SАЈАМ SAMOĆE

 Ni najsavršenija istina ne može

da spase čoveka od sebe samog.

Bela Hamvaš

Verovatno bi me, čak i moji najbliži, gledali kao ludaka kada bi na pitanje; „Šta ima na Sajmu knjiga?“ odgovorio: „Samoća!“ Sva sreća nisu me pitali. Verovatno su pomislili da bi pričao o nekim knjigama koje su se zaustavile u pažnji mog pomerenog književnog ukusa. „Provodim leta večita sa knjigama koje niko ne čita“, rekao bi Milovan Danojlić, da su samo leta već i godine – dodao bi ja. U sajamskoj gužvi zaista sam video knjige i ljude (Ja videh Troju, i videh sve./ More, i obale gde lotos zre,/ i vratih se, bled, i sam…) i, skoro kao Crnjanski, vratih se sam iz sajamske samoće. Ljudi su usamljeni u gomili, knjige su usamljene u nečitanju, književni junaci su usamljeni u (samo)zaboravu i nerazumevanju čitalaca. Neki novinski naslovi govore da je Sajam knjiga posvećen piscima. Lično bi više voleo da su pisci svoju samoću posvetili nama – čitaocima. Na isti način na koji mi svoju samoću čitanja posvećujemo njima.

Možda bi primarni utisak mnoštva (gomile, rulje…) trebao da poseduje i obrnutu logičku dogmu, po kojoj bi vizuelni utisak neminovno morali da preimenujemo u suprotnost – samoću. Jer „kada se vidi i ono što se ne vidi“, mnogo smo bliže istini. U savremenom svetu, proporcionalno njegovoj prenaseljenosti i modernim pulsacijama, otuđenje i „pad u sebe“ postaje najčešći put za ljude koji su međusobno ravnopravni i slični i koji se – u svakodnevnoj trci kojom pokušavaju da detronizuju prostor i učestvuju u vremenu, koje naivno poistovećuju sa istorijom – trude da stvore sitna i ništavna zadovoljstva. Da bi vremenom sa tim vašarskim tričarijama i jeftinim uspomenama neminovno pretovarili svoj život, pokušavajući da nadokande/zamene prisustvo suštine. Svaka jedinka sveta-mravinjaka živi zasebno i pravi je stranac u sudbini ostalih, njena deca i njeni najbliži prijatelji za nju su celo čovečanstvo, što se tiče ostalih lica koje sreće u svakodnevnim životnim ritualima ona ih dodiruje ali ih ne oseća, bliski su joj ali ih ne vidi. Jedini način postojanja koji se u takvom svetu može ostvariti je onaj okrenut sebi i za sebe, prostorno ograničen sa nekoliko desetina kvadrata životnog i radnog prostora. Sledstveno tome svi procesi uprosečavanja i uravnilovke mogu da uspeju ali samo ako ne pokušavaju da „malog čoveka“ izbace iz svoje usamljeničke ljušture, ili ako uspeju da uzurpiraju jedinu (čitaj: zajedničku) vezu sa svetom (čitaj: mnoštvom) – medije i banalnu (pseudo)sakralnost svakodnevne samoće ispred televizora. Biti deo celine je privid, lek protiv ambisa (samo)spoznaje i neprijatnih pitanja i odgovora. Dodirujuću knjige na tezgama i sajamskim ćepencima pokušavamo da dodirnemo tuđu samoću i iskustvo kome nismo dorasli iako ga opsesivno želimo. Zato nikada društveni standard nije uslovljavao opstanak Sajma knjiga. Da je do para ova manifestacija bi odavno propala u zemlji gde još samo pekare sa jeftinim hlebom rade. A sajam i dalje traje i uvek se nađe neki dinar za knjige, koje ćemo čuvati na policama zarobljene nečitanjem, okružene nerazumevanjem. Samoćom knjiga ostvarujemo bar nekakav način obostranog pripadanja. Knjige na zahtevaju zahvalnost na kakvu smo navikli, njihova samodovoljnost u egzisteniciji je uzvišena. Kupujući ih pokušavamo da otkupimo bar delić te uzvišenosti.  Zato  je ljubav prema rečima druga strana straha od tišine. Mi smo već sa druge strane, u bučnoj tišini beskrajnog univerzuma ispunjenog individualnim samoćama. Neko to zove društvo, neko narod, dođe mu na isto.

U jednom eseju (Kratak pregled raspadanja) moj omiljeni mislilac Emil Sioran piše: „Istiniski samo biće nije ono biće koje su ljudi napustili, već ono biće koje okruženo ljudima pati, usavršavajući po vašarima dar nasmejanog gubavca…“ Ili kako bi to jedan moj prijatelj, pesnik iz provincije, rekao pokušavajući plastično da objasni otuđenje ljudi u urbanim zajednicama, konkretno u Beogradu: „Oko tebe gužva, duvaju ti u vrat a ti sam kao vuk.“

Ali samoća kao osnovna skoro strukturalna kategorija modernog života, višeslojna i višeznačna, može se pretvoriti u mistično ili religiozno iskustvo ili može poprimiti herojski oblik. Za postizanje velikih dela neophodna je monaška usamljenost i udaljenost od sveta – mač sa dve oštrice. Jer, ako se posvećenik proslavi delom ili uspe da kreativno potvrdi spoj unutrašnje i spoljašnje samoće, izmeštenost iz rulje, društvo mu to nikada neće oprostiti. Samoća mnoštva očigledno poseduje i hipokrizijski identitet; čovek intuitivno shvata da je osuđen na sebe i da su drugi samo dekor njegove unutrašnje drame. Ali ako neko drugi pokuša da mu to kaže ili pokaže sopstvenim primerom neminovno biva i formalno odbačen. Povratak će biti obezbeđen i teškim bolesnicima ili prestupnicima ali „herojska samoća“ će uvek biti put bez povratka. Tereza od Avile na jednom mestu kaže: „Sakrij se u osamu ali sakrij i osamu.“

Nesklad i razdvojenost između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta često stvara vrlo indikativne primere, koji samo ilustruju činjenicu o antagonim principima na kojima počiva poznanije istine, razliku između kreativne i „društvene“ samoće. Da li je samoća primarna patnja onih koji su ostavili društvo ili onih koji su ostavljeni od društva? Razlozi i za jedan i drugi slučaj su isti; masa je i prisila i sudbina, samoća je oblik kazne za one koji nemaju hrabrosti ili demonskog potencijala, poput Ivana Karamazova, da govore o svetu „ljudi mrava“ i žive „herojsku samoću“ kao orlovi. Zato što samoća, kakvu poznajemo kao iskustvo, postoji samo u odnosu na mnoštvo, kao što zajednica postoji samo u odnosu na individuu. Naš svet ne definiše autohtonost pojma i istine već pozicija života u odnosu na (prividno) suprotstavljeno iskustvo i pojam.

Nesposobnost da realizuje sopstveni život u skladu sa željama moderan čovek neminovno svaljuje na nekog drugog, najčešće na društvo ili imaginarnog neprijatelja. Introspekcija mu je potpuno strana, da bi se okrenuo ka unutra morao bi prvo da spozna sopstvenu prazninu i samoću. Teze o „teoriji zavere“, nacionalnoj ugroženosti i „spoljnom neprijatelju“ (kao da je neko dužan da nekom apstraktnom i nepoznatom čoveku bude prijatelj, po definiciji) zbog toga su imale skoro stoprocentnu uspešnost. Međutim, niko se nije zapitao kako to da slična teza uspeva i u neprijateljskim nacijama i zemljama. Obadve strane su međusobni čuvari zajedničkog straha i sopstvene samoće i ksenofobije. Očigledno da je za modernu samoću neophodno (bar!)  dvoje, sve preko samo pojačava utisak.

Samim tim urbana samoća i nedostatak komunikacije nije put vraćanja čoveka sebi u eri Vodolije. Neosetljivost prema prisustvu je nedostatak smisla za lepo ali to u ovom slučaju nije estetski već etički kontekst. Pre mnogo vekova ljudi su razmišljali o umetnosti i duh su im zaokupljale uzvišene pojave, međusobna komunikacija je bila zdrava i potrebna jer su se u njoj brusile misli i poleti. Ako su mnoge uspešne civilizacije propale osnovni uzrok svakako nije u porastu nasilja i dolasku varvara, već u nestanku ili atrofiji umetničkog ili društvenog oblika artikulacije života i izražavanja. Zar ultra urbani način izražavanja putem vapaja za sagovornikom makar i na društvenim mrežama, zidnoj umetnosti grafita, destrukciji i autodestrukciji, blaziranosti i plastičnosti života, samoći većoj od usamljenosti, rialiti (pod)kulturi, životu koji je postao sopstvena neontološka negacija, tehnološkim stimulansima i surogatima, nije upravo put kojim bogovi pripremaju svetu godine strave i užasa, pošasti i iskušenja. Očigledno da je tako nešto neminovno kako bi opet mogli da pronađemo neophodni osećaj za tragično i važan smisao za lepo. Ako još uvek u ljudskoj vrsti postoji snaga koja bi iz plamena starog sveta uspela da stvori novi. Do tada ćemo da se izlažemo u gomili, misleći da nas niko ne vidi, ne želeći sebe da vidimo, čitajući u samoći tuđe živote, onako kako bi želeli da neko nekad pročita i naš.

PITANJE(А)

Ko ima hrabrosti neka pogleda kroz prozor; oni gluplji će videti svet kako se komeša i juri (kao pas za svojim repom) dok će oni, malo pametniji (manjina!) već tada intenzivno razmišljati da li da se kroz isti bace na pločnik ili da ipak odu na most kao Branko Ćopić ( „Šta mu bi?“ – jedno od najglupljih pitanja niskomisleće množine). Ali, da nesreća bude veća, most koji izaberu nikada neće nazvati imenom samoubice.

Kako će se zvati most između dva naroda čiji premijeri treba da se sastanu posle 67 godina? Imenom premijera, imenom skandala ili pilota velečuvenog drona?

Nije nikakva nominalna konvencija u pitanju, stvari jednostavno više nemaju svoja imena koja bi mogla da, bar delimično, opišu njihovu prirodu. Mi živimo u svetu performativnosti gde se istina ne može definisati, jer naše antropološko shvatanje može da se kreće samo između vlastitih predstava o dobru i zlu što je, u najmanju ruku, komično. Ali ko mari, mi imamo velike telale; novinare, kolumniste, pisce, „nezavisne intelektualce“, PR-ove, članove i osnivače raznih (ne)vladinih organizacija… oni će stvoriti prašinu oko privida od koga ćemo živeti.

Gde je sada čovek koji je svoja politička uverenja izvikivao u kameru u svojih deset sekundi slave na utakmici Srbija-Albanija? Šta se desilo sa njegovim životom i sudbinom?

Izađite na ulicu i pitajte dvoje mladih koji se zagrljeni šetaju; da li veruju u ljubav i da li misle da je to osećanje uzvišenije od svega onog što im pojavnost nudi, da li su spremni da umru (ili da žive, još bolje!) za svoja uverenja. Pitajte službenike na šalterima da li veruju u instituticije koje tako zdušno zastupaju, pitajte političare da li veruju u države koje tako nekritički baštine u svoji govorima, pitajte koga hoćete i šta hoćete… pitajte sebe… I nikada nećete dobiti kategoričan odgovor, bez poštapalica i predloga; „pa“, „ali“, „možda“, „da, međutim“… i tako dalje i tako bliže. Više ni reka (kada smo već počeli sa mostovima) ne može da posvedoči svoju suštinu, samo tok, jer mi živimo u svetu gde samo funkcionalnost svedoči trajanje. Ono što je lepo više nije korisno, sada je ono što je korisno lepo. To je marketing, univerzalno skrovište za neprijatne istine.

Rekao je da će razmisliti, zbog onih koji su sve dobro promislili. O stavovima i uverenjima se ne razmišlja. Njih imaš ili ih nemaš. Ne smeš sebi da dozvoliš ni luksuz da razmišljaš gde si ih zaturio. Gde su nestale posledice razmišljanja ili je možda obratno; imamo posledice ali nemamo misao?

 

Živimo u vremenu odgovora, gotovih sudova, kategoričkih zaključaka. Nemamo hrabrosti da postavimo pitanja na odgovore u koje ne verujemo i čiji nas sadržaj ne ispunjava smislom, vrednošću još manje. Aksiološke praznine zjape kao jame bezdanice, hrabra pitanja nisu više preduslov odgovora na naš život.

Siromašnima se lako vlada ali se time ne postaje sveti čovek već vladar straha gomile „poniženih i uvređenih“. Hoće li presečeni crv u brazdi oprostiti plugu?

No ne treba se mnogo brinuti, nema više ljudi koji bi se narugali budalastoj veri u stvarnost, nema onih usamljenih duhova, pesnika i arhivolšebnika, koji su sebi mogli da dozvole luksuz da vole uzaludno, da pričaju istinu, da budu prezreni za života, onih koji su svoj bol i setu saznanja nosili kao kraljevske krune i koje je nebriga i bes „pravovernih“ likvidirao kao nepoželjne svedoke činjenice da je svet potonuo u bakalsku ravnodušnost i merkanitilizam, u kome su samo kupovina i prodaja mera vrednosti. Tipična inverzna eshatologija, Sv. apostol Matej je ostavio carinički poziv i krenuo za Hristom, danas svi žele da postanu carinici, u najširem smislu reči a i metafore.

Na velike reči više nemam pravo… – napisao je davno Branko Miljković. Da li smo dostojni bilo kakve veličine, bar upola od veličine poniženja i komfora zatvorske psihologije? I za reči i za pitanja, kao i za ljubav, potrebno je dvoje.

Ne znam zašto ovo sve pišem. Napolju sipi jesenja kiša a ja  jednostavno ne mogu da se oslobodim činjenice da čovek nigde nije stigao. Ko je netaknut on je neobrazovan, ko je obrazovan on je korumpiran. Pred netaknutim treba poreći obrazovanje, pred obrazovanim treba poreći netaknutost.

Kako udovoljiti svima a sačuvati sebe za sutrašnji dan?

VEŠALA

Priča, otprilike, glasi ovako: Jedan preobraćen razbojnik (ili je samo shvatio da je vlast profitabilnija?!) odluči se na pošten život i malo po malo (stranku po stranku, partiju po partiju) postade gradonačelnik grada u kome je počeo svoju „karijeru“. Reklo bi se, ništa posebno. Kao da to u poslednjih par decenija nismo videli nebrojeno puta, ali… Reši on, u skladu sa novim tendencijama i karakterom, da grad u kome je do tada vladalo raspojasano razbojništvo (nagomilani službeni automobili, jalova retorika, silikonske asistentkinje, rasipništvo na sve strane, pozorišne predstave, knjige…) na koje je sada on bio imun, učini poštenim i čestitim mestom za život. I odmah poče da gradi na gradskom trgu, na prvi pogled, čudnu građevinu. Kako je posao odmicao, tako su konture zadužbine novog gradonačelnika postajale sve jasnije – polako ali sigurno na trgu su nicala vešala. Građevina je bila napravljena po svim propisima i sa samo jednom svrhom, da u sebi čuva i razvija strah kod svih potencijalnih protivnika novog uređenja i gradonačelnikove (samo)volje. Legenda dalje kaže da na tim vešalima niko nije obešen, jer su u narednom vremenu svi razbojnici napustili grad (eh?!). Naravno vešala su kasnije sklonjena ali su namere gradskih vlasti u pogledu neistomišljenika ostale jasne; strah je čuvala ideja i sećanje na vešala na trgu. Naravno kao i svaka istorijska priča i ova ima svoju anegdotsku i sladunjavu konotaciju, iako joj se na može osporiti pomalo vulgarna ali svakako veoma efektna pragmatičnost. Zbog toga ne želim da pišem o čuvarima i skladištima ljudskih strahova, jer bi u današnjim paranoičnim vremenima o tome mogao da napišem sigurno nekoliko tomova, sa jedinstvenim naslovom: Tehnologija vlastipokora zemlje Srbije!  Hteo bi da pišem o nevidljivom čuvaru i tvorcu ljudskog duha koji je nekad postojao, čak i ispod vešala. Teoretičari satire i humora nazivaju ga – humor ispod vešala.

Možda izgleda čudno ali odblesci takvog humora i neiscrpna snaga narodna koja ga je stvarala, bili su glavni oslonci i uporišta zdravog razuma. Ne mogu da verujem u pobedu pravde kad u to i oni koji se deklarativno zalažu za pravednost ne veruju ili u „srećnu budućnost“, koju neostvareni nesrećnici na kolektivnoj nesreći grade kao svoju najsvetiju zadužbinu. Verovao sam u duh naroda koji se šalio sa sobom, humorom i vrcavim duhom skidao je sebi omču sa vrata, koja se (prečesto za jedno obično ljudsko pamćenje) zlokobno klatila iznad njegove glave. Na političke proteste sam išao da bi čitao parole prepune duha i da bi slušao narod oko sebe kako lucidno komentariše sopstvenu nevolju. Čitao sam poruke koje su se klatile na transparentima, dok se svima nad glavama klatila smrt i ideja vešala koja su još uvek, vekovima kasnije od onih sa početka priče, simbolizovala strah. Ne samo od smrti, već i od onoga ko sudi, onoga koji treba da izmakne stolicu ispod nogu. Veliki su ljudi koji ovaj svet prihvataju samo zato što im nije potreban, onim drugima se ne može pomoći, jer kako pomoći nekome ko je sebe proglasio pupkom univerzuma – suverenim vladarom naših strahova.

Apatija društvenog eksperimenta je polomila pečate koji su od infekcije strahom čuvali prezrenje prema primitivizmu i bahatosti. Ljudi su izgubili poslednje uporište – humor ispod vešala.  Nema više onoga što ga je gradilo – težnja duha da savlada prostu činjenicu smrti. Kada duh živi i pulsira u pojedincu i narodu onda je smrt samo činjenica i ništa više. Možda je reakcija na tu činjenicu instiktivna ali svoje korene ima u osobenom držanju ljudi koji prkose ljudskoj nedovoljnosti i prolaznosti. Čovek koji uspeva da  se smeje svim pretnjama i ograničenjima, pa čak i sopstvenoj slabosti nikada neće propasti, biće uvek sluga koji zna da je kralj ali mu se ta pozicija gadi. Jer, kad si kralj, nema prave zajebancije, ima samo karikaturalne ozbiljnosti, smeh postaje grč, nasilje izgovor za duh vlasti, istinski duh potcenjena kategorija… Pitanje: Verujete li u osmehe političara i medijskih ličnosti…? Ne!, pretpostavljam. Kako onda da poverujete u njihovu ozbiljnost? Smeh nije dozvoljen i neprimeren je samo grobarima. „Životinja koja je najviše patila otkrila je smeh“ – kaže Fridrih Niče. Psihijatri pominju „strahove“ a ja mislim da postoji samo jedan strah – od života u kome nema (o)smeha. Sve drugo su posledice koje se projavljuju na razne načine.

Apatične maske koje srećem po ulici; ljudi pogureni pod teretom zimnice i sopstvenih života, tišina koja se pretavara u muk, škrti osmesi, česti uzdasi i sve ređi proplamsaji duha, prvi su indikatori pobeđenosti i podređenosti, odnosno, kraja. Čoveka više ne može zabaviti ni nesporna komika užasa koji ga prate kao zla kob. Kreveljenje, koje ovdašnji medijski spin majstori pokušavaju da proglase za humor još manje. Izgubio je sećanje na prošlost, veru u budućnost, smeh u sadašnjosti. Izlaza nema iz perioda početka sunovrata ili njegovog kraja; kao da postoji neka bitnija razlika.

Još uvek mi je u mislima nepobedivi duh jednog čoveka koga su, ko zna zbog čega, nekih par stotina godina pre ovog trenutka, poveli na vešala. Pred kolima koja su ga vozila na gubilište tiskala su se deca i narod. Videvši narod koji se gura i hita ka gubilištu on pokuša da ih umiri u bezglavoj želji da vide smrt koja se dešava nekom drugom: „Polako narode ne trčite tako, pogubljenje neće početi dok ja ne stignem.“

Uspeo je da pobedi prostu činjenicu smrti koja je u poslednje vreme na ovim prostorima postala prosta činjenica života.

Stigli smo, predstava može da počne.

 

NOŽ, GUZICA I BULJE

Neke životne situacije nam se tek daleko u budućnosti, u naknadnom iskustvu, pokažu u pravom svetlu. U aktuelnom vremenu često ne možemo da dosegnemo puno značenje. Tako je i sa mojim iskustvima (a i što bi ja bio drugačiji od ostalih?!). Davnih godina kada su me, zaboravio sam zbog čega, šili  hirurzi u jednoj provincijskoj bolnici dok sam spavao blaženim snom sanjajući golu Natašu Rostovu (mi, kao, na balu a samo ja to vidim, logično, ruski knezovi nemaju erotske snove kao provincijski srednjoškolci). Bilo mi je kasnije žao što nisam upoznao te ljude, koji su tako suvereno i lako držali moj život u svojim rukama. Verovatno su rukovali hirurškim nožem, rutinski i precizno, jer da nije tako teško da bi sada pisao ovaj tekst. Nikada ih više nisam video, bar da im se zahvalim. Možda sam ih sretao na ulici ali oni  su (o tempora o mores) tako ličili na obične ljude. U stvari, oni su bili samo ljudi kojima mogućnost da spasavaju živote nije dala natprirodne moći i preveliki ego. Sve suprotno političarima, kojima mogućnost (obilato korišćena) upropašćavanja tuđih života daje upravo pomenute prerogative.

No, da se vratimo belim bolničkim čaršafima. Ležim ja tako i oporavljam se, zatežu me konci, nervira neukusna hrana, sportske vesti sa tranzistora, nedeljne utakmice i posete drugim bolesnicima kada svi članovi tih deputacija pričaju istovremeno o svemu i svačemu, dok komadaju rukama pečene piliće. Ležim i čitam knjige, rđava navika koje do sada nisam uspeo da se oslobodim. Čovek koji leži na krevetu do moga savetuje me da pročitam knjigu Nož – Vuka Draškovića. Videćeš kako je napisao, sve je istina, opasna knjiga. E, mislio sam ja, da je istina u knjigama sada bi ja bio sa Natašom  Rostovom ili bar Nastasjom Filipovnom, a ne bi s tobom jeo plastični pire i neslan sataraš. Ni tada u bolnicama nije bilo kao u klinici Švarcvald a i Dr Haus se nije tada pojavljivao. Ali ipak pročitah knjigu, “opasna je”, što reče moj cimer. Mnogo opasnija nego što smo tada mogli da pomislimo. Metafore su opasne, umeju da se razigraju, nadrastu tekst, postanu manifesti, pravila, strategije… i bi tako. Samo neku godinu posle, poverovasmo knjigama i počesmo da se ubijamo. Ne zbog knjiga već zbog vere a, opet, i knjige su tu negde, da prorokuju, potvrde, tolkuju istine, utvrde, da ih pogrešno čitamo i shvatamo kako nam je volja. Pogotovu one sa epitetima “svete”. Kasnije sam gledao film Nož (krajnje prosečan) sa dobrom Ljiljanom Blagojević, bledom Bojanom Maljević, neuverljivim Žarkom Lauševićem i maestralnim Petrom Božovićem i Aleksandrom Berčekom (ova poslednja dvojica nisu bili dovoljni da od jedne prosečne knjige naprave bar dobar film). Kao da taj film nismo gledali tokom devedesetih godina sada već prošlog veka, skoro svake večeri u drugom dnevniku. Gledali i zaboravili. Ili, možda nismo?

A onda se nož vratio. Zaboden u grudi čoveka koji je (novine kažu) pokušao da sam sebi presudi. Nadnaslovi u ovdašnjim novinama: Skandalozno! Uznemirijući snimci! samo su posledica “društva spektakla” koje ne kaže; nemojte ovo da gledate nego upravo suprotno – gledajte jer to se dešava nekom drugom i budite zadovoljni što ste živi jer može i ovako. Najpoznatiji ovdašnji patolog je početkom devedesetih, kada su leševi bili ilustracija svake informativne emisije, rekao da u patološkim salama stoji natpis: Mortui vivos docent (Mrtvi uče žive – slobodan prevod, valjda sam dobro napisao ovo?). Bili smo i ostali loši đaci, neskloni poukama i učenju, pa makar i od mrtvih. Patolog je posle postao ministar i nije insistirao na naukovanju od mrtvih već na vlasti živih. Nisam nikada bio u takvoj sali a ako nekada i budem nisam siguran da će mi čitanje biti prva briga. Ali zvuči dobro, zar ne? Istinito, pre svega!

Dakle – Skandalozno! A osioni policajci nisu prebili ni jednog slučajnog prolaznika na ulici (ili su, u međuvremenu, ukinuli i slučajnosti?!). Ne razvodi se pevaljka sa Pinka. Neka tamo starleta nije trudna. Niko se nije bez gaća pojavio u javnosti (o mudima drugi put!). Manijaci nisu nikoga ubili. Političari nisu postali pametniji, tajkuni bogatiji… pa šta je onda skandalozno? Hirurg Edin Mutavelić iz Priboja je okačio na svoj fejsbuk profil sliku muškarca sa nožem zabodenim u grudi. Bizarno možda jeste ali nije skandalozno (Ko bi sad o finesama kada pismenost, semantika i poznavanje jezika nije česta osobina novinara ovdašnjih). Zašto? Zato što svaka slika ima poruku ali i kontekst. Pogledajte propagandne plakate iz perioda hladnog rata sa parolom; Borimo se za mir. Na zapadnjačkim je majka sa detetom u naručju a na sovjetskim vojnik sa puškom. To se zove kontekst poruke a ne vojnik i majka sa detetom što je, nesporno, izobraženo na plakatima. Dakle, pomalo bizarno i ništa više. Gore stvari svakodnevno gledamo na televiziji. Kontekst, u “slučaju Mutevelić” nije, naravno, nož a ni gole muške grudi. Kontekst je život u mestu gde još uvek možete da umrete jer je bolnica predaleko ili možda nema konca da vam neko “profirca” ranu. To onaj život koji se živi protiv svake logike pa često i protiv smisla. Tamo gde ljudi svoje postojanje žive odgovorno prema bližnjima zato što su “samo” ljudi a ne prodaju ga jer su još uvek ljudi. To je Mutevelić  želeo da kaže i ilustruje, to je reč koja ne može da se udene u tvrde uši. A sve to u listu koji nije našao za shodno da objasni čitaocima gde je nestala naslovna stranica od pre desetak dana sa sajta, kao i tekstovi iz tog broja. Ili su možda etiketom “Skandalozno” želeli da nam stave do znanja da će se, kako su nas učili davno: u komunizmu ljudi sami zatvarati a, analogno tome, u demokratiji i sami klati. A to će oni koji ih spašavaju od fatalnih posledica stavljati na svoj fejsbuk profil.

Uzgred, šta bi sa onim nesrećnicima, od pre nekoliko godina, iz duševne bolnice u Toponici? Njihove slike u drugom Dnevniku su bile nemoralne (ne i skandalozne pošto je moral stariji od skandala) i potresne (velike su mogućnosti jezika!).  Bili su veoma uspešno upotrebljeni u svojoj nesreći da bi ilustrovali nebrigu vlasti za duševno obolele. Sve dok na vlast nisu zaseli “bolji” ali pomenitim nesrećnicima iz prljavih soba, vlasnicima tužne sudbine i pogleda nije bilo nimalo bolje. Ko njih pita? U istoj bolnici je nekada bio zatočen i prestolonaslednik Đorđe Karađorđević, daleko od vlasti a blizu sudbinskom načelu vlasti – ludilu. Analogno rečenom mislim da svka vlast veoma dobro brine o duševnim bolesnicima – radeći na tome da svi, malo po malo, to i postanemo. Nešto je pisao i izvesni Čehov u nekom tamo Paviljonu 6 ali ko će sada da se bavi Rusima? Samo da ova parada prođe, lakše je bilo sa onom od pre desetak dana. Ih, što je lepih i inspirativnih slika bilo. Kakvi “skandali” kakvi bakrači, ono snimci jesu bili malo brutalniji ali ne svi.

Možda bi i sam prešao preko ovoga kao preko još jedne vesti bez potencijala spektakla koji bi trgnuo ovaj nesrećeni narod iz misli od (samo)ubistvu, da nije usledio odgvor pomenutog hirurga. Mislim da ni otvoreno pismo Emila Zole iz “afere Drajfus” nije mnogo bolje:

(…) I ovo je Fejsbuk ali i stvarni život u Srbiji koju su slomili i doveli do toga da treba da budemo sretni ako neki tobože Evropljanin obriše dupe sa nama. Na snimku nigde nema lica pacijenta, drugo imam njegovu punu saglasnost i treće jutros je javno pozirao za novine sa mnom i dao puno ime i prezime. Toliko o privatnosti. E sad pitanje motiva i zašto sam ovo uradio…

 

Nisam zbog samoreklamerstva jer nema hirurga koji je za ovih 35 godina bio više u medijima po raznim osnovama od mene, možda da sablaznem neke dušebrižnike koji se sad po mom zidu reklamiraju komentarima a koji su totalno nebitni.

 

Ne, imao sam dva razloga. Prvi da skrenem pažnju na malu bolnicu koja ima i opremu i kadar i koja je kao i Rudo u Republici Srpskoj najsiromašnija u Srbiji i koju hoće da zatvore kao i sve po Srbiji i da ovaj narod uprkos velikoj borbi lokalne samouprave da sačuva nešto što je dobro i građeno 40 godina ne zatvore i ovaj predivni i strpljivi narod ostave na cedilu i posalju 100 km do Foče ili 100 km do Užica ako stignu živi. Ovaj nesrećnik je imao sreću sinoć te je dobio dugu priliku.

 

Drugi motiv je da neko ko bi imao nameru da uradi isto što i ovaj nesrećnik posle gledanja slika i klipa odustane.


Zovu iz MUP-a, novinari i slični da skinem slike. E, neću, nije sloboda medija golo dupe Stanijino. Nikog nije sablaznula slika i silni članci onog idiota i psihopate koji je ubio i silovao ono dete a ovo smeta. Savest mi je čista, i Isusa su ljudi razapeli iako kažu da je bio bezgrešan, šta sam onda ja, jedan mali obični smrtnik koji obožava i dosta dobro godinama radi svoj posao. Mene pljujte, razapinjite ali ne dam na ovih 12 ljudi koji su sinoć za 15 minuta doleteli od kuća, neki i bolesni iz kreveta da bi spasili tamo nekog iz Rudog.
..

 

(citirano prema http://blic.rs/i/501201)

 

Posle ovoga bi i ja trebao da stavim tačku. Šta reći više od rečenog? Ali ne mogu. Ne znam ovog čoveka iako u Priboj odlazim često i imam sreću da tamo imam mnogo dobrih i iskrenih prijatelja i svoju kafanu. To su živi ljudi, nisu Gogoljeve – Mrtve duše (opet Rusi!?), ne bih voleo da umiru od bezazlenih rana i bolesti, zato što je „Bog visoko a Rusija (i, opet) daleko“ a bolnica još dalje. Imam i nesreću da sam u poslednjih dvadeset godina svedok propasti ovog malog grada nekadašnjeg, pored Kragujevca, „srpskog Detroita“. Grada koji je pre samo četvrt veka imao pet amaterskih pozorišta i pozorišne i književne festivale, bogat Zavičajni muzej i duh, pre i nakon svega (ima ga još!, fala Bogu). A sada je u prilici da izgubi i bolnicu. Dobio sam pre desetak godina povelju „za poseban doprinos kulturi grada Priboja“ i veoma mi je drago što to nisam dobi na Terazijama gde je kutura poza nego u Priboju gde je potreba. Ne znam da li je dr Mutevelić dobar ili loš čovek, da li štipa sestre za dupe, da li uzima mito, da li sanja sebe na mestu ministra zdravlja ili neke čuvene „komisije“. Ne verujem ali, kao što rekoh, ne znam. Kao da je važno.  Ali želim da kažem samo ovo:

Klanjam ti se doktore Muteveliću!

Zato što nisi postao plastični hirurg koji ulepšava i prepakuje laži za skupe pare, povećava sise i pegla noseve, smanjuje klepmave uši… Zato što spašavaš sa ruba smrti one sa ruba života, koji nisu dovoljno platežni za laži i dovoljno nemoralni da u njih poveruju i od njih profitiraju u vlastitom (para)političkom praznoslovlju. Zato što veruješ da neki ljudi bez imena i sreće imaju pravo na život. Zato što veruješ da ima života tamo odakle svi beže.  Morao sam da napišem ovaj tekst zbog zaboravljene vrline hrabrosti. Samo zbog toga, beznačajan tekst o značajnom čoveku.

Kažu novine da će se tvojim “slučajem” baviti etička komisija, divno. Neka se bar na taj način progovori o etici, makar formalno. Ali, ne zaboravimo nema etike koja nema svoju esetetiku, važi i obratno. Tvoja esetika kao posledica etike je život, realan, surov, povremeno srećan, vredan borbe sa vetrenjačama… Njihova je, očigledno nož, ne vide dalje. Možda i nije potrebno, bar će ih sve to spasiti duševnih lomova i bolova. Opasna knjiga i alatka, rekao sam već!

Ne bih želeo da zvučim “ksenofobično”, “društveno nepoželjno”, “religijski isključivo” ali u svom Odgovoru ste pomenuli Hristovo raspeće. Mislim da imam pravo na ovu metaforu. Rimsku imperiju nije srušio gvozdeni mač već drveni krst. Postoji legenda o tome da je desetak godina posle raspinjanja  Hrista na Golgoti tuda prošao Pontije Pilat sa pratnjom. Neko iz pratnje mu je rekao; tu je “tu raspet Isus Nazarećanin”, “Ko to beše?” – pitao je Pilat. Danas Pilata pamtimo samo kao sudiju i dželata, ili kao onoga ko je poslušao okupljenu svetinu koja je vikala; “Raspni ga, raspni ga…!” Ništa se nije promenilo. Mesto u pamćenju i priči zaslužuju samo oni koji su bili hrabri da se usprotive, da isteraju trgovce iz hrama, da ne bace prvi kamen, da stradaju jer “dobru treba verovati samo kad strada a istini kada je zabranjuju.”

Spadam u generaciju koja je često ime ženskog polnog organa koristila, u značenjskom smislu, na dva načina; fiziološko-erotski i karakterološki. Nož znamo šta je, guzicu smo apsolvirali, bulje su oni koji imaju istu karaterologiju kao i drugo navedeno tumačenje upravo pomenutog organa. Ali do njega još nisu dosegli, nisu zaslužili ni tu vrstu karakterološke odrednice,  zato su samo odraz u ogledalu starletine guzice – bulja, kao karakterološka osobina i kao estetska kategorija vladajuće etike. Ma šta to bilo?!

ZAŠTO UMIRU MORSKE ZVEZDE?

Jutros sam na jednom portalu (druga reč za novine, kao što su novine druga reč za istinu, ima li kraja?) u moru lažnih obećanja, primitvne ekskluzivnosti i skupih odela na jeftinim ljudima, video naslov: Još se ne zna zašto morske zvezde sebe ubijaju kidajući krake? Kako je dug put do istine ako se krene sporednim putevima? Naime, kako tekst kaže, morske zvezde ubijaju same sebe tako što odbacuju krake a onda im iscuri utroba i pretvore se u „ljigavu gomilicu“. Naučnici smatraju da je to zbog „spoljnog faktora“, toliko sam i ja, poslovično dalek od nauke, shvatio. Nisam ni na tren pomislio da se ubijaju iz dosade ili zbog neke svetske krize jer ne vidim ni jedan dobar razlog da neko, pa i morska zvezda, posle nekoliko hiljada godina na morskom dnu otkrije suicid. Zbog „svetskog bola“, možda ali šta boli morsku zvezdu? To je ravno „poznanju“ u kome bi ljudska civilizacija, posle hiljada godina pokušaja da izjednači život sa smislom, otkrila život. Jedno sa drugim ne ide, svako zna šta mu fali ali je malo onih koji imaju hrabrosti da se suoče sa onim što ih boli. Ljudi podrazumevaju život a zvezde prirodnu smrt. Ali očigledno nije tako, bar što se ovih drugih tiče.

Nisam živeo „među zvezdama“ iako mi je nebo bilo uvek univerzalna metafora. Kao i morska zvezda. Suva, bodljikava, suvenir sa mora, artikal sa tezge na kojoj se prodaju fetiši iskustava do kojih nismo dorasli. Jedina ogavnija stvar od suvih morskih zvezda su plastične gondole iz Venecije, plen stidljive ekspedicije građana Istočnog bloka na zapad čija je prva stanica bila Trst. Oni hrabriji su odlazili čak do Venecije. Kao plen donosili su ideju plovidbe i plastične romantike. Klinci su sa ekskurzija i sindikalnih letovanja donosili suve morske zvezde-suvenire, ubijanje života i mora počelo je sa suvenirima. U sebi nisu nosili ni ideju mora ni ideju neba. Zvezde su bile jadni ostaci bivšeg života, okamenjena misao o plavim dubinama, samo to i ništa više. Oni koji nisu bili u stanju da vide svoju smrt videli su u toj suvenirskoj nekrofiliji uspomene na prošlu epizodu života, na brčkanje u morskom plavetnilu, šetnje pored mora, slanu kožu, opekotine, poljupce, preskupe i neukusne sendviče i poluotopljene sladolede, ćaletova mlaka piva i kevine cvikere a la Džeki Kenedi… Na nešto što se mora pamtiti kao lepota življenja i to se pamtilo uz pomoć artefakata smrti, mrtvih školjki u čijoj utrobi je hučalo more i mrtvih i suvih zvezda. Čuvena civilizacijska pobeda nad smrću, slavoluk pobede nad ubistvima onih koji ne mogu da se brane. Čuvena ljudska dominacija i empatija, shvatanje lepote samo kad je mrtva, nerazumevanje svega onoga što čovečanstvo ne može da poseduje na najvulgarniji način. Ne znam da li u velikim akvarijumima postoje morske zvezde, da li su bar neki primerci sačuvali sebe od pijace kad već nisu mogli da budu tamo gde ih je Proviđenje smestilo. Ili je to možda samo nastavak ideje o grobovima kojima zauzimamo naš istorijski prostor.

Sada se ta ista civilizacije čudi nad nižim (?!) oblikom života koji se drznuo da umre bez dozvole, samo zato što je shvatio da ga u svom okruženju ima premalo i da su sve zaposeli otrovi humanizma i hemikalije, kao posledica brige o zdravlju. Nisam shvatio da li će, ako otkriju razlog masovnog sucida bezazlenih morskih stvorenja naučnici a sa njima i svetska javnost biti spokojniji. Da li će ih istina umiriti i hoće li žaliti? Hoće li učiniti nešto da to spreče? Ne, naravno. Ne znam ni kako je ovaj tekst prošao cenzore. Ili su zaspali ili ih više nije briga, sve je otišlo predaleko. Istina je surovo poznanje, bolni putokaz ka dubinama kompromisa, ko krene u tom smeru postaće morska zvezda ili nesrećan čovek što je kažnjivo, u civilizaciji preobilja i programske sreće.

Ljudi nisu otkrili život, zato su morske zvezde morale da otkriju smrt.