U DANAŠNJOJ SATIRI HUMOR SAMO STATIRA ILI MERA SMEHA JE SMRT

Možda je Šarli – Ja, a možda i nije

Od šale sam se rodio

Od šale naučio da mislim

na šalu sam sve svodio

o šalu su me našli da visim

Miljenko Žuborski

 

Sada bi neko povodom naslova mogao da kaže: kao da to nismo znali do sada! Izgleda da nismo, ili smo sve primetili kada je otišlo predaleko. Davnašnja je teza da je ubistvo jednog čoveka zločin, a ubistvo sto ljudi statistika. Nismo dobro videli zločine, jer su bili daleko od naše (para)intelektualne udobnosti, a kada samo postali brojke, bilo je već kasno. Smeh se zaledio, a svima nam je postalo prevruće. Pogubljenje novinara satiričnog lista „Šarli ebdo“ nije statistika, ali zločin svakako jeste. Da li je svet postao toliko ozbiljan da se zbog satire ubija, ili je satira ubistvena? Ni jedno ni drugo dovoljno i ne na pravi način. Žrtve su, ipak, stvarne. Otišli smo predaleko u nadi da će neko shvatiti šalu na način na koji mi želimo, zaboravili smo da neko ne želi da shvati nas takve kakvi smo. Svet nije unipolarna pozornica s jednim dominantnim obrascem, već poligon s mnoštvom različitosti, koje nisu uvek nepomirljive, osim ako ne želimo da ih pomirimo u poniženju. Što se, uzgred budi rečeno (ko je rekao Srbija?!), i radi. To je jedinstveni politički koncept. Ista mera siromaštva svima, za koju mislimo da je očekivani standard, i smeha (bez igara) za koji mislimo da je satira, nije uvek dovoljna. Poniženi, kako je davno video i shvatio F. M. Dostojevski, mogu (i često jesu) da budu i uvređeni, a to onda nije dobro.

Limiti se pomeraju, provokativnost mora da bude vulgarna, jer je život izgubio dostojanstvo, a dostojanstvo razumevanje za drugog. Šta bi to trebalo da znači u praksi ili u svetlu poslednjih događaja? Pre svega, svest o granicama, ne o autocenzuri, već o granicama pristojnosti. Izgubivši karakteristične (usamljene) modele prema kojima je bila upravljena satirična žaoka, odnosno promenom prioriteta i postajanjem onoga što smo ismevali glavnom društvenom vrednošću, satira je izgubila oštrinu. Više nije mogla da dosegne razliku, jer razlike više nije ni bilo, odnosno inteligentni su i dalje bili inteligentni, kreativni i dalje kreativni, a prostaci i primitivci i dalje na vlasti. Šta se promenilo? Primitivizam takozvanih elita, oportunizam političke moći, teror društvene korektnosti, birokratska tupavost… postale su poželjne i vladajuće (ovo poslednje posebno) osobine, nezaobilazne i neophodne za društveni uspeh. Potencijal intelekta da se nasmeje onome što ga ugnjetava prostotom i primitivnošću posustao je, publika se smanjila, prostota proširila, omasovila. I kako onda napraviti razliku? Čak i ako se popnemo na stolicu da s visine pogledamo sve što nam se zbiva, onda je i potencijalna omča blizu (vidi: https://rujanski.wordpress.com/page/3/), a poslovično neduhoviti nezadovoljnici već glancaju svoje „strojnice“ (termin iz „Alana Forda“, eh ta lepa vremena!). Čime su to evropski emigranti nezadovoljni? Francuskom, na primer, koju ne žele da prihvate za svoju domovinu (prirodno), ili svojom pravom domovinom, koja, na njihovu veliku žalost, nije Francuska (licemerno i primitivno), što su odavno shvatili pa spakovali kofere i otišli – „u bolje sutra“ ili lošije danas, kako čije. Da li borba za svoj životni prostor (ko je rekao: lebensraum! ah, da, „izvesni soboslikar iz Austrije“, opet termin iz „Alana Forda“, eh…) ne podrazumeva granice geografskog zavičaja? Očigledno ne, bar ne od onog trenutka kada je terorizam izgubio nacionalni predznak i postao „svetski“ – povod novog krstaškog rata i osvete nekrsta(ške). U Petoj republici su svi Francuzi, takvi su zakoni, bar formalno. Ali ti isti zakonodavci svoju vlast (i ostanak na vlasti) zasnivaju na političkom potencijalu različitosti: nacionalnih, političkih, civilizacijskih. Socijalne razlike neminovno rađaju ksenofobiju, sukobe unutar društvenih grupa, prisila čuva mir, a sila joj se, po istorijskim zakonitostima, suprotstavlja. Ne šalom, naravno, već istom ili većom silom. Šta bi tu satira mogla da promeni osim da se ruga kada već ne vidi dalje i bolje, ili bar duhovitije, za početak?

Kada smo već kod Francuske, sećate li se humanitarne katastofe u Somaliji, kada je tadašnji ministar zdravlja (i sada visoko pozicionirani čovek u evropskoj administraciji) Bernar Kušner vredno preko aerodroma, kao „mali mrav“ teglio džačić brašna za gladne Somalijce. Ko je poverovao u tu sliku; mediji, kojima je to bila dnevna vest koju je sutra smenila neka druga (o guzi Kim Kardašijan, na primer), Somalijci, koji posle toga nisu bili manje gladni, Amerikanci, koji izgladnjuju pa onda šalju hranu po „malom mravu“ ministru, Francuzi, koji ispunjavaju svoje svete dužnosti držeći rat dalje od svoje avlije, karikaturisti, koji ne mogu da karikiraju nešto što je toliko iskarikirano da mu ni karikatura više ništa ne može? Gde su zaista nestali prostori u kojima je duh mogao da se poigra životom i zašto je čitava planeta postala dvorana iskrivljenih ogledala u kojoj nisu smešne spodobe već normalni ljudi ispred ogledala iskrivljene percepcije? Zašto nam sada Aleksa Žunić, Živka… (dopuniti po sopstvenoj slobodi i želji likovima iz knjižice Nušić za lenštine) izgledaju tako razborito i obično, ili smo možda iscrpli želju i mogućnosti da se smejemo sebi u njima?

Vremenom, malim pristajanjima na velike laži, svi smo počeli da učestvujemo u prividu. Postali smo deo karikaturalne ozbiljnosti sveta, koji je izgubio glavni kreativni potencijal da se nasmeje sebi. Izgubili smo „budalašku slobodu“ (vidi: https://rujanski.wordpress.com/page/2/ ), a bez takve slobode nismo u stanju da shvatimo da je istina bezgranična, a da je naše interpretacije ograničavaju. Samim tim su karikaturisti „Šarli ebdoa“ morali da „šibaju mrtvog konja“ i da agresivnim provokacijama bude škrt smeh, ali ne i svest, ili da privid svesti zamene nedostatkom savesti. Ne može se od satire zahtevati velika društvena odgovornost, i ne treba da je bude, jer bi je onda progutali demoni udvorištva i političke korektnosti, a onda to više nije to. Ali se može i mora zahtevati originalnost, inventivnost, skriveni smisao i asocijacija koja prelazi u univerzalnu metaforu, fokusiranu iz jednog pera ka svima, a ne obratno. Zato se desilo kako se desilo, neko je pogrešno shvatio potencijal smeha, a neko pogrešno protumačio ozbiljnost života. Postoji neki svet (ma šta kažeš?), poslovično manje srećan i tolerantan, koji živi izvan granica Bastilje i slobodarskog Pariza, i nema taj smisao za humor. Trebalo je to na vreme saznati, bar iz udžbenika geografije za peti razred osnovne škole.

Možemo stvar da postavimo i ovako. Posle masakra u redakciji „Šarlija“ na Bastilji, odmah nakon ritualnog pogubljenja novinara, počele su polemike na društvenim mrežama ovdašnjim. Pojavilo se nekoliko karikatura iz vremena NATO bombardovanja Srbije. Nekome mogu biti i simpatične, nekome ne. Lično mislim da nisu previše inventivne, jer poetički citat o Srbima kao ubicama i silovateljima tada već gubi na snazi, prepisivanje teza iz sredine devedesetih godina prošlog veka nije previše uspelo. Ali kako to da ni na jednoj naslovnoj strani nema glavnog „NATO jastreba“ (termin JUL-ovske retorike, može se pripisati i Aleksandru Vulinu, nije do sada daleko odmakao) Havijera Solane? Zar nije satirična priča da neko s mesta ministra prosvete Španije (somotska odela, iskrzane torbe, profesorska rasejanost, zakrpe na laktovima sakoa…) dođe na takvo mesto? Ali Solana nije „teča Laza“, kao što „Šarli“ nije Nušić, a ni Peta republika nije kralj Milan, kralj Petar još manje. Satira je postala selektivna, teme više nisu zajednička trauma, već trauma zajedništva. U NATO-u, na primer. Ali, treba razumeti i to. U redakciji pomenutog nedeljnika bili su uglavnom levičari i šezdesetosmaši i verovatno neki pretekli maoista. Onaj ko imalo razume intelektualni i umetnički dendizam Pariza shvatiće da takav spoj može da bude veoma uspešan i inventivan na nivou salonske društvene kritike, osim za one koji nisu rođeni na Bastilji ili u Latinskom kvartu, a takvih je u Parizu sada poprilično. Činjenica je da sada legendarni „Šarli“, a shodno svemu navedenom, i nije imao neki uticaj i tiraž. Prema nekim procenama, tek polovinu od ekonomski održivog. Tekstovi su bili ili satirično izrugivanje svemu i svačemu ili intelektualne kontemplacije o idealnom svetu tipa: šta bi bilo kad bi bilo i kako bih ja to samo da umem. U suštini, jedna benigna pojava za uzak krug ljudi i korisnika, kojoj je smrt dala životnu ozbiljnost koju do tada nije imala u očekivanoj meri. Kao mnoštvo listova i časopisa koji u zapadnom svetu postoje, osnivaju se i propadaju, mnogi pre nego što neko uđe s oružjem u redakciju. Drugo: levičari nisu nikada umeli da se bore za pravednije društvo a da to ne košta glave one koji ne razumeju najbolje namere usrećitelja, ili su predaleko od ognja slobodarstva i naprednih (ne naprednjačkih!) misli. Pa zar nije Prva republika počela na giljotini s „Nepotkupljivim“ Robespjerom, koji je kasnije i sam „omastio“ padajuće sečivo? Ne znam samo da li je tom prilikom nosio pantalone sašivene od ljudske kože, kojima se do tada ponosio na ulicama Pariza. Nije smešno, ali je tako bilo, a možda je još uvek tako. Pitate se kakve to veze ima sa satirom. – Ima, ima, i te kakve!

No, kako je to inače u Parizu, tradicija balova i svetkovina održava se vekovima i to veoma uspešno. Tako beše i ovog puta. E, sad, što je komemorativna, koga briga, našao se razlog za bunt i pripadnost kolektivitetu u slavlju, života ili smrti, zar je uopšte bitno? Kakvo je stanje u Srbiji? Isto, mislim, ko na parastosu nekom drevnom dedi, za koga su zaboravili da je i živeo, pa se ucveljene snajke, komšije, sinovi i unuci s pesmom na usnama valjaju po grobljanskom blatu, krčme imovinu kao u Nušićevom Pokojniku, a sve u slavu ljubavi, razumevanja i dobrih namera. Satira ovde, čudnog li paradoksa, uspeva, vlast se „namešta“ da ne može bolje, satiričari – bar oni kojima jezik i plajvaz nije zavezao premijerov ledeni ton inspektora Kalahana koji izražava saučešće Terminatoru povodom taštine smrti – imaju tema napretek. Kako onda totalitarna vlast nije zabranila satirične priloge na televiziji i u novinama, kao što se desilo s nekim ozbiljnim političkim emisijama? Ateista najbolje dokazuje da Bog postoji, satiričar u Srbiji pokazuje i dokazuje da postoji vlast, koja čak može da bude smešna i zanimljiva u satiričnim interpretacijama, pošto u stvarnosti ništa nije smešno. Satira je ventil koji „odušuje“ muku i nezadovoljstvo i stvara privid da je ipak sve normalno i da ipak neće biti onako kako je više nego očigledno da hoće. Političari nisu još utvrdili svoje božansko poreklo, pa karikaturistima ne preti prevelika opasnost, kao što je slučaj s nesrećnim ljudima u redakciji „Šarlija“. Ne vidim nikakav razlog zbog koga bi srpski karikaturisti crtali karikature Muhameda, na primer, i time vređali muslimane, kada ispred sebe imaju vrhovno božanstvo sa sve ikonostasom pratećih „svetaca“ pride, koji vređaju intelekt svima onima koji ga imaju. Eto još jednog tipično srpskog paradoksa, luda se ogleda u kralju, kralj jedino istinski živi u ludi, narod uživa u prividu. Vlast koja svoj identitet i postojanje zasniva na smehu završava u plaču, ali ne svom.

Šta bi rekao Nušić? Ništa! Bavio bi se malim čovekom, u kome je tragika njegove egzistencije i komika vlasti koja se u toj egzistenciji ogleda mnogo bolje nego na portalima, naslovnim stranama, panelima, demonstracijama i mitinzima. Evo kako bi to, neka mi oprosti veliki Ben Akiba, bilo. Srbin Stanoje, večiti azilant i pesnik u pokušaju, prodaje viršle ispred redakcije „Šarli ebdoa“. Staje automobil s crnpurastim nervoznim momcima i on instinktom rođenog trgovca odmah sve shvata i u kifle stavlja dve pileće viršle, čekajući očekivano izjašnjenje o prilogu: senf, kečap, čili… Ali kad oni izvade prangije, vidi da je vrag odneo šalu i da nisu došli da jedu viršle koje kupuje ispod ruke od zemljaka iz Smedereva, koji radi u fabrici i krade svakog dana po kilo-dva. Odmah im naziva selam-alejkum (govoriti jezikom kupca – prva lekcija iz knjige Mojih prvih milion evra), oni nervozno klimnu i prođu. Veseli Stanoje vidi da će tu da bude više žrtava nego na prosečnoj srpskoj svadbi u Smederevu, pa vata prvi ćošak. Taman on herojski zaleže, kad pripuca, a onda je sve bilo kako i novine pišu i televizija slika. Stanoja par dana kasnije viđamo na protestnoj šetnji s natpisom Je suis Charlie, kako drži podruku Angelu Merkel i na uvo joj priča da je njegova nova zbirka posvećena slobodarskim tradicijama Evropske unije, „slobodi govora i crtanja“, u džep joj gura još od mastila vlažnu poemu O Charli, lučo nad lučama i tek upola glasa napominje da mu šurak još nema radnu dozvolu u Frankfurtu, a da Dojče banka nije još odgovorila na njegovu molbu za kredit za proširenje biznisa ili nisu pročitali njegov genijalni elaborat; Evropa je kao viršla, svako se đubre u nju meće, a svi je vole. Posle nekoliko dana Stanoja vidimo kako od jednog hodže iz Novog Pazara kupuje ispod ruke pet hiljada komada primeraka „Šarli ebdoa“ s Muhamedom (i suzom u oku i na obrazu) na naslovnoj strani, pa ih posle po duplo većoj ceni krčmi na ulici. Sledeća scena je veče u malom pariskom stanu, žena ga grdi da je propalica i zgubidan jer nije turio prozore na narandžastu kuću u selu u stilu pomoravsko-gastarbajterskog-art-dekoa, a on joj kaže, ne odvajajući pogled od televizora, napet u iščekivanju da ugleda sebe u vestima: „Jebali te, ženo, prozori, i selo, i svadba tvoje sestričine, vidiš da je sloboda ugrožena!“ Slika i prilika malog čoveka i „velike“ Evrope. Kao srpski vašar; svako se trudi da nekome uvali neki škart a da ne zajebe sebe, ali bude često i ovo drugo.

Ovu priču Nušić, kao i skromni spisateljski talenat pisca ovih redova, ne bi morali da krive u karikaturu, sve je već krivo i iskrivljeno dovoljno da nam ni vratovi neće dugo biti pravi. O krivim Drinama (Mekama i Medinama i Emiratima, bez „Er“) i Beogradu na vodi, ne bih na ovom mestu. Zbog gorepomenutih ugroženih sloboda, da ne pođe nešto po zlu, pošto po dobru sigurno neće.

Ko će se posle svega toga sećati „nekih karikatura“ (šta ono beše u Švedskoj, ako se ne varam, s karikaturama proroka Muhameda, pre petnaestak godina?) osim onih koji će povremeno odlaziti na groblje ili onih koji su davno shvatili „ta na groblju na golemu, ta uvek smo mi na njemu“ (Čika Jova Zmaj). Zato je Je suis Charlie univerzalna formula i mantra neslobode unipolarnog sveta i vrednosti koje ne vrednuju i ne poštuju ništa, pa ni satiru. Toliko.

 

 

 

SMRT JE JEDNOSTAVAN DOGAĐAJ

Zmija što opasuje more doista je more,
ponovljeno veslo Jasonovo,
mladi Sigurdov mač.
U vremenu će se održati
samo stvari koje ne behu od vremena.

„Večnosti“ – H. L. Borhes

Umro je moj drug Pajo – Milenko Pajić, 16. januara 2015, tiho kako je živeo, bez bola. Samo je život razmenio za smrt. Pisci ne umiru bolno, književnost je „sveto tlo bola“, sve drugo je manje. Sve drugo je manje bitno. Jovan Skerlić je rekao za Aleksu Šantića: „Njegova domovina je mali napaćeni čovek.“ Pisac je mali čovek velike patnje, u delu se to često ne vidi, jer je knjiga biser koji unutrašnja muka – školjke ili pisca, kao da ima razlike u pogledu zatvorenosti – donese na svet („Biser je bolest za školjku“ – kaže jedan pesnik, ne sećam se koji).  Sada mogu da odahnu svi oni koji su mu se tajno divili i svi oni koji su ga, takođe tajno, mrzeli i pokušavali da ga skrajnu jer je previše za današnje prilike svedočio talenat i ideju da je umetničko delo igra i da time ne gubi na ozbiljnosti, naprotiv. I zaista, ko će sada u srpskoj i bilo kojoj drugoj književnosti napisati odličan roman na osnovu fotografije na kojoj Merilin Monro čita Uliksa Džemsa Džojsa. Knjiga se zove upravo tako – Merilin čita Uliksa. Hoće li ko uopšte primetiti taj detalj na slici, ili će gledati u noge i dekolte besmrtne platinaste dive, kako nas mediji danas uče o važnosti detalja na slikama i u životu. Ili, da li će se neko baviti velikim pesnikom kao Pajić Lazom Kostićem, pišući trotomnu sagu (Pričina i Druga knjiga pričina, Ženidba i agonija), fikciju stvarniju od stvarnosti, stvarnost čiji je poetski i književni identitet veći i zanimljiviji od banalnih fakata književnih istoričara. Hoće li neko naći snage da objavljuje Bilten autora, danas kada elektronski mediji dozvoljavaju sve moguće igrarije i ne mora da se štampa na šapirografu i šalje poštom iz, tada i sada, zaboravljene varošice Lučane (Lučanije – toponomastički borhesovski citat Milenka Pajića), kao što je Pajić radio skraja sedamdesetih godina sada već prošlog veka. Književnost više ne pripada autorima, niti oni pripadaju njoj, književno delo je utočište za one koji ne mogu da stvore drugi, istinskiji identitet. Njegova knjiga Put u Vavilon bila je bukvar srpske postmoderne književnosti, oni koji su je minuciozno čitali i trudili se da najviše liče na nju, najmanje su je spominjali. Ko će danas pisati oneiričke dnevnike, ko će svojim delom dizati Borhesu spomenik ne stideći se to da napomene? Ko će stvarati originalne kolaže, pisati/crtati Mapu Delta sveta, Priče od prozirnog vazduha, zarobiti Glečer u mreži? Pajić je bio konceptualista, pisac, čovek koji je voleo književnost više nego sebe, prostor delotvornosti i inspiracije njegovog umetničkog koncepta bio je kosmos umetničkog dela, njegovi široki putevi i mali zaumni sokaci u kojima je pronalazio svoje snove i u kojima su njegovi snovi pronalazili njega, Borhesa, Kafku, slikare i pisce, bezimene prijatelje i nebitne neprijatelje.

U jednom francuskom romanu (davno sam ga pročitao, ne mogu da se setim kojem, nije me sramota da priznam) naveden je epitaf: „Ovde leži opat Pinjol, nije bio ništa, pa čak ni akademik.“ Milenkov epitaf mogao bi da glasi: „Nisam dobio nagrade koje sam zasluživao, jer nagrade nisu zaslužile mene.“ Dobio je, istini za volju, mnoge nagrade, ali ga je zaobišla NIN-ova, ili su ga samo pokrile surevnjivosti kolega, manjak hrabrosti i višak sujete. Ali, kao što rekoh, ta nagrada je više zasluživala njega nego on nju. U holu Francuske akademije nauka nalaze se biste akademika, naspram njih je bista Fransoa Mari Arua, poznatijeg kao Volter. Ispod njegovog bronzanog poprsja piše: „Tvojoj slavi ne nedostaje ništa, našoj slavi nedostaješ ti – Akademija“. Volter nikada nije bio akademik, i to mu nije smetalo da bude jedan od najuticajnijih autora, koji je inspirisao Ničea, Viktora Igoa, Markiza de Sada, Tomasa Pejna… Možda nije za poređenje, ali je činjenica da poslednje dve decenije dvadesetog veka ne možemo da rekonstruišemo bez Milenka Pajića i njegovog uticaja, ko želi da ga prizna, ko se ne stidi da ga vidi.

Knjiga Jednostavni događaji izašla je 1982. godine. Jednom prilikom me je Pajo pozvao i zamolio da napišem tekst o toj knjizi, jer mu je hteo da objavi knjigu sastavljenu od tekstova pisaca koji bi posle trideset godina rekli nešto o toj knjizi. Napomenuo sam da nisam baš pravi savremenik te knjige, jer sam tada imao samo četrnaest godina i čitao sam je nekoliko godina kasnije, kao neku vrstu nezaobilazne literature. „To nema veze“ – rekao je. – „Ako je uticala na tebe, napiši neki red.“ Pošto jeste uticala, napisao sam. Nije mi bilo teško, nisam se stideo da priznam. Budući da knjiga u kojoj je trebalo da budu svi ti tekstovi, i moj, naravno, do danas nije izašla, objavljujem ga ovde, za sećanje i spomen.

JEDNOSTAVNA UZVIŠENOST ŽIVOTA

 Svakom piscu je teško ili skoro nemoguće da bude pametniji od svoje knjige, o životu da ne pričamo. Književnost nije sredstvo, ideologija koja želi da sebi podredi svet, književnost je svet isponova stvoren, koji može da liči, da svedoči, beleži, ovekoveči, zaintrigira, zablentavi, uzvisi i unizi istovremeno… Da bude nastavak ili pretpostavka života na teškom putu do Jeste. Sve to je još teže rekonstruisati u naknadnoj pameti, koja mora da prizna da knjige imaju svoje puteve i da smo nekada bili malo hrabri ili smo mnogo verovali – ili obadvoje istovremeno – ili smo samo videli drugačije i mislili o drugim stvarima, pa nam je sada još teže što nam je tako kako nam jeste. Bela Hamvaš je napisao verovatno najveći roman dvadesetog veka u Evropi – grandiozni Karneval, koji do danas nema prave tumače, a bogami ni istinske čitaoce. Hamvaševi kasniji prevodioci i tumači našli su jednu zabelešku gde imaginacija pisca zamišlja sliku u kojoj mađarski centralni komitet čita Karneval. Kakva bi bila istorija Istočne ili čitave Evrope da je bilo tako? Da je, na primer, u isto vreme do maršala Žukova, dok u Sofiji nestrpljivo čeka da napadne Jugoslaviju, stigla narečena knjiga. Nebesa bi se otvorila nad mapama napada, a general bi shvatio da je samo čestica u kosmičkom vrtlogu, koji, zbog odanosti komunističkoj ideologiji, ne bi mogao da imenuje Božjim imenom.

Sklon sam da zamišljam kako bi izgledala sudbina Jugoslavije da su tadašnji političari 1982. godine čitali prevratničke Jednostavne događaje Milenka Pajića. Ne u smislu jačanja posustale revolucije, nego u smislu jačanja imaginacije života, koji smo zaboravili gledajući uzvišeno u himeru iza koje se krilo veliko Ništa, povlačeći konce iluzije kao Čarobnjak iz Oza Frenka Bauma. Da li bismo shvatili da su u malim detaljima velike sudbine, a da karnevalska celina takozvane društvene stvarnosti sadrži veoma malo (ili nimalo!) od ideje smisla? Zato su Jednostavni događaji – „mala-velika knjiga“. Mala po obimu, velika po značaju. Zato što su sve ideje na ovim prostorima koje su bile dovoljno jake i originalne da stvore novi pogled, drugost koja je moguća (ne revolucionarna, nego moguća), imale snagu i intenzitet praznika. Daleko od toga da je Milenko Pajić stvorio „kosmički vrtlog“; to mu i nije bio cilj. Dovoljno je što je ukazao na jedan važniji kosmos; mikrokosmos malih stvari i njihovih areala, rituala života koji oko sebe stvaraju jednostavni (i jedini) smisao. A još važnije je da je posustaloj književnoj sceni pokazao da su velike istorijske priče i tlapnje, posustali mitovi, ocvali ideološki zanosi i parapolitička retorika odavno prestali da budu književne teme, postajući istorijski balast i univerzalno sklonište za netalentovane pisce i ideološke higijeničare.

Svet je nagomilano skladište stvari i sekvenci koje je trebalo ulančati novom pričom, odnosno trebalo je povezati intimne priče, katalogizovati ih (kako bi to rekao H. L. Borhes, uvek sruke Pajićevoj književnoj generaciji) po srodnosti, jedinstvenoj unutrašnjoj pulsaciji, koja ih ne svrstava u sistem, već stvara sistem po sebi. Sistem nevažne važnosti i uzvišene običnosti, koji nikada neće napustiti umetničku imaginaciju i postati ideološka konstrukcija. Nije da nije bilo pokušaja, ali sve ono što simbolizuju Jednostavni događaji nije se, nekako, dalo.

I, kada sam počeo s imaginacijom, red je da s njom i završim. Zamislite nekog ovdašnjeg lidera, savremenika ovog teksta, birokratu i posvećenika orijentalnog (para)političkog korporativizma ovdašnjeg, kako čita Jednostavne događaje. Možete li sebi da predstavite razmere razočaranja i zabune kada otkriju da u ovoj knjizi nema Evrope, a sve je Evropa, nema zavere, a sve je prevratničko, nema novca, a sve je valuta sačinjena od snova, nema primitivizma, niskih instinkata, vašara… Postoje samo život, jedan jedini, i umetnost i imaginacija neophodne da ovo prvo postoji, ne u „svoj svojoj punoći“, nego jednostavno (kao Jednostavni događaji). „Do jednostavnosti treba narasti“ (Gogolj). Milenko Pajić je pokazao jedan od mogućih puteva, dosta od njega.

U Beogradu, 8. 3. 2013.

POTRAGA ZA DRUŠTVENIM I KNJIŽEVNIM VREDNOSTIMA

( Nagrade i komentari II – Ninova nagrada; Osamdesete, Devedesete, Kraj…)

 

Možda ćemo u književnosti dospeti dotle da će pisci biti plaćeni u onoj meri u kojoj nešto prećute. Govoreći sasvim ozbilјno, ne odnosi li se to mnogo pre na svaki razgovor i aktivnost? Za vrednost nije presudno ono što je iznad zemlјe, nego ono što je ispod nje. Iza svakog govora koji nešto vredi nalazi se još vrednije ćutanje. Nemost je duboka kao vekovečnost; govor je plitak kao vreme. Čudno? Jaoj dobu i jaoj čoveku ako zaborave ovu drevnu istinu.

  Glupo brblјanje ne govori o tome šta se stvarno zbilo, nego samo o tome šta je propušteno da se učini i šta nije uspelo. Glupa istorija (koja nije ništa drugo do manje–više skraćeni oblik ovog jadnog uverenja u pisanoj formi) malo toga zna što bi vredelo znati.

 Tomas Karlajl

Ako je postojala nezaobilazna veza između društvene stvarnosti i književnih dela koja tu i takvu stvarnost prikazuju i elementarizuju u književnom obliku, sa više ili manje epigonskim odnosom prema aktuelnoj vlasti (u prvim decenijama NIN-ove nagrade to se, na neki način, podrazumevalo pa i nije toliko bilo često osim u okvirima pravila nacionalne simetrije i u delima ideologa i korifeja komunizma – u tome počiva jedan od osnovnih paradoksa) onda se zasigurno može tvrditi da je pretposlednje decenije dvadesetog veka ta relacija dobila na intenzitetu. Ne samo da je roman bio neka vrsta ventila kroz koji se oslobađala energija upravljena protiv još uvek jakog i rigidnog totalitarnog sistema, nego je taj odnos (uz nezobilazne naznake i doze alegorijskog i metaforičnog odnosa prema stvarnosti) postao neka vrsta kvalitativnog i procenjivačkog pravila (sa svim do sada navedenim pravilima koja su se potvrdila i nametnula u pedesetogodišnjoj istoriji ove nagrade) koja je u zapećak bacila čak i inovativne i (post)moderne procese u srpskom (jugoslovenskom)  romanu. Na taj, možda najnesrećniji, način je postvarena već pomenuta privilegovanost romana kao žanra, ostavivši otvorenim mnoštvo fundamentalnih pitanja vezanih za definisanost književnih nagrada uopšte u okviru naše književne i društvene panorame. Kao, na primer, večnu dilemu o svrsishodnosti nagrađivanja ili o tome da li nagrade treba da podstiču pisce ili da budu predmet kuloarskih ili klanovskih svađa i mrzančenja ili, na drugoj strani, ustanovljavanja novih vrednosnih skala… U svakom slučaju mimikrija nagrada, kao neke vrste državnih subvencija se održala do danas sa manjim varijacijama kada su ulogu državnog aparata preuzimali moćni izdavači u reklamne i afirmativne svrhe. Na primeru nekolicine knjiga iz poslednjih decenija i tumačenja nagrađenih dela mogu se veoma lako ilustrovati dve dominantne teze; prva o romanu kao o dozimetru društvenih i istorijskih istina o procesima i pojavama o kojima se u društvu do tada ćutalo i druga, koja oslikava često nemušte kvalitaivne kompromise sa modernošću kao imperativnim odnosom prema književnoj produkciji ili prečici između ogoromnih subjektivnih i egocentričnih vizija članova žirija o sebi samima.

 istina kao tema, „objektivnost“ kao način

 Stav koji od autora romana zahteva izvesnu dozu istorijske i etičke odgovornosti kreće se tankom linijom između javnog suda i šireg stava javnosti o nekoj knjizi i kritičkog suda. Obično se ta granična linija pretvara u nepremostivi jaz dok je često (u osamdestim godinam posebno) utapana u horskim orkestracijama.

Roman o sukobima unutar etničkih i nacionalnih različitosti balkanskih naroda i posrnuću srpske građanske klase prožete protivurečnostima i solipsizmom; Prijatelji – Slobodana Selenića (NIN-ova nagrada za 1980.) poklapa se (za ovog pisca i većinu njegovih dela je to više nego karakteristično) sa kulminacijom šiptarskog revolucionarnog separatizma na Kosovu početkom osamdestih godina. On uspeva da na književno uspešan način rasklopi neke dominatne teme i prelomne trenutke srpskog nacionalnog magnovenja i anticipira buduće smernice srpske istorije i srpske istorijske sudbine. Postavljajući jednu građansku srpsku porodicu, odn. njeno istorijsko trajanje (prva polovina dvadesetog veka) i sudbinski kontinuitet, u središte romana, Selenić dobro markira karakterologiju posleratnog političkog i represivnog sistema i duh vremena ali, u isto vreme, ostavlja sve to dobro upakovano u književno održivu i zanimljivu priču ostavljajući osnovna značenja izvan teksta, zatvarajući puteve koji, u političkom i stvarnosno – polemičkom aspektu, mogu da se izliju izvan granica romana.

Sličan slučaj je i sa tetralogijom Antonija Isakovića koji za drugu knjigu Tren 2 (knjigu o stradanju ljudi koji su se opredelili (ili su opredeljeni – nabeđeni) za rezoluciju inforbiroa) dobija nagradu 1982. Nesumnjivi su kvaliteti Isakovića kao pripovedača u svojoj generaciji srpske proze, koja nastaje posle pedesetih godina ali tlapiti temu koja je prošla skoro sve faze nacionalne i političke katarze ne predstavlja književni izazov prve vrste pogotovu ako se zna da je Antonije Isaković računao na političku aktuelnost i njenu književnu atraktivnost jer 1992. objavljuje knjigu Tren 3 (Miran zločin) u kojoj se bavi nacionalnim i političkim frustracijama srpskog naroda u zajedničkoj jugoslovenskoj državi dok 1995. objavljuje Tren 4 (Gospodar i sluge – nagrada Meša Selimović) u vremenu kada su, nacionalnom mimikrijom „status quo“ jednopartijskog totalitarizma, generacije – koje, uzgred budi rečeno, ne pamte neimenovanog junaka romana; operetsku ličnost koja je skoro pola veka vladao jugoslovenskim narodima – iskasapljene ratom, sankcijama i marginalizovanjem u odnosu na opštecivilizacijske vrednosti. Još je važno napomenuti da bi pomenuti romani u žanrovskom smislu bili veoma diskutabilni da krajem dvadesetog veka žanrovska isključivost nije malo olabavila. Da li bi se šta promenilo da su kojim slučajem knjige objavljene obrnutim redosledom. Verujem da bi, ali kao to izvesti kada je sa ove distance više nego jasno da su i protivnici i vlastodršci bili vezani istim korenskim sistemom sa čijim nestankom su, i jedni i drugi, bili prepušteni uvenuću. Možda bi mi maliciozniji čitaoci na ovom mestu zamerili na vanknjiževnim razlozima i vrednovanjima ali ja samo pokušavam da pratim već formiran kontinuitet nagrađivanja i vrednovanja ove, još uvek, najpoznatije i najcenjenije književne nagrade. A kako drugačije najdirektnije ilustrovati tezu da sve sve prvo desi u književnosti a posle i u stvarnosti ili da se sve ono što se desilo izživljava, bez prave katarze, upravo u književnosti.

Na sličan način je verovatno razmišljao i Vidosav Stevanović kada je pisao roman Testament nagrađen NIN-ovom nagradom 1986. U kome na originalan i, u kontesktu nasleđa stvarnosne proze i svojih prethodnih knjiga, prepoznatljiv način preispituje tokove nacionalne istorije i nacionalnog mentaliteta, traganjem za čvornim tačkama i raskršćima na kojima se najbolje vide suštinske različitosti ali i osobenosti delikatne hronologije i jake semantičke unutarnje povezanosti svih 52 bdenja od kojih je sastavljen roman. Mitska i književna parabola o sudbini srpskog naroda, pogrešno pročitana i još pogrešnije shvaćena, uspešno se uklopila u društveno – politička strujanja i ishitrenu i euforičnu sliku Srbije posle „osme sednice.“ U ovu sliku se bitnije ne uklapa roman Voje Čolanovića – Zebnja na rasklapanje (NIN – ova nagrada 1987), iako po svojoj crnohumornoj perspektivi i alegorijskim dometima umnogome nadilazi primarnu sliku, koja računa na najneposredniju (ideološko-nacionalnu) komunikaciju sa čitaocima. Kao i roman Dubravke Ugrešić (poznatija po veoma dobrom romanu U raljama života, odnosno po antologijskom TV filmu; Štefica Cvek – U raljama života, snimljenom po tom romanu) – Forsiranje romana reke, koji je najbolja i najsarkastičnija kritika društvenih i književnih moda, žirija i žanrovski-ideoloških insistiranja i nacionalnih “posebnosti” unutar tog strogo kontrolisanog sistema „vrednosti“. Veoma mi je žao što pomenuti roman Dubravke Ugrešić nije zaslužio mesto koje mu pripada, van konteskta nagrada i precenjivanja, jer je lakoća pisanja i vrlo originalna i zanimljiva komunikativnost teme su nešto što, u prozi koja se piše na ovim prostorima, još uvek predstavlja kuriozitet, verovatno zbog toga što pisac ne želi da bude „prepametni“(ne „sveznajući“) pripovedač, da nije tako verovatno ni Svetislav Basara od takvog principa ne bi napravio manir. Forsiranje romana reke je kasno napisan i pogrešno pročitan roman, iako… rat je bio već pred vratima.

 otvaranje (post)modernog diskursa

 Dodeljivanju nagrade za književno delo koje je anticipiralo (ili mu već pripada) aktuelni i moderni književni trend (Setimo se nagrađenih romana Radovana Konstatinovića, Borislava Pekića, Danila Kiša…) verovatno je verovatno je najviše doprinela  NIN-ova nagrade Miloradu Paviću za roman; Hazarski rečnik (1984.). Takav pomak razrešava analitičku i često loše postavljenu dilemu da li treba nagraditi delo ili pisca. Mislim  da je poslednja tvrdnja održiva u kontekstu dela jer fenomenologija Hazarskog rečnika umnogome nadilazi okvire nagrade, samim tim što predstavlja neku vrstu (tadašnjeg) mondenskog i inovativnog trenda u književnosti; u isto vreme pravi put i stranputicu. Naravno da je moguće jasnije opredeljenje između dva puta u odnosu na krajnju realizaciju dela direktno zavisno od mere talenta. Tako da teza da se; „do Hazaraskog rečnika pisalo na jedan način a posle njega na drugi“, ne stoji kao aksiom nego pre kao neka vrsta dileme, koja će u poslednjoj deceniji dvadesetog veka postati jedna od ključnih oko koje će da se, u procenjivanju i tumačenju, lome koplja i koja će, posredno, izazavati sukobe koji su se samopromovisali kao poetički i principijelni, iako u biti predstavljaju nešto sasvim drugo. Tim putem se, na primeru ove nagrade i principa nagrađivanja, mogu veoma dobro sagledati strujanja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Bar što se poetike i talenta tiče.

 tumaranje u mraku

 Bilo bi za očekivati da kraj veka u trajanju „NIN“-ove nagrade za roman predstavlja neku vrstu kvalitaivne kulminacije i sublimata prethodnih četrdeset godina, ali nije baš sve tako. Sve krize, ćorsokaci i duioze ove nagrade su se kontinuirano i problemski stekli u poslednjih deset godina dvadesetog veka. Dve dominantne teze su bitno uticale na formiranje slike o ovoj nagradi u poslednjih deset godina. Jedna je teza o „kraju istorije“ a druga je ona koja se na prvu nadovezuje u kontekstu zapadnjačkog pozitivizma i tekovina druge moderne; teza o kraju romana. Ali bez obzira koliko ova druga teza imala svoj stvarnosni i kreativni komentar u okvirima srpske književne produkcije u poslednjoj deceniji utoliko je žiri NIN-ove nagrade tumačio po samo sebi znanim uzusima i kvalitativnim aspektima u procenjivanju i tumačenju dela. Jedno vreme je prihvatao njenu poetičko – ideološki instruiranu superiornost dok je, verovatno želeći da vrati književnu i romanesknu vitalnost nagradi, kasnije poricao u vrednosnim i značenjskim uopštavanjima. No možda značajniji od uticaja pomenutih fakata je onaj koji se može nazvati „smena generacija.“ Plejada pisaca koja je obeležila nekoliko prethodnih decenija polako je ulazila u kreativnu i životnu remisiju, dok su se neki svojom smrću preselili u istorijske anale srpske književnosti.

 generacija i degeneracija

 Generacija koja je po logici stvari trebala da ih smeni na tom mestu ostala je zarobljena poetičkom „posebnošću“ i intelektualnom samodopadljivošću koje je tu generaciju, okupljenu oko časopisa Književna reč,  promovisala krajem osamdesetih godina putem srpske varijante postmoderne i sintagme; „mlada srpska književnost.“ Sa aspekta skoro trodecenijske distance može se zaključiti da je pomenuta sintagma bila neka vrsta kobi za mnoge pripadnike te generacije jer do dana današnjeg ih tumače njom i putem nje, iako neki od autentičnih predstavnika imaju više od šezdeset godina. Zašto ta generacija „kišovske (aleksandrijske) književne paradigme“ nije uspela da dosegne očekivano mesto u okvirima književne produkcije u čemu se sastoji kreativni ćorsokak generacije, koja je tako euforično i prevratnički stupila na scenu, pogotovu danas kada nova generacija pisaca, putem problemskih i ikonoboračkih refleksija, već uveliko „raščišćava“ prostor za sebe. Verovatno je jedan od osnovnih razloga u tome da su isuviše olako shvatili tezu o klasičnom romanu i njegovoj večitoj vitalnosti i otpornosti na književne i vremenske uticaje. Zatvorenost unutar poetičkog kanona je od njihovih dela napravila neprobojnu zavesu nesposobnu da kroz sebe propusti druge kreativne uticaje i koju je neka nova stihija vremena mogla samo iz korena da iščupa i odnese. Neka vrsta kompromisa je ipak bila neophodna jer dovoljno je pogledati savremenu evropsku i svetsku  nagrađenu i posebno apostrofiranu produkciju i videti da se čitava svetska književnost vraća nekim tradicionalnim ishodištima u pisanju uz izvestan kreativni i problemski odnos prema romanesknoj i pripovedačkoj tradiciji. Pa zar nije i jedan od najeklatantnijih predstavnika pomenute generacije; David Albahari u svojoj knjizi Mamac (NIN-ova nagrada za 1998.) u postmodernističku oblandu upakovao jednu krajnje klasičnu i „običnu“ priču (iako, kad smo već kod toga, verujem da se Albahariju desilo ono što sam u jednom od prethodnih tekstova nazvao „naknadana zahvalnost“ jer smatram da je njegova najbolja knjiga Sudija Dimitirjević za koju, na žalost, nije dobio nagradu).

No da se vratimo počecima pomenuta decenije. Knjiga Radoslava Petkovića; Sudbina i komentari (NIN-ova nagrada za 1993.) je upravo dokazala da je mera poetičke posebnosti ustvari mera talenta i da poetički aspekti druge moderne mogu biti ietakako kreativno upotrebljeni i ukomponovani u romanesknu fabulu i žanr. To je bio, očigledno, presedan koji je mogao da vrati kvalitativni identitet i inovativnost ovoj nagradi jer osim toga što je pružila jedan drugačiji pogled na to šta bi roman na kraju dvadesetog veka trebao (i mogao) da bude, ona se umnogome nadogradila na klasične istočnike srpske književnosti pružajući u moru citata i njihov novi književni komentar i oblik što nije zanemarljivo, naprotiv. Time bi trebala da se pozabavi grupa pisaca koja je, pre nego što je ovladala osnovnim zanatskim veštinama pisanja, sebe već ambiciozno svrstala u „generaciju.“ Ali već sledeće godine žiri pravi novo „iznenađenje“ dodeljujući nagradu Vladimiru Arsenijeviću za roman – prvenac U potpalublju. Možda ovu odluku treba posmatrati i funkcionalno i fenomenološki. Jedna od tajni legaliteta odluka NIN-ovog žirija počiva u minucioznom i simptomatičnom formiranju užeg izbora jer čak i površan pogled na „uže izbore“ u toku poslednje decenije navodi na zaključak da se izraziti favorit prepoznaje odmah tako da odluka dobija neprikosnoveni legalitet. To se desilo i u slučaju Potpalublja kada su se u užem izboru našli Milovan Đilas i Vuk Drašković, tako da je odluka da se nagrada dodeli mladom piscu bili čak i simpatična. Kao što je i detinje simpatična i naivna namera književnih tumača da se dodvore evropskoj javnosti knjigom, koja sa aspekta građanske uljudnosti i poželjne anacionalnosti nudi književnu katarzu i „objektivan“ prikaz pozadine (sic!) građanskog rata na prostorima bivše SFRJ. No bez obzira na sve radi se o „tanušnoj“ knjizi, kojoj se možda ne može osporiti dobra namera, izvestan stepen originalnosti ali ni loša realizacija, koja vrvi od pripovedačkih proizvoljnosti, bitničkih refleksija i (pseduo)urbanih manira. Naravno, da sve to nije moglo sprečiti da se knjiga prevede na preko dvadeset jezika za razliku od svog prethodnika; romana Sudbina i komentari koji je preveden na tek nekoliko evropskih jezika. Napokon je nađen ključ tajne ezoterijske formule kojom je ponuđeno Evropi i svetu štivo koje želi i hoće da čita jer očigledno da u delima Andrića, Crnjanskog, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišme… nema onih željenih i očekivanih „istina“ kojima vrvi Arsenijevićeva knjiga. Eto, ko kaže da je Evropa nesklona srpskoj književnosti. Sa Arsenijevićem na scenu stupa generacija pisaca koja tlapi sličan manir u samoljubivoj želji da se dopadne svetu bar u upola manjoj meri koliko se tom istom svetu „ružni, prljavi i zli“ Srbi ne dopadaju.

 ćorsokaci žanra

 Da nije tačna teza da NIN-ov žiri ne zna šta je „prava“ književnost dokazuje pokušaj da se nagradi vrati poljuljani legitimitet putem dodeljivanja nagrada, izvan očekivanog modela vrednosvanja, dvema knjigama; Fajrontu u Grgetengu – Danila Nikolića (1998.) i Karakteristici – Maksimilijana Erenrajha Ostojića (1999.). Prva knjiga naginje klasičnom  romanu i priči o „izgubljenoj generaciji,“ koja u kasnijim preispitivanjima shvata i uviđa sopstevne stranputice i ćorsokake, na isti način kao žiri koji se par godina ranije nije setio da Danilu Nikoliću da nagradu za Kraljicu zabave. Iskreno, ne verujem, budući da se radi o piscu starije generacije da su pedagoški strpljivo čekali da napiše bolje delo. Što se Ostojićeve knjige tiče pitanje; „da li je to, zaista, roman“ čak i izvan (post)modernog diskursa i već pomenutog “olabavljivanja” žanrovske isključivosti, neminovno se nameće. Ne dovodim na ovom mestu u pitanje sam kvalitet rukopisa pomenutog pisca niti temu kojom se bavi ali smatram da nije roman sve što se složi u korice knjige i poveže zajedničkim likom ili dominatnom opsesijom ličnog kukavičluka i straha što je slučaj sa ovom knjigom.

Poseban kuriozitet predstavlja knjiga jednog od najtalentovanijih pisaca tada mlađe generacije Gorana Petrovića koji je za knjigu; Sitničarnica kod srećne ruke dobio napokon davno zasluženu nagradu (2000). Nesumnjivo da se radi o piscu velikih kvaliteta, koji je u svakoj dosadašnjoj knjizi pravio iskorak napred u pravcu boljeg, zanimljivijeg i zrelijeg pisma i stila, ali koji u ovoj poslednjoj knjizi nije uspeo da prevaziđe primat „knjiškog“ znanja nad stvarnosnim i životnim aspektom romana kao književnog “vrha”. Sitničarnica jeste filigrantska knjiga za književne sladokusce ali, nažalost, samo to jer su svi ostali nivoi komunikatvnosti zatvoreni nepotrebnom deskripcijom i akribijskim meandriranjem, koje u mnogim delovima postaje samo sebi svrha. Do skora sam bio zagovornik teze da je možda bolje što Goran Petrović nije dobio nagradu za prethodnu knjigu Opsada crkve Svetog Spasa jer nas posle nje očekuje pravo otkrovenje, sada više ne mislim tako. No pred Petrovićem su tek dobre knjige a „usluga“ žirija će biti samo jedna stavka u bogatoj biobibliografiji ovog pisca, koja će više da govori o dodeliteljima nagrade nego o piscu samom a to je, kako izgleda, jedino nepromenljivo pravilo svih žirija a NIN-ovog posebno.

 polako ka kraju – smisla

 I šta reći na kraju da već nije rečeno? Prva decenija dvadesetiiprvog veka je pokušaj revitalizacije starih obrazaca, sa promenljivim uspehom, i traženja novih, bez uspeha. Može se reći da je sve ono što je navedeno u prvom i drugom delu ovog teksta primenjeno na odluke i izbor laureata ali ne verujem da će neka od knjiga „ostati“ u istom intenzitetu i trajanju na način na koji je proglašena najboljim romanom za proteklu godinu. Ne bih se bavio svakom knjigom ponaosob ali mogu da kažem da kontinuitet nije potvrdio i nadogradio kvalitet. Mada je simptomatično da istorijske teme, autorefleksivna proza i širi kontekst (više odjek) svetske književnosti značajno utiče na produkciju. Naime, prošlogodišnji pobednik Goran Gocić sa romanom Tai pokazao je inovativnost u tematskom smislu pa i, u neku ruku, u postupku pripovedanja. Nedovoljno dobro ali dovoljno drugačije da bude zanimljivo, osvežavajuće pre svega. Nisam siguran da će to „osveženje“ da donese neku vrstu nove fokusiranosti srpskom romanu ili da promeni tegobne tlapnje „mrčenja artije“ i nagomilavanje romana srpskih romanopisaca; onih koji misle da to jesu i onih koji još ne znaju da to nisu. Mislim da „angažovanost“ srpskih pisaca nije ideološki sužena koliko je oportunistički projektovana. U budućnosti ćemo imati romane tanke i jeftine istoriografske i sladunjavo egzotične priče o (ne)mogućnostima života i življenja ali odgovora (ni pokušaja) neće biti. Zastupnici kvaliteta nisu više individue nego kolektivitet, „privredni subjekt“, izdavačka kuća sa svojim „trudom“, koji zaslužuje pominjanje i čašćavanje nagradom. Aksiološke praznine su bunari skapavanja i nestajanja romana kao žanra i pisca kao intelektualca, kritičara i savesti modernog sveta. U vremenu prepunom odgovora neće biti nikoga da postavi pravo pitanje a to je jedna od glavnih datosti i zadatosti književnosti koja računa na intelekt a ne na zabavljačka poslepodneva dokonih usedelica. Ili kikotavu političku i vašarsku estradu (malo)umnih znalaca svega i svačega. Ne verujem da će se nešto promeniti, ako nismo stigli do kraja vremena stigli smo da kraja smisla. Početka doba intelektualnih akvizitera u čijoj su službi napokon i pisci. Ne verujete? Ajde da vidimo ishod ovogodišnjeg glasanja? Koji će izdavač dobiti nagradu, da li će u glasanju i vrednovanju da bude zaobiđen neki od „kvalitativnih“ principa naveden u ovom ili prethodnom tekstu? Voleo bi da se varam, to mi je uvek draže nego da budem prevaren. Instikt mi govori da će biti ovo drugo, ništa novo za mene koji mislim da sam pametan a ni za one druge koji su uvereni da sam glup, kao i za ceo narod, uostalom.

 kraj, ako ga ima

 Možda bi na kraju ipak trebao da odgovorim zašto me je sve ovo toliko zabolelo ili zaintrigiralo da napišem tekst o nagaradam znajući, istovremeno, da ništa ne mogu da promenim i da me kritika neće preporučiti nedodirljivom kritičarskom panteonu svetaca zastupnika kvaliteta. Nisam siguran da bi to i voleo, značajnije mi je da budem preporučen (i isporučen) istini. Zato jer sam pre svega čitalac, knjiga je moja prva i verovatno poslednja ljubav. Ne znam da li mi je književnost više dala ili uzela. Ali još uvek smatram da je čitanje i pisanje oblik lične-intimne molitve, tako dolazimo do Boga a i on do nas. Treba samo imati vere, a to je ono čega u savremenom svetu najmanje ima.  Ali, možda pravih odgovora i nema ili je jedini pravi u tekstu Dajane Revič u tekstu u magazinu Forbs od pre par godina. Doduše tiče se Amerike ali zaista važi za sve:

 

Zašto je važno da li književna kultura u Americi umire? Važno je zato što sposobnost da se čitaju zahtjevne knjige pomaže da se kod čovjeka razvije nezavisno mišljenje. Čitanje podstiče način razmišljanja koje nije proizvod masovnih medija. Ono čoveku daje sposobnost da razmišlja sam za sebe, sposobnost da uvažava različita mišljenja i da pogled na svet ne kreira pomoću holivudskih filmova.

Književna kultura je posljednji bastion individualiste. Naše društvo, naša kultura, pa čak i naša ekonomija zavise od toga da li ćemo sačuvati slobodoumne disidente. A nište neće lakše osloboditi um od hipokrizije i licemerja od hvatanja u koštac sa idejama najvećih svetskih pisaca.

To su imerativi koje treba naglasiti. Nemoguće da ih ne poznaju oni koji treba da ih zastupaju ili možda ne žele da znaju za njih, ili ne smeju ili…

KNJIŽEVNE NAGRADE – ILUZIJA ILI APOSTROFIRANJE VREDNOSTI

(Nagrade i komentari I)

 

 “ Pustite publiku ona još uvek veruje lažima.“

Danilo Kiš

Jedna godina se završila a sada u novoj treba da vidimo šta smo to i kako u prethodnoj zaslužili, čemu smo se nadali a šta smo to dobili. U zemlji Srbiji gde se odlikovanja i pohvale dele šakom i kapom, obrnuto ugledu i rezultatima kao osnovnim pretpostavkama nagrađivanja, verovatno bi svaki misleći čovek, sa promenljivim uspehom, pokušao da sagleda umetničke i stvarnosne domete i dimenzije književnog dela i književnosti uopšte. Možda je najvažnije pitanje bez pravog odgovora; koliko su književne nagrade strukturalni i integralni elemenat, koji ulazi u ideju kvaliteta i književne vrednosti dela a u kojoj meri pripadaju mitološkoj svesti književne čaršije i (para)intelektulanoj i klanovskoj (samo)dopadljivosti. U Priči o vezirovom slonu  Ivo Andrić kaže: „I ono što se o jednom čoveku može slagati dosta govori o njemu.“ U kontekstu književnog nagrađivanja ovakvo karakterološko „otvaranje“ književne analogije moglo bi se ticati žirija, koji neku od bezbroj književnih nagrada dodeljuje ulivajući nadu čak i minornim i netalentovanim piscima (kojih je, takođe, bezbroj) da i dalje mrče hartiju jer, sledstveno zakonima matematičke progresije, kad tad moraju dobiti neku nagradu. Međutim verovatno je već svima jasno (osim nekim „vodećim“ piscima i večitim članovima još večnijih žirija) da nagrade ne mogu ništa oduzeti ili dodati književnom delu u njegovom kvalitativnom aspektu jer su, pre i nakon svega, njegova posledica. Oni koji ne veruju u ovo poslednje (takođe ih je popriličan broj) predstavljaju opasnost po okolinu i pitanje je trenutka kada će tonom i argumentacijom kmetovske arogancije i jeftine (para)političke retorike proglasiti sebe za nepogrešive i, očekivano i podrazumevano, nedodirljive tumače i znalce svega i svačega. Mesto u nekoj ovdašnjoj političkoj menažeriji se podrazumeva.

Posustalost vere u autentičnost i originalnost književne kreacije u suženom i poetički izmoždenom kulturnom prostoru, nagrade, procenitelje i nagrađene dovodi u poziciju u kojoj bi usložnjavanje individualnih argumentacija trebalo da obeleži i, u autoritatvnom svedočanstvu kvaliteta i očekivanoj recepciji, potvrdi autentično delo. Zadatak kritičara kao „predstavnika dobrog ukusa“ jedne epohe sastoji se u čitanju kompletne(!?) književne produkcije u kojoj bi, sledstveno kvalitativnim ubeđenjima, iskustvu, osećanju za lepo u književnom delu i književnim konvencijama, izdvojili autentične vrednosti i apostrofirali je književnom nagradom ili afirmativnim napisom u književnoj ili periodici ili nekim ovdašnjim novinama, koje književnosti posvećuju čitavih pet redova svake dve nedelje. Ali već u ovoj početnoj premisi dolazimo do izvesnih otežavajućih okolnosti; nemoguće je za relativno kratko vreme pročitati ogromnu produkciju književnog žanra određenog propozicijama nagrade. Možda bi jedino bilo moguće steći pravi uvid u pomenutu produkciju kada bi se ona u kontinuitetu pratila tokom čitave godine, što nije slučaj. Zato se u tumačenje i procenjivanje uvodi princip korisnog parazitizma odnosno „prepisivanja“ odluka žirija koji su već „ovenčali“ nagradom određene knjige, javno izrečenih stavova, autorovih uticaja ili političke pozicije. Ili da žiri podeli knjige između sebe pa da se svako izjašnjava o najboljima iz svog segmenta ili onoga što mu je zapalo. Tako ispada da žiri misli jednom glavom ali odluke donosi kao da ne misli ni jednom ili istu uopšte i nema, ili je to ono što se od takvih žirija očekuje.  Otuda nije čest slučaj (radi se, u stvari, o odavno inaugurisanom pravilu) da jedna knjiga dobije sve moguće nagrade u tekućoj godini. Iako pasionirani čitač skromne književne časopisne produkcije potpisnik ovih redova je veoma retko ispod tekstova, koji se bave kritičkom recepcijom aktuelnih književnih dela video potpise istaknutih članova mnogih ovdašnjih žirija. Ovo poslednje na prvi pogled asocira na masovnost i grandioznost kritičarskog esnafa, u suštini se radi se o veoma ograničenom broju ljudi koji su „počastvovani“ učešćem u mnogim žirijima što, opet, govori u prilog već pomenutoj tezi o „prepisivanju“ nagrada, večnim kandidatima i dobitnicima i večnim proceniteljima. Uzgred budi rečeno, ni jedni ni drugi ni treći sa večnošću nemaju nikakve veze. Biti živ i slavan, sada i ovde, mnogo je bliže njihovim ubeđenjima.  Ne verujem da pomenuti princip bitnije utiče na kvalitet dela, pre bih rekao da se radi o „ubeđivanju“ čitalačke publike da nešto, bez obzira što čitaoci to ne vide, vredi, jer je nemoguće da su se toliki(!?) i tako ugledni tumači prevarili (ili su ih prevarili, ili im jednostavno nije ni stalo). Nagrade su postale razlog postojanja književnog dela, dok traje medijski potencijal nagrade traju i nagrađene knjige. Ono što dolazi posle zove se jednostavno – zaborav. Za neke pisce i knjige to je jedina i istinska nagrada, treba ih samo istrpeti dok se promovišu po “TV panelima”, naslovnim stranama i visokoumnim tekstovima i intervjuima u kojima, skoro da je pravilo, i nema nišega osim vulgarne ambicije zamotane u staniol jeftine i patetične skromnosti i opštih mesta i floskula.

  „rane“ i „melemi“

 Mudri Ćamil Sijarić je jednom priliko rekao da su „nagrade melemi na ranu pisca.“ Društvene, političke i folklorno-ideološki-rudimentarne osobenosti ovih prostora književne nagrade i nagrađivanje definišu na nekoliko karakterističnih načina. Prvi je predsmrtna i posmrtna zahvalnost. Čim je pisac “za putem“ ili je već napustio ovaj vrli svet,  čaršija izvlači nagrade iz šešira deleći ih šakom i kapom, potvrđujući tako konačnost zemaljskih dana piščevih (ili veličinu života potvrđenog, gle čuda, smrtnim finišom)  a samim tim i svoju konvencionalnu humanost i „sluh“ za autentične vrednosti. Ono što nije život mogao da priušti smrt je donela na krilima čaršijske “zahvalnosti” uvežbane licemerjem onih kojima tuđa smrt donosi (bar) neku vrstu autiritarnosti, kada već vlastiti život ne može. Drugi je retrogradna i retroaktivna zahvalnost piscima koji su pre dela za koje su dobili nagradu napisali bolja dela ali za njih, iz ovih ili onih (čitaj: političkih, generacijskih ili ideoloških) razloga nisu dobili nagradu (jedna od osnovnih karakteristika NIN-ove nagrade). Treći predstavlja povlađivanje ukusima kolektivističkih načela; promovisanjem i ustoličavanjem „velikih žirija“ (u maloj književnosti još manje zemlje i jezika za koji još nismo sigurni kako se tačno zove) koji svojom grandiznošću i brojem glasova povećavaju pompu oko nagrade i čiji rezultati i liste predloga liče na anketu ispitivanja javnog mnjenja o uspešnosti, recimo, nekog političara gde je ciljna grupa ispitanika njegova bliža rodbina. I potpisnik ovih redova je, do skora, bio jedan od malih članova „velikog žirija“ koji se između delanja i napuštanja “vesele družine” opredelio za ovo drugo – podjednako pogrešno kao i prvo. I ne slučajno; četvrti princip je kvalitativni koji može ali i ne mora biti sadržan u prethodna tri. Istini za volju ovo su samo karakteristični i osnovni slučajevi, ima ih još puno, ali ne želim da se bavim nabrajanjem udaljavajući se tako od osnovnih pretpostavki postojanja književnosti; kreacije i komunikacije.

  kažnjavanje nagradom

  Bez želje da „pevam sa horovima i zavijam sa vukovima“ i  time povećavam polarizaciju stavova podzemne i nadzemne književne javnosti, naveo bih samo par činjenica relevantnih za razumevanje pijedestala „uspešnosti“ jednog dela i pisca. Naime mnoštvo književnih polemika u kulturnoj javnosti, veštačkih i nepotrebnih podela, potvrdilo je odbleske i prisutnost paganske i mitološke svesti u današnjem vremenu putem inauguracije i horskog promovisanja formalnih i marginalnih strana književnog dela, čime su skrajnute prave vrednosti. Na taj način oktroisana je “ljudska” priroda procenitelja, “božansko poreklo” i uticaj i pravo na istinu. Pseudo-intelektualne epifanije obojene ideološkom isključivošću, proglašavanjem ideoloških osobenosti poetičkim,  ksenofobijom i partikularnim znanjima, udvaračkim i puzavim približavanjem društveno poželjnim temama (čitaj; Neronovom stolu i mrvicama sa njega) dokazivale su nemoć pred spoljnim uticajima i nemogućnostima elementarizacije i prepoznavanja vrednosti ovdašnje književne produkcije.

Iz balkansko-srpskih-kosmopolitsko-mondijalističkih i književno-teorijskih i politikantsko-poetičkih sukoba, nikada se nisu materijalizovale jasne kvalitativne dominante što bi, po logici i kompleksnosti, bila posledica takvog procesa. U tome je tragična crta svih žirija, samozvanih i inih procenitelja, gubtinika i dobitnika, lovorovih i trnovitih venaca i nagrada pa čak, i na žalost, autentičnih stvaralaca čije moralne, etičke i autorske aspiracije počinju i završavaju se u književnosti. Tu su negde (ili nigde) „izmi,“ ideološki protivpožarci i mi zagledani u rezultate kojih nema i neće ih biti jer je osnovni cilj i osnovni oblik postojanja balkanske svakodnevice „mrtva trka“ u kojoj na svu sreću još uvek ima živih pisaca. Jedini pravedni presuditelj, u kontekstu svega izrečenog, je vreme koje permanentno kuša propustljivost dela spram vremenskih (čitalačkih, kritičarskih…) uticaja i zahtevnosti i, na drugoj strani, njegovu kompaktnost i postojanost posle takve stihije. Pitanje je šta će biti onda kada pisci prestanu da se staraju o svojim knjigama, da li dela mogu da počivaju na staklenim nogama društvenog uticaja ili isljučivo na jakom postamentu istinske umetničke vrednosti. Ovo drugo je, naravno, jedini način ali ko će čekati takvu besmrtnost kada su želje smrtnika velike i nisu sklone čekanju već blagoutrobiju i slavi pevanja na astalu u nekoj malo boljoj krčmi.

   društvena igra

 ( „NIN“ – ova nagrada, prve decenije; postamentiranja „vrednosti“ )

Takmičarsku hijerarhiju i njene elemente u kulturi podstiču osnovne stvarnosne i egzistencijalne pretpostavke modernih vremena; harizmom umetničke kreacije hrane se nesite medijske ale, koje pokušavaju da nadomeste vlastitu blaziranost, nedovoljno interesovanje publike i njeno sve manje učestovanje u objektivizaciji umetničkih sadržaja u društvu, kao i elitističku zatvorenost i uzak krug zainteresovanih. Takođe, trošenje kulture u jeftinim zanosima i medijskim primitivizmima, nije briga za prave vrednosti, zapenušali tribuni i nesposobni ministri, samo uvećavaju konfuziju. Naspram toga javlja se krajnje pojednostavljeno shvatanje objektivnosti kao neke vrste plebiscitarnog srednjeg mišljenja, koje se pogrešno tumači kao saglasnost proklamovanih načela i profila ljudi koji, svojim učešćem u žiriju, ta načela svedoče. Uprošćeno; ugled nije skup, intelektualci se kupuju za varljive bakrenjake male slave i velikog poniženja, hvaleći gospodare pozlaćuju prosečnost i primitivizam. Možda riba od glave smrdi ali najjače smrdi kada se od glave krene malo niže – prema narodu, takoreći. Međutim čak i površni poznavaoci književnosti će bez nekog velikog napora uspeti da navedu nekolicinu dela koja je nagrada kritike mimoišla i takođe nekoliko dela koja su, uprkos negativnim književno-kritičkim vrednovanjima izdržala probu vremena i čitalačke recepcije.

Sve dosada navedeno najbolje se može sagledati na najindikativnijem primeru; NIN-ovoj nagradi za roman koja je, posredno ili direktno, obeležila sve kontradiktornosti, uticaje i specifičnosti umetničkih priznanja uopšte, postajući indikativni faktor i pretpostavka svakog kasnijeg retroaktivnog procenjivanja srpske književnosti posle drugog svetskog rata, kao i njenog privilegovanog žanra – romana (u kontekstu rečenog treba ozbiljno uzeti tezu Dušana Matića o romanu kao velikoj književnoj maturi).

  izuzeci koji (ne)potvrđuju pravilo

Možda se upravo na primeru NIN-ove nagrade može najplastičnije dokazati, na nekoliko najkarakterističnijih primera. Svakako je najkarakterističniji već naveden princip; „naknadnog nagrađivanja“ za manje uspela dela, zato što su ona najreprezantivnija ostala u senci političkih, društvenih ili poetičkih „moranja.“ Crnjanski 1962. godine ne dobija nagradu sa Drugu knjigu Seoba, zato što je dodeljena Miroslavu Krleži za Zastave čiji je prvi tom te godine objavljivan u zagrebačkom Forumu (knjiga, znači, nije ni postajala kao konačna verzija u koricama), Crnjanski nagradu dobija 1971. godine za Roman o Londonu. Takođe je zanimljiv slučaj neubedljivog i kvalitativno problematičnog romana Mrtve javke – Aleksandra Vuča (1957.) kada su u konkurenciji bila dva fundamentalna romana srpske književnosti Proleća Ivana Galeba – Vladimira Desnice i Lelejska gora – Mihajla Lalića koji, naravno, nisu nagrađeni. Miodragu Bulatoviću nije dodeljena nagrada 1955. godine za roman Đavoli dolaze, te godine je dobija Mirko Božić za „tanak“ roman Neisplakani. Bulatoviću je dodeljuju 1975. za Ljude sa četiri prsta. Ali kako nisu smeli (ili hteli) da mu je daju za “Đavole” knjiga Crveni petao leti prema nebu (1959) već ne može da se mimoiđe i prećuti. Ali te 1959. godine nagrada nije dodeljena (za sada jedini put) ali tada su, pored Bulatovićevog “Petla” još dva značajna pripovedača i romanopisca; Slobodan Džunić sa romanom Vinograd Gospodnji i Branko V. Radičević sa romanom Ponoćni svirači, ostali nepravdeno zapostavljeni i zaboravljeni. Ponekad je smisao tih nedonesenih odluka indikativniji od onih koje su poštovale ustaljene rezultate i kanone. Aleksandar Tišma ne dobija nagradu 1972. za Knjigu o Blamu već za Upotrebu čoveka 1976. godine zato što 1972. ostaje u senci, značajno apostrofiranog Peščanika – Danila Kiša. Memoari Pere Bogalja 1968. – Slobodana Selenića ostaju iza sada zaboravljenog romana Mirisi, zlato, tamjan – Slobodana Novaka ali nagradu dobija Selenićev roman Prijatelji, dvanaest godina kasnije – 1980. Takođe biva zaobiđen roman Kad su cvetale tikve – Dragoslava Mihailovića 1968. što se kompenzuje nagradom za Čizmaše – 1983. Pa čak i „legendarni“ Hazarski rečnik – Milorada Pavića (1984.) ostavlja u svojoj pomalo „preduvanoj“ senci odličan roman Sudbine – Miroslava Popovića. Iz ovog poslednjeg slučaja treba izdvojiti razmišljanje o tome kako bi se vrednovala književna produkcija u poslednje decenije – budući da se Hazarski rečnik uzima kao neka vrsta kreativne granice modernog romana – i da li bi (post)moderna emocija u srpskoj književnosti bila izživljena na drugi (možda bolji i kvalitetniji) način da je žiri doneo drugačiju odluku. Verujem da to nšta ne bi oduzelo slavi Hazarskog rečnika. Nije potrebno naglašavati da neke od nagrađenih knjiga nema svrhe navoditi jer iz današnje perspektive ni romani ni imena njihovih pisaca više ništa ne znače osim što simbolizuju određene neknjiževne faktore i uticaje, koji su uticali na njihovo proglašavanje „najboljim“; nacionalnu simetriju, politički uticaj, razne obračune sa „izmima,“ političke i književne sukobe, koji su rezultirali bespolnom neutralnošću ili pobedom neke od sukobljenih struja, delikatne specifičnosti vremena koje ukazuju na kulturnu i književnu klimu itd… itd…

Kasnije pokrenuta edicija OFF NIN, knjiga koje nisu nagrađene NIN-ovom nagradom a vremenom su potvrdile svoje vrednosti samo govori u prilog naivnom shvatanju (ne)pravde ovdašnje i potrebe da se i poraženima manipuliše. Dobra knjiga će ivek da se nametne svojim kvalitetom a licemerna priroda književne čaršije može da bude samo veća kada pokušava da se opere naknadnom pameću. “Nije majka bila sina što je kockao nego šro se vadio…”, govorilo se i govori u narodu.

struktura i organizacija autoriteta

   No, istini za volju, NIN-ova nagrada je uspela da se održi do danas bez obzira na sve pokušaje da neke druge naknadno ustanovljene nagrade pomute njenu dosadašnju medijsku slavu. U čemu je tajni amalgam kvaliteta,  društvenog i kulturnog uticaja, koji je uspeo da konzervira, bez obzira na loše periode i evidentne greške, ovu nagradu. Izdvojio bih nekoliko, književnih i onih drugih, faktora koji su, po mom mišljenju, bili presudni po formiranje slike novije romaneskne produkcije posmatrane kroz prizmu odluka NIN-ovog žirija.

Treba neizostavno napomenuti da je nagrada pokrenuta i uspostavljena van formalnih okvira državno-ideoloških tela pri listu koji je važio za kakvo takvo slobodno glasilo. Iako ovaj pogled ka polovini prošlog veka ima patetičan prizvuk, stvoreni privid je dobro profunkcionisao; prvo putem činjenice da su o nagradi odlučivali kritičari (vrlo rastegljiv pojam ako se uzme u obzir količina književnih poslenika u raznim državnim forumima), a drugo izbegnuta je zamka direktnog pretendovanja na književni integralizam, jer samo opredeljenja za roman je dovoljno subluimativno samim tim što je roman, kao velika književna forma koja u sebi objedinjuje mnogo toga, integralan po sebi. Jednom već privilegovanm žanru ova nagrada je samo donela još veće privilegije i neophodnu medijsku provokativnost.

Skoro pet decenija nagrađivanja moguće je sagledati po nekoliko osnova i sigurno bi politički uticaj na nagrađivanje mogao da bude tema za sebe, što nije relikt samo prošlih vremena, ali bi trebalo jasno razlučiti šta je direktan uticaj političkog i ideološkog mehanizma i autokratsko projektovanje njegovog sistema vrednosti u praksu a šta je podzemno i zakulisno mešetarenje zaogrnuto tlapnjama o umetničkim slobodama i kritičarskoj autonomnosti. Ne treba izostaviti ni autocenzuru, ideološku samodresuru i ketmanovštinu kao sastavni deo intelektualnog „dendizma“ umetnika socrealističke (i takozvane “demokratske” a sada i “naprednjačko evropske”)provenijencije. Duh vremena i složeno psihološko reflektovanje dubinskog doživljaja svega onoga što je direktno ulazilo u ideju književne korektnosti i uspelosti, što se do danas nije nimalo promenilo, takođe je značajno doprineo “objektivnim” mišljenjima. Lično ne verujem da je vršen direktan politički uticaj „sa najvišeg nivoa“ da se Oskaru Daviču pomenuta nagrada dodeli tri puta (1956.- Beton i svici, 1963. – Gladi, 1964. – Tajne ). Ali bi trebalo sagledati i iskušenja druge vrste jer je dodeljivanje nagrade za roman usko povezano sa periodom obnove domaće književnosti, koja se sporo i teško izvlačila iz bukagija socrealističke stagnacije i uparloženosti. Izazovi, oni načelni i oni drugi su bili raznoliki, trebalo je uspostaviti prekinute kontinuitete (tačnije prvo detektovati, koliko je to moguće, tačku prekida), savladati društvene protivrečnosti i priključiti se svetskim književnim tokovima. Pogotovu je bilo neophodno (i još uvek je) problemski se postaviti prema okamenjenoj realističkoj tradiciji pripovedanja, koja je u ideološki instruisanim idejama književnosti dobila oblik i smisao žanrovskog i ideološkog terora.

Uz sve to pokušaj izjednačavanja i ravnopravnosti srpske i hrvatske nacionalne književnosti (i ostalih književnosti “naroda i narodnosti” SFRJ) rezultirao je često kompromisima sa nepouzdanim i promenljivim rezultatima. Otvorenost prema generacijskim promocijama na jednoj strani je rezultirala zatvorenošću a na drugoj je otvorila vrata neosporno darovitim piscima, kao što se u kontekstu „otvorenosti“ često puko priželjkivanje, lična ambicija i afinitet pretvarali u vrednosni sud. A sve  se polako i sigurno pretvaralo u autentično društvenu igru protivurečnog smisla, koja se odvijala na polju nacionalne književnosti sa figurama – piscima, sujetama, dobrim i zlim demijurzima, uspelim i neuspelim romanima, računicama i stihijama, ožiljcima i ubojima, vrednostima i njihovim negacijama…

Nastaviće se…

(Sledećeg petka – POTRAGA ZA DRUŠTVENIM I KNJIŽEVNIM VREDNOSTIMA)

NIKADA SE NEĆU VRATITI U VEČNOST

( O Dragomiru Brajkoviću, sasvim lično, nakon pet godina od odlaska)

Imati manu istine: evo šta bi mogao poželeti jedan književni kritičar sebi.

(Euđen Simion, Umoran je demon teorije)

„Moraš me ponovo voditi u ovu kafanu“, rekao je i izašao iz auta, prešao put u snežnom zlatiborskom poslepodnevu, drugog dana „zimskog Аranđelovdana“, i otišao kroz sneg celac ka kućama svojih šuraka, na slavu. Iza njega je ostala praznina, mnogo neizrečenih reči, moje prećutano izvinjenje i njegovo isto tako prećutano opraštanje. Niti je njemu izvinjenje značilo, niti bi mene oprost abolirao u nezahvalnoj ulozi čoveka i prijatelja. Kao da se imalo šta zameriti i kao da je vredelo zamerati i opraštati. Ne samo previd kada sam, u subotnje smrznuto i mamurno jutro još neprobuđenog grada, otišao pravo u „Čančetovu kafanu“, zaboravljajući ga bez zadnje namere, previdom, na recepciji hotela nego i mnogo više od toga, ili je, iz ove perspektive, sve bilo manje. Pa čak ni nekoliko sati kasnije, kada se u istoj kafani pojavio sa osmehom i ostao još „par sati“, trezvenjak koji je kafansku priču gradio i pozlaćivao i bez pića (nisam savladao tu veštinu do dana današnjeg). Kao da snegovi nisu tako veliki i kao da put na koji smo krenuli zajedno nema samo jednu raskrsnicu, na kojoj se račvao u dva smera: ka životu i ka smrti. Kao da ima neke razlike za pesnika…

*

U Srbiji postoji kratka sezona, mnogo kraća od sezone lova na fazane, kada svi vole kritičare. Uoči dodele velikih književnih nagrada, glasanja i preglasavanja za kolajne i plakete, na adresu stižu šećerna pisma, divni mejlovi i uglavnom manje divne knjige. Prijateljstva postaju intenzivnija, ljubavi veće, generacijske bliskosti značajnije, rodbinske veze važnije, kumstva bitnija, školski drugovi prepoznatljiviji… I tako sve dok ne dođemo do surove istine (i tako svake godine) da sve knjige ne mogu da dobiju nagradu, i onda se, na kraju sezone ljubavi, kritičari pretvaraju u „netalentovane parazite“, „nepismene pederčine“, „jeftine pamfletiste“… i tako dalje. Da su talenat za mržnju potrošili na svoje knjige, možda ne bismo bili srećniji, ali bismo svakako imali kvalitetnije knjige.

Kada su velikog kritičara i teoretičara, profesora Sorbone Euđena Simiona, pitali koji bi bio najvažniji savet za mladog književnog kritičara, on je jednostavno rekao: „Da  odustane!“ Dalje obrazlažući svoj decidan stav, rekao je još: „Zanat težak, karijera stalno napadana od mentaliteta osrednjosti…“ Iako sam pročitao ovaj savet kada je za mene već bilo kasno, sigurno ga ne bih poslušao. Da je, kojim slučajem, uvaženi profesor rekao da nas ljubav prema knjigama ne preporučuju sudu i tumačenju, možda bih i razmislio, ali sada je, kao što rekoh, kasno.

*

Duboko verujem da postoji prijateljstvo sa istinskim piscima. Moje iskustvo to može da potvrdi. Prijateljstvo kritičara koji razumeva sve značajne segmente dela i može da ih estetički posvedoči potvrđujući delo iz svog ugla gledanja, stvarajući istovremeno svoje delo, nezavisno od subjekta koji ga je kreativno provocirao, to je podtekst književnog prijateljstva, to je smisao angažovanja. Međutim, kritičar koji se previše prepusti, bezuslovno preuzima preosetljivosti (idiosinkrazije) nekog pisca i počinje da im služi. Ukratko, to se zove „generacijska kritika“.

*

Smejao se kada sam mu rekao da pisci nikada kritičarima ne dopuštaju intelektualne slobode, pogotovo ne one koje sude o pisanju. Objasnio mi je rečima: „To je logično, jer naši pisci, pesnici pogotovo, najradije čitaju voljene – sebe!“ Ja sam kritikovao kritičare i pisce, on je samo branio književnost. Onu pravu, koja prolazi mimo nas i dobro nas vidi, obrnuto proporcionalno našem intelektualno samodovoljnom slepilu.

Nisam uspeo da budem okrutan, ili nisam to bio dovoljno da bih bio pravedan u skladu sa sujetom onih koji bi me hvalili, ili dovoljno bolan za one koje bih ćudio. Grubost ne vodi nikuda, ali povlađivanje mediokritetima vodi u pakao. Kvalitet umire prvi, a kreatori mišljenja uvek su željni vlasti i korporativnih bliskosti.

„Kritika je veština pronalaženja što ubedljivijeg citata“, davno je primetio Đorđe Kalinesku.

Da li ja to pokušavam da se opravdam tuđom pameti? Neubedljivo, ali istinito, krajnje.

 *

Branio me je davno u Klubu Radio Beograda (ali ne kao ludog i klinca!) kada sam pred nadobudnim kolegama, profesorima i sveznadarima obrazlagao tezu da se književnost ne može predavati i da se s katedre može saopštiti samo ono što Rolan Bart naziva „kulturnim kodovima literature“. Takođe sam im spočitavao to što nisu u stanju da se malo više prepuste impresiji i da ukrote svoj agresivni instinkt.

Kasnije me je dugo i zamišljeno slušao kada sam tvrdio, na primeru jedne njegove pesme, da delo ima svoj estetički život samo ako uspe da naiđe na nov senzibilitet čitalaca. Citirao sam stihove njegove pesme:

 

KRVAVA SVADBA U BRZAVI

Ljubavi, probudi me u ponoć lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke
Izvadi mi sjekiru iz plećki, odveži mi ruke,
Skini mi krv sa očiju, krv viđenu na svadbi u Brzavi…

Ludo je kolo igralo oko manita svirača,
Ludo se tijela lomila: noga zemlјu ne dodira!
Kolo momaka i udavača; kolo crnogorki i povezača,
Kolo rijetkih perlonki i još ređih šešira.

Pored zadružnog doma rakija na polić i kilo
Pored njih bjelokapi prodaju biskvite i šećerleme,
Prikani, kumovi, komšije lako nalaze teme,
Već nakresani počinju pjesmu: pominju drago i milo…

Predveče (ne zna se kako ni otkud) povadiše nože;
Braneći otetu odivu, grabeći tuđe zlato,
Do tada pitomi, prosto jagnjad, skočiše u vučje kože
I prosuše krv i mozak u izgaženo blato.

Ljubavi, probudi me lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

Tvrdio sam da pesma ima svoj estetički princip samo onda kada je otkrije senzibilitet novih generacija. Kada neki novi čitaoci prepoznaju atmosferu, kada shvate simbole i kodove, kada otkriju artefakte socijalnog uspona pedesetih godina prošlog veka: „perlon“ košulju i ostatak posrnulog i krhkog građanstva – „još ređih šešira“. Ili kada razumeju nemogućnost da se prevaziđu traume formativnog perioda naroda i pojedinca, proces koji se nikada ne završava za balkanske narode. Sekira „iz plećki“ služi ne da podseti na zločin već da neke druge individue izgmizale iz dubina nesvesnog podseti na mesto gde treba dublje da je zabiju. Opisao je strah od nezavršenog, a ne od kazne.

Gledao me je malo čudno kada sam govorio da je, bez obzira na jasnu tradicionalnu notu, stih, motiv i simbole, njegova pesma avangardna, jer izvodi stihove iz dubine nesvesnog, odande gde svet gubi svoj lik, a pesnik to beleži u opisu katarzičnog ispoljavanja identiteta u agresiji i zločinu. Poetski subjekt ne veruje verom, nego sumnjom u kojoj je suština vere. Opipati neopipljivo i ugledati nevidljivo da bi tajanstveno otkrilo sebe, a opet ostalo tajanstveno i skriveno. Takva je svadba gde je jedino krv prava i gde su ludilo i ubistvo jedina kulminacija i ekstaza, životni i književni kreščendo, sablasni realizam magične slike, u kome se stapaju svesno i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Pesnik je uspeo da pesmu ispeva „retorikom agonije“ (Sioran), toliko ubedljivo da se učešće i pesnika i čitaoca podrazumeva. Nema spasenih.

*

Iza idealističke priče o kulturi i kvalitetu književnosti provlače se mаterijalistički stavovi, a iza materijalističke priče idealistički stavovi. Groteskna mučna slika svakodnevni je doživljaj: haos pogleda na svet, protivrečnosti, neznanje jednih o drugima. Delo je osuda koja se vuče za sujetom. Kultura i književnost kakve poznajemo jesu kult neznalica. Socijalisti ne znaju za socijalizam, sociolozi za sociologiju, političari za politiku, ljudi za čast, pisci za priču, pesnici više ne veruju pesmama. Pačvork Vavilona za život „na parče“ i intelektualno pabirčenje poluslepih kokošaka.

Da li je „brzavska svadba“ ista ona na kojoj besni svatovi ubijaju crvenog petla? Ili je svaka svadba izokrenuta svadba u Kani Galilejskoj? Ako božja milost ne pretvori vodu u vino, onda će svakako ljudska/demonska gordost pretvoriti vino u krv, tuđu.

Kada bi barem bio crveni petao – onda bi znao za nebo.

*

Razgovarali smo često, u razmaku od nekoliko godina, o motivima koje nam je stvarnost servirala u novom političko-ideološkom senzibilu i starim mržnjama u tim teškim godinama. Jer lirski adresant „svadbe“ nije izdvojena individua, nego nadmoćna celina, sistem uzajamnih odnosa i pobede instinktivnog i mitskog, krv ispod pokorice civilizacijske pristojnosti i navika. Košmar tih godina bio je blizak svadbarskom, okvir tumačenja prošlog, stvarnosni bol i neizvesna budućnost. Onaj ko se plaši slike da će „u noževe olistati ruke“ svestan je identiteta, ličnog i kolektivnog, zaturenog u lavirintima etničke i istorijske sudbine naroda. Njegova pesma je sve ono što je davnašnja emocija stvorila tokom putovanja, izgrađujući i potvrđujući sebe novim iskustvima i starim bolovima i strahovima.

„Eto, ti me hvališ kao da sam neki prorok“, rekao je sa osmehom, „a ja švercujem biste pesnika preko granice da bismo ih postavili u Parku pesnika u Bijelom Polju.“

*

Veliki pesnici osećali su da u duhovnim problemima stavljaju na kocku svoju ličnost, svoje unutarnje Ja; današnji epizodični čovek, pokušavajući da napabirči par reči u smislenu književnu formu ne pokazuje obavezujuće interesovanje za njih. Njegovo neznanje spasava ga od sloma.
Čovek pogubi svoja pitanja i na paradoksalan način iz samih odgovora želi da sklepa svet, ali gde nema pitanja, tamo nema ni odgovora.
Da li ovim pokušavam da se opravdam?

*

 Dao sam ostavku na mesto u žiriju, neopozivu. Ništa to neće ispraviti. Gorak ukus ostaje čak i onda kada odgovornost prestane (ako ikada prestaje?) i smisao sve jasnije gubi uporišta u kvalitetu. Da li je bekstvo od odgovornosti, bekstvo od čoveka? Brda knjiga koje se gomilaju na stolu, knjižarski beskraji, šume citata i teorija govore samo o našoj nemoći da se odredimo prema besmislu, da se spasemo neučestvovanjem u procesu koji se bavi nama. Da li smo spremni na takvu hrabrost, hoćemo li izdržati tišinu i samoću kada padne na našu „učenu besmislicu“ kao plašt s pijanog vampira? Kada budemo napokon sami i tužni što su nas isterali iz ludnice „zbog lošeg vladanja“.

Ne mogu da se setim kod kog sam pesnika (rumunskog, možda?!) pročitao stih: „Onaj ko me voli, od mene će se odvojiti.“

Saznanje je rana života, a savest otvorena rana u srcu tog istog života. Ljudske „vrednosti“ su nas zdrobile. Nije bitno da li smo bežali od njih, ili smo im išli u susret.

Bio je dobar pesnik i prijatelj.

*

U jednoj „sezoni“ pozvao me je da me pita gde želim da mi dostavi svoju novu knjigu. Razmenili smo nekoliko konvencionalnih reči, uz tvrdo obećanje da se moramo što pre videti. Knjige su se gomilale na stolu kao i svake godine, snegovi su revnosno padali, sezona književne ljubavi prema kritičarima je trajala. Čekao sam da sve to napokon prođe, da okopni sa snegom, da bih konačno čitao knjige s najmanje gomile, s nenapisanom odrednicom „obavezno pročitati“. Nekima sam se vratio, neke su se vratile meni. Književne nagrade i mode su prolazile, omraze su trajale nesmanjenim intenzitetom. Kritika i dalje nije postojala ukoliko ne računamo verbalne i vulgarne kvalifikacije besnih i nenagrađenih.

*

Put reči nije samovolja: svaka reč stiže u svet kao jedno određeno pitanje doživljaja koje je organski sraslo s njim, i vraća mu se kao odgovor na isti taj doživljaj. Zato svadba nije samo svadba i zato kolo nije samo autohtoni prostor ispoljavanja duha, iskazivanja namere i fokusiranja pažnje, zato ni smrt nije samo nestanak. Zbog toga je analitika književne kritike dete analitičke terapije. Središte analize je dramatična situacija: dva podsvesna dijaloga, uz posredovanje pesničke slike.
Hoćemo li biti bliže istini ako pesmu i njenu sliku rastumačimo i razrešimo na ovaj način?

Možda je rešenje u Geteovim stihovima: „I svetlost svetlijaše u mraku, ali je mrak primetio nije.“ „Beše u svetu i svet njenim posredstvom posta, ali je svet saznao nije.“

*

Ta jesen se može najtačnije opisati stihom: „Ugušiće me more, sjećanja iz detinjstva i muke.“ Kao da su po nekom nepisanom pravilu sve priče morale biti ispričane. Kao da su stare pesme napokon došle da nam objasne sebe. Poezija je izbrušena estetika kraja, ona je za umetnost isto što i eshatologija za religiju. Sve drugo je negde između, dovoljno lepo i nedovoljno uzvišeno. Dok smo se vozili po zavejanom drumu, pričali smo o poslednjoj zbirci koju mi je poslao – Moje se zna. Hvalio sam neke pesme, bilo mu je drago, slagali smo se u mišljenju i ocenama. Pitao sam ga kako je prošao sa žirijem. „Izgubio sam za jedan glas“, rekao je nezainteresovano, „nema veze.“ Glas mu je zvučao pomirljivo. I on i ja znali smo da je taj glas mogao biti moj, a nije. Znali smo. Glasanje je javno i glasovi se objavljuju u novinama. Prvi put mi je bilo krivo, prvi put nisam mogao da branim princip i po ko zna koji put princip je izdao mene. „Nema veze, važno je da si je pročitao.“ Da, važno je, za nas dvojicu izgubljene u subotnjem popodnevu u belini zlatiborskih brda. Prvi put nisam mogao da ubedim sebe da je čitanje najvažnije i da su nagrade besmislene. Gledao sam preko volana u sivo nebo. Nastavili smo da pričamo o nečemu drugom iako je meni samo prvo bilo na pameti. Nisam osećao kritičarski poraz, već ljudski, mnogo veći i značajniji. Možda je jednom trebalo „pevati sa horovima i zavijati sa vukovima“, krenuti svim rekama istovremeno kao utopljenik u istoimenoj priči Vladana Desnice. Stao sam na zavejanom planinskom prevoju odakle su se videle kuće u belini i topao dim iz odžaka zlatiborskih domaćina i svečara.

*

Na sahrani je bilo hladno i padao je sneg. Uvek je tužno sahranjivati pesnika. Kao da nije dovoljno što će pesme večno trajati. On bar nije morao da misli na to. S večnošću je sve bilo već rešeno i zapisano, s mojom tugom nije.

 

*

 

Ljubavi, probudi me lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

 

 

(Poslednji tekst u knjizi: Najviša tačka reke – zapisi o bjelopoljskim piscima, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2014)