BUDALE

Profesija budale, slično kao profesija intelektualca, sastoji se u tome da zabavlja; njegova filozofija je – da govori istinu, da demistificira, Budala u Kralju Liru nema čak ni imena, samo je budala, prava pravcata luda. Ali to je prva luda svesna situacije lude: Luda koja je samu sebe priznala za ludu, koja se pomirila s tim da je samo luda u kneževoj službi, prestaje da bude luda. Mora tada primiti da se svet deli na budale i nebudale, i da knez nije budala. Ali polazna filozofija lude je teza da su svi lude, a da je najveća luda onaj koji ne zna da je to: sam knez. Zato luda mora da pravi druge ludama. Inače nije luda.

Jan Kot – Šekspir naš savremenik

 

 

Mnoštvo asocijacija stvarnosne, iskustvene i političke provenijencije, isprovocirane rečju iz naslova i precizna i tačna definija Jana Kota, stvara na drugoj strani niz nedoumica. Verovatno nije moguće obezbediti ni upola toliko smislenih komentara, koji bi bila protivteža ovoj višeznačnoj i veoma upotrebljivoj reči, nedostatku institucije i semantičkom iskrivljavanju pojma. Zato je jezičak na smislenoj i jezičkoj vagi prevagnuo tako suvereno u korist „budalesanja.“

Moderno društvo, pogotovu njegova soc-realistička „tranziciozno-progresivna“ varijanta, ukinulo je niz institucija i društvenih osobenosti prethodnih sistema proglašavajući ih za „nazadne i retrogradne“ u državi koja se olako, u „odumiranju“, odriče pređašnjih navika.  Na kraju, država je ipak krepala a sve ono što je bilo gurnuto u zapećak zasijalo je punim sjajem. Komunizam, na primer, nije imao, institucionalizovanu cenzuru kao mnogе zemljе zapadne demokratije, zato su se cenzurom bavili svi, od pionirskih organizacija, lovačkih društava, radničkih saveta, „subnor“-a… sve do vrhovnog panteona vlasti. Slična je stvar i sa dvorskim budalama i mnogim drugim „dvorskim“ činovima do kojih su itekako držali svi vladari, kraljevi i carevi. Međutim nepisano pravilo nevidljivog automatizma vlasti govori kroz iskustvo; ono čega privdno nema postaje činjenica i realnost po sebi. Ili, na primer, ukidanjem institucije; „čuvara kraljeve noćne posude“ (Luj XIV) svi „dvorani“ modernih dvorova i diktatora postali su „čuvari..“ Slična je situacija i sa budalama, dvorskim ludama, pajacima…. Ukinuvši ih ljudi su amaterski počeli da se bave njihovim poslovima ali su zaboravili osnovnu budalinu ingerenciju; da moćnicima govori istinu. Samim tim gorak lek istine je bilo sve teže progutati jer nije bilo onih koji bi ga upakovali u šareni staniol budalinog samožrtvovanja.

U demokratskim utopijama, prestala je potreba da neko glumi ono što je bilo tako očigledno i svakodnevno, odnosno ako je neko i „glumio“ budalu nije bilo neophodno da se maskira. Ali ta maska nije ništa nikada skrivala, zbog toga je tako  bliska svakome, ona je „maska bez maske“, služi da onoga ko je nosi svako prepozna na prvi pogled. Budalin metod je da se naruga nedostacima društva, da pokušava da zadobije saveznike protiv gluposti uveravajući ljude da su pametni. To je čitav filozofski sistem koji se, istorijski gledano, pokazao kao prilično zaludan jer je glupost uvek bila reakcionarna a blesavost antihumana.

Kasnije filmske verzije starog veka izopačile su ulogu budala svodeći ih na pajace koji svojom glupšću ili akrobacijama zabavljaju obesne vladare. Ali i to je bila neminovnost jer kako bi moderni čovek uživao u sladunjavoj filmskoj priči o, na primer, kralju Liru ako bi shvatio da su budale govorile najveće istine operetskim ličnostima kraljeva i vladara a danas i istina postaje potpuno deplasirana. Pa čak i vladari postaju dostojni sažaljenja jer u svojoj blizini nemaju čoveka koji bi im govorio istinu; prisiljeni su da oko sebe drže samo laskavce. Iskrenost je izgubila važnost, istina je napustila reči, smisao je napustio život. Uvek je bilo bolje kada su se podanici smejali kralju u liku budale a ne budali u liku kralja što je danas, na žalost, veoma čest slučaj. Samo mudar vladar može imati i mudru budalu. Ako, dakle, budala svome gospodaru kaže gorku istinu, to je izraz dubokog poštovanja i poverenja. Pamet i istina imaju te neprijatne osobine da se na svetlo dana i na pijacu taštine mogu iznositi samo u istom zavežljaju sa sopstvenom kožom. Budala koja se igra sa kraljevim poverenjem, pretvarajući svoju poziciju istinozborca u budalesanje, uskoro bude skraćena za glavu. Ovaj jednostavni mehanizam garantuje da će svaki vladar imati budale kakve zaslužuje. Jer budala je uvek karikatura svog gospodara, kao što je to danas, kada su pomenute institucije nestale, na to mesto došao narod. Ali bez važne osobine, koja je bila karakteristična za starovremenske budale – budalaške slobode. Jer između ta dva kraja operetske stvarnosti postoji nevidljiva povezanost; gospodar nije nikada bez budale a budala ne može da egzistira bez gospodara. Ivan Grozni je držao mnoštvo budala na svom dvoru i više im je verovao nego svojim bližnjima, koji su u svojoj pameti uvek imali dvostruke aršine. Euripid kaže: „Ludo govori samo ludak“ ili, kako zbori isti Euripid; „Mudraci imaju po dva jezika.“ Istina je mrska vladarima i samo ludak ili budala može da im saspe u lice ono za šta bi mudracu odletela glava. Verovatno bi po ovoj analogiji mogli da zaključimo da u modernim vremenima ima više mudraca nego budala jer niko ne govori istinu. Eh, kada bi sve analogije imale ovakvu logiku?!

A, možda je zaista tako ali samo ako bi razni „mudraci“, „razboriti pragmatičari“ i prosvećene demokrate smogli snage da kažu narodu na čijim glavama zveckaju praporci budalaške kape; gde to zaista stanuje istina. To otkrivanje „tajnog mesta“ primaklo bi ih odgovoru na pitanje; ko je zaista budala? Verovatno zbog toga niko nije preterano žedan traganja za istinom, a i zašto bi? Ukoliko bi došlo do tog hipotetičkog otkrovenja; „ko je ko?“  razna ministarstva i savetodavna tela morala bi na platnom spisku da imaju i budale ali njihov broj bi trebalo ograničiti zbog „smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru“ što bi, na drugoj strani, značajno smanjilo budalaštine – privrednu granu u usponu. Možda kada bi se napravila neka agencija, nevladina organizacija, konsalting firma koja bi na primer za ta mesta angažovala dokone penzionere. Mislim, ipak, da ovo poslednje sa penzionerima nije dobra ideja, neko do njih se možda i seti istine, ima još živih koji pamte čast i poštenje a to je prečica do istine. Neka ostane ovako, bolje je, jer u protivnom od čega bi onda i kako živela Narodna skupština, TV stanice, „slobodoumni“ novinari, „obavešteni“ analitičatri…  U tom grmu leži zec; zajedno sa Istinom.

BATINA SA JEDNIM KRAJEM

„Ko je video sadašnjost, video je sve:

sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti

i sve one koji će se odigrati u budućnosti“

Marko Aurelije (Misli, šesta knjiga, 37)

Pre nekoliko dana profesora i dekana Fakulteta političkih nauka Iliju Vujačića pretukli su huligani čija se imena u medijima navode inicijalima. Tako je to u zemlji gde se žrtve pišu velikim slovima, punim imenom i prezimenom, a dželati inicijalima. Osim ako, negde u budućnosti, ne dobiju ulicu ili ministarsku funkciju. Oni malo pažljiviji čitaoci novina primetiće da je „prebijanje“ tempirano odavno i da je uvod napravljen par nedelja ranije, kada su takođe neki ljudi sa inicijalima upali na tribinu na Fakultetu političkih nauka, želeći da svojim bahatim protestom prekinu debatu o legalizaciji marihuane (nešto slično reče pre desetak dana i aktuelni ministar zdravlja ali ga niko ne prekide). Očigledno da niko ovim virulentnim mladićima nije rekao da debata ne obavezuje i da su razgovori među civilizovanim ljudima (među akademcima posebno) česta pojava i da se na taj način dolazi do najboljih rešenja, uvažanjem mišljenja, koje nije nužno hvalospev izgovoren pred jednosmernim ogedalom. Čisto sumnjam da bi ti isti to smeli da urade u Narodnoj skupštini u jeku debate o nekom sistemskom zakonu, na primer Zakonu o radu i da resornog ministra, posle debate, isprangijaju palicama u mraku. Tada, na fakultetu ne u skupštini, uzavrele strasti je smirio sprečivši veće incidente, upravo dekan Vujačić. Zato bi, prema inspiratorima i planerima, ovo trebalo da bude osveta za taj gest i pokušaj profesora (i dekana ali profesora pre svega) da zaštiti svoje studente i njihovo pravo na lično mišljenje. Nisam bio tamo, ne podržavam legalizaciju lakih droga ali ne podržavam ni prebijanje neistomišljenika, ali znam da je Vujačićev poriv bio upravo taj. Na mesto dekana nije pao s neba, dugogodišnji je profesor tog istog fakulteta u Službenom glasniku je uredio desetine knjiga koje, gle čuda, nisu njegova disertacija, bezbrojne varijante prepisivanja ranijih, prežvakanih i zastarelih, udžbenika ili resavski doktorati njegovih jarana. U pitanju su fundamentalni naslovi iz oblasti društvenih nauka – „knjige braćo, knjige a ne zvona i praporci“ (D.Obradović). Knjige ostaše a „zvona i praporci“ presuđuju profesoru Vujačiću.

U medijima se pojavljuju već spekulacije o tome ko je pretio profesoru i čime bi mogao da bude inspirisan ovaj napad. Ko je to, zaista, pretio profesoru Vujačiću? Ima li on ime? Ili možda ima mnoštvo imena (i lica!) a samo jedno se pojavljuje? Protiv čega je to Vujačić bio i kome se zamerio i zašto? U jedno sam siguran, mesto dekana je zaslužio svojim kvalitetom i dugogodišnjim profesorskim iskustvom i potpuno je normalno što ne želi da ga napusti pod pretnjama i ucenama. Ima tu još nešto što ne razumeju oni koji imaju sve osim školskih drugova.

Na fakultetu i kroz školovanje stiču se razne ljubavi, prema kolegama, koleginicama, knjigama ali i prema nauci, znanju, duhu… I, naravno, kao što su najveće ljubavi uzaludne i vera da će učeni ljudi biti elita društva (na primer, srpskog), takođe je uzaludna. Ali to ne znači da ne treba verovati i činiti sve da se tako nešto jednog dana i desi. Ali ta vera ne dozvoljava da fakultet bude poligon na kome se dresiraju poslušni kadrovi za neku marionetsku garnituru (političku, privrednu… kao da ima neke razlike), proizvodeći akademska znanja kao pokriće za sva nepočinstva koja treba prepakovati u imperativ političke (samo)volje. Vujačić se očigledno zamerio onima koji veruju da je sasvim dovoljno  očešati ćošak fakulteta za akademsko zvanje i znanje, deklamovati napamet političke fraze Zorana Đinđića ili preko noći zaboraviti fraze Vojislava Šešelja. Učiti geografiju „Nambije“, doktorirati na samoupravljanju, apsolvirati Resavsku školu, obrazovati se iz Vikipedije… I svima onima koji su od uobrazilje da su sveci dogurali do istinskih demona ili onih koji iz pozicije demona žele da evoluiraju u svetce. Za poznanje činjenice da batina ipak ima dva kraja i da je veoma teško držati obadva zajedno i ta lektira je sasvim dovoljna. „Krhko je znanje“ – sve brzo se zaboravi, ali još brže ponovi, ne treba to nikad smetnuti s uma.

Policija je, navodno, uhapsila dvojicu sa inicijalima, koji su tukli profesora, dok se za još jednim napadačem traga. Možda bi ih za kaznu trebalo upisati na fakultet ali pravi, pošto zatvor u Sremskoj Mitrovici više nije „Crveni univerzitet“, iako bi ga dobri štreberi i sledbenici semestara o „revolucionarnom teroru“, ponovo napunili neistomišljenicima. Dakle batinaši, za promenu, da malo uče, daju ispite u roku i o svemu izveštavaju nadležnu policijsku stanicu i određenog im vaspitača, koji bi ih njima dobro poznatim sredstvima privodio ljubavi prema knjizi. Onda bi bolje shvatili kakva je ogovornost biti profesor i da batina sa rajem (osim sa ovim reformsko-tranzicionim) nema nikakve veze.

Zbunjeni ministar prosvete je izjavio da „nije znao da je dekan pretučen“(?!). Pa da je „znao“ bio bi saučesnik, ali da je saznao na vreme kakvo je stanje u prosveti ne bi njegova izjava bila: „Država mora da učini sve kako bi zaštitila bilo kog (podvalečenje je moje, P.V.A.) prosvetnog radnika.“ (izvor; http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/511958/ZAKON-BATINE-Dekan-FPN-pretucen-jer-ne-da-ostavku) Mislim da će država zaštiti prosvetne radnike kada oni ne budu „bilo ko“ već kada budu „svi“ ali pre svega ljudi sa imenima i prezimenima, koja se neće pojavljivati u novinskim hronikama već na mestima gde – kao vaspitači dece koja prostom logikom odrastanja i formiranja sutra postaju ljudi – imaju (i trebaju) nešto suvislo da kažu i da ih neko (sa)sluša. Vlast, država, vlada… na primer i za početak.

Samo da ne bude kao u filmu Balkanski špijun pa da Vujačić mora da se izvini zato što su ga tukli i što je svojim slučajem na trenutak zakočio “prosvećene” reforme. Jer da je malo manje sačekao njegov usamljen slučaj bi bio masovna pojava a takvim pojavama se u savremenim društvima bave statističari i sociolozi, psiholozi i psihijatri a ne policija jer zločin prema obrazovanju i autoritetu nauke oličenom u autoritetu profesora u novim (čitaj; reformisanim) društvima nije zločin već pojava „kojoj treba stati na put“, ako put nije predugačak, a jeste. Mislite da nije tako, evo primera.

Sredinom osamdesetih godina sada već prošlog veka moj otac je štrajkovao sa svojim kolegama nastavnicima i profesorima zbog malih plata u prosveti. Kako su štrajkovali? Tako što su odbili da prime platu. Pazite, to je bio ozbiljan protest za odgovornu vlast koja je sebi i drugima morala da odgovori na pitanje zašto oni koji uče decu ne žele da ih država (čitaj; poslodavac) ponižava malim platama. I stvar je dobila ozbiljne dimenzije nešto se, koliko se sećam, i rešilo, nedovoljno ali opet bolje i dostojanstvenije, jer je neko rekao a neko to čuo – to se zove dijalog. Ali to je bila mračna država raznih nesloboda i prisila, državnog terora i komunističkog totalitarizma. Sada je, fala Bogu, drugačije.

U beogradskim školama (velikoj većini) časovi su skraćeni na trideset minuta zbog štrajka prosvetnih radnika. Ne verujem da će sutra zbog toga đaci i moj sin maturant da biju profesore na fakultetu ali sam potpuno siguran da će te generacija krnje znanjem i akademskim navikama lako da postanu plen „usrećitelja“, jeftinih (para)političkih fraza i neke nove utopije koja će nas gurnuti još dalje od margina normalnog sveta i života. Ne treba zaboraviti sa je sličan oblik štrajka primenjivan i tokom devedesetih godina sada već prošlog veka. Generacije su završavale srednje škole a da nisu „odsedeli“ čas od 45 minuta. Možda nam fali baš ti 15-tak minuta, jer su ti isti sada stasali do politike i društvene (ne)odgovornosti. Verovatno je i sam profesor Vujačić te izgubljene generacije vodio kao naučnim znanjima i poznanju odgovornosti intelektualca koja se na nalazi u prašnjavim knjigama ili pozicijama sile, već u gestu i reakciji, čojstvu i junaštvu, hrabrosti da se kaže i želji da se učini. Očigledno da nije praznoslovio po fakultetskim učionicama i amfietatrima.

Tokom nemačke okupacije 1941 godine, zatraženo je od svih viđenijih intelektualaca u Beogradu da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Ušavši u hol Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, legendarni profesor, helenista, Miloš N. Đurić – „čika Miša“, se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent zaustavio, upitavši zašto odbija da potpiše rečima: “Potpiši Mišo, nije to ništa, ne zameraj se vlastima.” Profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“.

Profesor Vujačić ne predaje etiku, rekli bi (para)intelektualni higijeničari. Naravno da ne predaje ali etika je za svakog intelektualca, profesora posebno, obavezujuća. On ne treba da je predaje već sobom da je svedoči i da strada kada je ugoržena. Tako se nekako i desilo. Ostaju samo diple i Srbija koja se pretvorila u skup „svirača u diple“, veliki studio TV Pink sa ili bez „teških“ reči.   Vašarski šarlatani, prevaranti i kaišari su sada bolje obučeni, otkrili su sapun, prodavnice ekskluzivne garedrobe i stomatologa, naučili da gledaju u skupe satove i ne miču usnama kada čitaju poruke na mobilnim telefonima i ne vrebaju iz mutvaka i ćoškova već sa TV ekrana. Ali su izgubili šarm starih bitangi, prevrtljivi manipultatorski um ostao je isti.

Da budem potpuno iskren počeo sam poslednjih nedelja malo da se brinem. Istorija nas uči da su velika carstva padala pred varvarskim hordama. To je postalo pravilo pa čak i očekivanje, nepisani brevijar propasti. Tako i bi na početku devete dekade dvedesetog veka u Srbiji a i na kraju. Ali nas poezija uči još suptilnijem i većem strahu. Veliki grčki pesnik Konstantin Kavafi ima stih: „Šta ako varvari ne dođu?“ Da, zaista, šta ako je krivica u nama a ne u nekim drugima; varvarskim hordama, huliganima, zatucanosti, ideologiji…. Kada se „vesela družina“ nije pojavila na „Paradi ponosa“ počeo sam da se brinem. Nije da sam ih prizivao, već napisah da ne verujem u taj oblik iskazivanja mišljenja i stava ali Kavafijev stih mi postade noćna (i dnevna mora). Kako sada braniti tezu o društvenom nasilju i podeljenosti, menjati retoriku, šta reći belom svetu? Kad eto i njih, pojaviše se ali više ne biju one koji misle dupetom, sada su počeli da napadaju one koji misle glavom. Ipak se nešto menja – da bi sve ostalo isto.

Možda je sada vreme da napišem zašto me je sve to što se desilo sa profesorom Vujačićem toliko pogodilo u zemlji gde je batinjanje oblik društvene komunikacije. Nije samo razlog što profesora Vujačića smatram svojim prijateljem (nadam se da je to obostrano) i što ga uvažavam kao kolegu urednika sa kojim sam proveo lepe dana u Glasniku. Sve što se desilo podsetilo me je na jedan tekst koji je svojevremeno direktor jedne škole u Srbiji davao na početku svake školske godine svojim profesorima i nastavnicima da pročitaju. Navodim ga u celini:

Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor! Moje oči su videle takve stvari koje ne bi trebalo niko da vidi: gasne komore koje su izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile visokokvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.   

Uplašio sam se da smo na pravom putu ka ovom prebrzo i olako zaboravljenom iskustvu. Ili smo već stigli. Možda sam u ovom tekstu pokrenuo previše pitanja ili sam samo o jednom problemu govorio na različite načine.

Amin!

Profesore Vujačiću ostanite dostojanstveni i principijelni kao do sada. „Krivi smo mi što smo se sklanjali (Đ.Balašević)!“

PTICE – FRAGMENTI O LEPOTI I ZLU

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.
Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine…

„Drugi dolazak“ – V. B. Jejts

Teško je dokučiti zakonomernosti i znakove večnosti, odvojiti važne stvari od nevažnih, shvatiti šta nas to, zaista, veže za našu sopstvenu – kakva je takva je – dušu. U jednom romanu glavni junak – seoski domaćin, okružen sumornom tišinom jutra postavlja sebi i tišini pitanje; zašto uopšte sviće kada se okolo ne čuju glasovi i žagor živine i ukućana? Život je izgubio identitet u zvuku, utemeljenje u postojanju, smisao polako ističe iz muke svagdašnje tiho, sve tiše. Da li postoji postoji opštiji simbol koji je tumač nečega tako uzvišenog? Ili, možda, baš između tih krajnosti protiče uzvišenost, nevidljiva ispred očiju?

________________________________________________________________________

 Zmija je simbol materije, perje simbol duše – zbog toga je ptica simbol i analogija duše, i meksikanska odeća od perja, ukrasi na glavi od perja bili su ukras sveštenika i devojaka i umrlih, svih onih koji su u dubljoj vezi s dušom nego ostali.

________________________________________________________________________

Ovaj tekst sam započeo davno, možda pre više od deceniju i po, kada sam pročitao vest da je u Belgiji je, na jednoj livadi, pronađena ranjena ptica; planinski soko sa ovih prostora – vrsta pred izumiranjem. Pobegavši od sokolara koji su ga trenirali za lov, soko je aterirao na livadu čekajući sudbinu ranjenih u varljivoj ljudskoj milosti ali je sačekao spas. Ne znam da li je, tokom oporavka, shvatio tragično nepoznavanje leta i nebeskih prostranstava bića koja hodaju (gamižu), i koja za hiljade godina bitisanja na zemlji nisu shvatila da je let privilegija onih bića koja nemaju ambicija da se istrebljuju između sebe, ili da istrebljuju druge vrste koje ne žele da jedu.

________________________________________________________________________

 GALEBOVI

 

Mnogi stanovnici obale su voleli galebove. Ujutru bi izlazili na more i plivali za galebovima. Ptice su se jatile, stotine i stotine. Neko jednom reče: Čujem da mnogo galebova pliva za vama, uhvatite nekolika, da se poigram s njima.

Sutradan opet otplivaše na more. Galebovi su kružili iznad mora ali nisu sletali na vodu. 

U savršenom govoru nema reči. 

U savršenom činu nema pokreta.

Ono što mudar čovek zna, to je opšte mesto.

 

Lie – ce

 ________________________________________________________________________

Međutim vesti u medijima, koje se poslednjih nekoliko meseci provlače na granici skandala i surove istine, o švercu egzotičnih vrsta ptica sa ovih prostora u Italiju i druge evropske zemlje, vratile su me pređašnjim beleškama (jedva sam ih pronašao u svom kompjuteru, koji liči na bapski špajz i gomilu početog i ne završenog) i zabludi da ipak nismo tako daleko otišli u sebičnosti i svireposti. Kao da se o tome može nešto reći i napisati „o tamo nekim pticama iz Pančevačkog i drugih ritova“ u zemlji gde su do juče ritualna ubistva bližnjih bila hrana medija i palanačkog kukavičluka, koji se naslađivao pompeznim naslovima. U njima je iživljavao svoju želju liliputanaca za osvetom, gorak ukus poniženja i kukavičlik da se bori za svoj guravi život. Ali zar nema važnijih tema? Nema! Život koji se ispoljava poliranim automobilima, skupim odelima, jeftinim floskulama, lažnim prijateljstavima, upotrebljivim ljubavima, procentima i brojevima, strahovima, patetičnim pesimizmom i sladunjavim humanizmom, beskrupuloznom drskošću, pornografskim podražajima i medijskim sluđivanjem, samo je posledica i projekcija praznina u kojima više nema reči sa smislom, ljudi sa ponosom, morala sa odgovornošću, ljubavi sa plemenitošću, reka sa ribama, neba sa pticama… Ne može devijacija da bude posledica normalnih okolnosti, crv posećuje zdravu jabuku, trulež nastaje kada se pohara sve ono iz temelja bića; ono što nam gradi pamćenje, osećanja, odgovornost, hrabrost i smisao za lepo. Naš život nije izgrađen na pesku već na vazdušastim idejama o autentičnom postojanju. Zločin se goji na puzavosti morala i ne podrazumevanju moralnog suda za konkretne postupke ili osobe. Apstraktni moral podrazumeva i apstraktni život a apstraktni život ne podrazumeva življenje.

________________________________________________________________________

 Delamen, kome možemo da zahvalimo za najlepše napisane knjige o pticama, kaže da ovo maleno socijalno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi,  kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva, i bez prekida mora da komunicira sa svojim krilatim životnim drugovima. Kod ptice je celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost, radost što su skupa, činjenica što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje bi bilo nežnije, intimnije i društvenije. I nema bića kod koga bi veza s drugim imala tako presudan egzistencijalni značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna vernost kao u čudesnim prijateljstvima ili u savršeno srećnim i privrženim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska, ljubavna i socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.

 Bela Hamvaš

 ________________________________________________________________________

Dok sam bio dete (kao, sad sam odrastao?!)  svakoga jutra mleko nam je donosila jedna baka iz zaseoka koji se, iako udaljen nekoliko kilometara, mogao golim okom videti iz naše kuće. Jedan deo puta vodio je kroz šumu gde su za vreme ljutih zlatiborskih zima i snegova padale smrznute ptice sa drveća. Skoro svakog jutra, dok su trajali mrazevi, donosila mi je po jednu ili dve ptice u džepu svoje dolame. I dok su ona i moja baba ispijale kafu, ja sam ih stavljao ispod sita i prinosio šporetu. Posle nekoliko minuta ptice bi živnule i počele veselo da skakuću ispod sita i kljucaju mrvice hleba koje sam im proturao ispod rupičastog svoda trenutnog azila. Ispraćajući baba Stanu (setio sam se, tako se zvala) puštao sam ptice napolje, jer već je „odjutrilo“ (baba Stanin termin), više nije bilo tako hladno, moglo se preživeti do sledeće jutarnje studeni. Kasnije sam prosipao mrvice po simsovima i kroz prozor gledao ptičije društvo kako kljuca ostatke hleba koji sam delio sa njima. Za razliku od druge dece nikada nisam gađao ptice praćkom ili vazdušnom puškom. Nisam kukavica ili slabić, ali u sebi nisam mogao da nađem nijedan dobar razlog za to. Uvek sam mislio da je neka od njih upravo ona senica ili vrabac  koji je ispod mog sita izleteo u novi život, koji mu je poklonila dobrota jedne babe, ljubav deteta i toplota šporeta „smederevca.“

Prisustvo ptica mi je kasnije u životu davalo snage da shvatim da ako ti leteći stvorovi smatraju da vredi živeti sa ljudima onda i život ima nekog smisla. Uvek se rado setim kratog poetskog eseja Zbignjeva Herberta koji govoreći o kokošci zaključuje; evo dokle je pticu doveo život sa ljudima. Za vreme bombardovanja Beograda najteže su mi padali periodi kada bi, u jeku uzbune ili napada, nestajalo ptica. Ali su se uvak pojavljivale kada bi sa neba nestali lešinari, vredelo je živeti i preživeti. One su znale, a ja sam verovao da neko kome je nebo dom mnogo bolje zna te stvari, od puzajućih stvorova ili obrnutih Ikara u bombarderima. Da, ljudi lete ali kao insekti ali to nije let sa metafizičkim svojstvima, već samo sredstvo i prečica kao jednosmernoj prirodi, prirođenoj nižim oblicima života – insektima.

________________________________________________________________________

Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleženje ptičije pesme zaludan posao. Notama zabeležen ton već je ljudski, a ne kosov. Ne može da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se otpeva. Ne može se lišiti svoga autora, sudbine tvorca, mesta pesme i trenutka pevanja. Ne zato što nemamo takvog tona ili instrumanta, nego zato što ta muzika kod nas više nije muzika.

Bela Hamvaš

________________________________________________________________________

A danas? Love ih oni koji nikada nisu leteli, nikada nisu pevali u praskozorja, nikada nisu voleli, na Kalemegdanu recimo, dok okolo bezbrižni golubovi kljucaju mrvice naših dečačkih ljubavi. Možda civilizacija ljudi ne može da shvati da razumevanje pesme i postojanja ptica može da ide samo kroz njihovu sudbinu. Kako dosegnuti kosmičku prirodu pesme i ljudsku sudbinu egzistencije ili života sa ljudskim zlom. Zato je potpuno prirodno da tu sudbinu ne razumeju ni lovci ni naučnici koji proučavaju ptice, to su samo dva kraja istog zla. Jednog otvorenog, vulgarnog, i drugog prikrivenog naučnim interesovanjem i navodnom brigom. Sa pticama je, kako govori predanje, razgovarao Sveti Franja. Zato što je sudbinu razumevao kroz svoju i zato što je ljubav premostila jaz između zemlje i neba.

Oni koji su osuđeni da hodaju sa svakim srebrenjakom dobijenim za ubijenu ili uhvaćenu pticu, sve su bliži puzanju zajedno sa onima koji veruju da se pesma može zatvoriti u kavez, ili čuti sa tanjira preobilja senilne evropske civilizacije. Kao što se Jejtsovoj pesmi: „Najgori nadimaju od žestine“ tako se i soko udaljava od kule kao što se čovek udaljava od istine. Kula je možda predaleko ali je istina isuviše blizu, preblizu da je ne vidimo. Dovoljno za slepilo koje ne čuje i sluh koji ne vidi.

O PIJACAMA, ZIMNICI, KUPUSU, DEMOKRATIJI I DRUGIM DEMONIMA

Kada se ispred sasvim običnih trudbenika, kao što sam i sam, ispreči vikend zatičemo se u svetu krajnosti. Analiziramo tovar umora nakupljen tokom trudbeničke sedmice ili se ponašamo kao ekscentrični bogataši, koji su zaboravili činjenicu da vreme teče i da ćemo se, samo za neki sat, nezadovljni, neispunjeni, umorni, dužni… naći na sizifovskom početku radne sedmice – novog kruga životnog pakla. Svestan te ciklične pojavnosti, samim tim nesrećniji od ostalih, vikendom se priključujem kolektivnom pokretu ka beogradskim pijacama. Doduše na pijacu idem i radnim danom ali vikendi su pravo vreme kada se pojavljuje autentičan duh, kao onaj iz Aladinove lampe. Izmaknuti od medijskih spinovanja, jalovih priča i primitivne i vulgarne hijerarhije vlasti i posla, sve bolje vidimo jer nas neko ili nešto vidi našim očima i razumeva nas našim nespokojima. Napokon bivamo u prilici da kupimo a ne da se prodajemo što, manje ili više uspešno,  činimo ostalih dana.

Pijace su pozornice na kojima dramaturška kulminacija počinje tek kada publika stupi na scenu, kada nestane rampe između stvarnog života i njegove dramatizacije napravljene od tanke pokorice navika gradskog života. Suprotno od politike, gde sve počinje kada se publika povuče iz prostora vida i privida. Ali pijace nisu privid ili nisu privid veći od života. U njihovom mikorkosmosu možemo da posmatramo krajnji proizvod onoga od čega smo, mi ili naši roditelji, pobegli sa sela – proizvode autentičnog života. Za njih ne važi prosta ekonomska relacija; ponude i tražnje, na pijacama se ne prodaje samo roba već i seljačka i nakupačka mašta – ideal povratka u pred-novčani raj u društvo, u kome roba nije otuđena od onoga ko je proizveo i gde funkcioniše jasna podela; ko prozvede taj i jede, ko ne radi taj i nema. Tu nema mesta za banke, nevladine organizacije, konsalting firme i ekonomske analitičare. Magla nije artikal ona samo zaklanja pogled, ne može se prodati ono što se ne proizvede i tu je krah politikantske alhemije. Upravo zbog toga je ovdašnja politika neuspešna, jer svoj pijačni karakter ne može da sakrije skupim krpicama i (ne)maštovitim pričama. Jedno sa drugim ne ide, proviri golotinja, pokaže se beda, tesno je oko struka, veliko oko vrata (a nije omča), plaća se koliko se kaže a ne koliko vredi.

Na tezgama se prodaje i krčmi loša savest gradskog života, tamo kupujemo i ono što nam ne treba da bi na taj način sebe situirali u masu onih na zavidnom nivou standrada, koji nisu primorani da se snalaze za život prodajući svoje proizvode na pijaci. Na nekoj drugoj smo, i oni i mi, već prodali sebe. Ali obadve kategorija ljudi su deo istog privida. Kupci i prodavci, povezani su međusobno istim korenskim sistemom, jedni ne funkcionišu bez drugih, svi u isto vreme kupuju i prodaju; jedni svoju savest drugi svoju umešnost, uloge se menjaju u jasnim periodama. Na žalost, politikantska pijaca nema tu vrstu utemeljenosti; savesti nema a umešnost nije važna

Glavni artikal ovih jesenjih pijačnih dana je kupus. Bele grudve na kamionima i pogureni ljudi sa plenom blagoutrobija snežnih dana na leđima. Turšija je ostavljena da se kiseli, ajvar skuvan… kod retkih, ali dovoljno za pravilo. Zimnica je metafora dobre nade i optimizma. Prostor slobode i nepristajanja na diktate spoljnog sveta i ekonomskih kauzalnosti. Privatni raj, privatne kućne ekonomije, bunt gladnih, spokoj sitih.  Ona govori da ćemo preživeti zimu i da će nam proleće doneti neki bolji život i dane. Da sam kojim slučajem vlast zabranio bi zimnicu. Prvo, zato što nas zimnica podseća na dane kada se živelo bez hrane u šarenim staniolima i kada su žene bile žene i kada im je glavni „projekat“ bio šarenilo tegli i đakonija na policama u špajzu prekrivenim „pak“ papirom i sreća i sitost ukućana. Da li možete da zamislite zlatokosu ministarku kako ljušti papriku za ajvar dok zaverenici protiv vladine politike piju pivo u ladovini na nekom gradilištu potkopavajući temelje reformi samo zbog toga što im kasni šest plata. Ili da u nekom „talk show-u“ (ne znam kako se na srpskom piše množina ove sintagme, verovatno nikako) prsate dame čijoj plastičnoj lepoti inteligencija ne smeta, pričaju o kiselim krastavčićima i sarmi. Bar bi ih razumeli, ovako ni one same sebe ne razumeju. Hrana je postala egzotika ali egzotika ne može da se prepriča, nedostaje doživljaj o kome neuspeli kikot maloumnih pokušava da svedoči, takođe neuspešno. Ne pomažu ni suzne oči, politikantski fatalizam, mitska svest… Čovek se troši u zanosu stvaranja (i zimnice, zašto da ne?), kao što istina nestaje u jeftinim (para)retoričkim zanosima. Drugo, i važnije, optimizam ne sme da postoji izvan vladajućeg političkog kanona kao i glad, uostalom. Narod ostrvljen na kupus i pijačne tezge ima malo vere u budućnost jer želi da je uzme u svoje ruke i sam je za sebe pripremi. Pametna vlast zna da sutra može da uzme i nešto drugo u ruke i pokuša da svoju sudbinu razreši na nekonvencionalan način konvencionalnim „kukama i motikama“. Dakle, oprezno sa zimnicom! Treba uhoditi svakoga ko kupuje esenciju ili so ili više materijala za zimnicu, možda se sprema za duge dane opsade ili potkopava državnu ekonomiju. Jer ko će onda da kupuje otrovne limunove iz Turske i krastavčiće, na primer, iz Bangladeša.

Za raliku od ostale zimnice koja je statična kupus je dinamičan (ne zbog dece koja se rađaju u kupusu, i drugih pretpripremnih radnji za ovo prvo!), kiseli se dugo i kada se kuva dugo treba da se krčka. Za razliku od politike, najbolji je podgrejan, što više puta to bolje. Stiče se utisak da su se ove gastronomske zakonitosti nekako prošle u racionalne i pozitivističke postulate političkog života ali nikako da se postigne zadovoljavajući ukus. Što više podgrevaš stare ideje one sve bljutavije. Kada slušaš nekako i prođe ali kada treba to i da pokusaš nastaju pravi problemi. To je vidljivo čak i u transparetnom izrazu i reklami. Na skoro svakom kamionu na pijaci piše: Futoški beli kupus (ili neka od bezbrojnih varijacija sa neizostavnim „belim“ i „Futogom“) ali ne može sav kupus da bude iz Futoga kao što i svako demokratsko uređenje ne podrazumeva slobode i visok standrad. Kao što ni svaki obraz nije beo.

Ne treba zaboraviti vreme kao strukturalni sastojak zimnice i „ostavštine za budućnost“. Jednom prilikom sam bio iniciran u skup autentičnih mistika-posvećenika (ko je spomenuo Trilateralu?!) u završnici kuvanja „svadbarskog“ kupusa. Nadneseni nad veliki zemljani lonac pokušali smo, sučeljavajući mišljenja u apsolutnom uvažavanju načela demokratije, da ocenimo da li je višesatni proces kuvanja napokon završen. Srčući i uzdišući (obavezni deo rituala!) pokušavali smo da se odredimo prema vremenu kuvanja. Srkanje je prekinuo glas jednog od nas, ozbiljan i odgovoran, kao glas propovednika na atinskom Aeropagu u najsvetlija vremena Periklove države: „Mislim da treba da baci još jedan ključ!“ Složili smo se u tišini. Nismo glasali, stavljali amandmane i svađali se da li je u loncu uopšte kupus… Ukus je govorio, uvažavanje je potvrdilo, razum je shvatio šta je bolje. Sve mora da prevri u vremenu kao što mora da eksplodira u ukusu, i kupus i reči, i politika i ljudi. Ako nije tako, ponavljam, bljutavo je. Dakle, zabraniti i kupus!

Više nego očigledno da pijaca nije samo tržnica, ona je i uzburkana i uzavrela svest o nepristajanju na ukalupljene obrasce industrijske civilizacije, krajnji ideal raznih humanističkih pokreta čije su se ideje o „jednakosti“ preobrazile u ideju o „jednakosti sitih“. Kao takva, pijaca nije arhaičan ostatak prošlih vremena već anticipacija postindustirjskog i postapokaliptičnog doba, gde se sve strepnje smiruju pred neminovnošću i slikom Velikog Inkvizitora – F.M.Dostojevskog o „hlebovima koji su zaklonili horizonte“. Na ovom mestu se ta metafora sužava do nivoa simbola; hlebova koji su horizonti sami. Pitanje opreza za mudre je: Kod koga je nož? Pogača, očigledno, znamo gde je.

Pijaca sa prirodnih proizvoda skida komercijalni žig kojim ih politička volja uz pomoć ekonomije žigoše, ona nas podseća na esencijalni život. Operetski seljaci i seljanke sve manje liče na one iz atrofiranih sećanja i požutelih slika a sve više na nas sa druge strane tezge ili je baš obratno… Sve je dobro dok ne počnemo da ličimo na one koji pokušavaju da nas ubede kako bez njih nećemo moći da prezimimo.