo, osim u svoju tvrdoglavost (polu)obrazovanih i bahatost virulentnih buntovnika iz kojih se s mukom pomalјaju građani. Zato nabrajanje učenih lјudi u Srbiji na početku drame više liči na traganje za alem-kamenom nego na konstatovanje stanja i nadu u uspostavlјanje nove kulture u novoj državi. U dramaturški dobro postavlјenoj proporciji iznenađenja i očekivane peripetije – veoma sličnoj teoriji matematičara Edvarda Kasnera, koji kaže da se čovek nalazi između dve beskonačnosti, beskrajno malog i beskrajno velikog, a mera je za oboje je subjekat – Milovan Vitezović pozicionira svoga Steriju u njegovu veru u umetnost i nacionalni uspon posredstvom kulture i učenosti. Beskrajno veliki su njegova nada i osećanje pripadnosti srpstvu, a beskrajno male mogućnosti u tadašnjoj Srbiji; volјa je još manja.

Zato je Sterijin život paradigmatičan, njegova misija putovanja u rod i podelјenost između dve kulture, odnosno između tri, jer nije nevažno – a to je posebno vidlјivo u drugoj Vitezovićevoj drami posvećenoj Steriji, MiSterija – da je Sterijin otac grčki Cincar (najverovatnije model za Kir Janju; u drami Vitezović to jasno insinuira jezikom i ponašanjem tipičnim za trgovca Cincara), i da ne treba zanemariti ni tu vrstu uticaja. Dakle, između evropske nauke, mita o rodu, umetničkog-molerskog i trgovačkog nasleđa, Sterija pokušava da nađe put ka Srbima u sebi i sebi u Srbima. Oba puta su podjednako teška i prepuna iznenađenja. I oba je Milovan Vitezović uspeo da približi sudbinskim okosnicama tragične ličnosti Sterijine, jer tragika života je kod Srba uvek bila stalni pratilac učenih lјudi. Budući da se ovaj ogled bavi dvema dramama istovremeno: Serbio, zemlјo roda moga i MiSterija, u prilici smo da objedinimo različite vidove Sterijine ličnosti, kojima se Vitezović bavio na sasvim neobičan i originalan način u obe drame, a koji se prožimaju u klјučnim aspektima kao što su jezik narodni, književno stvaralaštvo, prosvetitelјski rad, životna sudbina i porodično nasleđe, političke i nacionalne prilike… Ako je drama Serbio, zemlјo roda moga dinamični opis Srbije i Sterije u Srbiji sredinom devetnaestog veka, onda je MiSterija veoma uspela dramska kreacija unutrašnjeg života Sterijinog i uslovlјenosti koje su u prvoj drami vidlјivije u interakciji s drugim likovima i epizodama, a manje uočljive u potrebi da se unutrašnji život ospolјi i prikaže u svoj svojoj slojevitosti. Zato je MiSterija složenica: eksplicitna relacija između kolektiviteta i individue, nacionalnog zaborava i ožilјaka na duši pojedinca. Činjenica je da su Sterijinu sudbinu odredili životni udesi, kolektivne nacionalne strasti, stranputice, retki uspesi i česti sunovrati trusne Srbije na početku njene državnosti. Ali Vitezović kreće i putem skiciranja lične sudbine – veći deo MiSterije je u monologu ili u razgovoru s ocem – Kir Janjom – pričinom. Monolog je žanr usamlјenog čoveka, što intelektualac uvek i jeste; Ibzen veli: najjači je onaj koji stoji sam. Čovek je sam na početku i na kraju života, a intelektualac uvek; samoća nije usamlјenost, već trajanje nasuprot gomile, kao Sterijin život. Od učenika i potajnog čitača, do profesora koji u Srbiji piše udžbenike, predaje procesno i parnično pravo, piše drame, uči omladinu, trpi teror silnih i zavist učenih…

Jovan Sterija Popović, pesnik starog jezika, dramski pisac iscizelirane retorike, učene i kanonski poetizovane istoriografije, nije svojom poezijom, a ni istorijskim dramama, postigao značajniji uspeh kad je u pitanju književna vrednost, osim u vremenu kada su nastajale i izvođene i kada su zadovolјavale potrebe nacionalnog buđenja i patosa. Kako nam pozorišna istorija govori, duže se na repertoaru zadržala samo Smrt Stefana Dečanskog, koju i Vitezović citira u MiSteriji, u razgovoru između Sterije i njegovog oca-pričine. Uvek aktuelno pitanje jeste kako je Sterija postao komediograf i kako je jedan učen pesnik i pisac drama krenuo ka ironiji i smehu, te kako ga je takav isti ironijski diskurs, Vitezovićev, vratio među Srbe. Mislim da je Vitezović uspeo u onome u čemu Sterija uglavnom nije: da unese humor u studiju naravi, da oštar sarkazam i karakterološku težinu svede na perspektivu zdravog humora i vrcavog duha. I da u tome sačuva smeranu simboliku i metaforičnost.

Nesumnjivo je da su jezik i lingvistički ćorsokaci i urvine srpske naravi glavni junaci ovih drama. Upravo na tom najozbilјnijem diskursu izgrađena je slojevita metafora, svakako jedna od najuspelijih u obe drame. Kada Sterija zamoli Vuka da stavi rukavice, jer u Društvu srpske slovesnosti svi nose rukavice, Vuk kaže: „Dobro. Da se ne vučemo za jezik prlјavim rukama!“, a kada izlaze na jezički dvoboj, knez Aleksandar ih kori: „Napravili ste sprdnju u prestonici… Čaršija je zinula na sva usta, i pismeni i nepismeni seire o dvoboju hromog i sakatog…“ (Serbio, zemlјo roda moga) Nesumnjivo je da su simpatije Vitezovićeve na Vukovoj strani, ali ni Sterija nije samo čovek starog i nerazumlјivog jezika. Jedna akademska rasprava, da je rasprave i volјe za dijalog kod Srba, postala je „dvoboj hromog i sakatog“, što zapenušale rasprave srpskih karaktera i jesu. Iako je, kada smo već kod jezika, odnos Sterije i Vuka često veoma simptomatičan i nije klasičan dijalog, već rasprava o jeziku i poetici (VUK KARADŽIĆ: Nisam nezahvalan za iskazanu slavu i u pismima sam ti iskazao koliko držim do tvoje nadarenosti… samo, zašto hoćeš, grešeći prema daru, da budeš prvi srpski pjesnik 18. vijeka kad se već bližimo polovini 19?! Gete je jednostavno prešao iz vijeka u vijek, iz pjevanja u pjevanje, da u oba bude najbolјi… Ti si se u ovom vijeku rodio i propjevao. Zašto da budeš prošli pjesnik?), sve do kulminacije, kada u razgovoru s bratom (MiSterija) Sterija otkriva da je otac u škrinji držao Vukov Rječnik, a ne dukate kao Kir Janja, iako je govorio da Vuka nikada nije upoznao. Jezik je najveće blago, reči su dukati u rukama sposobnog i talentovanog pisca, kao oni pravi dukati u rukama trgovca. Ta teza je u obe drame predmet spora, s njom Vitezović uvodi Vuka u Sterijino okruženje, ali i posredno pokušava da odgovori zašto su Sterijine komedije bile uspelije od „ozbilјnih žanrova“. Na to pitanje ponovo odgovara Vukovim rečima: „Sa tim ushićem pjevaj, i na tom jeziku!… Što da pjevaš jezikom kojim više ne govoriš?!… Vidakovićevi lјubomiri će biti zaboravlјeni kad i jezik kojim ih veliča, da im se ruga što tako govore ostavio bi ih živim… Zato je tvoja Laža i paralaža veoma živo delce!… Zasnovano je i na narodnoj priči… živo delce!“

Možda i Sterijina i Vitezovićeva tajna jeste upravo u komunikativnosti masovnijeg, opštijeg i jednostavnijeg jezičkog idioma: kada su pozorišni komadi progovorili narodnim jezikom, onda ih je narod počeo shvatati i u sudbini i u kritici karaktera – u istoriji i komediji. Tema se prelivala iz istorijskog u satirično poznanje, jedno od drugog su istovremeno uzmali temu i njeno preoblikovanje – u poetičkom i iskustvenom toposu – kao što je Sterijin Roman bez romana najavio žanrovsku polivalentnost romana u vremenu današnjem. Ovu vrstu prozorlјivosti neće mu priznati (i još uvek ne priznaju!) književni istoričari i tumači. Pogotovu ne oni koji će se prepoznati u piscima „romandžijama“ i pesnicima „odadžijama“, jer metode koje Sterija u ovom alegorično-satiričnom romanu prikazuje više su deo nacionalnog karaktera i oportunizma nego istinske književne metodologije, a još manje posledica talenta i autentičnosti. Nјegova samokritika i analiza zaokružile su čitav jedan paraintelektualni serkl, koji je, s manjim varijacijama i sa značajnijom masovnošću, pretrajao do danas. Zato je Sterijin život paradigma intelektualne kritike, ali i britka satirična oštrica za samoproglašene genije, kojih je u Srbiji uvek bilo napretek. Na isti način Vitezović prikazuje i slika berlinskog stipendistu, Vučićevog štićenika, kasnijeg „učenog“  profesora i autora Zemlјoopisanija sveta, koje treba da postane udžbenik za Licej. U njemu nema Srbije, ali to nema veze za tadašnje i sadašnje Srbe, koji su sebe pronašli u svetu, pa makar on bio i bez Srbije. To je možda i klјuč metafore o rodolјupcima koji pevaju na groblјu. To je groblјe na kome je sahranjen razum, poput razuma pomenutog Spasića, kojim se Spasić veoma ponosi iako je on u njegovom slučaju samo retorička figura.

Vitezoviću će možda upravo tako „razumni“ zameriti izvesna uopštavanja i slobodna tumačenja istorijskih epizoda – u faktografskom, ali ne i u sadržinskom smislu – jer književni tekst je sfera slobode a ne „nužnosti“, kako su neki (a mnogi još uvek!) shvatali i tumačili književnost. Zajedništvo u istom vremenu ili epohi karakterističnih ličnosti uvek je bilo predmet kreativne imaginativnosti i stvaranja dramskih ili književnih mogućnosti, za sretanje velikih duhova u istorijskim epizodama, uvek je bilo izazov za fikcionalizaciju, koja je često bivala „stvarnija od stvarnosti“. Autentičnost ne polazi isklјučivo od faktografije, već i od stvaranja atmosfere u kojoj se lik doba najbolјe prepoznaje. Milovan Vitezović je u svojim dosadašnjim delima pokazao da je pravi majstor za stvaranje pozadine i atmosfere u kojoj najbolјe svetle istinski duhovi u kreativnoj sinergiji fikcionalizacije književnog dela, ali u kojoj se, takođe, veoma dobro vide i sve senke i tmine.

Ne treba zaboraviti, u kontekstu komedije naravi i alegorično-satiričnih dela, da se žanrovi (pre)često određuju nakon stvaranja; zato možemo da tvrdimo da je doba odredilo žanr i da je Sterija samo dokumentarista koji je pokušao da posredstvom gorkog sarkazma i ironije nađe put do istine i izlaz iz kolopleta naravi srpskih, tako što će ih prikazati u satiričnom iskrivlјenju i istinskom postojanju. Kod Sterije je to jedina pobuna, a kod Vitezovića dramsko uobličavanje nemoći pameti i agresije primitivizma. Zato su „uopštavanja“ epizode koje rekonstruišu lik i epohu na nivou inspiracije, a ne dela kao posledice, metafore i zapažanja, moći da se prodre u samu suštinu pojave, što je neophodno za živopisno uobličavanje karaktera. Satira zato podrazumeva opštost i često prelazi u grotesku, što je autentičnija to je grotesknija. Na isti način i Sterija i Vitezović slikaju naravi i večne teme: malograđanštinu, vlast, politiku, „učenost“, rodolјublјe, narod… U drami Serbio, zemlјo roda moga mnoštvo je karaktera koji su rođeni za Rodolјupce, ali u MiSteriji narod u Vršcu je srećan, kaže Jelena Steriji na samrti, što se Rodolјupci ipak neće pojaviti. Istina o nama ostaće negde u zapećku, da se varamo da je nema i da bežimo od onakvih kakvi smo. Nema bolјe potvrde piscu, pa makar i na samrti, da je bio u pravu i da je našao pravi elemenat trajanja i večnosti.

Na isti način se može tumačiti legitimni književni postupak citatnosti. I u slučaju Sterije, ali i Vitezovića. Poznato je da je Sterija prevodio Molijera i da je prvi prevod Tvrdice njegov. Ali da li je Kir Janja nastao na tom književnom predlošku? Nesumnjivo jeste. Da li je Kir Janja plagijat Molijerovog Tvrdice – nije, tu treba napraviti bitnu razliku. Bogatstvo karaktera, lingvistička posebnost, tipiziranje lika i njegova sudbina kao paradigma cicijašluka i gramzivosti, stvaraju jedan živlјi lik, dinamičniju lјubav prema novcu, pogubniju strast, dublјu i tragičniju sudbinu na opštelјudskom planu, nama svakako razumljiviju. Kao što su druge teme – večita istorijska i (malo)građanska provincijalnost, trčanje za modom, strana imena, poricanje porekla i izmišlјanje života, „laža i paralaža“, intrige i ogovaranja, „ženidba i udadba“ uz pomoć navodadžija… prisutne i kod drugih pisaca, ali punoću i fabularno razvijanje u pravom smeru i s majstorskim građenjem likova ka satirično zaoštrenoj žaoki mogu da postignu samo pisci istinskog talenta i izgrađenog osećaja za detalј i posmatranje karaktera. Citat je važan i kod Vitezovića, u dijalogu, ali i u jasnim naznakama koje nas upućuju na delo i njegov alegorični potencijal u drami. „Slaganje vremena i biografije“ takođe je moćna poluga imaginacije, i takvim ulančavanjem jasno možemo da prepoznamo duh epohe, ali i individualnu tragiku ličnosti. Koliko je živa atmosfera dela i sudbine jednog velikog intelektualca između, kako je na početku rečeno, „beskrajno velikog i beskrajno malog“, te koliko je njegov život sudbinski određen „nacionalnim staranjem“, jasno i s gorkom ironijom vidimo u ove dve drame.

Možda je, zbog prave ilustracije svega rečenog, najuputnije završiti razgovorom Jovana Sterije Popovića s ocem (MiSterija), koji najbolјe ilustruje rečeno i nerečeno u ovom tekstu, istorijsku paradigmu i karakterološku determinisanost Srba i njihovog pisca, profesora, dobrovolјnog sapatnika…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Uglavnom, hoće oni dobro… Ja sam im radio najbolјe…

STERIJA OT POPOVIČ:

Kad dobiju najbolјe, oni su baš protiv toga!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!

 

POSLEDNJI LET ŽAR-PTICE

Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, 55 godina uspeha i zaborava

 

Postoje pisci koje čitaoci ne čitaju rado i sa istinskim čitalačkim zadovoljstvom, ali je njihov uticaj obrnuto srazmeran (ne)čitanju. Citati, naslovi knjiga i njihova imena univerzalna su valuta akademskog i salonskog intelektualizma. Mnogi pričaju o Džojsu, Selinu, Beketu… a mali broj ne samo čitalaca već i univerzitetskih profesora pročitao je neku od njihovih knjiga. F. M. Dostojevski je sinonim za roman Zločin i kazna, Ivo Andrić je sinonim za roman Na Drini ćuprija, Meša Selimović za roman Derviš i smrt, Danilo Kiš za Grobnicu za Borisa Davidoviča… i tako dalje sve do činjenice da ni pisce koji su postali deo školske lektire ili neke nacionalne institucije ne poznajemo dovoljno da bismo branili pre svega sopstveni čitalački integritet, a kamoli njihovo delo ili književni kvalitet.

Prezir kao mera kvaliteta

Ova značajna (dominantna!) grupa ima i svoju karakterističnu podgrupu, koja je definiše više od „glavnog“ toka. U nju spadaju pisci čija recepcija sama po sebi ostvaruje značajan uticaj kako u čitalačkim, tako i u krugovima pisaca, inspiracije i nezaobilaznih citata. Periodi njihove slave obeleženi su velikim delima i značajnim književnim uticajem. Međutim, vremena koja su ih nasledila, književne mode, ideološka isključivost i (para)intelektualna površnost, gurnuli su ih na margine ne samo istorije književnosti već i granica znanja i kontinuiteta književnog delanja i mišljenja. Kako drugačije objasniti nestanak i prećutkivanje pisaca poput Borislava Pekića ili Miodraga Bulatovića? Prvi se polako vraća u književnost, u kojoj mnogi izvikani i etablirani pisci nemaju toliko ne samo čitalaca već ni ljudi koji su čuli za njih koliko Borislav Pekić ima fanova na društvenim mrežama. Šta se to desilo s književnošću, da li se povukla u katakombe dok ne prođe karneval budala i vašar taštine (para)intelektualne hipokrizije? S Miodragom Bulatovićem situacija je još gora: jedan od najznačajnijih pisaca opstojava jedva na marginama sećanja i u ponekom citatu svojih najpoznatijih romana. Šta je razlog? Ideologija, možda? Pa zar njegovi prvi romani nisu bili podsmevanje ideologiji, ruganje sistemu, kritika politike?… Nije li Gruban Malić ovdašnji Švejk, samo urnebesniji, strasniji i balkanski karikaturalniji?! Nisu li Ljudi sa četiri prsta i Peti prst povezali emigrantske pejzaže junaka Miloša Crnjanskog s onim emigrantima s kraja XX veka od čijih se književnih pačvoraka (čast izuzecima) stvorila čitava kulturna paradigma? Ili su možda Bulatovićevi  junaci nedovoljno demokratski osvešteni i u svojim kriminalnim biografijama ne nose neko načelo demokratske slobode? Ali nose ideju života i svega onoga što život u svojoj egzistencijalnoj studeni jeste, majka i maćeha, smrt, vrlina, kriminal, ljubav… Otišli su u emigraciju da bi se izborili za svoje parče neba, a ne da bi se vratili kao prvaci NGO na nekom demokratskom tenku (bele kobile nisu u upotrebi zbog jakih veza s nemodernom srpskom tradicijom, o konjima ne bih ovaj put…). Oni su imali samo jedan život i samo jednu smrt i nisu mogli da biraju; moguće je da su zbog toga njihove biografije „totalitarni panegirici“ poznate nam i prezrene „srpske i crnogorske kriminalne svesti“. Koliko pisce iz prve grupe ovdašnja književna čaršija neguje svojim polovičnim ili nikakvim znanjem i primitivnim samopouzdanjem, toliko ove iz druge grupe (podgrupe) potiskuju svojom zavišću ili prezrenjem, karakterističnim za odnos mediokriteta prema talentu. Malobrojni čitaoci koji još uvek prate aktuelnu književnu produkciji lako mogu da nivou motiva, stila, bogatstva metafore, imaginacije… jasno vide koliko današnjim piscima, pogotovu onim mlađim, nedostaje znanje, iskustvo čitanja i kreativno prisustvo nekog od ovih pisaca. Miodraga Bulatovića, na primer.

A možemo sve da posmatramo i na drugi način, tek da ovaj tekst ne bi bio proglašen krajnjim ideološkim subjektivizmom. Prvi Bulatovićev roman, Đavoli dolaze, pojavljuje se 1955. godine. Te godine NIN-ovu nagradu dobija roman Mirka Božića – Neisplakani. Sledeća knjiga, Vuk i zvono, čudesna storija u kojoj Bulatović pokušava da iživi „duhove prošlosti“, prolazi relativno zapaženo, ali nagrade je zaobilaze. Te godine NIN-ovu nagradu dobija Branko Ćopić za knjigu Ne tuguj bronzana stražo. Tek s narednom knjigom, Crveni petao leti prema nebu, Bulatović više ne može da bude nevidljiv, ali, gle čuda, upravo te godine ova još uvek najznačajnija književna nagrada nije dodeljena. Možda to više govori nego da je dodeljena. Međutim, za razliku od dela „proslavljenih laureata“, Bulatovićeve knjige počinju da se prevode u Nemačkoj i Francuskoj, ubrzo postaje najprevođeniji jugoslovenski pisac. Originalnost talenta i stila brzo su prepoznali neki drugi čitaoci i tumači. Početkom šezdesetih godina sada već prošlog veka Bulatović je prepoznat u Francuskoj kao jedan od najoriginalnijih pisaca izvan francuskog govornog područja. U to vreme francuska književnost eksperimentiše s „novim romanom“, pisci poput Virgila Georgijua su potisnuti, Selin još uvek nije institucija…  Ako u ovo razmišljanje uvedemo činjenicu da se u tadašnjoj evropskoj književnosti već pojavljuju pisci „latinoameričkog književnog čuda“ i podatak da se kapitalni roman Gabrijela Garsije Markesa – Sto godina samoće pojavljuje 1967, s velikom sigurnošću možemo tvrditi da je proslavljeni nobelovac znao za Bulatovića i da mu je magija ovog pisca bar malo pomogla da se odmakne od svojih dotadašnjih romana s jasnim ideološkim podtekstom. Zanimljivo razmišljanje, ali zašto ne razmišljati i tako ako horizonti nisu zaklonjeni već pomenutim mržnjom i zavišću?

Istini za volju, treba priznati da je lakše govoriti o Bulatoviću nego pisati posle njega. Nije ga lako ni čitati, jer nas njegova magičnost života podseća na poniženje zaborava. Da li smo time ponizili sebe ili njega? Na ovo pitanje nije potrebno dati eksplicitan odgovor, on je svuda oko nas. Od prvog objavljivanja romana Crveni petao leti prema nebu prošlo je 55 godina (1959–2014). Godine slave i godine tišine. I jedne i druge dovoljan su razlog da se ponovo, posle više od pet decenija, pozabavimo ovim romanom. Ako ne zbog novih čitanja, a ono bar zbog istine i činjenice da dobar pisac ima bezbroj tumačenja. Ovo je prilog toj tezi. Zadovoljstvo je moje.

Srce na pazaru

Roman počinje bolovima  (tada) nepoznate žene u prirodnom okruženju, na livadi iznad grada. Ne možemo da utvrdimo njegov pravi uzrok, te zato i ženu i njen bol i želju da on prođe u ispunjenju neke apstraktne opšteljudske sreće posmatramo kao izmešten elemenat, koji svojom pomerenom logikom imenuje ključne tačke ove priče. Prema „bolovima iz utrobe“ možemo da pretpostavimo da jedan ciklus života začetog u njoj upravo treba da skonča u hladnim vodama Lima, a da drugi počinje njenim viđenjima osnovnih aktera. Dakle, roman počinje čedomorstvom, i ta će ga senka prokletstva pratiti sve do kraja, jer je odnos između Muharema i Ilije profilisan ljubavlju i prokletstvom neželjenog deteta, koje se dodatno pojačava činjenicom da je Muharem jedini koji je ostao od nekada jake loze. Da li život počinje bolom, ili se završava u bolu? Metafizičko pitanje koje se projavljuje kao semantička igrarija određuje duh ovog romana. Međutim, mnoštvo slika i oslanjanje na detalje i poetizovanu stvarnost, tipični za Bulatovićeve lirske iskorake, uvek nameću nekoliko važnih perspektiva. Zato se na početku, iz pastorale livade (prirodni aspekt) i bola (ljudski aspekt) izdvajaju tri glavna toka – perspektive. Kao tri ploda s drveta,[1] od kojih jedan pada na put, drugi „nalik na galeba“ na muslimansko groblje, a treći:

Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pored bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: tu će dugorepi đavo ubrzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući se za uši i noseve; poigraće se sa pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar-pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kada se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.[2]

Nesumnjivo je da u ovom pasusu odmah na početku knjige Bulatović skicira dramaturšku postupnost i kulminaciju, ali razvoj karaktera ostavlja za kasnije. Ovakvim postupkom on želi da naglasi polifoniju glasova koji će se steći u demonski muk i tišinu, iz koje će svojom sudbinom da progovori jedini pravednik na izokrenutoj svadbi. Zato na početku želi da definiše „epizodne“ narativne tokove, uvodeći ih u priču kao pasivne posmatrače koji ne učestvuju direktno u glavnom romanesknom toku, ali ga svojim neučestvovanjem i otkrivanjem karaktera dodatno definišu i određuju kako na planu duha, tako i u intenzitetu. Takođe, pojavljivanje đavola nije samo mitološka ili religiozna slika već mitska projekcija ljudskog negativiteta, oličenje natprirodnog zla naseljenog u ljudskoj prirodi, odnosno u njenom demonskom ispoljavanju. Ono što nije sadržano u ritualu i objektu (svadba, domaćinstvo), sadržano je u subjektu, odnosno u njegovom ekstatičnom ispoljavanju u okolnostima u koje projektuje svoje želje i slutnje. Daleko od istinske moći, i još dalje od istine.

Istina se u Bulatovićevim romanima ne otkriva na analitički i racionalan način, posredstvom monološke forme. Kod Bulatovića ni dijalog nije dovoljan. Bulatovićev postupak, pogotovu vidljiv u ovom romanu kao poetičko-stilska vežba, jasnija, konciznija i fokusiranija nego u romanu-prvencu Đavoli dolaze, istovremeno je i citat i poricanje teze Isaije Berlina o „nestabilnom tronošcu koji podupire centralnu tradiciju zapadnog mišljenja“.[3] Naime, Berlin tvrdi da je njegov „tronožac“ metafora centralne tradicije zapadne političke misli, ali se primenjuje na zapadnu misao generalno. „Prva noga“ pretpostavlja da na sva prava pitanja može postojati samo jedan ispravan odgovor. Ako ne postoji ispravan odgovor, onda pitanje ne može biti pravo. „Druga noga“ znači da mora postojati metod pomoću koga se ispravni odgovori mogu naći, ili procedura za nalaženje onoga što je ispravno. „Treća noga“ i najvažnija premisa ovog pristupa jeste to da svi ispravni odgovori moraju biti kompatibilni jedan s drugim. Bulatović briljira u trećem odgovoru (kao što je i treće teme priče najvažnije, centralno, ključno) i time faktički počinje i završava roman, ne krajem već kompatibilnošću tuge i zgađenosti, tragike istine i posustalim pravednicima. Ali zato na prve dve „noge“ (poglavlja „Tužna braća“ i „Sa đavolom između sebe“) gradi zaplet potpomognut i balkanskom iracionalnošću, mitom, ljubavlju koja kroz mržnju govori, demonologijom… Postoji mnogo zala za koja nema rešenja bez stradanja dobra, bez žrtve koja će istovremeno iskupiti one zaslepljene zlom i sebe u nezlobivoj ljubavi.

Sama činjenica da roman počinje ženskom perspektivom gradi drugu neobičnu intrigu, pogotovo što pojavljivanje lude Mare sve do kraja romana biva skoro neprimetno. Ali ona je bliska Geteovom prizoru majki, opisanih u Faustu. Prema toj slici, majke su boginje koje žive u samoći i oko kojih umiru i prostor i vreme. Mara je čedomorka i oko nje umire i sve ono što može da produži vreme i naseli prostor. Ljudi ostaju sami u svojoj demonskoj instinktivnosti i poricanju u negaciji arhetipske prisutnosti i uloge žene. Ali Mara je i „mitska suđenica“, jer se novi bog pojavljuje uvek u liku muškarca, ili nekoga ko za sebe misli da je muškarac, ili pokušava da okolinu ubedi u to u karikaturalnoj i agresivnoj slici seksualnog podređivanja i dominacije. U ovom romanu i jedna i druga pozicija imaju svoj „plivajući“ identitet ili nije sve baš onako kako gomila urla.

Čudo i skandal – dva aspekta istog događaja

 Dva sekundarna toka, istovetna po sudbinama njihovih nosilaca, svedoci su trećeg. Ali ne poput korelativa normalnosti, kao u klasičnoj realističnoj prozi gde se priča postavlja prema životu bez sumnje da se on može realno i objektivno preslikati. Prosjaci Jovan i Petar, s čudnim međusobnim odnosom emotivne uslovljenosti, i dva pijanca grobara, Ismet i Srećko, koji pokušavaju da na groblju pronađu mesto za nesrećnu ženu samoubicu, kao razdvojene radnje ne dodiruju se u realnom svetu, već u sferi vlastite sudbine koja postaje deo veće slike.  A veća slika jeste svadba Ivanke i Kajice, pokušaj da se očuva budućnost porodice Ilijine. On nejakog i sublesastog Kajicu ženi starijom Ivankom da bi ispunio formu braka i u institucionalnom smislu utvrdio sudbinu porodice i nasleđa. U dubini svoje duše Ilija krije tajnu, kao što Muharem krije ljubav prema Ivanki. Od imetka on ima kuću i službu kod Ilije, i petla koga nosi na pazar da bi ga prodao, seo s ljudima u kafanu i postao punopravan član zajednice. Na putu do varoši nailazi na Kajičinu svadbu i raspojasane svatove. Bulatović se u ovom delu romana opredelio za individualni objektivizam, za realnost koja se reflektuje u svesti jedne ličnosti.

Kao da se iz ove jednostavne i sasvim obične Muharemove želje otvara mnoštvo individualnih autorefleksivnih, monoloških perspektiva: od Ilijine, Kajičine, Ivankine… sve do povratka na Muharemov put i sudbinu petla, koji završava kao zabava pijanih svatova. Dok preplašen leti u granje, svatovi pucaju u petla, koji se pretvara u inkarnaciju žar-ptice. Prostor između puta i svadbenog veselja jeste prostor u kome se dešavaju transformacije neophodne da bi se ljudska priroda i potencijal duše pokazali u svoj svojoj ogoljenosti i intenzitetu.

Petao je, kako kaže Zbignjev Herbert u jednom eseju, ptica koja se pretvorila u karikaturu zbog života s ljudima. Transformacijom petla u sakralnu pticu, najpre u Muharemovoj imaginaciji, a kasnije i u njenoj vlastitoj sudbini, počinje da se razrešava gust simbolički splet. Muharem je tuberkulozni bolesnik i crvenilo koje iskašljava iz pluća jeste „dublje pamćenje simbola“ – crvenog petla, crvene krvi i još crvenijeg srca. Želja raskalašnih svatova jeste da se narugaju sa jurodivim i da potisnu različitost koja se očitava u Muharemovoj iskrenosti i nezlobivosti, u svemu što je njegovo karakterno i duševno određenje. Ilijina priča o Muharemu, između ljubavi i besa, jeste priča oca koji nema hrabrosti, pogotovo u takvoj prilici, da prizna svog sina, iako je njegova dotadašnja briga očinska i izlazi iz moralnog i socijalnog okvira porodice. Pozitivnim ili negativnim osobinama i postupcima koriguje se rod. Ilija je izabrao način koji je zajednica očekivala od njega (da oženi na silu sinovca Kajicu), ali je njegova duša duboko uz nesrećnika s petlom, jedinog preživelog njegovog sina, jektičavog naslednika njegove tužne sudbine i bivše slave. On nije reprezentativan predstavnik roda, pa se njegovo pravo poreklo krije kao stidna tajna. On svojom pojavom životno upotpunjuje Iliju u nadi da ipak nije sve gotovo, ali to je samo emotivna činjenica bez ikakve vrednosti ili težine u stvarnosti koja ih okružuje. Iliju posledica nesvesnog ogrešenja udaljava od osećanja krivice, ali ga vodi ka neobičnoj brizi za usamljenog dečaka, a verovanje u sudbinsku neminovnost ne pruža mu neophodnu utehu. Put od njega do Muharema je dug i ne završava se očekivanim i željenim susretom, već Ilijinim kolapsom, zaleđenim trenutkom u kome se on približava smrti, a Muharem svojom sudbinom ne pronalazi ljudskost kakvu je sanjao i u kakvu je verovao, dok oko njih besni raspojasana gomila čija se ritualna svadbarska sreća pretvara u autodestrukciju koje nisu svesni u svom ludilu i pijanstvu.

Bez obzira na podeljenost priče na nekoliko aspekata, kao da se sve odvija u jedinstvenoj istovremenosti. Kao da su svi učesnici u autorefleksivnim, monološkim ili dijaloškim epizodama, u oponiranjima u rečima i sinhronizaciji emocija, čak i tamo gde ishodi ne pripadaju logici priče ili očekivanoj dramaturgiji dešavanja. Na njihova pitanja može se odgovoriti samo novim pitanjima, složenost misli uslovljava intenzitet osećanja. Od skrivene ljubavi Muharemove, do mržnje koja tinja između dva pijana grobara, Srećka i Ismeta, do enigme koja kvasa u Iliji dok oko njega luduju svatovi koji će se od slavljenika njegove veličine brzo pretvoriti u svedoke njegovog sunovrata. Unutrašnja carstva misli i protivurečnosti junaka Miodraga Bulatovića složena su i slojevita, a njihove kreacije su mozaici misli, reminiscencija i tragičnih sputanosti. Opisi književnih likova polaze iz njihovih telesnih osobina, koje se u određenim stanjima duše još više, posebno u međuodnosima, izopačuju i karikiraju kao na slikama Pitera Brojgela Starijeg, posebno na slici Borba mesopusta (1559).

 Potčinjavanje kao odlika mentaliteta

U romanu postoji samo sloboda da se ode negde daleko, ali ne značajno daleko od činjenice koja individuu potčinjava okolnostima od kojih pokušava da pobegne. Čemu su onda potčinjeni prosjaci, grobari, Muharem i Kajica, Luda Mara… – ideji slobode koje nema, jer je i sama sloboda potčinjena neslobodi, mestu, običajima, ljudima… Kod Bulatovića mesto ne „pamti“ događaje (kao genius locci – lat. duh mesta), već ih uslovlјava i kreira karakterima i njihovim trvenjima na malom prostoru svoje subjektivne i životne određenosti. Možda taj odnos „upućenosti“ (možda je bolji termin „osuđenosti“) jednih na druge definiše Karl Jaspers u tekstu u kome pokušava da se nadoveže na ideju slobode Anselma Kanterberijskog: „Čovek može svagda da živi samo pod autoritetom. Ako to ne želi, potpašće samo jednoj, utoliko više spolјašnjoj sili. Obmana da je slobodan od svakog autoriteta, gurnuće ga u najapsurdniju i najpogubniju poslušnost. Pretenzija na totalno slobodno mišlјenje svakog pojedinca zagluplјuje i prouzrokuje svako totalno potčinjavanje.“ Upravo tako, bez obzira na svoje otpadništvo od društva i svoju volšebnu sudbinu, svi su potčinjeni običajima i verovanjima okoline, procesu o čijim se svrsishodnostima i opravdanostima rituala uopšte ne pitaju. Možda bi iskrena pitanja otključala okove njihovog sveta prividne slobode i ukazala na neke nove puteve, ali oni ne žele da ih postave. Muharem se vraća Iliji i čudnoj potlačenosti i ljubavi istovremeno, kao što se i Ilija posle neuspešnog traženja odbeglog Muharema vraća na svoj prag i mesto svoje propasti. Prosjaci ne pokušavaju da nadiđu svoju ubogu ulogu, luda Mara i dalje baca svoju neželjenu decu u Lim, Srećko i Ismet su i dalje grobari pijanci, maroderi. Svet koji ih je odbacio sačuvao ih je u njihovoj neslobodi, u paradoksalnoj stvarnosti koja čuvajući takve pojave svoj humanizam podređuje demonologiji unutar koje izgovori za neljudsko uvek imaju ljudski razlog i opravdanje.

Pobuna tuge

Ali život ove „male braće“ ipak je neka vrsta pobune. Tačno, ali kakve? Bulatovićevi junaci, bez obzira na često crnohumornu i karikaturalnu perspektivu u kasnijim romanima i tragičnost kao dominantnu odrednicu karaktera u romanu Crveni petao leti prema nebu, nose u sebi izvesne dijalektičke nesuvislosti, na kojima Bulatović gradi svoj fantastični, brojgelovsko-bjelopoljski svet mnogo više nego na mitskom predlošku ili iskrivljavanju činjenica, što je neka vrsta manirističkog pravila u književnosti XX veka. Otpadništvo njegovih junaka nije biranje manjeg između dva zla, ali je ipak pobuna. A svaka pobuna, to je u podtekstu ove naopake dijalektike, jeste tuga iznikla na spoznaji: bolje je umreti kao ja, nego živeti kao vi! Oni koji to treba da vide, ne vide, a oni koji to žive, njima je svejedno. Njihova sudbina je okrenuta ka unutra, oni nisu svedoci sveta koji ih je odbacio, već vlastitog nepristajanja. Otuda je ova osobina bila nerazumljiva onim tumačima koji su u njoj tražili socijalni (jednosmerni čitaoci, u biti dobronamerni) ili ideološki (partikularni, zlonamerni čitaoci) aspekt. Zato čiča Ilija pita, rugajući se, Muharema, da li je komunista ili socijalista, aludirajući na njegovo siromaštvo. Ne pita ga, na primer da li je bednik, što ne bi umanjilo jačinu uvrede, naprotiv. Ali komunizam i socijalizam su pojmovi koji ne spadaju u tradicionalni vokabular i mišljenje, oni su uvezeni i osim nerazumevanja i uravnilovke kao stvarnosnih posledica posrednog tumačenja, nisu u stanju da objasne sebe. Oni ne pripadaju svetu subjektivne slike tradicionalne „humanosti“, Muharemovo siromaštvo i bolest nisu deo njihove zajednice, ne pripadaju ni njihovom stidu ni ponosu, njegova „budalaška sloboda“ samo je slika njihove neslobode, njegova naivnost odraz je njihovog licemerja i lukavosti. Upravo u tom dijalogu Bulatović (to tadašnji tumači vide samo kao reakcionarnu uvredu socijalizma) agresivno prekida akciju i naraciju, u drugom planu se suptilno menjaju percepcija i afekcija, kako bi rekao Žil Delez. Stvarno i imaginarno se stapaju, odnos kretanja i vremena se preokreće, a slika postaje više čitljiva nego što je vidljiva. U njoj je učitana ideja propasti „istorijskih“ naroda, koji promenu istorijskih epoha doživljavaju kao nesuvislu terminološku zbrkanost u izrazu ili kao tvrdoglavo opstajanje (poput svadbe nejakog i sublesastog Kajice da bi se održala porodična loza) u drevnoj matrici, dok ih žrvanj novih dana i vlastite neiskrenosti i hipokrizije melje u prah zaborava bivših epoha.

Iz ove perspektive lako se dolazi do zaključka: likovi s periferije društva jesu tumači (ne i nosioci!) masovnog ludila, oni prolaze kroz ekstremne situacije, spoznajući sve ono što ne žele da vide oni koji žive bezbedno u samoporicanju neophodnom za učestvovanje u masovnom identitetu. U ovom romanu to možemo da primetimo na jednostavan način. Samo takvi volšebnici imaju imena, svi ostali su opisani na osnovu vizuelnih osobina koje ih određuju kao „drugačije“ u slici kolektivnog poricanja u ludilu zajednice. Iako uvek poraženi od većine, samo oni nose autentičnu egzistenciju.

Gde zaista počinje život – kraj bez početka

Nema sumnje da je Miodrag Bulatović Muharemov lik gradio na tradiciji „svete lude“. Jurodivi, ili „svete lude“, nose u sebi i „mudrost lude“. Ideja mudrosti počiva iza arhetipa da neobrazovani ili prostodušni lakše dolaze do suštinskih pitanja i odgovora nego oni koji su opterećeni konvencionalnim znanjima. Ljudska inteligencija, shodno tome, ne prepoznaje razloge i uvide srca, odnosno, uvek ih pripisuje ludosti. Ali treba se podsetiti da su i veliki pisci svetske književnosti imali ovakve likove: Sofokle, Aristofan, Tomas Mor, Erazmo, Šekspir, Dostojevski… Iako ovi likovi pripadaju sekundarnim tokovima kulture i umetnosti, ta tradicija obuhvata i velike likove zapadne civilizacije kao što su Isus i Sokrat. No, bez obzira na sve, ideja o „svetoj ludi“ uvek je ostala neka vrsta aberacije.

No, ne treba prevideti da je eksplicitna luda – luda Mara, s kojom i počinje roman, i koja takođe u sebi gradi svet specifične osećajnosti i mudrosti, koji proističe iz nje. Ali ona je statički elemenat, posmatrač, dok je Muharem aktivni elemenat, učesnik, s tim što je Marina mudrost zrelija, ona je prozorljiva, zna šta može da očekuje i da dobije od sveta: silovanja i čedomorstva kao posledicu začaranog kruga strasti. Muharema naivnost da sve možda i ne mora tako i da ljudi možda i nisu tako loši situira na viši nivo ljudske tragedije, koju luda Mara posmatra poput nekog pomerenog stoika.

Dakle, nesporno je da Muharemova svetost i neprilagođenost potiču iz nepatvorene osećajnosti i spoznaje srca. Ali koja je svrha tog njegovog tužnog dara i osobine? On, poput sebi sličnih, ne može da reši nijedan problem, i kada mu se rugaju, njegova latentna (i sveprisutna) krivica za sebe samoga ne gubi na intenzitetu. Ali kao i pomenuti pisci, i Bulatović uvodi Muharema u svet konvencija iza kojih se kriju hipokrizija i podlost. Međutim, kompleksnu ličnost Muharemovu Bulatović dograđuje dvama značajnim katalizatorima: tradicionalnim stidom i nadom, što značajno pojačava njegovu eksplicitnost i intenzitet književnog lika i ličnosti uopšte. Stid je u njemu emocija okrenuta ka unutra, ka najsuptilnijoj osećajnosti, koju ne sme da izrazi iako svim srcem želi da bude čovek kao i oni čija ga mržnja i poruga guraju na marginu. On ne može da shvati da svojom pojavom i čistotom podseća na sve ono što su ti „dični“ svatovi izgubili i prezreli i da njegovo srce nikada neće moći da prepozna i shvati pripadnost svetu kompromisa i licemerja. Stid kakav Muharem nosi jeste plač sadašnjeg čoveka pred večnim ogledalom, nad starim ranama i budućim bolovima.

Zato crveni petao odleće u nebo, zato pucaju u njega, on je srce koje siroti Muharem nosi u rukama na pazar. Ono je preraslo njegove grudi, metaforu, mržnju… – ono je veće od neba. Ali to nije roba koja se traži, da bi bio deo njih, on mora da napusti svoje srce i svoju „mudrost lude“. Bez obzira na sve, njegova nada ne slabi. Ideja nade sadrži dva elementa: očekivanje i ubeđenje. Muharem očekuje da će se nešto drugačije desiti izvan kauzaliteta slike koja se odvija pred njegovim očima, njegovo ubeđenje ga sokoli kao što sokoli njegovu nadu da će na kraju ipak nadvladati svoju bolest i svoju egzistencijalnu kob i postati čovek. On sopstvenu uzvišenost doživljava kao manu, a za grubost nije sposoban. Njegova tragedija ne rešava krizu tek sklopljenog  karikaturalnog braka, koju svi svatovi naziru i pokušavaju da je potisnu nekim drugim ritualnim afektacijama. On je u funkciji te krize, on je svojom tragičnom ljubavlju pojačava, da bismo je jače osetili, da bi postala nepodnošljiva, da bismo se postideli pred pravednošću sipljivog sirotana, koji svoje srce s krilima i krestom na glavi nosi na pazar prepun neubedljivih osećanja i naše taštine. Njegov odnos prema petlu jeste odnos najčistijih osećanja, a naš (mistično skriven i ritualno svatovski), osim posmatrački i učesnički, jeste i odnos dubinske (ne)iskrenosti.

Muharem je bjelopoljski knez Miškin, tragičan i svet, izvan agresije i ambicije, sirotinjski aristokrata kao Gončarovljev 0blomiv, koji kaže: „Moj život je počeo gaseći se.“ On ne može da peva sa Srećkom i Ismetom na groblju, jer „nema srce“, petao je odleteo i on ne može da „postane čovek“. Njegov život je sam postao epizoda sulude igre, komedije i tragedije istovremeno, koju posmatraju prosjaci Petar i Jovan i jedino što ih boli jeste pripadnost tom osionom i bezdušnom plemenu koje ubija sve što leti i mrzi sve što oseća. Njih boli i sama činjenica da su ljudi i da ih njihove prosjačke noge ne mogu odneti tako daleko da to zaborave. Dakle, kako na početku, tako je i na kraju: nigde se ne može otići i pobeći, jer kraja nema. Crveni petao se odavno pretvorio u rajsku pticu isto kada se i „zemaljsko carstvo“ pretvorilo u pakao ne prepoznajući čisto srce, ali to samo petao još vidi. Delotvornost istine je u visinama.

 

[1] Bulatović na ovom mestu ne kazuje eksplicitno čiji su plodovi u pitanju. Iako luda Mara, saznaćemo kasnije, „duva maslačke“ i ima dovoljno naznaka da su u pitanju cvetići maslačka, pisac ih namerno naziva „plodovi“. Možemo da pretpostavimo da izmetanjem imena iz očekivane onomastike on misli na biblijsko „drvo saznanja“, jer su sva tri mesta oslonci saznavanja osnovnog narativnog toka.

[2] Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, BIGZ, Beograd 1972, str. 8.

[3] Isaijah Berlin, The Crooked Timber of Humanity („Krivo drvo čovečanstva“), str. 24–25.

PREPUNјAVANјE DUŠE ILI KAKO SMO SE SEĆALI RAJSKOG VRTA

Iznenada je nastala jesen, veoma jesen, i moja se baka pretvorila u cvet. Ne u orhideju, ne u lotos, ne u jasmin, ne u lјilјan i ne u ružu. Postala je nepoznati cvet, neka mu ime bude: mirocvet.

(Lajoš Kesegi)

Najupečatlјivija slika moga detinjstva: grana jabuke prepuna behara i težak pokrov belog snega na krupnim cvetovima, jednog aprilskog jutra na Zlatiboru. Prva slika toga dana, čim sam otvorio oči. Proleće je kasnilo te godine, jabuka je uprkos svemu cvetala, sneg je došao tiho, s prvim dnevnim svetlom. Ni danas ne znam kako su se stručno zvale jabuke što su rasle na toj krivoj voćki, sećam se samo slatkih plodova. Mislim da sam tog jutra, iako sam bio još dete, shvatio da starim i da ću sigurno umreti jednog dana. Moja jabuka je bila moje Drvo života. „Među vama ni najmudriji nije ništa drugo do dvodomnost bilјke i aveti“, kaže Ničeov Zaratustra.

Godinama kasnije napisao sam priču o Paklu – „Krčma kod ludog šeširdžije“, i za nju nisam dobio nagradu „Laza Lazarević“. Nisam bio prozorlјiv, iako je tih godina (a i ovih) Srbija bila na najbolјem putu da postane deo „vrućeg kralјevstva“ palih anđela. Te godine sam, zapravo, dobio dve nagrade: prvu nagradu na pomenutom konkursu, za jednu drugu priču, i prijatelјstvo Tomislava Marinkovića – tadašnjeg člana žirija – kome se priča o ludom šeširdžiji najviše svidela. Nagrađenu priču su zaboravili, sećajući je se samo oko jubileja nagrade, kao omatorelog veterana s mnoštvom nespretno prikačenih odlikovanja. Druga nagrada – prijatelјstvo – rasla je proporcionalno tome koliko se tada talentovan pisac u meni smanjivao. Ali ne kao tipično „književno prijatelјstvo“. Nije bilo surevnjivosti, nismo međusobno proveravali šta ko piše, ko dobija bolјe nagrade, kome objavlјuju više u periodici…  Postojalo je nešto mnogo više i drugačije. Približile su nas bilјke, nadrastajući sve drugo, na isti način kao što su magnolije, koje sam pre skoro dvadeset godina doneo iz Lipolista, iz Tominog rasadnika, porasle do kućnog krova.

Kuće su samo naš kukavički pokušaj da pobedimo i podredimo prostor, bilјke to rade bolјe. Dok ih nisam posadio, magnolija je bila za mene sinonim za pozorišni komad Roberta Hardlinga Čelične magnolije, po kome je Herbert Ros kasnije (1989) snimio film; i za Džuliju Roberts, naravno. A onda sam video prve cvetove, i sve je bilo drugačije; film je ostao samo film. Isto onako kao što su prve aronije osvojile hladovinu iza kuće u Lipovici, gde do tada ništa nije rađalo: izdržlјivošću, lekovitošću i oporošću, bilјke nisu osvajale prostor svojom fiziologijom, već lepotom, našim skrivenim želјama, osećanjima i karakterom. Drvenasti božur sam zasadio nasuprot ulici, iza kuće, kao da sam ga skrivao od uroklјivih očiju, lepotu njegovih ogromnih cvetova nisam želeo da delim ni sa kim. On je mnogo više govorio o meni nego što ja pokušavam u ovim ispovednim redovima. A onda su došle japanske kruške, pa opet magnolije, jorgovani, joste, ruže, nove aronije…

Sadnice su putovale od Lipolista do Lipovice, čuvajući u sebi ideju nove lepote kroz jezik i značenje, vreme i prostor. Jedna se duša nije pustošila davanjem, ali se druga bogatila primanjem. Nagrađene prijatelјstvom bilјaka, duše su trajale izvan lјudskih surevnjivosti i materijalističke civilizacije. Ono što je u njima i oko njih bilo materija, cvetalo je svakog proleća, spavalo i sanjalo zimi, živelo u sokovima, javlјalo se u duhu. A onda odjednom shvatiš da u tvojoj bašti ima više prijatelјa nego tebe. Valјda tako treba, istinski postojimo samo u drugima, u onome što raste na drugom drvetu, koje nismo mi, ali mnogo bolјe svedoči o nama.

Lipolist i Lipovica, dva slična korena reči, kao korenje lipe, sinonimi za slične snove o nekom pradavnom vrtu u kome smo započeli sećanje na sebe. Kao lipov čaj u jesenje predvečerje, dok se ulice presijavaju a ti uspomenama pokušavaš da oživiš korake koji odlaze i glasove na verandi, čekaš omanjeg gospodina u godinama i pohabanom odelu i proveravaš da li si uspeo da spakuješ život u kartonski kofer iskrzan po ivicama. Sećanje na sećanje je odsustvo predmetnosti i prisustvo duha, slobodan prolaz u neki drugi svet, koji nas vodi kroz estetsku kategoriju stvarnosti, kroz osećanje, a ne viđenje. Kao Platonova pretpostavka o idealnom svetu u kome je lјudska duša obitavala pre rođenja, pa se sada, ovaploćena u ovom svetu – na zemlјi, seća bivših blagosti, prepoznajući ih u detalјima neposrednog iskustva i njihovim odrazima u podsvesti. Kada govorim latinske nazive bilјaka koje su doputovale na razne načine (to je tek za priču) i koje sam presadio u svoju samoću i porodičnu ostavštinu, kao da ponavlјam neku drevnu alhemijsku tajnu, mantru ili recept za „kamen mudrosti“, a kada isto pokušam na srpskom jeziku, onda kao da dozivam prošlost, svečare i ratove, sovre i parastose, panađure i suze, pesme i kletve… Sve što smo bili i što nikada više nećemo biti. Eto, našao se neko da nam sačuva pamćenje, da nas podseti, blago pokudi, da nas ne ponizi prisustvom i ne prekori ćutanjem. Bilјke.

Rajski vrt je bio vrt svakog čoveka, on nije zadavao nemoguće hortikulturne zadatke, on je svedočio svačiju dušu, svako ga je drugačije video i doživeo, i sve možemo dovesti u pitanje osim činjenice da je bio ispunjen bilјkama i da je bio vrt. Trebale su nam godine da shvatimo, bilјke su nas učinile bolјim lјudima, prijatelјstvo je bilo posledica, a ne preduslov; kada smo Toma i ja shvatili ono što smo oduvek znali, književnost je postala samo priča o jednom drugačijem postojanju. Možda je nekada trebalo napisati priču o Paklu da bismo saznali gde je Raj i da nije svaki put baš onaj „put od žute cigle“, kao do Čarobnjaka iz Oza. Čarolija je svuda. Večno pitanje alhemičara, „da li je Drvo života imalo cvet“, postaje bespredmetno, znamo zasigurno da je imalo čaroliju. Potpuno sam siguran da čovek našeg vremena ne bi video Eden i ne bi poželeo njegove plodove. Nije problem u nedostatku želјe, već u nepoznavanju lepote. Bilјke su građevine duha iako postoje u materijalnom svetu. Da nije tako, čovek bi ih podredio sebi. Način na koji ih je sada „podredio“ sebi svedoči njihovo duhovno poreklo, estetski ili egzistencijalni aspekt postojanja i retku lјudsku mudrost. To dobrovolјno podređivanje estetskom i duhovnom konceptu retka je pojava u lјudskoj istoriji. Bilјke poznaju jedinstvenu samostalnost – više su one potrebne nama nego mi njima. Neke dugo žive, drveće, na primer, zato što je lјudima potrebno dugo vreme da shvate, a kratko da zaborave.

Kada izađem u dvorište, pokušavam da se setim gde sam to sve video. Moje poreklo ne govori dovolјno o meni. Postoji nešto što ga nadilazi. Možda putevi do jabuke pod snegom, do moje nane koja mi daje tek ubrane jabuke i oca koji se smeje u debeloj hladovini. Oni me ne pozdravlјaju iz detinjstva, već iz besmrtnosti, koja počiva i rađa se, obnavlјa se i umire upravo na tom zaboravlјenom drvetu, u sećanju na rajsku baštu, na Eden. Toma Marinković mi je pomogao da se setim. Možda je to deo njegovog poslanja na zemlјi, a možda i mog. Ko to zna? Biljke?!

(Iz knjige Pisac u vrtu – antologija priča savremenih srpskih pisaca o biljkama, koja izlazi uskoro u izdanju Službenog glasnika)

 

TEZE O PINOKIJU

Kada sam kao klinac i strastveni filmofil ponedeljkom i četvrtkom gledao svaki film u varoškom bioskopu (još tada sam navijao za Indijance, ali nije to tema), uvek sam iz bioskopske tmine iznosio na svetlost detinjstva neku dilemu ili dubiozu koju tada ni iskustvom ni znanjem nisam uspevao da razrešim. A kako to i biva, nisam smeo nikoga da pitam. Jedna od najvećih jeste ona o broju metaka u pištoljima pozitivaca, koje nikada ne pune, o „pobedi dobra“ koje se izdiže iznad krvi nevinih, o frizurama koje se ne kvare na vetru… I tako sve do ljubljenja. Preživeo bih nekako bez pucanja i revolucija, ali mi je ta tada (i sada, doduše) neosvojena veština bila velika muka. Ne zbog tehnike, to smo krišom vežbali jureći pampur jezikom po čaši vode, ali šta raditi s nosem? Kako se glumci ne sudaraju nosevima kad se ljube, kako znaju kako se treba namestiti? Podvirivao sam i zavirivao sa svih strana da bih otkrio pravi ugao i položaj u kome se nosevi mimoilaze, ali dilema je ostala. Ne zbog ljubljenja, već zbog noseva, prvo sam nekako savladao, a drugo je ostalo kao „centralni motiv“ mojih razmišljanja. Film nije bio moj „prozor u svet“, više je otvarao vrata nesvesnom. Kada danas gledam izborne liste stranaka i imena potencijalnih narodnih poslanika, ne mogu da se ne setim jedne druge priče o nosevima, bez poljubaca i s mnogo laži – Pinokija, Karla Kolodija.

Od kafe ne raste rep, od pušenja brkovi, od masturbacije se ne suši kičma i ne rastu dlake po dlanovima, to sam razrešio. Ali od laži raste nos, možda se ne vidi, ali raste. A moja dilema iz detinjstva sada ima sasvim drugačiju zapitanost: kada se „odličnici srpske političke i društvene elite“ sretnu negde, u Skupštini narodnoj, na primer, ili u nekom elitnom prestoničkom restoranu, kako jedni drugima ne isteraju oči svojim nosinama, u koje su godinama ulagali sve svoje političko umeće i veštinu? Pinokio je bajka, rekao bi neki sveznajući tumač naše realnosti, a sada nije vreme za bajke. Pogrešno! Upravo sada je vreme da se malo ozbiljnije pozabavimo bajkama. Jung je jednom prilikom rekao da se izučavanjem bajki izučava uporedna anatomija čoveka. Evo, na primer, da ne bude sve o nosevima, u jednoj bajci braće Grim (Dva putnika) kaže se: „Jesti valja koliko se može, a trpeti koliko se mora.“ Upravo tako: prvo trpiš dok se ne domogneš pozicija, a posle jedeš koliko možeš – i koliko ne možeš. Izokrenute bajke su naša realnost, svaka arhetipska figura ima svoju senku, i ona se uvek udvaja: kao realnost i kao etički odgovor. Onaj ko uspe da objedini i sagleda obadva aspekta, mudar je, ali je tada sposoban samo za ćutanje.

Brbljivi i površni Pinokio dominantni je arhetip Srbije. Mešavina emocija i neasimilovanih ideja kontaminiranih besmislom, u kojem, istini za volju, leži jezgro istine. Taj nestašni dečak željan provoda, „nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara“ („Ekspres za sever“, M. Antić), „junak [je] našeg doba“ (M. Ljermontov). Nekako se u njemu sve steklo: šizofrena neusklađenost i unutrašnji svet prepun nataloženih otrova, koji se samo delimično ispoljavaju u retoričkim eksplozijama. Siromašno (radničko, urbano) poreklo oblikuje ga u detinjstvu. Izvan poštene Đepetove stolarske radnje nalazi se svet preobilja, ali nije samo to ključ Pinokijeve apostazije  – on ne želi da radi. Ne veruje u težak rad za malo novca, ali veruje u mnogo novca i zadovoljstva bez rada. Vidi da je moguće, ali se ne pita kako, to je suština. Glad za zadovoljstvom nije genetska glad sirotinje, želja za punim stomakom i lepim odelom, već destruktivizam osvete za subjektivno shvatanje nepravednog društva. Nijedan revolucionarni pokret koji je iznikao iz društvenih lomova nije težio preoblikovanju nego rušenju. Na taj način bi „revolcionarni pravednici“ izbrisali i svoju biografiju. „Čuvajte se ugljarevog sina koji je postao plemić“, govorio je jedan mudar čovek, aludirajući na strukturu dijamanta, koja se samo neznatno razlikuje od strukture uglja. Slično je i sa ljudima, rođeni iz praha, ideju samouništenja nose kao deo tela (nos?!), ali nikada ne polaze od sebe, iako se s njima ispod vešala ili giljotine uglavnom završava krvava priča o „pravednom svetu“. Tako je sa zakonima želja i pravdom koja se po njima kroji.

U bajci se, bez obzira na fikcionalnost, tačno zna šta je iznutra a šta je spolјa, i zna se da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Zato Pinokio nije priča o buntu naivnog dečaka, već o laži na koju je, sledeći lični konformizam i naivnost, pristao. Ne zato što nije znao za istinu, nego zato što je nije tražio, jer je laž udobnija i mnogo više liči na „civilizaciju preobilјa“ i „vrednosti“ modernog društva, naspram surovosti života koji je lep samo zato što je život. Otuda nosonje moraju da ubede čitav svet da je to nova estetika, a u stvari je „samo isti k… u drugom pakovanju“ i na drugom mestu – na licu. Lažljivost je oktroisan i očekivan način, delovanje koje nema odmah represivne posledice. Nos koji raste od laži samo su simbolički objektivizovane nemoć i beskrajna vera u pravdu, inkorporirane u mit i oslikane Kolodijevom bajkom: da će istina na kraju pobediti, odnosno da laž nije dugovečna – ali ko još pita za to? Nosina ima svrhu samo dok još ima onih koji mogu da posvedoče istinu, odnosno dok ne počnu i javno da progone one bez tog „uzvišenog“ simbola vlasti. Gde izlaze podsvesne naslage anime najlakše je shvatiti ako posmatramo čoveka i tačno utvrdimo kada počinje da laže, jer tu je granica između drvenog lutka i dečaka. Između biti i hteti. Drveni lutak koji postaje dečak simbol je preobražaja. Iz oblika u biće, iz reči u delo. Njegova lažljiva anima transformiše se u istinu postojanja – u ontologiju života. Potrebno je samo želeti ili voleti nekog, na primer, Đepeta, ili se pokajati zbog lakomislenosti, a to je najteže. Alavost i nepoštovanje roditelja takođe su simboli preobražaja i odrastanja, ali ne treba zaboraviti ljubav. Neko mora da pamti osećanja, dok su drugi sposobni samo da žele.

Ne treba zaboraviti, odnosno treba apostrofirati, možda pre svega već rečenog, jednu zanimljivu epizodu iz Pinokija. Ona je najvažnija, jer se u njoj, ili posredstvom nje, dešava dvostruki peobražaj i uspostavlja poenta bajkolikog i surovog stvarnog – istovremeno. To je epizoda sa ostrvom na koje odlaze izgubljeni dečaci. Veliki zabavni park prepun je raznih atrakcija i svega što žele naivni klinci. Nakon nekog vremena, pod dejstvom magičnih napitaka (kao Odisejevi lakomisleni drugovi kod čarobnice Kirke), dečaci se pretvaraju u magarce, koje kasnije prodaju. Sličnu, možda čak i bolju metaforu i sviftovsku satiru stvorio je ruski pisac Nosov u knjizi Neznalice na Mesecu. Priča je slična: na neko ostrvo dovoze lutalice-beskućnike. Tamo je večiti praznik, prikazuju im filmove i crtaće, uživaju u velikom zabavnom parku. Posle nekog vremena, pod dejstvom otrovnog vazduha, lјudi se pretvaraju u ovce, koje šišaju da bi prodali njihovu vunu. To je ideja medija, istina koja se sakriva propagandom i slika konzumenata – „ovaca za šišanje“. Nosov je suroviji od Kolodija, njegovi junaci ne izlaze iz utrobe kita preobraženi kao biblijski Jona ili ponovo rođeni Pinokio, jer vreme u kome on piše jeste doba anesteziranih masa, u kojem pojedinac nije više ni broj, možda samo statistička greška.

Priča se da u ljude odrastu samo ona deca koja ne slušaju roditelje. Ali, to su deca „s tezom“, s argumentima svoga nepristajanja ili nepripadanja. Njihovo „nepoštovanje“ roditelja ne potiče od alavosti, već iz stava o životu. Naše iskustvo i sistem vrednosti sveta nosatih uče nas da nijedan dečak ne treba da postane Tom Sojer ili Haklberi Fin, Ćopićev „harambaša Jovanča“, Kekec, hrabri pastir, već Pinokio – lažljivi nezahvalnik sklon porocima, koga će progutati kit proždrljivosti savremenog društva, ali ga neće ispljunuti. To se dešava mlakima u Apokalipsi, ali to je već neka druga priča. Ili ista… Pričaće o tome neki svedoci kraja, ako ih bude.

 

NOSTALGIJA ZA LUBENICOM

…Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste 
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prlјave a još više u ruke čiste
više u velike lјubavi nego u mali blud.  

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat…

Branislav Petrović, „Poslanica pesniku“

Svako se seća bar jednog jedinog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvo stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Ali koji je to trenutak, gde je okidač dubljeg saznanja? Možda u iskustvu, u priči, slici… Kada se spoznaju dubine, ništa više nije „samo“ priča, slika, uspomena… već nešto mnogo više – duhovni stav, egzistencijalizam suprotstavljen večnim pokušajima da se izgradi Vavilonska kula na temeljima nemuštih težnji za dosezanjem neba ili „posedovanjem istine“.  Bez obzira na to koliko su u retoričkim zanosima ovdašnjih graditelja na vodenim temeljima (Baba, ovo nije politika! Samo bezazlena metafora, tako se namestilo!) putevi ka „srećnom društvu“ otvoreni, čovek nikada ne ide u susret istini, već ona dolazi njemu. A kada dođe, hoćemo li biti kod kuće i prepoznati kucanje na vratima? Ili ćemo pomisliti da je na pragu neki mutavi partijski volonter, rđave retorike i jeftinih fraza, verujuća budala ili budala koja veruje, poštar sa sudskim pozivom, ili komšinica s lončetom, kojoj je upravo nestalo šećera? Kroz špijunku se ne vidi ništa, sve se već desilo. Dušu i istinu smo izgubili, ostalo je samo sećanje na njih, oličeno u tufnastom lončetu ili u „Pinkovim“ pionirima velike gladi i želja i tuđe pameti.

Možda je ovaj uvod bio predugačak za opis jednog davnog porodičnog okupljanja. Nije važno ni kada je sve bilo, kada se negde u vremenu odigralo; malo dešavanje uvek je deo nekog velikog procesa. Okupljanja na parastosima i slavama, „za dugim švapskim astalom“ (Đorđe Balašević), u „sobi s ulice“ (soba koja gleda na ulicu – lokalizam iz Srema, prim. P. V. A.), sa sve supama, mesom, sosevima i rezancima, bila su uobičajena, rituali drevni, nepromenljivi, a priče nezanimljive (isto stare, više puta ponavljane… mada se dešavalo da se omakne i poneka nova-stara), s detaljima i provokativnošću direktno proporcionalnim količini alkohola u završnici ručka. Budući da nas je bilo sa svih strana, jedna profesionalna familijarna struja bila je i sveštenička. Često je priča i počinjala s te strane, isprovocirana pitanjem: „Kako je ono bilo kad si ti?…“ Ja sam voleo one zabranjene priče o tuči popova na seoskoj slavi, kada je naš rođak popa Trebnikom isterivao uvrede iz glave drugog popa, ili o onom popu koji je revolucionarima iz žbunova i s analfabetskih kružoka 1941. potkazao moga deda-ujaka kao reakcionara, a ovi ga na Badnje veče streljali na Fruškoj gori. Te priče su se pričale upola glasa i ne pred velikim auditorijumom. Ali i ova je bila tipična – popovska. Počela je negde oko štrudle i treće ili četvrte čaše vina. Meni je tada bila obična, s prizemnim humorom i neprimerenim smehom, ali godinama kasnije istina je došla k meni, s konačnim razumevanjem njihovog podsvesnog smeha i veoma svesnih suza, što mu u iskustvu življenja dođe na isto. Ali, da idemo redom.

Dakle, ode naš popa na jednu seosku slavu kod uglednog domaćina, svog parohijana, i sve je bilo po redu: od molitve, kolača i posluženja, uglednih svečara, snaša koje su se nadmetale u kuhinjskim majstorijama, sve do zdravica – za srećnu slavu, Svetu Trojicu… i tako redom. Ručak je odmicao, veče je dolazilo sa Save, voda je dobijala sivkastu metalnu boju, žagor je postajao sve jači a vino sve pitkije, kada je domaćin staklastim pogledom obuhvatio goste za stolom, okrenuo se oko sebe da vidi da li nešto nedostaje i… gorko zaplakao. Taman da se još malo smrkne pa da navrate tamburaši, da Bog malo zažmuri u sumrak i da počne pesma, kad, umesto lascivnih bećaraca, krenu plač. Suza je suzu stizala, jecaj je iz jecaja rastao, a on je ridao kao snajka nad svekrovim gaćama. Nastade tišina, ustaše kumovi i popa, snaše i komšije… Zgledaju se između sebe i teše uplakanog domaćina, sve pokušavajući da saznaju šta ga je to odjednom tako gorko ražalostilo – da mu nije neko oteo bubac iz tanjira? Ali gorke suze su gušile reči i prekidale misao. Naposletku, jedva ga smiriše. Još uvek vlažnog lica, on poče da tolkuje svoju muku. Tišina je bila tako teška da je bolela, očekivano saznanje ispovesti pred svedocima moglo je samo da se nasluti, tako gorko se ne plače bez razloga. Svi su se u glavi preslišavali kome je ovaj ugledni čovek i dobar komšija, otac i muž, mogao da nanese zlo, i čiji će grob ili nesreću osvetliti jedna zakasnela istina. Za čoveka koji je deo prirodnog procesa, seoskog života i tradicionalnih istina ne postoji individualni bol osim ako nije sam život posredi, ali na njega se čovek već navikne, pa prestane i da ga primećuje. Nisu znali, a i kako bi, ali su osećali, osvanjavajući i omrkavajući na njivama, da su nebo i čovek povezani – kako klasična kineska filozofija uči. U sitnim stvarima je smisao, „detalji su tumači Božji“, kažu mistici. Izvan obmana mnoštva i samoobmana individue detalji nam ne mogu rešiti probleme, ali nam otkrivaju dimenzije koje su često važne kolektivne istine, ključna rešenja ili aksiološke konstante.

Bilo je to davno, još je bio dečak; adolescent, rekli bi oni koji žele da ukinu detinjstvo i dečake i devojčice. Taman su se vratili iznjive (ovo se „u preku“ piše i izgovara spojeno) i dovezli kola lubenica, a te godine baš rodile-najedrale, otac mu reče da lubenice odnese u podrum, tamo do kamenog zida, da se olade, a da onu veliku od juče, „zdravo ladnu“, donese da se malo osveže. Ove nove je brzo istovario i složio i krenuo s „onom jučerašnjom“ ka stolu u hladu kestena. Ali, prag je bio visok, a žurba velika, i on je pao, a lubenica se rasprsla po utabanoj zemlji… I to je bilo sve. Odgovori na dodatna pitanja: je li bilo batina, šta su ti radili… bili su negativni. Ništa se nije desilo kao povratna reakcija na ovu dečiju nezgodu, a desilo se sve. Gostima na slavi tek sada ništa nije bilo jasno – zašto čovek tako gorko plače? Meni se razjasnilo tek godinama kasnije. Samo je ponavljao: „A bila je tako velika i okrugla!“

Da, sasvim je logično pitanje čemu tolike suze i ova priča, na kraju vremena ili sećanja. Posle dolaska istine ne ostaje pustoš, već slika logocentrične apokalipse i vremena u kojem prikazi dolaze iz dubine postojanja, a ne iz iskustva saznanja. Iz takvih dubina nostalgije čovečanstva i žala za geocentričnim postojanjem došle su i suze, koje su iskoristile intuitivno osećanje bola, dečačke uspomene i oči jednog starca da nam pokažu da se celina raspala. Savršeni oblik se oteo čoveku, Bog je relativizovan u našim asimetričnim shvatanjima u kojima celina više nema nikakvo savršenstvo ni oblik, sve je slučajnost i volja, hir i instinkt. To je smušeni haos teorija, simulakrum istinske egzistencije. Savršena sfera – lubenica – nije više model sveta, čovek više nije dokaz Božjeg stvaranja. Kopernik je zajedno sa Zemljom detronizovao i čoveka, koji sada treba da otkrije kakvo je malecno zrno prašine među drugim zrncima. Frojd tvrdi da se čovek posredstvom kopernikanskog preokreta osetio povređen u svom narcizmu. Nije narcizam osnova postojanja, niti jedne teorije koja je, umesto da uredi odnose između nebeskih tela, preuredila osnove shvatanja Božjeg dela. Duhovna autarhija je preinačila i partikulisala sliku celine, kriška lubenice je samo ideja o celini, čovek nakon Kopernika nije najveće Božje delo, već svedok beskraja nastalog voljom nekog bezimenog apsoluta, koji više nije Tvorac. A kada Ga nema, onda je, naukovali smo to više puta, sve dozvoljeno i moguće, kako u primitivnoj političkoj prisili, tako i u suptilnom medijskom zaglupljivanju. Onda je i sve ono što je detalj i dešavanje, dramaturgija i iskustvo, smrt i suze, slava i sahrana, sasvim normalno, a nije! Normalni su samo rezanci u supi iz drugog pasusa. Sve drugo je tumaranje po životu koji je izgubio centar i osnovu, koji se rasuo po prašini, a mi u pričama pokušavamo da sakupimo njegove opiljke, krhotine neke lubenice koju je neko davno za nas i u naše ime razbio.

Šta je video i čuo ovaj uplakani čovek – koji u mom sećanju plače svih ovih godina, suzama koje je nasledio kao sudbinu – kada se crveno lubeničino srce iz razbijene celine – zelene sfere – pomešalo s prašinom? Verovatno sve one kletve izrečene upola glasa, tihe jecaje i glasne krike, vojske u raznim uniformama i bitange, pokore i pljačke, sebe rođenog i sahranjenog bez dana srećnog života, bele pokrove i peškire na krstačama, grobove u tuđini i grobove u žitu, zapaljene kuće i vatre u pekarskim pećima, glad i panađure, razbijene tambure i prkosne pesme, vancage, secikese, kocoše i kurvare sa zamašćenom kosom i ufitiljenim brčićima, koji se preko noći pretvaraju u komesare s „naganom“ u rukama kojim dele pravdu, ili u „narodne deputate“ – zastupnike tuđe volje i svoje primitivne gramzivosti u ime narodne sreće i u slavu svoje lične gluposti. Mnogo više je video u sumrak tog letnjeg dana nego oni koji će prisustvovati sumraku civilizacije, samo se još tada uplašio i zaćutao – suze su bile samo neizgovorene reči.

Hildegarda iz Bingena je rođena pre devetsto godina, i bila je kraljeva učiteljica u svom manastiru na obalama Rajne – neka vrsta hrišćanske Lorelaj. Njena poznata rečenica glasi: Homo Est Clausura Mirabilium Dei. Šta to znači? Čovečanstvo predstavlja zaključak božjih čuda. Ljudi predstavljaju kraj stvorenog sveta.  Clausura je krajnji aspekt čovečanstva, ne samo u smislu katastrofe nego i moći. Pogrešno shvaćene moći i još pogrešnije upotrebljene želje za srećom. Sremski seljak iz priče poslednji je segment stvaranja, bio je toga svestan, video je sebe na odru, ili u blatu koje su mu zamesili oni koji mu pričaju o dostojanstvu budućnosti u izmišljenoj sadašnjosti u kojoj prošlost spava dok ne progovori u prašini ili u kriku nad potopom. U onom bivšem čoveku koga se seća s nostalgijom i onom budućem koji mu se, kao Andrićev Radisav, s koca smeje smehom sadašnjeg vremena. On samo nije umeo sve to da kaže. Ovi današnji, ili ono što je od njih ostalo u poharanoj zemlji, neće ni imati prilike.