ČESTITKE I ČESTITKA

Cilj je zaborav. Ja sam stigao ranije.

„Mali pesnik“ – H.L.Borhes

 

 

U romanu Bihorci – Ćamila Sijarića jedna od glavnih likova – Halimača, svake godine pravi malu predstavu i gozbu za one ljude i prilike koje mu put i instiktivno osećanje dobra i iskupljenja donesu. Daleko od bližnjih a upravo zbog njih i osećanja da neka višnja sila gleda na svačiji život, Halimača ugosti i nahrani slučajne prolaznike, nadničare, prosjake… Time pokušava da se opere i iskupi za sve ono što je tokom godine govorio, radio ili mislio da uradi. I tu se sve završava, na siniji prepunoj mrva, ostataka od jela i delića straha; siromašnih od moćnih a moćnih od Boga. Višnja gradacija na sredokraći između dobra i zla, koju ljudska misao samo dotiče, ne učestvuje u njoj, svesna apersonalne neminovnosti i anonimnog užasa, koji izbija iz zlih vremena i „dobrih namera“.

Praznici su takođe neka vrsta iskupljivanja i dionizijske okrenutosti tamnoj strani u sebi. Ko bi reko, pa zar grad ne šljašti kao „božićna jelka“ (eto stereotipa). Da, ali ne da oslika radost nego da osvetli tamu, ispraznost života i činjenicu da smo protekle godine činili zla i nepočinstva (mala ili velika, ima li razlike?!) ne zbog toga što smo endemski zli nego zbog toga što smo zaboravili (ili možda nikada nismo ni znali?!) koliko je malo trebalo biti hrabar da bi se život učinio boljim, ili bar časnijim. Zbog toga,  i svega onoga što smo nakupili u duši kao talog protekle godine, kupovaćemo čestitke, pisati budalaste sms-ove, šarene mejlove kao bombonjere i slati ih na adrese manje ili više dragih ljudi (pre ovim prvima jer ako nam je neko istinski drag nije neophodno da mu to i pismeno potvrđujemo), poslovnih prijatelja kojima svakodnevno pokušavamo da podmetnemo nogu, rođaka sa kojima smo se, koliko do juče, sudili oko nasledstva… itd. Veliki spisak adresa na koje moramo da pošaljemo „indulgencije“ kojima otkupljujemo svoje grehe. Ko se pokori, on ukalja život, ali poredak stvari je takav da nije veliki problem u tome što lažemo nego u dokazivanju da smo u pravu.

Ne znam da li postoje još uvek „unicef“ čestitke, one su bile najočigledniji primer otkupa greha, instant savesti koja je i prodavala i kupovala činjenicu da su neka deca, tamo negde u svetu, gladna i ekonomski očekivane reakcije savesti drugih ljudi čija deca nisu gladna (možda su gladna ljubavi i razumevnaja, šta onda?). Međutim između naoko jednostavnih kupoprodajnih odnosa zaturila se jedna bitna istina koja možda najbolje ilustruje ritual otkupa greha; ta „tamo neka“ deca nisu gladna zbog sebe niti zbog nacionalnog opredeljenja, već zbog činjenice da je neko uvek siromašniji ako bogati hoće da budu bogatiji i da proces ravnoteže ekonomske uspešnosti (čitaj; bezočne surovosti) i straha počinje sunovratom u egzistencijalne bezdane a završava se otkupom greha; naškrabanim lepim željama na kartonskim sličicama ili na šarenim ekranima telefona ili kompjutera – mantrama i molitvama u koje više niko ne veruje. U srednjem veku „indulgenicije“ koje je prodavala katolička crkva bilu su skupe i pristupačne samo plemstvu i najbogatijem soju građana, tada se đavo nije još uvek bavio „sićom“ i običnim plebsom, ali danas se zlo izlilo preko svih obala, sve je pojeftinilo i postalo banalno pa i zlo koje je dobilo identitet i oblik stvarnosti. Očigledno da je svet usvojio nešto od ženske suštine, izgubivši stvarnost i očiglednost a zadobivši dejstvo. Ženska priroda nikada ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje.

Nisam hteo da budem na kraj srca i mračnim mislima pokvarim novogodišnje praznika (kao da bih to mogao i da sam hteo) ali sam hteo da se malo izvučem iz sveta navika, iz rituala koji određuju čoveka na zemlji ali ne određuju prirodu njegovog bivanja. Ima u praznicima i dobrih stvari, bar nas podsećaju na vremena kada smo verovali u budućnost a ta činjenica nas pomera bar milimetar u pravcu iskonskog smisla (nisam rekao budućnosti) da je vredelo poživeti neko vreme i u ovoj „dolini suza“.

Svim čitaocima ovog bloga, iskreno, želim sve najlepše u novoj godini i da ih Bog sačuva od svega onoga sa čime se sami ne mogu izboriti. Želim svima mir jer za sreću je potrebno naporno raditi i želeti. Za nesreću će se pobrinuti oni koji se zaklinju u sreću, tuđu naravno (ovdašnji političari na primer, tek da nastave kontinuitet ljudske neukosti i političke gluposti), kao što i svoju sreću pozlaćuju tuđom nesrećom.

Radite kao da vam novac nije potreban.
Volite kao da vam niko nikad nije naneo bol.
Plešite kao da vas niko ne gleda.
Pevajte kao da vas niko ne čuje.
živite kao da je Raj na Zemlji.

Srećna Vam i vesela bila nova 2015!

 

 a šta drugo!?

Džet – set; Imperija prostaka uzvraća udarac

 

Umetnost zasnovana na političkom angažmanu

Verskofanatičnim posvetama

Materijalističkoj mitologiji

Korporativnoj fascinaciji

Slatkim parama i jakim drogama

 

Silikonskim obredima samopovređivanja

Vlašću, u svemu, svakom trenutku

I svakoj autorefleksiji

 

Šizofreniji samozaštite

I  to bez razlike na  povode i ishode

Lično i narod i narod bezlični,

Ustavno samooprovisanje

prekoredne provalije prećutane gladi

pomodno sunčanje lunarne hroničnosti…

„Osnove postmoralizma“ – Radivoj Šajtinac

U najužem tumačenju sintagme koja čini naslov ove kolumne stoji da je Džet-set; „društvena elita, najuži društveni sloj koji predstavlja krem društva“. Naravno, podrazumeva se samo od sebe da taj soj predstavlja najbolje što pomenuto društvo može da ponudi, isturajući u prvi plan svoje najbolje egzamplare – elitu. Takođe se podrazumeva (u ovoj srećnoj zemlji, posebno) da društvene elite najbolje funkcionišu u okviru uzajamnosti sa ogromnim mnoštvom prosečnih koji, na najprizemnijem nivou, putem žute štampe i bulevarskih glasila, budno prate standarde, koje svojim ponašanjem društvena elita propisuje i nameće. Široki narodni slojevi nisu imuni na skandale i „niske strasti“ kojima pravdaju sopstvene, u oportunističkoj težnji posvećenja sa sopstvenim idolima. Druga vrsta posvećenja u uspešnost i natprosečnost – ma kakva, vrednosno, ta natprosečnost bila – nije im bliska, ovo prvo je mnogo lakše i „ljudskije“.

Gore pomenuta logika, uz male izuzetke, funkcioniše sasvim dobro ali su početne premise pogrešne i nakaradne. Nema te logike, uzgred budi rečeno, koja postoji na nepromenjvim principima i čiji će krajnji rezultat biti pozitivan u kontekstu najboljih društvenih i nacionalnih tradicija. Istorijsko pamćenje je utemeljeno raznim podražajima koji često nemaj pozitivan predznak. Tradicija je nastavak dobrih ali i loših stvari. Kraljeubistva, kriminal, pohare, političke spletke, afere, švaleracije… uvek su masama bliža istorijska litetartura od one koja priča o vrednostima onih koji su nam prethodili. Dakle, Džet-set, neminovno evoluira u kakav-takav istorijski standard i vrednost koja je pretrajala.

Sasvim je logična tvrdnja da Džet-set sa malim kozmetičkim promenama vuče korene još iz vremena prvobitne ljudske zajednice. Uputno je sagledati genezu pomenutih društvenih elita na ovim prostorima gde između feudalnih karakteristika, „krdžalijstva“, dahijske i kmetovske bahatosti i prikrivene grabeži liberalnog kapitalizma, postoji veoma uska veza međusobnog prožimanja i uzajamnosti.

U knjzi Golgota – Vladana Đoređevića ( pre drugog svetskog rata ova knjiga je objavljena pod naslovom: Roman o dvorskom životu), dvorskog lekara dinastije Obrenović opisana je večera na kojoj je prisutan čitav diplomatski kor, tada akreditovan u Beogradu. Kada je video kako jedan srpski ministar slatko i pohlepno jede masnu pitu engleski diplomata ga je upitao; zašto unosi toliko masti u organizam na tako vulgaran način neprimeren aristokratiji? Prozvani ministar je lakonski odgovorio da je čitava srpska aristokratija izginula na Kosovu a da su svi ostali, uključujući i kralja, čisti seljaci. Mislim da je posle pomenute scene i ovaj odgovor bio suvišan ali je veoma indikativan. Pogotovu što je seoska uzdržanost i urođena ruralna otmenost nestala pred talasom „seljaštva“ u najmodernijem (pinkovskom!) tumačenju tog termina. Posle pada Obrenovića u naciji „kraljeubica“ (termin Engleza, kada smo već kod njih) rat je postao veoma unosan biznis i do dan danas se tu ništa nije promenilo. Potomci onih koji su prodavali vojsci crvljivo brašno, dezerteri, crnoberzijanci i liferanti (što mu dođe na isto) postali su ubrzo ugledni građani naselivši Dedinje, Senjak i ostala mondenska mesta i gradska izletišta. Da je sve u istoriji periodično govori činjenica da njih nasleđuju političke elite nikle iz negacije svojih prethodnika, kao što je i njihova sopstvena negacija vaspitala njihove potomke rasuvši ih po svetu sa dolarima iz prvobitne „proletersko-seljačke“ akumulacije. U kontekstu poslednje decenije dvadesetog veka nametnula se nova „elita“, sastavljena od komunističkih renegata i svih onih koji su privremenost i nestalnost kao osnovnu odliku balkanskog socijalizma preuzeli kao životni aksiom. Shvatili su na vreme, poput svojih prethodnika, da se živi „sada i ovde“ i da sledeći trenutak, dan ili godina ne obavezuju nikoga. Neostvareni studenti iz memljivih podstanarskih sobica, bivši aparatčici, službenici za sva vremena i vlasti, politički komesari i kulturtregeri, preuzeli su kormilo „društvenog napretka“ postajući elita svake prekomernosti koja, verovatno, intuitivno i introspektivno može da odgovori na istorijsko pitanje: „Zašti sinovi gladnih umiru od gojaznosti?“ Jedan ugledni sociolog nazvao je desetogodišnji društveni incident; „osvetom neostvarenih.“

Nema velike razlike u nastanku elita, „glembajevski“ ili „onazisovski“ princip razbojništva i prvobitnih prevara i špekulacija koji se veoma brzo transformiše u poslovnu uspešnost i biznismenski elitizam, zajednički je imenioc svim pomenutim procesima i društvenim pomeranjima, samo što se na ovim prostorima on zaustavio u svojoj primarnoj postavci. Vrema kada će se sinovi švercera, ratnih špekulanata, vlasnika „privatizovanih“ preduzeća, političkih dezertera i prebega, mediokriteta i poltrona, kasapa, pljeskavičara i ćevabdžija, vlasnika „trejdova” i “intertrejdova” vratiti iz belog sveta sa diplomama „Jejla“, „Harvarda“, „Oksforda“ ili „Kembridža“ očigledno se prilično odužilo, izgleda da balkanska elita opstaje samo u svojoj razbojničkoj varijanti.

To je izvesno i vidljivo na više primera, prvi je svakako nedostatak ukusa. Ne može se očekivati da neko ko je sve svoje potencijale usmerio na zarađivanje novca ima smisla za umetnost na nivou posvećenog poznavaoca, ali ima novac koji može da omogući materijalnu potporu za stvaranje i nagrađivanje najuspelijih egzamplara. Ko bi se danas sećao prebogatog kapetana Miše Anastasijevića (ali ipak nije „dobacio“ do prve dame) da nije poklonio zgradu tadašnjem liceju i viskoj školi a današnjem beogradskom univerzitetu. Ili šta bi bilo sa Alfredom Nobelom da nije svoje prometejstvo kompenzovao poznatim fondom iz koga se dodeljuje istoimena nagrada. Ali kako to objasniti u Srbiji gde samo tajna policija i Pink nisu reformisani i nisu pretrpeli nikakve promene, naprotiv. Ružičasta televizija natura ideal-tipski model novog srpskog čoveka ispod vašarske šatre, projektovano političko ponašanje modelirano retoričkim smušenostima rashodovanih novinara svih novina i režima. Ružičasti hram vere u „novo sutra“ ima samo jednu svrhu, da Srbe drži u stanju večitog detinjstva, kolektivne nezrelosti za udžbenike iz andragogije ili u stanju blaženosti upišanog deteta. Folk je postao himna, novi sistem vrednosti sa selfijima, bizarnim izjavama i stavovima, i užasnom činjenicom da se u Srbiji ne može više biti ni prirodno glup. Sve je na sebe preuzeo tako formiran i profilisan Džet-set, projektovane elite i programske gluposti bez stida i obzira. Ali ove elite nas uče da se može živeti (i uspeti) bez vrednosti, na račun tuđeg poniženja i gluposti, duhovne bede i kukavičluka onih koji su trebali da budu prava elita. Nedorasli su predali štafetnu palicu nezrelima, Srbija liči (što je Sioran davno rekao za Evropu) na kupleraj u plamenu; cika, vriska, vatra (i voda) i gole guzice.

Druga karakteristika počiva u malograđanskoj bahatosti i skorojevićstvu, kome povlađuje čitav moderni duh oličen u masovnim takmičenjima i manifestacijama rasipništva i moći; medjunarodnim izborima za „miss“ svega i svačega, neprestanim podražavanjem osećanja seksom, striptizom na televiziji i reklamnim panoima. Rialiti je postao stvarnost, selfi je vašarsko iskrivljeno ogledalo, samo što više nikome nisu smešne neprporcionalnosti u delovima tela a o intelektu da ne govorimo. To je “lepota” kojoj ne smeta inteligencija.  Stimulansi i anesteziranje podkulturom i nasiljem, postali su amblemi novih elita. Njihova pažnja je usmerena na sve vrste sjajnih ali efemernih stvari, skučen rečnik i niski instikti, rasipanje kao javno opravdanje za lakomost bogatih i društveno razbojništvo, beznačajni fetiši, tesna odela i špicaste cipele, plastično cveće i lepota budalastih barbika, džipovi i suši, engleske sintagme u govoru i originalna srpska glupost u izrazu…, ali sve napravljeno sa odličnom tehničkom doteranošću. Sve u svemu simptomi kraja, degradacija bezgranične moći, umanjivanje autentičnosti i bogolikosti života. Onog trenutka kada su radikali otkrili pastu za zube, stilistu i razmere i mogućnosti političke laži sunovrat se ubrzao.

Oni koji se sklupljaju na elitnim mestima, sa velikim tanjirima šarenih bućkuriša u malim količinama, i koji su u međuvremenu naučili da uz „srneća leđa“ ne naručuju kupus salatu, nisu shvatili da džet -set u zemljama društvene normalnosti i stabilnosti nema vremena da sedi i blene, razne titule se moraju opravdati svakodnevnim radom, angažmanom i rezultatima o kojima neće da pevaju moderni guslari – plaćeni novinari. Zašto potcenjivati intelekt čitalaca, makar i žute štampe. Zato što prostota želi da učestvuje u prostoti i to je jedina mogućnost izbora na ovdašnjem “medijskom nebu” – biti banalan ili biti vulgaram. Puši se ono što se nudi. A zašto je tako? Zato što je tako lakše, bolje je biti deo (makar i pasivan) džet-seta u kupleraju nego u nauci i umetnosti. Politika je samo smisleni nastavak i preduslov svega toga, jedno se drugim hrani, jedno drugo podupire, prećutni pakt između razbojnika i kurvi, dželata i žrtvi. Biti prisutan je posvećenje u vrednost a ne u vreme i prostor. Oni koji govore o “svojim projektima” samo su neuspeli proizvodi projekta i procesa koji nije još uvek uspeo da ljude svede na beslovesnu masu.  “Klaber” je zabavljačko-klovnovska funkcija a ne društveni status, pevaljke služe da pevaju i zabavljaju goste a ne da stvaraju nove društvene i kulturološke standarde. Političari nisu stvoreni da budu voljeni nego da rade odgovoran i važan posao u kome su merljivi samo rezulati a ne retorički i marketinški oblikovane namere. Kuliuse iluzije su ogromne.

Gde se kupuju karte za Sodomu i Gomoru? U anesteziranosti roditelja, odgajanju malih čudovišta, sinova nasilnika i zaštićenih svedoka, ćerki koje se podvode vlasnicima vlasti i perspektivnom ministarskim sinovima, možda u kulturnom modelu koji nam serviraju „lovci na gaćice na estradi“, silikone i celulit „idealnih“ snajki. Da li „elite“ znaju da ono što stvaraju može da se svakoga trenutka okrene protiv njih, da zlo ne poznaje granice da đavo nije pesonifikacija drugog nego oblik laži koju svesno stvaramo, o nama samima. Ne zanima me gde žive pevaljke, ne zanima me čija je ćerka glumica i manekenka i čiji tata ima džip, ko je koga naguzio i ko se kome naguzio, ko se napio a ko „otkin(u)o“… zanima me zašto neko drugi bez tih „insignija“ nema šansu u ovakvom društvu neostvarenih mediokriteta niže vrste, koji totalitet društvene nesreće i politikantske niskosti smatraju svojim familijarnim ekipiranjem i stvaranjem novih modela elite. Možda, ali u zatvoru, u nekoj balkanskoj Koreji, gde svaki pekar i kafedžija, menadžer i direktor fantomske firme, pevaljka sa vašara u Topoli…  želi da bude „trendseter“, „džetseter“…, da bude deo društvenih „vrhova“ iako su im inteligencija i vokabular niži od nivoa „setera“ ali irskog (rasa pasa. prim aut). Hit je skorašnja izjava jedne pevaljke ovdašnje da bi se „skinula“ za fotografiju na naslovnoj stranici Plejboja. Mogla bi da najavi da će da se obuče, to bi bila vest. Ali najbolja ilustracija svega rečenog je izjava bivšeg harmonikaša a sadašnjeg vlasnika svega i svačega (šljaštećih majica i autističnog rečnika vašarskog najavljivača…) da treba otvoriti fakultet za estradu. I da se šalio u ovoj izjavi šali nema mesta. Jer, ako neko ne vidi da je većina fakulteta estrada po sebi i da su kadrovi koji izlaze sa tih fakulteta samo transponovana Grand parada u politici, državnoj upravi, raznim burazerskim firmama…. onda ovu izjavu možemo shvatiti na dva načina. Da pomenuti svirač nije dobro informisan ili da misli na fakultet na kome bi se ozbiljno proučavale klasične nauke i sve ono što se ne radi na sadašnjim „ozbiljnim“ fakultetima. Čestitam u ime manjinske Srbije, inicijativa je vredna svakog respekta. Sad, što nisam očekivao da će promena doči sa te strane, ko mi je kriv?

Nekropolis je blizu, varvari u osvojili grad iznutra, možda da nije međusobnih istrebljenja i političko – revolveraško – razbojničkih skandala ništa im se značajno ne bi dešavalo u praznini života zamotanih u zlatni staniol. Kostimirana predstavu za gladne i ljute traje bez prestanka, više nemaju volje ni da se potrude oko maski jer kako ubediti obične ljude da su se radikali promenili a takozvane demokrate opametile. A i zašto, glupost je valuta dostojna i pripadajuća eliti, upisana u dugu srpsku istoriju nedela i izdaja.

STANICA

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?

U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.

 

“Uspavanka na domaku svitanja” – Miroslav Antić

 

Ispred Glavne železničke stanice u Beogradu stoji ogroman bilbord, ispred bilborda stoji policija koja čuva ideju iako, pomislili bi zlobnici, izgleda da čuva šarenu hipertrofiranu viziju nove Utopije. Ispred policije – grad, istinit u trajanju, obavezujući u postojanju a malo dalje i narod, užurban i nezainteresovan. Normalno, svakodnevno, očekivano i dobro, sve dok ne počnu da privode ljude u mimohod pored „izloga jeftinih slatkiša.“ Policija čuva bibord, slika čuva vlast, strah čuva narod.

Bilbord (kao svaka slika) sakriva život svojom šarenom idejom sreće. To je korak dalje u građenju iluzije od Potemkinovih sela. Iza kulisa kneza Grigorija Potemkina, dugogodišnjeg ljubavnika Katarine Velike nije bilo ništa, on je samo hteo da zadivi caricu i sebe učini uspešnim. Beznačajna žrtva sujete jednoga kneza i pokušaj da se zadovolji posesivna carica (stvarna carica se vremenom pretvorila u sujetu, običnu, ljudsku, političku…). Jedna u mnoštvu sličnih istorijskih epizoda. Iza ovih kulisa, koje pokušavaju da zasene naivu i prostoru i da nas ubede u postojanje druge, bolje… stvarnosti, postoji samo istina, dobro skrivena, zamaskirana šarenilom, popljuvana primitivizmom, ponižena nepoštovanjem.

Možda sve i nije tako strašno ali ka strašnom vodi. Ako neko ima potrebu da naglasi da je „Beograd na vodi“ onda je to posledica potrebe da se život apostrofira i izmesti izvan ideje življenja. Dakle, šta je iza bilborda? Kakvu „malu“ istinu (život je, to znamo, sastavljen od malih istina i velikih zabluda.) življenja i života naših svagdašnjih skriva velika, šarena, lažna slika sa usukanim soliterom u centru nove utopije? Železničku stanicu; stare kompozicije i izlupane vagone, kašnjenja i štrajkove, umorne putnike i švercere, pivo i pečene piliće, ubacivanje torbi kroz prozore, pospanu decu i roditelje u „stajaćim“ odelima, stanične bifee sa kariranim stolnjacima i „plekanim“ pikslama i omatorelim konobarima sa proširenim venama, seljake sa džakovima i torbama iz kojih vire flaše zatvorene kukuruznom kočanjkom i pileće noge, cigane svirače, šibicare i džeparoše, đilkoše i pijance, koji vam se stalno unose u lice pričajući doživljaje iz vojske, kamenjarke i smerne snaše pognutih pogleda, studente životnih i faklutetskih semestara… – život, ukratko, najverističkiju sliku koja je verovatno najmanje evoluirala u odnosu na moderno doba. I dobro je što je tako. Imam više stanica u očima nego neki meseci u životu. Kao svi mi, koji smo vozovima krenuli u život, kao narodi koji su tim istim (ili nekim drugim, zar je to uopšte važno) vozovima otišli u istoriju.

Nisam, kao velika većina došljaka, odmah zagrabio uz „Balkansku“ ili „Kameničku“ ulicu u želji da pobegnem od svoga provincijskog porekla. Znao sam da neće nestati kada se pomešam sa onima koji su ustrčali na terazijski greben i osvojili svoje parče (malo)građanštine. Osvrtao sam se ka zabranjenim i senovitim peronima, kao prema zabranjenom gradu rizikujući da se, poput Lotove žene, pretvorim u stub soli, ali sam podsvesno znao da sam došao da bi se stalno vraćao i da, u mom arhivarijumu simbola, vozovi i stanice simbolizuju sve ono što život zaista jeste. Neka mi ovi sa perona “srećne budućnosti” sude za patetiku i sladunjavu sentimentalnost ali neka ne pokušavaju da mi oduzmu uspomene, ne želim da menjam svoje požutele slike za šarene bilborde sa usukanim kulama i robovima u nekim novim piramidama.

Sećam se jedne opaske Dušana Radovića iz emisije „Beograde dobro jutro“ povodom početka radova na železničkoj stanici „Prokop“ i koja glasi otprilike ovako; ne znam da li je planom nove stanice u Prokopu paniran i prozor na kome će da stoji ondulirana žena šefa stanice u šlafroku i da zaliva muškatle na prozoru. Skoro tri decenije kasnije mogu da odgovorim njegovim senima – nije, ta stanica će biti replika blaziranih evropskih stanica gde ljudi roboti dolaze i odlaze, kao da je kretanje po toj vanvremenskoj platformi – koja je podignuta kao simbol kretanja i protoka a sama stoji uživajući u svojoj stalnosti – bežanje sa mesta zločina.

I zaista šta ćemo sutra kada će nas, umesto mrzovoljnih službenica; vlasnica nikotinskih glasova i para brkova, o dolasku, odlasku i kašnjenu vozova obaveštavati metalni glasovi personalnih računara. Šta ćemo onda kada vozovi prestanu da kasne, da li ćemo tada stići na vreme u vlastiti život? Gde ćemo se sretati, čavrljati o bezvrednim stvarima, sačekivati i ispraćati, osluškivati govor ne bi li čuli dijalekat starog kraja ili videli nekog poznatog; komšiju, druga iz vojske, prvu ljubav…? A kada se zapijemo u luksuznim, sjajnim i blaziranim gradskim restoranima, gde ćemo ako ne u staničnim birtijama da nastavimo mamurluke, svodeći se napokon na ljudsku meru praha, čekajući i ispraćajući vozove, jutarnja izdanja novina ili zoru koja prvim vozom stiže u grad.

Možda je upravo tu odgovor na pitanje zašto je veliki Lav Nikolajevič Tolstoj svoje poslednje noći otišao na stanicu Astapovo i tamo, na klupi, čekajući neki nepostojeći voz umro? Čekao je voz koji će doneti neko novo jutro ili neki novi put, kojim je i sam te noći krenuo, u legendu i večnost. Zašto baš stanica, zašto baš vozovi?

Jedino na stanici možemo shvatiti šta je život i jedino u vozu šta je prolaznost, jer tu na vlažnom peronu uvek neko gubi a neko dobija, neko odlaskom, neko dolaskom, ostali čekanjem ali niko ne ostaje nenagrađen za svoju sudbinu posmatrajući je u karnevalskoj slici gungule. Ako zaspimo u vozu obično čekamo sledeću stanicu da vidimo gde smo, činjenica da smo živi i u vozu ne znači ništa kao i u ovom autističnom svetu bizarne mitologije. Šta će biti ako nas sutra, umesto izbledelog natpisa neke provincijske stanice, muškatli na prozoru, veša na štriku i pijanca na klupi, sačeka sjajno i nezaintresovano oko železničkog terminala ili neki usukani soliter-kula? Da li će to biti poslednja stanice u istoriji, hoće li ona doći nama ili mi njoj… Možda na to pitanje znaju odogovor oni koji lažnim slikama zaklanjaju život a možda su odavno shvatili da se laž više isplati.

 

MIRISI

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama…

„Jutro pod lipama“ – Branislav Petrović

Ne znam da li mi je imaginacija više dala ili uzela? Da li mi snovi sude ili ja njima presuđujem svojom sudbinom. Mašta me  je uvek pritiskala kao grbavca grba. Srećom sam rođen na repu perioda u kome se još uvek verovalo da u Rusiji mogu da kaleme žito na pirevinu i da se stoka može veštački zaprašivati iz aviona. Ideja o nemogućem je u tom mitološkom dobu bila živo prisutna u svesti ljudi, kada su pokušavali da promišljaju sadašnji ili budući trenutak. Da nije bilo tako verovatno bi, zbog mojih suludih ideja i maštanja, moji roditelji morali da potraže stručnu lekarsku pomoć ili da me ostave pored puta pa ko me uzme, jer dete sa takvim beskorisnim znanjima može da posluži samo gatarama, cirkuzantima i profesionalnim prevarantima. No, vremenom ja sam postao pisac u večitom pokušaju, knjigoljubac, alkoholičar i iluzionista a ne partijski sekretar, član ili predsednik nekog zaludnog skupštinskog i stranačkog odobora (sa sve tesnim sakoom, špicastim cipelama, roze puloverom i ljubičastom kravatom…) ili osnivač nove religijske sekte. Kada malo bolje pogledam sve je prošlo bezbolnije nego što se očekivalo. Sve osim pamćenja, naravno.

Ostali su pačvorci one, već pomenute, grbe koja mi ni danas ne dozvoljava da se ispravim. Ali mi i pomaže da ne utonem u „valjanost i pravovernost društva u tranziciji.“ Kako da odem u hiper – budućnost srećnih i zadovoljnih droida bez mirisa jabuka kada je i Ćamil Sijarić jednoj svojoj knjizi dao naslov: „Kada devojka spava to je kao da mirišu jabuke?“ Šta tražiti u onome što dolazi ako ne postoji onih nekoliko stepenika kojima silaziš u tamu podruma u miris metafizičke sete. Ona ti govori da su plodovi na policama i u gajbama zreli, da će kiše padati dugo i uporno dok ti „šiljiš“ olovku, pišeš literarni sastav o tome kako si proveo leto, gledaš u prelepi potiljak izvesne J. (Možda ti i ne slutiš/koliko volim tvoju tršavu glavu,/detinju glavu koja miriše na sapun/i penušavi aprilski vetar… – Miroslav Antić – „Čarobna pesma“) i duvaš u prste kada se vraćaš kući. Ko ti može lepše od mirisa jabuka kazati da će večeri biti sve duže, da će mrak gostovati u našim životima od ranih popodnevnih časova i da će sneg uskoro prekriti sve naše tragove, časne ili ne. Da li je to iz te perspektive bilo uopšte važno? Ne, ne mogu bez tih mirisa, bez sećanja na miris „irel“ želatina, koji sam stavljao na kosu (nema ga više a i ja imam sve manje kose) i biciklom jurio na prvi jutarnji voz, koji me je nosio u naručje izvesne M. iz Novog Beograda. Voz je mirisao na izgubljene putinike, jeftin duvan, izgubljene iluzije, kratke ljubavi, rakiju „mučenicu“, vojničke uniforme koje su završile uvek prekratko odsustvo, zemlju sa plodova koje seljaci nose na pijacu… Na stanici su me sačekivali dremljvi železničari, miris bureka i opranih perona a njenom stanu čaj od nane koji se pušio iz čajnika, buter i keks mekan kao koža i koža bela kao buter.

Ti pravi iskonski mirisi nisu parfemi, sinonimi naših svagdašnjih životnih laži, oni ne sugerišu, ne prikrivaju, oni postoje kao poruka, kao gotov stih (U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar… – M.Antić – „Hodajući na rukama“). Slika bez reči, reč veća od slike, osećanje veće od sećanja. To su poruke koje putuju iz prošlosti ka nama podsećajući nas na šta smo sve pristali i od čega smo, uglavnom olako, odustali. Oni nas blaže i osuđuju. Sa koliko reči možemo da ih objasnimo ili reči nisu dovoljne, sa koliko volje i mašte možemo sebe da vratimo u njihovo okrilje i koliko dugo možemo da živimo u vlastitim sećanjima a koliko ona mogu da žive u nama? Na šta ili na koga miriše tišina i zaborav? Šta ostaje posle ljubavi? pita se Momo Kapor kroz profesora Mišela Babića u romanu Una: „Pune pepeljare i metalni ukus praznine na usnama…“. I miris odsutnosti, jutarnje kafe, kragne čiste košulje, studeni jutra i ustajalog vazduha prepunog reči nekih zaboravljenih pesama…. miris dima dve cigarete koje palite zajedno iako onoga drugog više nema.

Kada kažemo da ulica miriše na prašinu. Da li nas prašina asocira na bivši kamen, prošle korake i putnike ili na prah u koji ćemo se, poput kamena, jednog dana pretvoriti. Možda baš na prah svih bića; „I Aleksandar Makednoski i njegov konjušar će jednog dana biti isti prah“ – kaže Marko Aurelije. Pamćenje je dvosmerna relacija; mi ga imamo ali i ono ima nas. Poseduje nas mnogo više nego što mi mislimo da posedujemo njega.

Mraz je u Beogradu ovih dana, ali meni više nikao ne uspeva da dočaram drevno jutro grada koji se budi i Branine pesme sa početka teksta. Ljudi na pijaci se okupljaju tek oko osam, malo je pekara u kojima zorom ima sasvim običnog – bez raznih „zdravih“ pizdarija i izmišljotina – hleba sa pokoricom, koji se puši kada napusti toplu  sigurnost pekare. Njušim kao lovački pas, tražim vrata pekare iza kojih će me sačekati pekar sa dužnim poštovanjem što sam se probio kroz jutarnji mraz, kao da sam prešao neprijateljske linije ili karteču artiljerijsku vatru, i koji će mi kao stari anarhista – zverenik pružiti vruć hleb i pet kifli kao da mi daje „materijal“ poznat samo malom broju zverenika. Treba ga umnožiti i razdeliti uprkos pretnjama, odmazdama i hapšenjima specijalne policije. Samo njime se može spasiti život i budućnost hiljadama spavača koji čekaju „da se razdani“ pa da kušaju sudbinu i život – Vaše je sve a naše tako malo/Mi smo na mrtvoj straži da srce sveta ne bi stalo… (Stevan Raičković). Miris hrskave korice je lozinka, a evo umnožavam i materijal, neka se zna.

Brzo smo skrajnuli sećanje koje se skrilo u mirisima, brzo smo prepustili istoriji ugaženu zemlju i podrumski svod, miris zapljenog suvog lišća, kišu, čekanje… Miris jabuka i svežeg hleba u jesen ili zimu bolan je obol sećanju, seti, lepoti i polaganosti života koji se oseća svim čulima i koji više nismo zaslužili. Jer, kako bi narod rekao: „Nit smrdimo, nit mirišemo!“. Iako za ovo prvo nisam siguran.