IZMEĐU GREHA SAZNANјA I LOGIKE ŽIVOTA ili DA LI JE ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA ZAISTA IMALA STAKLENE TEMELjE?

Ništa za mene nije strašnije nego da imam posla

s lјudima čije reči ne zaslužuju verovanje.

Artur Šopenhauer

 

Pišući o ruskom komunizmu, o njegovim izvorima i prirodi sekularne utopije, Nikolaj Berđajev tvrdi da Rusi nemaju dobar dizajn jer nisu u sebi razrešili problem prostora, koji ih veličinom i grandioznošću nadilazi, daleko izvan logike bilo kakve granice i mere. Ovu misao možemo bliže da definišemo onim što Jurij Lotman zove sekundarne oblikotvorne celine, misleći na tekstove koji analitički posmatraju formativne uzroke umetničkog stvaranja u odnosu na život i ponašanje. Takve celine svedoče, prema Lotmanu, da umetnost nije mimetička posledica života, jer se socijalna svest samooblikuje i samoizmišlјa sa osloncem na nasleđe, koje usvaja kao osnovni oblik inspiracije i poetički predtekst. Na isti način, u skladu s ova dva pogleda ili posledično sa osloncem na njih, možemo da objasnimo zašto je u srpskoj književnosti priča zapostavlјena i zašto je roman još uvek „elitni“ žanr, odnosno izgovor za sve nesavršenosti koje stroga forma priče ne bi dopuštala. Dakle, dok su sekundarne oblikotvorne celine izgovor većini pisaca za manjak talenta i lukavo skrivene individualne nesavršenosti, one su Aleksandri Mokranjac neposredna inspiracija, kreativno obavezujuća i književno inspirativna i inovativna. Kao što je svet njenih priča ograničen fatumom, a ne vremenom ili volјom i diktatom pisca.

Ovdašnja književna „Aleksandrijska paradigma“ u delu Aleksadr(ine)e Mokranjac dobija pravi smisao izvan (para)intelektualnih (čast izuzecima) poza i terora pročitanog (ali ne i učitanog u delo) ovdašnjih „plemića citata“ i „(post)modernih naučenjaka“, ličnih čitalačkih i interpretativnih skučenosti i spisatelјskih nemoći. Jer, kako je to davno primetio Stendal: „Zlo na svetu ne prouzrokuju oni koji kažu sve što znaju, nego oni koji kažu više nego što znaju.“ Ili, dodao bih ja: oni koji nemaju dovolјno snage ili lјubavi (u ovom slučaju između pojmova i iskustva stoji znak jednakosti) da krenu „u smeru vlastitog straha“ i da pročitano iskustveno potvrde, a rečeno bolno osete, kroz greh saznanja i obavezu svedočenja. Zato moja dilema i poluglasno postavlјeno pitanje: Da li ima čitalaca za ovakvu knjigu danas u Srbiji? – možda zvuči kao jeftina jeremijada povređene sujete čoveka koji nije bio dovolјno vešt da igra fudbal, koji je nedovolјno hrabar da bude pisac ili nedovolјno beskrupulozan da poveruje i bude akviziter veštačkih rajeva ovdašnje političke, retoričke i moralne kloake. Ali sama činjenica da ova knjiga stvara jedan nivo komunikacije i čitanja koje ne podrazumeva ali priziva (po)znanje, može moje pitanje da poistoveti s latentnim intelektualnim kukavičlukom, centralnom institucijom društva ovdašnjeg, što je veći greh od tragičnih nespokoja ili isto tako tragične uzvišenosti junaka ove knjige.

Zato pitanje čitanja Ljubavi Silvije Plat ne podrazumeva samo poznavanje modernih strategija pisanja i tumačenja, iako je nesporna njihova prisutnost, već i kreativnu potrebu da se nasleđe velikih pisaca sublimiše kroz poistovećenje, a ne samo pokušajima da se naknadnom pameću rastumače sudbina i delo, često oboje, uglavnom neuspešno. Budućnost nikada nije pametnija od prošlosti, kao što mi nikada ne možemo biti stariji od svojih predaka. Zato je u ovoj knjizi odnos prema vremenu posredno definisan kao način da se shvate udalјenosti, a ne prolaznost ili trajanje – jeftini lјudski strahovi nad neminovnošću fizičkog nestanka. Životne uloge se, kako piše Erik Gofman, stvaraju u jednoj vrsti predstavlјačke igre – kao u pozorištu – koja na jednoj strani izvire iz ponavlјanja i ritualizacije, a na drugoj iz inovacije i razlike. Kao što kod Aleksandre Mokranjac „raskopavanje prošlosti“ nije samo beg od izgublјene bitke s logikom već i traženje logičkog sleda koji prepoznaje, ceni i vrednuje osećanje i razumeva život kao blagoslov i kaznu, istovremeno.

Nјeni književni likovi, kao stvarnosne paradigme, svoj pravi identitet traže i nalaze u priči ulančanoj autorkinom namerom i učitanim simbolima sudbine, individualno tragične i prepoznatlјivo opšte. Zato namera Aleksandre Mokranjac nije da priču inficira životom, već da život kontaminira smislom književnog kazivanja i oporošću i bolom iskustva svih književnih likova ponaosob. Iznad banalnosti živlјenja, ali i iznad intertekstualne osnove, identiteta i institucionalne autonomije ličnosti. Samim tim, tragična sudbina pesnikinje Silvije Plat nije samo simbol jedne loše pročitane univerzalnosti klasične književne i životne „sudbe“ već i mapa puta koji su svetitelјi prošli bez volјe i potrebe da o njemu govore. Upravo se u njoj (Silviji Plat, nap. P. V. A.) sabiraju znanje i imaginacija i ideja o višku života i manjku smisla, kao izvornom stanju, načinu i tragičnoj sadržini egzistencijalne pozicije. Pobuna – to je prava reč, ali ne protiv Boga, već protiv beskrupuloznosti savremenog sveta i primitivizma mase koja je poverovala da je lični tumač Božje volјe. Zato čovek gomile vidi ali ne shvata, rđavo kušan vremenom i prolaznošću kao sinonimom straha od smrti, zaroblјen u ličnom zatvoru – beznačajnom spletu iskustava i navika. Na tu vrstu pučke apostazije i društvene dubioze upućuje zaboravlјena i prastara veza između života i vrline; etos je u starohelenskom izvornom značenju predstavlјao zavičajno mesto. Zato je više nego očigledno na koji način je Aleksandra Mokranjac definisala prostor priče i razvoja svojih književnih junaka. Zato oni nisu Božji izaslanici niti đavolјi glasnici, zabijeni u postojanje, u apsurdnim, često i karikaturalnim mizanscenima, u kojima se najbolјe vide granične situacije egzistencije, ali i izopačenost civilizacije koja se prebrzo navikla na kompromise s društvenim anomalijama. Dovolјno su hrabri da traže smisao, očekivano ravnodušni prema prezrenju, daleko izvan života kao oportunizma živlјenja i smrti kao sinonima nestanaka.

Istorijski apokrifi, ili je to samo odblesak drevnog arhetipa, kažu da je Aleksandrijska biblioteka imala temelјe od stakla, jer je, navodno, to bio najtvrđi materijal toga doba. Ova priča je svakako rub teatralnosti istorije, na kojem se susreću unutrašnji i spolјašnji svetovi, mašta i činjenice. Ali sve i da je tako bilo, ideja nije bila u tvrdoći, već u alegoriji, prozoračnosti temelјa građevine koja čuva knjige – svetove od pismena i misli. Gledati i videti kroz knjige put je ka mudrosti i izraz poštovanja prema napisanom, iako, kako je to primetio Fridrih Niče: „Ako dovolјno gledaš u ambis, ambis počne da gleda u tebe.“ Kao i knjige, kroz prozirne temelјe aleksandrijskih naslaga civilizacije. Jer svako mesto osim upotrebne funkcije krije i onu drugu, koja se jasnije nazire u posebnom čitanju tipoloških znakova, čemu je ova autorka veoma sklona, i to predstavlјa jedno od izvanrednih zadovolјstava za pravog čitaoca, čak i za kukavicu s početka teksta.

Istina nema cenu, kaže u uvodnoj maksimi priče „Disbalans“ Aleksandra Mokranjac, sugerišući čitaocu da ono što ima cenu nema vrednost, pogotovu ne onu u merkantilnoj aritmetici brojeva koji više ne svedoče veličine nego samo nemušte lјudske pokušaje da uspostave kakvu-takvu hijerarhiju. Možda je to Rostanova „jednačina zrelosti i samoće“, na koju se autorka poziva na početku knjige? U svakom slučaju, eonima daleko od majmuna koji se gleda u ogledalu progresa ovih poslednjih dana veka koji je tek počeo, a odavno je okončan s lјudima iz početne Šopenhauerove misli, i u njima.

 

 

(Aleksandra Mokranjac – Ljubavi Silvije Plat, Sl.Glasnik, Beograd 2016 – predgovor)

 

 

 

 

KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja

Ovaj tekst je napisan početkom 2013 godine kao pogovor za knjigu Laure Barne – PAD KLAVIRA. Objavlјujem ga šest godina kasnije, na kraju 2019 godine u kojoj su naslednici prodali a neki novi elitni kupci prekopali grob Veselina Čajkanovića na beogradskom Novom groblјu. Kada sam ga pisao bilo mi je drago što je život jednog čestitog čoveka i naučnika (i drugih umetnika uz njega) postao tema jednog uspelog romana. Danas se u meni mešaju stid i bes a i podnaslov mi je sve jasniji i precizniji. Sve je na prodaju, nije to nikakva novost, ali neki beleg se negde mora ostaviti, da nas neki budući lјudi ne pamte po ceni već po vrednosti. Ili je možda i budućnost na prodaju, možda je već prodata, znaćemo to kada se napokon pojavi kupac sa šilјatim repom i rogovima. Tada je kasno da gledamo u prošlost, sve se već desilo.

 

* * *

O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona što, beše duša mojih misli.

Anica Savić Rebac – Dante u Apeninu

Senoviti Senjak i Topčidersko brdo nad njim, kao mali Olimp, zavičaj duha, mesto gde su živeli, na obodima tadašnjeg Beograda, veliki umovi i neobične ličnosti srpske nauke i kulture: Isidora Sekulić, Veselin Čajkanović, Toma Rosandić, Žanka Stokić, Zora Petrović… i mnogi drugi, nametnuo se Lauri Barni ponovo, opsesivno i inspirativno, kao mesto dešavanja romana Pad klavira. Možda bi početno pitanje i trebalo da se tiče te metafizičke, mnogo više nego geografske toponimije tog egzistencijalnog i duhovnog zavičaja mnogih značajnih ličnosti. Zašto baš Senjak i Topčidersko brdo? Beograd tog vremena je već imao ekskluzivno Dedinje i intelektualnu koncentrisanost Profesorske kolonije, velike građevine u centru grada u kojima su bili razni intelektualni i umetnički saloni, a ova mala naseobina na granici između varoši beogradske i Dedinja okupila je u sebi neobične duhove koji su veoma imponovali i pomenutim delovima grada, ali su „svoje mesto” našli upravo tu. Verovatno je Proviđenje, čije namere ne možemo saznati u potpunosti, ali uspevamo da ih rekonstruišemo samo na osnovu posledica, odlučilo da baš na Topčiderskom brdu stvori komunu neobičnih likova, koja o srpskoj umetnosti, kulturi, duhovnosti, mnogo više svedoči samom sobom nego što kasnije istorijska misao svedoči činjenicama. Istini za volјu, tu komunu su, najverovatnije kasnije, nazvali umetničkom kolonijom. Ova nespretna sintagma više definiše statističke činjenice u realnom istorijskom vremenu, iako je za ovaj prostor i njegove najpoznatije žitelјe mnogo važnije duhovno i intelektualno određenje, mnogo više nego naknadna istorijska ili istoriografska pamet potomaka, branitelјa i osporitelјa. Možda je zbog toga „mač revolucije” bio tako oštar kada se obrušio na Senjak i Topčidersko brdo, možda su kasniji vlasnici tog mača na kraju dvadesetog veka, okupaniji i naoko civilizovaniji od prethodnika, nastavili sa rušenjem tog poslednjeg bastiona gospodstva i duhovne aristokratije kojim je suvereno vladao duh Isidore Sekulić, ali i mnogi drugi. A u ovoj knjizi je baš o duhovima i reč, i još o ponečemu. Klaviru na primer.

Mitsko središte kuće je ognjište (kako je tvrdio Veselin Čajkanović tragajaući za srpskim mitološkim istočnicima), tačka „alef” dobre energije, duhova predaka, dobrih i loših dana i godina. Kada su mitovi zajedno sa ognjištem otišli u knjige, središte građanskih kuća (onih bolјe stojećih) bio je klavir – tronogo čudovište koje je suvereno vladalo prostorom. Od klavira je neretko zazirala posluga, na tamnosjajnim politurama ogledala su se deca koja će samo neku godinu kasnije na belim i crnim dirkama lomiti prste učeći prve sonate koje će ih, bar je tako „graždansko” uverenje bilo, odmaći od naroda koji svira u frule, diple, harmonike i tambure, i igra po vašarima i panađurima, ali najveći greh tih dobroćudnih čudovišta koja su poslušno ćutala u salonu, kao oltari neke nove vere, bila je upravo njihova veličina. Oni nisu mogli (ni hteli) da idu u revolucije i partizane, kao ni njihovi vlasnici (par socijalista iz bogatijih staleža i nekolicinu bogataških sinova – nadrealista – izuzimamo), pa samim tim nisu mogli da osvoje ni svoju slobodu, a ni mesto u novim danima, umetničkim delima i u čitankama. Bili su bolno statični i otmeni u svom politiranom sjaju. U posleratnim vremenima, u retkim salonima, svedočili su sebe i sve ono što „oslobodioci” nisu bili. Nјihov „pad” je bio neminovan i dugotrajan. Trajao je sve do početka dvadeset i prvog veka, i još uvek traje. Ne zbog visine nego upravo suprotno, trebalo ih je svesti na meru niskomisleće množine, koja i danas jedva da se malo odvaja od rodne nam zemlјe. „Ovo padanje je večno”, reći će Bela Hamvaš, sa istom mišlјu u drugoj kulturi, u eseju o proroku Enohu. Zato i ova priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića – našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije – i padom klavira od koga jedan umetnik iz sveta seni pokušava da napravi modernu skulpturu, koja bi trebalo da simbolizuje sve ono što je klavir sa sobom doneo i svedočio u krhkoj građevini srpske građanske klase i umova koji su je sobom i svojim delom stvarali i svedočili.

Veselin Čajkanović je svakako jedan od njih, ako ne i najkarakterističniji. Više puta odlikovani ratnik, vrsni erudita, akademik, dekan Filozofskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge. Proučavao je srpske mitološke izvornike, predanja, mitove, priče, idući u svom delu u dva smera – u daleku prošlost i inspirativnu naučnu budućnost, otkrivalačku u naučnoj nameri, obojenu uvidima jednog posebnog „jasnovidca” velikog duha. „Zahvalnost” je dobio posle Drugog rata zbog toga što je bio dekan Filozofskog fakulteta za vreme nemačke okupacije. „Apel srpskom narodu” nije potpisao, ali su mu sudili oni koji su ga potpisali. Otpušten je s Beogradskog univerziteta kao kolaboracionista. Posle te odluke pao je u postelјu i nije ustao sve do smrti, 1946. godine.

Laura Barna ga je oživela u svetu duhova, u slojevitoj stvarnosti dubinskih misli i slika njegove duše u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac. Ženom eruditom, damom koja je naučno znanje i helensko nasleđe nosila kao otmenu halјinu – osećajući se u njoj istovremeno udobno i ekskluzivno, asketski i raskošno, otmeno i ponizno, uzvišeno pre svega u idealu helenske čistote i umetnosti i večnih simbola mudrosti. Samim tim je ova učena prečanka bila intrigantna surovoj, poslovično isklјučivoj beogradskoj čaršiji, koja nije štedela takve duhove i neobične žene koje su nadilazile vladajući stereotip. Kao dete je prevodila velike pesnike, gradila i dograđivala svoju erudiciju, stvarajući istovremeno svet svoga naučnog dela i snova o starim vremenima i njihovim vrednostima. „Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom”, zapisao je Milan Kašanin. Crnjanski joj posvećuje pesmu Relјef sa likom Dantea, dopisuje se sa Lazom Kostićem i Urošem Predićem, piše pesme gradeći posebnu lirsku notu i specifičan okvir slikovitosti pesme. U kulturnom nasleđu i antičkim idealima, gde je lјubav najuzvišenije osećanje, u slojevima umetnosti, inspiracije, svesnog i nesvesnog, bila je kao kod svoje kuće, u životu i Beogradskoj varoši bilo je drugačije, borila se s predrasudama i „grehom” zato što se udala za muslimana Hasana Rebca, koga je pratila i u životu i u smrti. Tragična smrt žene koja je spojila poetski senzibilitet i snagu intelekta samo je još jednom posvedočila njenu hrabrost, ali i emotivnu krhkost i pravu stranu njene pesničke prirode i osobenog senzibiliteta.

Veselina Čajkanovića je upoznala kada je donela na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija i izabrala upravo Čajkanovića za mentora. Nјihove sudbine se prepliću i dopričavaju – što u realnom životu, što u romanu Laure Barne – u lirskom i oporom životnom tonu sve do dana kada se 2012. godine ruši porodična kuća Čajkanovića. U toj noći, prepunoj sena sa senovitog Senjaka i vampirskih pričina, počinje ova priča. Laura Barna je situira u sudbinu slavnih vampira – nekadašnjih stanovnika Senjaka i Topšiderskog brda, u naplavinu prošlosti, patnje i slave. U ispovednom tonu Čajkanović pokušava da opiše početak ove „vampirske priče”: „U našem narodu religija se pogrešno vezivala za magiju i to je dodatno otežavalo moj ionako nejasan položaj naučnika. Ali, da ponovo ne unesem zabunu: duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše”. Ali gde su se to susreli duhovi Veselina Čajkanovića i Anice Savić Rebac, i zašto jedna pre svega romaneskna konstrukcija uspeva da rekonstruiše jednu posebnu emotivnu i povremeno erotičnu atmosferu? Možda je tajna u Čajkanovićevom objašnjenju „ženskih” i „muških” priča koje je još Vuk Karadžić tako podelio. Čajkanović to objašnjava ovako: „Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovek da je moglo zaista biti”. Mislim da je upravo u ovome jedan od klјučeva tajne pripadanja, u ženskoj imaginativnosti i eteričnosti, i muškoj sudbinskoj utemelјenosti u život i mit, istovremeno.

Eros i Tanatos života i pripovedanja se prepliću, pogotovu u uranskom obliku lјubavi, u krhkosti antičke lepote i inteligencije. Biti vampir ili biti večan. Da li nas naša stremlјenja i dela određuju u istoriografskom ili ezoteričnom smislu? („Postoji u našem narodu verovanje da lјudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri, a Anica se još za života pripremala za to. Koketirala je znanjem osiono i nadmeno, zalazila u druge svetove, izjednačavala i život, i smrt, i umetnost, a to je bilo ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibelјno ateriranje nad ponorom. Žena s glavom u torbi, što je odlika sanjara, šuškalo se i s vremenom stvrdnjavalo u žigosanje nemilosrdne gomile. I sve je u njoj očvrslo do osetlјivosti stakla, u njoj istovremeno i lomlјivoj i nesalomlјivoj, svoj u suprotnostima, paradoksu i apsurdima, neuhvatlјivoj i lakodostupnoj – i ničijoj i svačijoj.”)

Ovaj roman kompleskne strukture i neracionalno i mistično uspostavlјenih odnosa između likova je možda je pravi primer za to da se naše vreme ne završava s krajem naših zemalјskih dana. Mera je talenta i imaginacije koliko ćemo to dočarati, koliko ćemo prepoznati drugost i veličinu ličnosti koje nije moguće saobraziti aritmetičkoj vrednosti proteklog vremena. Ili, kako kaže Laura Barna, opisujući vampirska videla Veselina Čajkanovića: „Ali ima i nas bivših – utvara bez senki – svedoka sopstvenog pada i bitke čoveka sa strancem u sebi.” Nije li taj stranac ipak neko drugi u kome se skrila tajna strana naše ličnosti? Anica, Isidora, bridžašice…?

Pored pomenutih slavnih senjačkih duhova u romanu se pojavlјuju i igračice bridža – bridžašice. Žanka Stokić, Mara Rosandić (supruga velikog vajara Tome Rosandića), Zora Petrović (slikarka) i Isidora Sekulić, u specifičnim odnosima koje bridž kao igra definiše: sedenje na četiri strane sveta (kao veštice iz Čarobnjaka iz Oza), aduti i simboli boja, stvaraju jednu posebnu dijalošku i intrigantsku strukturu koja, inače, kompleksnom svetu zaumnog i topčidersko-senjačkih pričina daje jednu posebnu notu. Pogotovo u odnosu na enpiricu Anicu koja se napajala inspiracijom umetnika, crpeći iz njih sve ono što ju je u stvarnom životu učinilo himerom i što ju je u smrti učinilo tako stvarnom i prisutnom. Zato bridžašice biraju Čajkanovića kao dostojanstvenog viteza i ubicu vampira: „Štitio sam ga dok se to moglo. Ali su meštani Brda, naročito umetnici, baš od mene očekivali klјučni potez koji bi razvejao misteriju i strah, a uz to, smatrali su me direktnim krivcem za sva neuobičajena dešavanja poslednjih meseci, pripisujući mi moći koje svakako nisam imao. Od mene su to očekivale i utvarne kartašice; noćima su opsedale Puškinovu ulicu iščekujući da izazovem sile koje su mi bile pokorne, a koje su sve vreme nastojale da se odmetnu. Izmestivši se s raskršća, svake večeri približavale su se mojoj kući, sedale dve naspram dve, raspoređivale na vlažnu zemlјu špil od pedeset i dve karte za novu partiju bridža, zajedno sa uz četiri šolјice vrelog čaja.”

Karakterologija Čajkanovićeva je više u ovom romanu definisana je rezultatima njegovog istraživanja koje je Laura Barna dobro ukomponovala u mističnu atmosferu i naučnikovu sudbinu, u kompleksne odnose između likova u porodici Čajkanović. Od narodnih verovanja do ezoterijske simbolike i moći bilјaka u verovanju i mitu, sve je deo jedne odiseje kroz zaumno, koja se upravo sada u zaumnom očitava i proverava sama sebe.. Ovaj postupak je veoma važan jer na višem planu uspelosti teksta i strukture, pogotovo kroz Jungovu teoriju arhetipova, koja postaje klјuč istorijskih događaja kroz karakteristične i reprezentativne figure iz nasleđa. Na taj način se posredno definiše kolektivitet a duhovni razvoj nacije personalizuje osobu koja obeležava čitavu epohu. U duhovnom smislu to je Veselin Čajkanović, odnosno Anica Savić Rebac kao njegova Anima, a u svetu simobola to je, neizostavno, klavir, ako se ova ideja može proširiti i na stvari. Možda uz pomoć sinhroniciteta.

Ali klavir nije samo centralna figura i simbol kuće Čajkanovića. Književni artefakt i simbol oko koga se strukturira priča – vampirski zaplet i drama. I zagonetna i zatvorena Isidora Sekulić je deo tog bratstva, deo osećanja i trajanja muzike („Vezala se za klavir jer je, prevlačeći jagodicama kažiprsta po belim dirkama, milovala prste brata Dimitrija koji ju je pratio na violini, a po crnim – Emila Stremnickog, kog je sahranila pre nego što se za njega i udala: nasmejanog lica, u belom lanenom odelu i letnjem stivenson šeširu nonšalantno šetka trgovima Kristijanije, poskakuje kao jarac po šahovskoj tabli, svesno izbegavajući svetle kamene kvadrete…”). Klavir kao da je kapija kroz koju se prolazi u druge svetove, koja nas deli od prlјave banalnosti života i himeričnog sveta muzike iz utrobe tronogog politiranog „narodnog neprijatelјa”. Iako je Čajkanovićev klavir sublimat mnogih tragedija: „Ceo život je samo trka s vetrom, a trka s vetrom je jedino realno utrkivanje sa starim dobom. Vetrovi samolјubivo talože iskustva minulih vremena, kazala je i to moja mudrulјa Ruža, gledajući me sažalјivo iza odškrinutih vrata dok sam ležao u bolesničkoj postelјi sa sveskom i olovkom na kolenima. I u tom pogledu sam još tada naslutio dvostruko proročanstvo: jedno od njih je bila moja skora smrt, a drugo – pad kuće Čajkanovića. Za Ružu je i jedno i drugo bilo – pad klavira.”

Opis Čajkanovićeve sahrane upravo je sublimat sudbine, jer je tema romana uvek gotov i razrešen život. Tu vrstu razrešenja Laura ostavlјa u klјuču mitskog jedinstva predaka i potomaka, paganskog obreda kojim se upokojava sudbina, ali ne i život. Jer ovo je porodični roman, ali roman velike porodice koja se može poistovetiti sa narodnom sudbinom i nacionalnim sunovratima koji, nažalost, još uvek traju. „Tražila je da ostave otvoren kovčeg na raskršću, nasred Novog groblјa, prepuštajući ga grobarima. S tog mesta se sasvim jasno videla humka pored iskopane rake. Po Veselina treba da dođu njegovi, a neće doći sve dok smo mi ovde. Ajdemo, da im ne smetamo!, kazala je užurbano, uzela Mariju i Kolјu pod ruku i nestala u peskoviti vazduh. Ugodila je mojoj paganističkoj želјi da me ostave demonima Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca. Ali je niko nije poslušao.”

A oni su ipak došli, dodao bi pisac ovih redova. Laura Barna ih je videla i uvela u ovaj roman ne zbog demonologije i „Srpskog vrhovnog boga”, već zbog književnosti, intelektualnog duga koji imamo prema pređašnjima i odgovornosti prema onima koji dolaze iza nas. Pad klavira je uspon književnosti, mera drugačijeg svedočanstva sagledanog u pogrešnom i nedovolјno shvaćenom nasleđu u kome tražimo i, uz malo sreće i posvećenosti, pronalazimo jedine sebe.

 

U Beogradu, 14. 02. 2013
 Petar V. Arbutina

 

 

 

PRAVO NA USPOMENE

 

Beograd je na neobičan način

grad velikog zaborava,

ali i tihih sećanja.

Mirjana Popović Radović

 

„Stvaraoci izabrani za ovu knjigu bili su za mene ne samo drugo lice moga grada već i njegovi posebni stanovnici, koji su mi omogućili autobiografski pogled na sopstveno sazrevanje“, kaže autorka Mirjana Popović Radović na uvodnim stranicama knjige Beograd kao autobiografija, sugerišući duhovno opreznom čitaocu da je svaki grad, u svom postojanju ili nestajanju, (auto)biografija trajanja. No, ovo nije samo „bildungsroman“, kako bi se na prvi pogled dalo zaključiti, možda je pre u pitanju neka vrsta obrnute žanrovskе perspektivе, jer autorka u drugi plan stavlja svoje individualno sazrevanje – iako je kontekst vremenа jedan od dramskih i etičkih korelativa važnih za sagledavanje uspona i pada urbanog identiteta Beograda.  Neposredno iskustvo je neophodno za činjenični i vremenski okvir, ali su mnogo važniji intuitivno osećanje pripadnosti jednom prostoru i duhovna interakcija s nasleđem, sagledana u sentimentu uspomena Mirjane Popović Radović i rezignatnim tonovima neposrednog iskustva sadašnjosti.

Jer, ako teži istinskoj egzistenciji i obavezujućoj istini bivanja, čovek istovremeno postaje deo prostora i vremena – nasleđa prethodnika – određujući time glavne kote na sopstvenoj duhovnoj mapi. Samo tada postaje sabesednik predaka i učitelj potomaka. Ukoliko nije tako, on, bezlični građanin, ostaje zarobljen u vlastitoj urbanoj egzistenciji, svetu potreba i plotskih uslovljenosti, u svakodnevnom učestvovanju u gradskoj vrevi, ali i permanentnom neučestvovanju u vlastitom životu. To je veoma blisko autopoetičkom idealu čitaoca iz Hazarskog rečnika Milorada Pavića: „Čitalac je onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige“, te da time „nanovo stvori svet“. Onaj ko ume da „pročita“ grad neće ga nanovo stvoriti kao himeru, već kao vidljivi okvir niza događaja u sinhronicitetu fizičkog i duhovnog uzrastanja urbaniteta i njegovih kreativnih tumača.

Iz te perspektive vidljivi su svi oni graditelji identiteta, trudoljubivi stvaraoci istinskog lica jednog grada, koji nije samo skup građevina jednog vremena, niti samo kontinuitet prolaznosti i naplavina istorijskog pamćenja. Svi oni u ovoj knjizi, džojsovskoj odiseji ulicama Beograda, postoje simultano u istoj zajednici, psihografiji grada, umetničkom delu, dobrokomšijskom gradskom životu i etici suživota. Otuda nije nimalo slučajna sintagma Itala Kalvina iz citata na početku prvog poglavlja – „grad duša“ (Nevidljivi gradovi), u kojoj se semantički objedinjuje vidljivo i nevidljivo, gradovi kao žene, odnosno sentimenti skrivenih individualnosti ili njihov skup, slojevi nasleđa kao slojevi na palimpsestu, narativnost kao prolaznost i priča kao okamenjena stvarnost za onoga ko može da je nađe i onoga ko vidi dalje. Mirjana Popović Radović u priču o sebi u gradu i gradu u sebi integriše epizode mikroistorije jednog prostora, koje upotpunjuju autobiografsku sliku grada i onoga ko je s njim rastao, prepoznajući vlastitu sudbinu u njegovoj. Kao u citatu iz Markesove autobiografske knjige Living to Tell the Tale, ona svoj doživljaj grada strukturira kao „neprestano individualno otkriće pojedinca“. Zato je ovo knjiga duboke posvećenosti, ali i svedočanstvo i komparativna studija o „ukupnom životu“ drevnog grada koji je, kao neka panonska Atlantida, nestao pod talasima novog vremena, te o novom gradu, bahatom i banalnom ne samo u psihološkom ispoljavanju „gradskog duha“ svojih stanovnika već i u podrugljivom, setnom vitgenštajnovskom tonu autorke, koja direktno imenuje duhovna središta i okvire autentične egzistencije beogradskog čoveka, nalazeći veoma originalne i nesvakidašnje perspektive da se naruga dominaciji ideje progresa i ulozi „novog“ čoveka u samoživom i majmunski podražavajućem (pre)oblikovanju prostora.

U želji da što bolje ilustruje pomenute procese ili da dublje dočara svoje zapitanosti i rezignacije, Mirjana Popović Radović u prvoj, spoljašnjoj sferi, svoj tekst ilustruje mnoštvom citata iz svetske književnosti i nauke, pre svega iz multidisciplinarnog promišljanja urbanih celina Rolana Barta, Nan Elin, nezaobilaznog Luisa Mamforda, već pominjanog Itala Kalvina, zaboravljenog Jana Hojzinge… U drugoj, unutrašnjoj sferi citata prepoznajemo gradivne likove knjige od Mike Alasa, preko Jelisavete Načić, Bore Stankovića, Momčila Nastasijevića, Isidore Sekulić, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera… sve do Rastka Petrovića. Svi su oni personifikacije i lica grada i njegove veličine.

I da ostanemo u sferi citata, kojoj se skromno pridružuje autor ovih redova, tek zarad sinhronizacije emotivnog aspekta čitanja i tumačenja: autor koji se pominje samo jednom, veoma indikativno u kontekstu kulturnih promena i otvaranja društvenog diskursa ka evropskim i svetskim vrednostima revolucionarne 1968, jeste Anri Lefevr, koji je te godine održao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Ne znam o čemu je bilo predavanje, barem to u ovoj knjizi ne piše, ali uprkos tome, moja čitalačka imaginacija, potpomognuta moćima proširenog hronotopa, može da iznese smelu tvrdnju da je Lefevr govorio upravo o temi koja ga je opsedala tih godina, odnosno da je često citirao svoj esej „Pravo na grad“ („The Right to the City“, 1967), u kojem veoma razložno i iskustveno utemeljeno govori o egzistencijalnoj krizi i odumiranju gradskog života. U svojoj kasnijoj knjizi o urbanoj revoluciji (La Révolution Urbaine, 1970) on tvrdi da grad kakav smo poznavali brzo nestaje i nije ga moguće ponovo uspostaviti, osim u pamćenju umetnika ili u utopiji kao „ekspresivnoj želji“. Možda je upravo takva želja stvorila ovu autobiografsku hrestomatiju, na liniji s Lefevrovom mišlju da „heterotopije“ značajno menjaju ustaljene odnose. Jedno je sigurno, Mirjana Popović Radović ga nije nimalo slučajno navela kao značajnog gosta Beograda. Kao što takođe nije nimalo slučajno i svakako ne iz obične umetničke ambicije, čitav tekst dopunila (ovo je pravi termin, jer ne možemo njene umetničke vizije Beograda da shvatimo kao ilustracije!) crtežima koji otvaraju vizuelnu perspektivu doživljaja, „dajući mu trajnost pojave“ – kako to i sama kaže.

Nasledstvo i delo velikih Beograđana Mirjana Popović Radović iščitava u sudbinama svojih sugrađana, u fatumskim putevima, odlascima i dolascima, nezaboravljenim emocijama detinjstva i melanholijom zrelog doba. Zato ovom knjigom defiluju nepravedno zaboravljeni i pogrešno upamćeni umetnici, pisci, naučnici… koje autorka pozicionira činjenicama, ali i izvan zvanične istorije. Delom zbog toga što su mnogi od „junaka“ učesnici njenog neposrednog iskustva i uspomena, a delom i zato što „velika“ istorija ne beleži emocije koje su neophodne da bismo najdirektnije shvatili sveukupnost doživljaja grada, granice epoha i stilova, uticaje i perspektive iz kojih se vidi mnogo dalje od povesne konačnosti događaja i zbog kojih postajemo svesni pozicije prvobitne emocije – sudbinske spoznaje ličnog i karakterološko-kulturološkog određenja i nasleđa i „imaginarne egzistencije“ – koja s ovom knjigom postaje veoma vidljiva i eksplicitna slika.

U čitavoj knjizi prisutno je pitanje koje autorka postavlja i sebi i drugima: Da li naša želja da oblikujemo i sačuvamo grad mora biti direktno vezana sa željom da pripadamo određenom tipu ljudi? Mislim da je odgovor na ovo pitanje više nego očigledan svakom čitaocu. „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe…“, kaže Robert Park. Isto važi i za rušenje, kao i za pamćenje. Mirjana Popović Radović je ovom knjigom uspela da rekonstruiše nepravedno zaboravljenog i malograđanštinom potcenjenog beogradskog čoveka.

(Beograd kao autobiografija – Mirjana Popović Radović, Sl.Glasnik, Beograd 2018 – pogovor)

O KNJIGAMA I KROMPIRIMA

Prema Oksfordskom rečniku, reč 2016. godine bila je postistina. Mislim da je to reč doba, a ne samo određene godine, zato što objektivne činjenice sve manje utiču na pravilnije i preciznije tumačenje pojava u društvenoj stvarnosti. Sve se podrazumeva, a imena sve manje govore o prirodi pojava koje određuju. Mistici kažu da su čarobnjaci mogli da vladaju svojim dobrim i zlim duhovima samo ako su im znali imena. To je izvor svake umetnosti ‒ ime i dubinsko poznavanje pojma, odgovornost, profesionalna i iskustvena, prema onome šta predstavljaš i čemu ideš u susret. Ali život je odavno prestao da bude magija i pretvorio se u življenje. Zbog toga se stiče utisak da je danas prefiks post planina iza koje su se sklonile sve loše savesti i većina poluinteligenata koji žele da budu tumači dobrog ukusa i savest svog vremena. Prošlost ne obavezuje, sadašnjost je sinonim za brzo snalaženje i trule kompromise, a budućnost će doći sama od sebe, ne zbog toga što smo je zaslužili, već zato što vreme ipak protiče, a Zemlja se okreće.

Gorepomenuti iza planine izmaštanih himera o sopstvenoj važnosti odavno telale da živimo i u postknjiževnom svetu. Šta bi to trebalo da znači? Uglavnom smanjenje svake obaveze da se podari smisao rečima, pogotovu onim napisanim. Ukratko, svi su pisci i sve je književnost, mi ostali (čitaj: budale) treba tome svemu da se divimo, jer to je smisao egzistencije mediokriteta ‒ vredno je ono što (ne) razumemo i ono što ne shvatamo dok čitamo. Ali ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju. Možda u toj sferi privida komunikacije među ljudima i jeste smisao današnjeg uspeha u izdavačkom poslu, koji se odavno razlio u sopstveno bezobalje; od kulturološke misije i dubinske posvećenosti jeziku, rečima i knjizi, do štancovanja knjiga za široku upotrebu i kratko pamćenje.

Ovi poslednji nose društveni šnjur zaklonjeni iza floskule „Izdavaštvo je posao, biznis“. I to je tačno. Tim poslom sa bavim skoro četvrt veka i još uvek verujem da svaki posao ima svoj etički kodeks i veoma stroga pravila, koja garantuju profesionalnu odgovornost i tržišnu uspešnost. Teško da ćete se zaposliti u nekoj čeličani, na primer, zato što ste ubeđeni da čelik treba da bude tvrd i da je to suština vašeg znanja. Knjige jesu od papira koji trpi sve, ali sve nije programska orijentacija, već sinonim za povlađivanje prostoti i niskosti (ne)ukusa. To ljudi ne vide ili ne žele da vide, kao što neki ljudi koje zovemo daltonisti ne vide boje. Oni ne razlikuju crvenu i zelenu boju od sive i zato ih ne postavljaju na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati
katastrofu. Ta anomalija često je povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti s ljudima koji vide normalno.
Psiholozi zbog toga smatraju da takvim osobama ne treba poveravati poslove u kojima bezbednost ljudi i okoline zavisi od tog osećaja. Diogen Kinik kaže da je crveno boja vrline. Znači, treba videti i želeti da razumeš. Neka mi ne zamere daltonisti, nisam hteo da ih ponizim ovim metaforama. Ali kako drugačije opisati one koji u svom vidokrugu nemaju knjigu kao centralni deo jedne kulture? Ili one koji pečatanje bezvrednih knjiga vide kao šansu za dobru zaradu? Kakve je boje roba kada je samo roba? Da pojednostavimo: oni koji nisu slepi za boje, ili, u prenesenom značenju, za smisao, shvatiće da je Sajam knjiga, a i samo tržište knjiga u Srbiji, samo jedan vašar jeftine taštine i pelivanskih ambicija onih koji misle da je uspešnost kulture merljiva populističkom grajom. Oni drugi, dominantniji, „daltonisti“, govoriće o uspešnosti i masovnosti, o kulturi koja se ne vidi u jeziku medija, u svakodnevnim razgovorima, u dijalogu od gradskog prevoza do univerzitetskih katedri. Na putu u „srećnu budućnost“ ispoliranih političara i agresivnih biznismena negde smo zaboravili pouke knjiga i vrednosti jezika. Nisu tome krivi oni koji su od pismenosti imali samo izvežbani potpis, već oni koji je trebalo da tu vatru jezika i znanja čuvaju i predaju dalje. To je slika i posledica izdavačkog biznisa u Srbiji ‒ sužena autarhija, nedostatak ugleda znanja i ukidanje duhovne svojine pojedinca i naroda, epigonstvo, jezička i logička korupcija. Kuda krenuti, kako vaspitati one koji treba da vaspitavaju druge? Nismo dovoljno hrabri za izbore, nismo dovoljno dorasli prilikama, to je jedini odgovor koji znam.

Nemam ništa protiv, da se razumemo, da starlete i blogerke pišu knjige, to će sačuvati kakvu-takvu pismenost, i nije problem ove ili bilo koje kulture to što takve knjige postoje. Davno je rekao S. J. Lenc: „Nedostatak dara nadoknađuje se nedostatkom karaktera“, a ako postoji neko ko će taj nedostatak pretvoriti u vrlinu i tržišnu vrednost, stvar je rešena. Problem je što ima sve manje onih drugih, važnijih, stilski boljih i umetnički uzvišenijih knjiga, koje će trajati malo duže od puta školarca s potpisanom knjigom neke starlete u rukama sa Sajma knjiga u njegov mračni provincijski sokak. Šta će mu odrediti budućnost? Želja da bude učesnik rijalitija, zaštićeni svedok, starleta?… Umesto da dodirne budućnost vlastite imaginacije i ličnu kreativnost, on je samo nemi svedok stvarnosti koja ga ponižava jeftinom estetikom, svodeći njegovu pismenost sa pijedestala uzvišenog tumača na banalnost pasivnog svedoka. Samo krompiri rastu sami od sebe. Intelektualac se formira u odnosu na okolnosti, izazove, lične nespokoje i sumnje, društvene imperative i nasleđene vrednosti i uzore. Samo se knjige i violine grade, sve se ostalo pravi i proizvodi. To je nauk izdavačkog posla, ako više ima ikoga da ga takvog nauči i primeni, ne kao znanje, već kao obavezu. Možda će nas jednoga dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar, kako je to davno rekao Momo Kapor. Ili strpljiv da se pročita i nešto drugo, dodao bi potpisnik ovih redova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bismo shvatili da postoje i drugačiji ljudi i drugačije potrebe, dovoljno je za vaspitanog čoveka, a ni onima drugima neće biti suvišno da znaju. Zato je biti izdavač koji ne razume svoj posao izvan proizvodnje i prodaje pogubnije nego biti loš vozač autobusa ili hirurg. Manje loših posledica mogu da naprave ova poslednja dvojica ako loše rade svoj posao. Neko možda može i da umre, ali teško da će moći da inficiraju ili oštete hiljade korisnika svojih usluga. Izdavač može, i te kako i trajno.

„Knjiga je“, kaže Džon Kuper Pouis u eseju „Kritika knjige“, „naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao ’jednog čoveka’, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.“

Ne znam samo da li će biti nekoga da to vidi, ili ćemo, kao Sterijini rodoljupci, pevati na groblju na kojem smo i grobari i pokojnici.

 

(Blic, 19 mart, 2019)

ONAKVI KAKVE NAS JE ISTINA ZAPAMTILA

Možemo se složiti ili ne složiti s Darvinom, verovati u Boga, svetsku pravdu, komunizam, globalizaciju, demokratiju, gradove na vodi ili vodu u gradovima,  ali na ulasku u te areale slepe vere ili prosvećene sumnje, ili na izlasku iz njih, uvek će stajati pitanja na koja moramo da odgovorimo u kontekstu ličnog poštenja i (takođe ličnog) odnosa prema istini. „Istine“ u koje pokušavamo da ubedimo sebe, neretko i druge, samo su restlovi zabluda, ostaci ideoloških stranputica i rukavaca, a suočavanje s njima od nas stvara istinozborce ili zločince – ne postoji treća varijanta. Iako je književnost fikcija, ali i „gorka stvarnost napisanog i pročitanog“, Miroslav Turudić se odlučio za prvu varijantu, gradeći lični odnos prema kolektivnom iskustvu; na sećanjima i bolu stvarnosti, na repu jedne ideologije i početku nove zablude na pragu novog veka, pre svega na hronično prisutnom snu primitivnog i naivnog ljudskog konformizma o „hiljadugodišnjem carstvu sreće“. Diskurs je, dakle, opšti i lični, društveni i porodični, zajednički u delovima susreta ličnog i kolektivnog: lične sudbine i dominantne ideologije, odnosno karaktera njenih „posvećenika“, koji su skloni da vlastite frustracije proglase društvenim normama. Ali, bez obzira na obavezujući, bolno inspirativni književni i istorijski diskurs, prepunjen emocijama, Turudić izbegava zamke „graždanskog“ sentimenta i očekivane palanačke patetike i sete: uzdaha sa „kibicfenstera“, praznih razgovora uz belu kafu i sitne kolače, sulc i „milihbrot“. Zato već u prvoj knjizi ove trilogije (Opelo za divlju kajsiju) iz veoma originalnog ugla definiše svoj odnos prema uspomenama požutelih spomenara.

 

A toliko sam morao popiti da bih, manje-više, isprao naftalin kojim je bila nafilovana konverzacija o starim dobrim vremenima, sačinjena od beznačajnih detalja i nevažnih uspomena. Svi ti ljudi pripadaju našem svetu, ali, nažalost, sve je manje onih koji su spremni i sposobni za suptilno plodotvorno delanje. Sve je više degenerika na čiji doprinos održanju starog poretka više ne može da se računa.[1]

 

Pisac istovremeno jetko i tačno definiše prostor dešavanja, aktuelno vreme bez nade i dug istorijski proces sunovrata urbanih i građanskih vrednosti u vlastite suprotnosti i karikaturalne imitacije. Međutim, pre bilo kakve ozbiljnije priče o svake hvale vrednoj književnoj građevini, Zemunskoj trilogiji, trebalo bi posebno definisati prostor dešavanja, jer je on – bez obzira na to koliko bio sekundaran u velikoj većini knjiga tematski posvećenih „tragičnom osećanju života“ – za ovo troknjižje veoma važan kao preduslov (ili predznak) karakteroloških i kulturoloških znakova koji su „semantička čvorišta“. Pre svega zbog (re)definisanja ključnog pojma, koji su pisci skromnog talenta i kritičari poslovične profesionalne površnosti stvorili kao univerzalnu poštapalicu u obavezujućoj sintagmi – „urbana proza“. Mučeći se da uguraju prostor u pomenutu sintagmu kao obavezujući element i najdirektniju asocijaciju na okruženje, iz nje su automatski istiskivali vreme – kontinuitet trajanja, građenja i izgrađivanja osećanja i odnosa prema gradu. To samo dokazuje i pokazuje poreklo „tvoraca“ i korisnika ove nespretne sintagme, koji, ne želeći da u sebi pomire i sagledaju bar tri generacije kakvog-takvog kontinuiteta (setite se odnosa prema istini s početka teksta!), odnos prema gradu definišu kao otuđenje života u urbanoj zajednici. Možda je to i prirodno, oportunistički svakako jeste, jer funkcije prostora često određuju oblik života. Dovoljno je videti sebe u prostoru, ali je takođe značajno biti odgovoran prema sebi u sudbini, ličnoj i istorijskoj. Na suptilan način, kroz paraintelektualne tlapnje, tragika poraza grada se depersonalizuje, a kao glavni i osnovni krivac za njihova „urbana otuđenja“ pojavljuje se upravo grad, i kao oblik, i kao stanje. Podsvesna mržnja montanjara i „oslobodilaca“ nalazi svoj pravi egzistencijalni oblik u projekcijama predačkog na sve što ih nije prihvatilo u njihovom dominantnom „kulturnom“ kodu i što ih je svojim pravilima i drevnošću obavezivalo i preziralo folklorni primitivizam, nadmeno prostaštvo i sve drugo čega su se evropski gradovi oslobodili u prošlim vekovima. Miroslav Turudić sa svojim knjigama pripada drugom, konstruktivnijem aspektu doživljaja: odgovornosti koja stvara odnos prema gradu, koji postoji u prostoru, ali se potvrđuje u sudbini, kao što se sudbina gradi u individualnom odnosu prema istoriji. Pogotovu kada uzmemo u obzir prostornu postavku dva grada koja istovremeno spaja i razdvaja reka – Zemun i Beograd. Postupak spajanja i razdvajanja Turudić u ličnosti i sudbini svog junaka Vojina Erdevičkog maestralno gradi do nivoa univerzalnog znaka. Jurij Lotman kaže da su gradovi na obali mora ljudska pobeda nad stihijom, ali ovu činjenicu određuje tačka gledišta. Naime, Beograd je, iz perspektive Zemuna, na obali nekog drugog sveta, mračnog, maloazijskog, a Zemun, iz beogradske perspektive, na pragu Evrope. Ni jedan ni drugi nisu u punoći pripadanja stigli do onih toponima koji su ih u vremenu i prostoru, političkoj i društvenoj istoriji, određivali i svojatali. Ta vrsta odnosa prema centralnom prostoru značajno oblikuje pojmove o našem identitetu i u potpunosti gradi književni lik Vojina Erdevičkog i njegov karakter čitanja, objašnjavanja i tumačenja „oznakovljenosti“ prostora i topoloških znakova[2] izvan upotrebne vrednosti i istorijske konačnosti. Pogotovu onda kada se iz pozicije drugih progovara o vlastitom identitetu ili sukobu dva karakterološka koncepta, što je uvek bio inicijalni početak građenja jedne nove društvene formacije, nastale na promeni društvene paradigme i hijerarhije vrednosti. Kao što Vojina Erdevičkog na kraju dvadesetog veka potiskuju „kuferaši“, potomci i nastavljači stihije proleterskih brigada iz pohoda „oslobađanja Srbije“ pet decenija ranije, uklapajući se veoma uspešno u nasleđe „proleterskog internacionalizma“ i „tekovina revolucije“, u institucije društvenog, pre svega represivnog i policijskog sistema „nove“ države.

 

Devastiranje evropskog karaktera grada Zemuna sprovođeno je vešto i sistematski iz centara moći smeštenih u Beogradu. Paralelno sa već rečenim podizanjem betonske barikade na ulazu u grad, koja je sakrila Dunav i pitoreskni stari deo varoši od nesputanog pogleda, porušene su i stotine zgrada na Francenstalu (Zemunci izgovaraju Franstal). Sve su to bile divne švapske kuće sa hrastovim kapijama, ogromnim ajnfortima, kibicfensterima, pločicama u kupatilima, parketima u prostranim sobama, gipsanim plafonima, kaljevim pećima ukrašenim čipkastim fajansom. Tu su, kadgod, živeli zemunski Nemci, pretežno zanatlije i povrtari, ali i prvi industrijski radnici. Većina je, ni kriva ni dužna, morala da pobegne pred partizanskom osvetom, a u njihove ispražnjene domove, sa uzorno uređenim baštama, useljeni su kolonisti, demobilisani prvoborci, te aktivni kapetani i majori takozvane narodnooslobodilačke vojske, iz Bosne, Like, Dalmacije… Ono što je planski i smišljeno građeno u prošlom i početkom ovog veka, pažljivo i sa ljubavlju čuvano tolike godine – ubrzo je rastureno i ruinirano, pločice obijene, kupatila pretvorena u torove i kokošinjce, parketi položeni prve zime.[3]

 

Posle „građevinskih radova“, krenuli su duhovni radovi. Odnosno, operacija odstranjivanja svake slobodne misli i duha koji je imao samo jedan greh – pripadanje zajednici sa izgrađenim društvenim i (malo)varoškim kodeksom i pravilima ponašanja i etikom svakodnevnog života, to jest, sveukupnost odnosa prema okolini i bližnjima. Nosioci takvih „procesa“ i njihov „narod“ evoluirali su u „novu klasu“ pod budnim policijskim okom i s vekovnim podaničkim naukom – željom i potrebom za služenjem, bez obzira na to kako se dominacija prostote u kom periodu nazivala, i institucionalno sprovodila.

 

Vesna je, uostalom, bila etalon sofisticiranog primitivizma. Otac i majka pukovnici, prvoborci iz Bosne, baštinici svih oficirskih privilegija, krunisanih petosobnim stanom u Gospodskoj ulici, povukli su se posle penzionisanja u vikendicu kraj Sremskih Karlovaca, i oslobodili Baderovima sto pedeset kvadrata u najcenjenijem delu Zemuna. Vesna je, dok je bila omladinski, a potom sindikalni aktivist, odvukla Stevu iz kruga mojih malobrojnih prijatelja, a onda je, kad se naprasno podala srpstvu i pravoslavlju, počela grubo da ga gura u buržujsko detinjstvo. Sa malo uspeha. Njega smo još i primili, kao pokajnika, ali nju, zacelo, nećemo nikad.[4]

 

 

I tada a i sada, nakon poslednjeg zahvata opisanog u prethodnom odlomku, koji još uvek traje, građani su ispunjavali nekakav samo svoj Limbo, koji se ugnezdio između prinude i prisile, komunističke policije sakrivene u nove uniforme i ideoloških i revolucionarnih glavoseka u novim šarenim demokratskim pelengaćama, sa stegom „evropskih vrednosti“ na početku kolone u kojoj gordo hodaju oni koji o Evropi znaju manje od nesrećnika sa slike Seoba Srba Paje Jovanovića. Ta geneza nove klase i maskarada bila je Turudiću inspirativna kao okvir životne drame Vojina Erdevičkog, ali i kao proces koji nije samo deo književne inspiracije ili neposrednog iskustva autora ili njegovog junaka već i ključno etičko i egzistencijalno pitanje. Odgovori su uvek, sada pogotovu, podrazumevali izgrađen odnos prema istini i parametrima ljudskog dostojanstva. Turudić, odnosno Erdevički, odlično zna da tamo gde je nada – rađa se čovek, a gde je tragika postojanja – nastaje misao o gradu, u obavezujućim uspomenama i ličnom iskustvu istine i svedočenja, koju možemo nazvati sveukupnom egzistencijom ili jedinstvom života. Upravo kao što Mišel Fuko veruje da je najtačnija figura heterotopije[5] brod (možda lađa koja je godinama plovila od Zemuna do Beograda i natrag, simbol prelaska i transformacije), ploveći deo prostora, ali istovremeno smatra i da taj pokret stvara autentičnu imaginativnu vrednost i identitet grada, pogotovu kada se jedno razdoblje završilo i kada grad pokušava da pronađe druge oblike i saznanja u širokom luku mogućnosti postojanja. Tako i Vojin Erdevički, kao ukleti brod, putuje između Zemuna i Slovenije, novih nada i starih uspomena, dok ga uhode „drugovi“ iz Udbe, koja nije nikada stara i nikada uspavana, već samo menja imena, čuvajući ljubomorno namenu i odnos prema „neprijateljima“. Međutim, u evoluciji Erdevičkog u „heterotopa“, apatrida, „ukletog Holanđanina“, dolazimo do jednog šireg pogleda, koji osim mikrosveta Zemuna, obuhvata i bivše jugoslovenske republike, istinska prijateljstva, ljubavi, razočaranja… Specifična situacija Vojinova stvara odnos između sociofugalnih i sociopetalnih mesta.[6] To su mesta koja podstiču beg i mesta koja privlače ljude sopstvenim socijalnim identitetom. To je kod Erdevičkog pozicija koju možemo pratiti kroz sva tri romana – individualna pobuna čoveka-samca koji ne nalazi dovoljno udobno mesto sve dok ga sećanja vraćaju iskonu i razlogu njegovog izgnanstva.

 

Ka­kav ste čo­vek, ko ste, šta ste, u stva­ri, sa­zna­je­te pod is­tra­gom. Is­tra­ga je lak­mus u či­jem se ras­tvo­ru pre­po­zna­ju va­še pra­ve oso­bi­ne, ne­pre­po­zna­tlji­ve u gu­stom mu­lju veš­tač­kih gra­đan­skih od­no­sa. Ono što će i naj­veš­ti­ji isled­nik o va­ma sa­zna­ti uvek će bi­ti ne­u­po­re­di­vo ma­nje od ono­ga što će­te sa­zna­ti o se­bi sa­mo­me, ako bu­de­te ima­li hra­bro­sti da tom sa­zna­nju ča­sno u oči po­gle­da­te.[7]

 

Upravo takva „pekićevska“ spoznaja dovodi ga do uvida u to da Slovenija nije Ovidijevo Tome, ali ni Zemun (skupa s Karagaćom i njegovom zavičajnom kriminalnom klikom naseljenom u institucije) nije Rim – iako su progoni intelektualaca i njihov odnos prema vlasti istorijska konstanta i zajednički imenitelj za sva vremena i društva. Razlike postoje upravo tamo gde sve izgleda monolitno i upravo takve razlike kod jednih jačaju dogmatsku svest i ideološko slepilo, dok su kod drugih, a Vojin Erdevički spada u tu drugu grupu malobrojnih, preduslov intelektualnog stava, sumnje, razloga za razmišljanje, pre svega. Kao u opasci generala Boštjaničića, tasta Erdevičkog:

 

Moraš da znaš da se partizan u slovenačkoj Osvobodilnoj fronti kvalitativno razlikovao od boraca sa titovkom na temenu u Lici, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji. Ako ne računamo nekoliko Brozovih lakeja, mi u Sloveniji nismo bili zaslepljeni nikakvom ideologijom. Ili, ako smo bili komunisti, nismo svoja uverenja nametali drugima, niti ih nadređivali osnovnom cilju – borbi za oslobođenje. Bitku za ideje ostavljali smo za vremena kad oteramo okupatore.[8]  

 

Zato Turudićevi romani gaje često „gnomski“ stil, koji se može smatrati nekom vrstom tajne ali vidljive onomastike: „pisma u korenima reči“, u imenovanju karakteristika ličnosti kao njihovih mentalnih ili karakteroloških određenja. Dramaturška linija individualne sudbine i kolektivne prisile u određenoj meri predstavlјa odgonetku-komentar. Potom dolaze spolјni uvidi i komentari, misaoni, iskustveni i društveni sistemi znakova i procesa koji karakterišu određene periode i kompletiraju sliku. Poput, na primer, varijacije na akronim UDBA, koji uz suptilnu ironiju ističe ozbiljnost činjenice da se, kao u francuskoj poslovici: „sve menja, ali policija ostaje ista“. Ili kao uvođenje Edvarda Kocbeka, čuvenog slovenačkog pisca i pesnika, u priču o boravku Vojina Erdevičkog u Ljubljani.[9] Kocbek, kao bivši partizan, u svom delu i stavu bio je sve ono što je suprotno „revolucionarnim tradicijama“, iako je formalno pripadao njima i njihovim nastavljačima.

Vojin Erdevički u poslednjem delu trilogije pokušava da iskustvo i biografiju svoga životnog hodočašća objasni jednom mitskom eksplikacijom, koju odlično inkorporira u razgovor s ocem, stvarajući u odnosu prema prethodnicima i spoznajama prošlosti polaznu tačku za dubinsko odgonetanje svoga stava i sudbine. Kao što u tekstu Nemesta[10] Mark Ože tvrdi da se posebnost mesta određuje identitetom, istorijom i odnosom prema njoj. U teritorijalnom ponašanju čoveka moguće je, dakle, razlikovati posebna mesta i situacije koji pobuđuju njegovu maštu i njegova (o)sećanja. Grad je, prema Ožeu, posledica radikalizacije u teritorijalnom ponašanju, ali teritorija ne mora biti stvarna, u prostoru. Književno delo je takođe teritorija, u imaginativnom postoji svest, a u mitskom ključni preduslovi socijalnog i društvenog ponašanja.

 

Zemun je Isakov pandan, a Avra’am je puka multiplikacija čestitog stanovništva koje bi trebalo da voli svoj grad, podiže ga, neguje, razvija, izgrdi ga kad je zločest, ali nikad ne bi pomislilo da ga nagrdi, kamoli uništi. Ova urbana utopija, dakako, suprotstavljena je stvarnosti, jednako kao i biblijska idila koja smerne i pravedne iskušava, ali ne nagrađuje njihovu poslušnost i veru. Da bih sve upodobio sa pravim poretkom stvari, kako na zemlji, tako i na nebesima, mit sam priveo istini: otac mora ubiti sina! Rukom Avra’amovom, zapravo rukama Zemunaca, ubijen je Zemun, jednako kao što su neodgovornošću varošana uništene i ostale pristojne varoši vojvođanske. U prvom slučaju glavni optuženi, to jest, neposredni nalogodavac, jeste Jahve, u drugom – starosedeoci nesposobni i nespremni da se odupru buljucima najnovijih Huna i Avara koje je uragan primitivizma, gole sile i urođenog rušilaštva, naneo u edensku pitominu panonske ravnice. Sila je jednaka, demon je isti, kao i uvek![11]

 

Ali, istovremeno, mit je i skrovište za bitange, kao što je patriotizam utočište za nitkove. Jova Krpigaća je izmislio sebe jer mu je dozvoljeno da bude apostol izmišljene istorije. U tom smislu nisam bio siguran da je Miroslav Turudić želeo da posle Opela za divlju kajsiju ide dalje, jer šta bi se izvan toga moglo još reći, ali je onda verovatno shvatio da se mora stalno govoriti, jer se istina mora stalno svedočiti ako ne želimo da se pretvorimo u „krpigaće“, budući da ne možemo da verujemo u vrednosti za koje oni misle da su ih osvojili. Nekoga rečeno obavezuje, a napisano mu ne dozvoljava da se zaustavi na konstatacijama prema kojima velika većina gaji odnos „dobrovoljnog slepila“, čekajući da istorija odradi svoje, zaboravljajući da svi istorijski periodi nastaju na predlošku i obrascima prethodnih vremena i na naivnoj veri da će „sve jednog dana proći“. Otuda se na ovom prostoru istorija uči bez istorijske svesti, a tako se i stvara u aktuelnom trenutku, s demonima uteklim iz kolektivnog nesvesnog pravo u prve redove društva ili u skupštinske klupe. Miroslav Turudić nije ksenofob, jer za to nema razloga, predugo živi u gradu i ne odriče se svojih civilizacijskih navika, kao što književno delo nije prostor obračuna već svedočenja, svesti da smo drugačiji i da svet neće biti bolje mesto ako ga podredimo sebi i uniformišemo prema liku kojem se divimo u ogledalu.

 

Kuferaši su, ma koliko agresivni, vazda morali da se prilagođavaju pravilima, načinu života, filozofiji i domicilnoj tradiciji. Otpor zatečene sredine bio je veći i efikasniji što je ona bila manje civilizovana. U tom obostrano bolnom sukobu, bubotke su neminovno primali i jedni i drugi, ali se vremenom uspostavljala prećutna koegzistencija, bez obzira na teško premostivu liniju razgraničenja koja nepogrešivo stavlja ljude na mesta što im pripadaju, čak i kad se prirodan red hoće poremetiti silom ili novcem. Iskustvo mi veli da su u ovakvim procesima oni manje dobijali, no što smo mi gubili.[12]

 

I hotel „Central“ je gnomski motiv, ali i Ožeovo „nemesto“, na kojem Erdevički ispija svoja pića kao kod kuće, jer tu i jeste kod kuće, održavajući vlastiti intenzitet nepripadanja mestu koje ga vezuje za jednog drugog vlasnika, s kojim se susreće na početku jedne druge životne priče, koju, bar u prostornom aspektu, može smatrati i svojom. To je Nikola Nidermajer, potomak vlasnika hotela „Central“, koga Erdevički sreće u Budimpešti. Zemunac po osećanju i setnim uspomenama – saznajemo to iz razgovora – štampa 1968. godine knjigu-dnevnik svoga oca, predratnog komuniste i posleratnog komunističkog sužnja – i nailazi na potpunu ravnodušnost čitalačke publike. Turudić ovom epizodom svog junaka jasno želi da naznači da su tragedije individualne, kao i zločini. Pripadnost nekom narodu ne determiniše pojedinca izvan matične knjige rođenih ili poreske matrikule, sve treba zaslužiti i osvojiti. Neko vrlinu i pristojnost, kao izumiruća „graždanska“ klasa, a neko prostor, kao što to misle potomci proleterskih brigada, koji dolaze u „maticu“ da se svojim sunarodnicima svete za svoje zablude i navodno nacionalno otpadništvo, odnosno za sve što su sami radili dok je to bilo naplativo i oportuno. Samo su žrtve samotni svedoci u svom postojanju i pamćenju, dželati i pred sudom nerado priznaju krivicu, jer nemaju svest o njoj. Zato civilizaciju u bilo kom segmentu postojanja, građanske navike ili dođoške virulentnosti, ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti egzistencije ili u njenim sunovratima; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Tako je i s nespojivim svetovima društvenih klasa, autentično postoje samo jedni uz druge, u ravnoteži dominantne elite. Čim se ta ravnoteža promeni, nastaje revolucija – bunt prostaka i smrt hrabrih. Ali ovde se hrabrost ne očitava u herojskim podvizima na bojnom polju, već u autentičnoj egzistenciji koja ne trpi kompromise. Kao kod Vojina Erdevičkog, u njegovom dendijevskom stavu zalivenom alkoholom, ili kod Gustava Nidermajera, čije sudbina i perspektiva, nasuprot stereotipima o Drugom svetskom ratu, najbolje opisuju „logorski dvadeseti vek“, spoljašnja i unutrašnja zatočeništva, kao što i sam pisac, objedinjujući tri sudbine iz tri naroda, kaže u krovnom romanu trilogije, Zemun, jedna uspomena:

 

Vojinov glas iščeze u zaglušujućem tresku teških hrastovih vrata, koja su se, činilo se, pre zatvorila no što su se otvorila. Prekinuti u svojoj sladostrasnoj opijačkoj raboti, lumpen-gosti se utišaše, iznenađeno pogledaše ka vratima, a potom prekorno ka Vojinu. On se ušeprtlja, ostavi nedopijenu čašu i strelovito šmugnu na ulicu. Tek pred hotelom uspeo je da složi kamenčiće razbijenog kafanskog razgovora:

           – Zaboga! – zajauka glasno. – Da li je to Luciferovo pomazanje? Božje, zacelo, nije! Čekaonica pakla. Trojica kandidata za večni oganj. S tri kraja sveta, u istom trouglu straha, bola i patnje.

           Sudbina Eđidija Furlana kao da se ušunjala pod indigo životnog sunovrata Nikole Klausa Nidermajera. A, opet, sve se to utapalo u veran prepis apatridske kobi Vojina Erdevičkog. Opljačkani, ojađeni, unesrećeni prognanici ne samo iz zavičaja, već iz sveta koji im ne pristaje. Grčka tragedija van vremena, mimo mesta, bez radnje. Kontroverza ne samo svrhe, već i postojanja per se.[13]

 

U prve dve knjige zaokupljaju nas posledice i priče koje su u funkciji glavnog narativa, a u ovoj poslednjoj shvatamo okvire i esencijalnu sadržinu tragike dvadesetovekovnog sunovrata belle époque na rubu Evrope, u tamne vode nesvesnog, karakterističnog za „Bizant“ i za izvitoperenu karakterologiju onih koji žive na kraju uspomene o „velikom carstvu“, koje je moguće uspostaviti samo u nacionalnoj patologiji o posebnosti i ugroženosti, istovremeno. Vojin Erdevički to zna i oseća, ali to ga ne spasava učestvovanja; položaj pisca je nužan, jer su saznanja bolna, kao kod Don Kihota, koga su uvek tumačili njegovom uzaludnošću, ne videvši ili ne želeći da vide njegov bol i aristokratiju duha. To vidimo u Vojinovom neseseru, „ključnom detalju“ (Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog), i u nabrajanju pisaca njegove lektire: Servantes, Erazmo Roterdamski, Pekić, Rable, Ševalije, Mor… U okviru duhovne mape ili na vrhovima koje uvek treba naglasiti, posredno u pisanju, ili neposredno u etičkom iskazu. Tako u susretu uhode Geze Kopilovića s Hamvaševim knjigama prepoznajemo postupak citatnosti koji dodatno usložnjava ličnost Vojina Erdevičkog, ali i njegovim uhodama stvara himere koje nadilaze njihove „bezbednosne“ stereotipe o „neprijateljima“. Užasno je i nedopustivo saznanje da je i onaj s druge strane ipak čovek. Uostalom, i sam Hamvaš kaže: „Mi ne živimo u istoriji, već u romanu.“[14]

Nesporno, sve je roman, ali sama žanrovska određenja ostaju u okvirima uže teorijske determinisanosti. Nesporno je da je Miroslav Turudić na svoje knjige primenio moderne strategije pripovedanja, snalazeći se dobro u suptilno doziranom (post)modernističkom diskursu, ali i suvereno vladajući klasičnom naracijom i unutrašnjom arhitekturom svakog romana pojedinačno. Ali možda književno delo ponekad treba posmatrati i izvan diskursa, u registru doživljaja i osećajnosti, kao što otac Vojina Erdevičkog kaže na kraju romana Zemun, jedna uspomena: „Bez sumnje, mada na izdisaju. Gradovi i jesu živa stvorenja.“

„Ulica Eureka je spomenik Belfastu, kao što je Džojsov Uliks spomenik Dablinu“ – davno je primetio jedan književni kritičar. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je Hodočašće Arsenija Njegovana autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku, svim njenim kratkim usponima, dugim sunovratima, tragičnim epizodama i (pseudo)urbanim smušenostima i tumaranjima. Ali je Zemunska trilogija možda više od spomenika, na tragu večnosti, izvan zabluda, licem u lice sa istinom i nama onakvima kakve nas je istina zapamtila, glasnima u osudama i tihima u rečima koji svedoče. Trilogija je izvan tog karakterološkog stereotipa više od romana, mnogo više od sećanja.

Bili ste u pravu, gospodine Erdevički: Zemun je danas samo uspomena. Ali, ni sećanje neće dugo trajati. Dok svi ne pobegnemo ili, pak, odumremo…[15]

 

Dovoljno dugo, posle ove knjige, svakako, zauvek.

 

 

 

(Zemunska trilogija – Miroslava Turuduića, Klub matične kulture, Zemun 2016 – predgvor)     

 

[1] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[2] E. Goffman, Samopredstavljanje u svakodnevnom životu – The Presentation of Self in Everyday Life, 1959; Ponašanje na javnim mestima – Behaviour in Public Places, 1963.

[3] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[4] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[5] „Prostor se, u ključu druge moderne ili postmoderne, može shvatiti kao vizuеlizovano putovanje napred i nazad kroz prostor i vreme. Čovek je fragmentirano biće. On asocijacijama, putovanjima u prošlost i budućnost, a dok je prisutan u sadašnjosti, teži za jedinstvenošću“ (Michel Focault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, Architecture, 1984).

[6] H. Osmond, Odnos između arhitekta i psihijatra – The Relation Between Architect and Psychiatrist, 1959.

[7] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci I, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

[8] Miroslav Turudić, Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2004.

[9] Ibid.

[10] Marc Augé, Non-Places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity, Verso, London – New York, 1992.

[11] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[12] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[13] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[14] Bela Hamvaš, Teorija romana, Studentski kulturni centar, Beograd, 1996.

[15] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

ČITAOCI JEDNE KNјIGE

 

 Timeo hominem unius libri.

(„Plašim se lјudi jedne knjige.“)

Toma Akvinski

U jednoj staroj dokumentarnoj emisiji emitovanoj na RTS-u (mislim da se razgovor dešava sedamdeset i neke, sada već prošlog dvadesetog veka), dva zaboravlјena barda, koje su „nove“ elite (čitaj: obrazovani društveni šlјam, polupismeni lјudi iz sentence s početka ovog teksta) njihovih zemalјa zaboravile i potisnule kao nepoželјnu savest u osvajanju „novih“ vrednosti, Milјenko Smoje i Sveta Lukić, govore o Splitu, Dalmaciji, čitanju… Ovom poslednjem pogotovo, kao osnovi svake priče, jezika, iskaza, egzistencijalne i duhovne zrelosti društva i pojedinca, pamćenja… Pričajući o splitskom zaleđu i Dalmaciji, Smoje kaže da je nekada u raznim kućama nailazio na razne knjige; na godišnjak Danicu, ali i na Manifest komunističke partije u radionicama starih majstora i zanatlija, a da se danas[1] u tom istom prostoru najčešće nalazi knjiga Nemački u sto lekcija. Mada su Srbi i Hrvati i po mnogo čemu drugome slični iako to javno ne priznaju, u ovome su isti. Od Milјenkove izjave do danas možda su se promenili naslov(i), ali uvek je to uglavnom samo jedna knjiga. Ona koja će nam objasniti koji je svetac „letnji“ a koji „zimski“, šta se ne sme raditi u vreme punog meseca, kada se nasađuju kokoši, koji je običaj na Cveti… (Danica ili Večiti kalendar ili Roždanik nekada su bili nezaobilazni i u srpskim kućama). Ili kako će ipak doći vreme pravednih odnosa kada ustanu „prezreni na svetu“ (ili mrtvi iz grobova, na isto mu dođe!). Ili kako ćemo naučiti jezik koji će nas odvesti u neku drugu, srećnu zemlјu, gde bar gluposti nećemo slušati na maternjem jeziku. I uvek je to jedna knjiga, čak i onda kada je u pitanju komplet ruskih klasika, ili Godine raspleta Slobodana Miloševića, ili pogrešno shvaćena i još pogrešnije čitana Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Danas se, na primer, jedna knjiga zove Filozofija palanke Radomira Konstantinovića, voleo bih da sretnem nekoga ko je pročitao do kraja, ali zaista do kraja, tu bibliju „druge“ Srbije, čije egzegeze niko ne citira, pitam se zašto…? Pitanje je koliko smo zaista čitali i tu jednu knjigu, kako god se ona u skučenoj pameti i malom iskustvu čitanja zvala, i koliko su (ne)čitanje odnosno nedostatak vremena provedenog nad knjigom unizili naš rečnik, društveni život, kritičku svest i sve ostalo što nas čini (ili bi trebalo?) civilizacijski zrelim i odgovornim lјudima. Priča o knjizi putuje kao eho davno izgovorenih reči, često pogrešno shvaćenih poruka i alegorijskih perspektiva književne fikcije pretvarajući se u retorički bednu i jezički oskudnu frazu balkanske čaršije. Tim jezikom govore ovdašnji pisci samozvanci, perjanice (para)intelektualnih serklova, čiju genijalnost navodno ne razumeju, jer je, prema njihovim rečima, narod glup. Na drugoj strani su tiražni pisci, koji se u sličnoj prilici odbrane svoje pozicije, brane takođe glupošću – svojom. Iako je, istini za volјu, to jedna te ista glupost, podelјena i drugačije obojena u (naoko) različitim društvenim grupacijama. I jedni u drugi su lјudi jedne knjige – svoje. Samo je rezignacija sujetnih i manje pametnih a više pokvarenih zajednička. Ali nisu oni krivi, oni su deo kontinuiteta banalizacije knjige, kojeg nisu svesni, ili bar ne toliko koliko su svesni svojih jeftinih želјa. Lajoš Sabo je govorio da Vavilon nije kula, već proces u kojem se reči survavaju u termin i više ne govore ništa o pojavama koje imenuju. Nemaju sadržinu i neophodnu ontologiju, kao što oni koji govore u ime drugih, želeći da budu kolektivna savest, nemaju svoju, savest mislim.  Ono što bismo nazvali širok kulturološki diskurs, oni ne poznaju, zato što ne učestvuju u njemu. Nјihova misao nije sposobna za simbiozu raznih znanja, jer ih i ne poseduju, niti ih čitanjem umnožavaju. Ovo ne važi za „političke analitičare“ (koji pričaju sve što im padne na pamet, pa ne mogu biti predmet ove analize. Nјima bi trebalo da se bave druge profesije, koje prate takve kognitivne poremećaje i pomerenu percepciju stvarnosti.

Možda bismo ove pojave mogli da posmatramo kao deo opšte društvene krize, ali i nečega što se kroz podsvest vuče vekovima i suptilno gradi odnos prema pismenosti i čitanju. Kao što je strah od muva druga strana lјubavi prema ptici, tako je i strah od obrazovanih lјudi i poklanjanje poverenja i pažnje samoproglašenim „fah-idiotima“ skrivena ali veoma dejstvena crta nacionalne svesti. Kada je u devetnaestom veku u Lapovu izvesni Miloje Đak poveo bunu protiv knjaza Miloša, jedan Milošev vojvoda je rekao da to može da se spreči samo ako se pobiju svi pismeni lјudi u Srbiji. Takvo rešenje kao opcija još uvek postoji, ono nije prestalo da bude delotvorno unutar društvenih okolnosti u kojima živimo, samo što je postalo malo suptilnije. Ne treba zabranjivati knjige, najbolјe je ubediti lјude i stvoriti okolnosti u kojima ih oni ne moraju čitati, ili neće da ih čitaju, jer „prajmtajmom“ vladaju sveznadari skučenih rečnika, kojima sve reči mogu da stanu u mali fišek, a njihova veština i lukavost („lukavost je pamet glupih“) počivaju u prevrtanju jeftinih fraza ili u galami kojom pre svega sebe, a zatim i gledaoce, pokušavaju da ubede da su u pravu. Nјih pročitano ne obavezuje, a one koji ih gledaju i slušaju njihova prostota uspokojava jer je poistovećuju sa svojom, pa onda stvari i nisu tako loše, zar ne?! Kako nam se to sve desilo, od nesretnog Miloja Đaka pa naovamo?

Miloš Crnjanski je pre Drugog svetskog rata govorio da smo mi „kolonija strane knjige“, misleći pre svega na uvezene naslove, prevode koje su tadašnji beogradski knjižari krčmili u velikim tiražima. Bio je u pravu u svemu osim u jednom, tadašnji izdavači Geca Kon, Svetozar Cvijanović, Jeremija Dželebdžić i ostali, pečatali su i druge knjige. Samo je Geca Kon stvorio nezaboravne dečije edicije „Zlatna knjiga“ i „Plava ptica“, biblioteku strane knjige „“Plejada“, filozofsku biblioteku „Karijatide“,  Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, monumentalnu ediciju u dvadeset knjiga Srpski narod u XIX veku. Da li bi u današnjoj koloniji, u kojoj se strani šund naslovi i naivno čitalačko neznanje susreću sa želјom da se bude u trendu (videti Nušićevu priču „Svet“), Crnjanski isto tvrdio, ili bi pričao o negdašnjim zlatnim vremenima? Po čemu ćemo pamtiti današnje izdavače i kakve će čitaoce oni stvoriti na lošim jezičkim standardima, siromašnim prevodima, banalnim sadržajima?… Napokon treba da shvatimo, bar mi koji se bavimo knjigom, da će nas poznati po hrabrosti da idemo u susret vrednostima, a ne po strahu da nekoga ne uvredimo time što nešto više ili bolјe znamo od njega, ili to lepše umemo da kažemo. Čitanje je proces u kojem se poredite s vrhovima, svesni da ih možda nikada nećete dosegnuti, ali to znači da im ne treba težiti. Da li za ove reči ima ušiju i da li za ove visine ima interesenata? Naravno, samo što je đavolova misija „da nas ubedi da ne postoji“ (Bodler), a onda i da ne postoje neki drugi lјudi izvan arene budala, kako bismo najkraće mogli da opišemo srpski medijski prostor.

I u istoriji, knjiga je od Gutenberga naovamo prolazila kroz razne mene. Ovo što se nama dešava nije nikakvo čudo. U raznim periodima pojavio bi se uvek neki splet društvenih okolnosti koji bi proglasio da knjiga više nije potrebna. Ali knjiga je uvek opstajala kao preveliki i presakralni artefakt, koji lјudska pamet još ne može da dosegne, da ga podredi sebi i da manipuliše njime kao što to čini s lјudima jedne knjige.

Budućnost čitanja možda nije budućnost knjige kakvu sada poznajemo, ali se taj oblik intimne molitve neće izgubiti. Poslednji čovek će je pred spavanje staviti pod glavu verujući da će se probuditi u nekom bolјem danu. To je vera čitanja i nada inteligentnih. Ostali me ne zanimaju.

 

(Srpska misao, br 1, mart 2019)

 

[1] Мисли се на седамдесете године двадесетог века (прим. П. В. А.).

SAVA BABIĆ – ČOVEK KOJI JE ZNAO SVA LICA HIPERIONOVE TAJNE

Temeljno i konačno treba naučiti sanskrit, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tragati za određenim tragovima bez ulaženja u podrobnosti. Potom bi usledilo samo učenje. Tome bih posvetio sto pedeset godina, i, čini mi se, da bih se pripremio, dnevno bih morao da radim deset sati. Odmor uz klavir, galerije i kupanje u moru. Bilo bi mi potrebno pedeset godina da putujem, i to ne da na pojedinim mestima ostanem po tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da učim druge, jer bih imao bar nešto što pouzdano znam. Ko tako ne radi, nesavestan je. Učio bih petnaest-dvadeset mladića koje bih sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da prokontrolišem da li se moje ideje ispunjavaju, ili ne. Sada bih se već osećao dovoljno siguran da svoje delo pismeno koncipiram. U svojoj četiristotoj godini, uz pomoć učenika, mogla bi da započne realizacija dela. Ovih šezdeset-sedamdeset godina, kojima raspolaže čovek da bi izrazio svoje duhovne snage, ništavno je…

Bela Hamvaš

 

Reč čovek nije izraz! To je egzistencija imena koje prethodi životu i traje posle smrti. Tajna postojanja, put dolaska na svet i večnosti. Put reči nije samovolja: svaka reč stiže do nas kao jedno određeno pitanje o doživljaju, koje je organski sraslo s njim i vraća mu se kao odgovor na takav doživljaj. Svaki jezik ima nešto što samo on zna, govorio je Bela Hamvaš. Da li to znanje možemo da dosegnemo u svom ili u drugom jeziku, da li nam je potreban vodič? Ko će nas provesti putem između dva jezika, između uzajamnosti reči i pojmova, pojmova i značenja? Samo taj put gradi konačni doživlјaj ‒ istinsku egzistenciju književnog dela. To je put između kultura, uska staza shvatanja istosti i velika ljubav koja miri različitosti. Tim putem popločanim rečima, između srpskog i mađarskog jezika hodao je Sava Babić, i tim putem je otišao, da traje u sećanju na dva jezika i u samo jednoj reči, koja nije izraz i koju je svojim zemaljskim danima i delom zaslužio, u reči koja opominje i podseća ‒ čovek.

Dakle, svaki jezik ima svoju tajnu, ali je Sava otišao dalje; on je znao dve tajne, a onda ga je mudrost naučila da je to jedna tajna, jedna iskrenost, jedna ljubav, jedno osećanje, koje se kod dva naroda koja povezuje bivše Panonsko more i koji se susreću u večnom i beskrajnom „okeanu Hamvaš“ (termin Save Babića, prim. aut.) ‒ samo skriva različitim jezičkim oblicima, drugačijim govorom, a istim suštinama.

Možemo istinski postojati samo u drugima, tamo gde nas čuju i gde žele da nas razumeju. Sava nije dozvolio da iskušenja života jednih pored drugih u raznim istorijskim periodima ili komšijska taraba razdvoje Srbe i Mađare. Želeo je da nađe onu tačku u kojoj će granice iščeznuti, zato nije nimalo slučajno da se njegova poslednja knjiga, o recepciji Bele Hamvaša u srpskoj kulturi, zove ‒ Granice iščezavaju, zar ne.

Nikada ne govorimo samo o sebi ili samo o nekom drugom. Tu jedinstvenu sinkretističku osobinu dubokog razumevanja života duha Sava je nosio u sebi. Kada je govorio o Danilu Kišu, u stvari je govorio o prevodima mađarske poezije na srpski jezik, kada je govorio o Petefiju, pričao nam je priču o piscu Kišu, da bi nam onda otvorio prostore u kojima bismo na pravi način shvatili Petera Esterhazija. Kada je hodao Hamvaševim putevima, podsećao nas je na priču o nama. Sava Babić je pripadao malobrojnim posvećenicima koji znaju da žive u masi „koja je lišena hrama“, kako to Hamvaš kaže pišući o danima kada je učestvovao u izgradnji hidrocentrale u Inoti – ali to ga nije sprečavalo da u sebi gradi hram, pronalazeći sakralna mesta u drugim velikim duhovima, izvan mase, u odabranoj grupi autentičnih egzistencija.

Da je, kojim slučajem, Sava Babić odlučio da njegovo delo nosi samo njegovo ime, da nije na vreme shvatio koliko neko drugi govori i u naše ime, danas ne bismo imali hram mađarske civilizacije izgrađen u srpskom jeziku, ali ne hram mađarske nacionalne autentičnosti, već viši oblik pripadnosti baštini sveta, duhovnom nasleđu i obavezujućoj tradiciji. Sava je želeo viši oblik postojanja, tačnije ime za svoju životnu i kreativnu odiseju, veću obavezu prema mađarskom jeziku, u kojem se osećao kao kod kuće, i srpskom, u kojem je rođen. On je most između dve kulture, zajedničko nebo u kojem najbolji duhovi ova dva naroda postoje simultano. Stvorio je galaksiju na koju treba da budu ponosna obadva naroda. Kako smo dospeli do te tačke razumevanja? Dva imena su ključna: Sava Babić i Bela Hamvaš, ali i mnoga druga, poput Tabora, Vereša, Saboa, Kertesa, Krudija, Esterhazija, Kunsta, Lasla, Miklošija… I mnogih drugih koji su počeli novi život u srpskom jeziku istim intenzitetom i bogatstvom kao u onom u kojem su rođeni i na kojem je njihovo originalno delo nastalo. Upravo onako kao što Lajoš Sabo u Optužnici protiv duha kaže da Vavilon nije građevina već proces srozavanja reči u termin, na isti način Sava Babić je u reverzibilnom procesu prevodilačkog posla uzdizao reči iznad i izvan termina, u najboljoj tradiciji dva jezika, dve susedne kulture, koje se dodiruju i prepoznaju samo u svojim vrhovima. Da li je to moguće u današnje vreme, i na koji način? Pogotovu ako znamo da je pre sto osamdeset godina (1836) nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt utvrdio da svaki jezik poseduje „unutrašnji jezički oblik“, koji izražava zaseban svet ljudi koji njime govore, što podrazumeva da nijedna reč u bilo kom jeziku nije istovetna reči u nekom drugom jeziku. Kako su onda svi ti pisci progovorili na srpskom? Reklo bi se lako, kada se čitaju Savini prevodi ili njegovi komentari, koji su prave male „knjige o knjigama“. Potrebno je pronaći ili dorasti do tog znanja, otkriti tajnu. A tajna je u nama, ali je prepoznajemo u drugima ako smo dovoljno iskreni i ako nam je istina obaveza. Sava Babić je bio i jedno i drugo – istina i obaveza da se bude autentičan u pripadnosti, kao što to opisuje Hamvaš u Velikoj riznici predaka.

Borislav Pekić je davno rekao: „Fukaru možeš da vidiš uvek, ali gospodina samo kada ga nema.“ I mi danas vidimo onoga koga nema među nama, ali su nas njegovo gospodstvo i dostojanstvo ovde okupili, u ovom hladnom danu, da se podsetimo na toplinu i veličinu jednog istinskog gospodina.

 

 (Izgovoreno prilikom otkrivanja spomenika Savi Babiću, na Paliću, 27. januara 2019)