BULIKA ILI LJUBAV JE PSEĆA OSOBINA

Šibe obesnih silnika

i štikle uzbunjenih materica

trpeo je kao sudbinu

spreman da hitro istrči polje strnjika

kao da po svili ples ljubavi životu dariva,

da krvari u čestaru,

da cvili u podrumu,

da liže neskrivljene rane

i opet se obraduje životu u kojem je pas.

I da ostane pas jer će tako

lakše podneti da ga gaze oni koji

ne znaju da u psećem srcu počine božija klonulost

što u noćima tužnih saznanja za stadom svojim jeca,

nego da je čovek u ovom svetu…

Đorđe Sibinović – „R“ (Antologija uporednih snova)

 

Prođe ponekad i više od pola života dok čovek ne shvati da su, u očekivanju nekog kapitalnog dešavanja i preokreta, esencija i suština otekle mutnom rekom ljudskog zaborava. Da, zaista je potrebno preći dosta zlehudog životnog puta da bi se shvatilo da će ga oni koji ostaju pamtiti uglavnom po sitnicama; razvejanim zrncima prašine koje treba pozlatiti i ponovo vratiti na svoje mesto. Zbog toga se često vraćamo iako već dobro znamo da povratka nema, odavno smo izgubili svoj zavičaj, istinu, detinjstvo… Mislećem čoveku, ako se ne pokori, ostaje samo unutrašnje izgnanstvo; nova bezdomnost u rođenoj domovini – moral ili loša savest. Prilično oskudna (ne)mogućnost izbora. Možda je to jedan od odgovora na pitanje zašto su svi veliki pisci jedan, makar i minimalni deo svog opusa posvetili psima (Mark Tven, Jesenjin, Hemingvej…). Verovatno se radi o metaforičkom kompromisu koji odnose iz ljudskog sveta projektuje u životinjski; da se ljudi ne uvrede, psi sigurno neće, jer božanska ideja o svetu nije im dala moć govora, da jeste, čovek bi izgubio jedinog prijatelja. Pisci bi neizostavno morali da lažu i da se ulaguju čitaocima, i tu bi bio kraj književnosti. Ovako su svi zadovoljni, i ljudi i psi, u stvari, psima nije stalo, oni su iznad toga. Poredak stvari je, nažalost, takav: čovek ne samo što laže sebe i druge već povrh svega mora i da dokaže da je u pravu.

Negde sam nekada davno pročitao da je slika dečaka i psa najdirektnija aluzija na sreću i prijateljstvo. Verujem u to, više sam vremena u detinjstvu proveo sa psima nego s ljudima. Nimalo se ne osećam uskraćenim zbog toga, naprotiv. U dvorištu jedne od mnogobrojnih mojih baba koje pamti sećanje na detinjstvo bilo je nekoliko pasa s kojima sam delio kolač samoće iza zatvorene kapije koja je vojvođanski grad delila od ostalog sveta. Najveći deo moje pažnje i interesovanja privlačio je jedan stari pas, zavezan za stepenice koje su vodile u unutrašnjost ogromnog salaša i spremišta za kola, čeze i ko zna šta još – simbole pređašnjeg bogatstva i imanja. Bulika, tako se zvao poluslepi škotski ovčar (nije bio ni nalik na Lesi iako je bio iste rase, kao što i moje detinjstvo nije bilo ni nalik na sladunjave holivudske pričice), bio je pas u penziji. Bivši hrabri čuvar vinograda, po suncu, snegu i kiši, večiti stražar, bez godišnjeg odmora, nagradnog odsustva, odlikovanja i počasti, javnih preduzeća, ministarskih mesta, akademske titule i nacionalnih penzija. Navikao je da bude odgovoran i hrabar, da ne traži i da ne nudi, bio je prisutan kada je trebalo, neprimetan kada je prisutnost samo budalasta ljudska sujeta. Od njega bi mogao da uči i Diogen, a srpski takozvani elitisti od obadvojice, uz jedan uslov – da ne pomeraju usne dok sriču početna slova drevnih mudrosti. A ne može se reći da svoj radni vek nije odradio s punom odanošću i zalaganjem, i samo ga je dobro srce mog dede spaslo od sigurne smrti, pseće sudbine i posledica starosti i isluženosti. Ostavljen je tu u prašini uspomena da sačeka smrt, žvaćući bezubim ustima poslednja zrnca ljudske milosti. Šteta što nije znao da govori, sigurno bi imao šta da kaže o životu na lancu, o kradljivcima koje je lavežom i hrabrim jurišima terao dalje od ljudskog imanja, o deci koja su ga jahala, vukla za uši i dlaku… Ko bi bolje od njega ispričao kako su tamne noći na Fruškoj gori i kako ujedaju vetrovi i mrazevi u gluvo doba dok okolo šetaju sene vojnika i martira iz bivših ratova i bivših života i smrti, Vuka Isakoviča i Arsenija Čarnojevića. I da li bi iko ispripovedao istinitiju priču o životu u ljudskoj „milosti“ bolje od njega, ostavljenog i zaboravljenog u neispričanoj priči.

Dok sam mu brisao krmelje ispod očiju prekrivenih belom skramom, nisam ni slutio da ću isti takav pogled videti u perfektno odglumljenoj roli Rutgera Hauera u filmu Ridlija Skota Blejd Raner (čujem da se priprema drugi nastavak – divno!) u jednoj od poslednjih scena. Tada android koga glumi Hauer kaže svom progonitelju, koji se pred njim pretvorio u progonjenog: „Video sam ljubičaste magle Marsa i kako gore napadački brodovi u orbiti Oriona, video sam ono što vi ljudi nikada nećete videti, ali će sada sve nestati kao suze na kiši.“ Naravno, on ne ubija agenta (Harison Ford) koji bespomoćan leži pred njim, prihvatajući sudbinu koja mu je odredila kratak rok trajanja i smrt. Sada bi verovatno bilo uputno zapitati se i sebe ugraditi u večnu dilemu: ko je tu pobednik i čija je pobeda Pirova, jer ako jedan smatra smrt logičnim i eshatološkim smirajem, a drugi poklonjen život nagradom koja mu po prvenstvu ljudske rase i pripada, onda s nekim nešto nije u redu, s ljudima prvenstveno. Da li sam se to i ja još kao dete podsvesno tešio da budalasto ljudsko prvenstvo u svetu može da pruži neku vrstu samozadovoljne zaštite od bezdana „metafizičke studeni“ i ograničenja, koje nikako da shvatimo i usvojimo kao aksiome koji bi nam i te kako olakšali život i sigurno ga učinili smislenijim.

Danas, godinama posle, sve mi je jasnije da je iza krmeljivih očiju katarktičnog pogleda počivalo znanje mudraca, koji je unapred znao svoju sudbinu, prihvatajući sve njene negativne konsekvence kao nešto najnormalnije, kao zgrumuljičanu prašinu i čičkove po krznu. Verujem, takođe, da je znao i kako je ograničeno ljudsko znanje i kako je ćudljiva ljubav kojom ljudi raspolažu u odnosu na sebe i bližnje. Ali pse ne treba hvaliti. Ne verujem da se psima može nametnuti nešto što im se po definiciji ne dopada. U današnjem svetu moguće je stvoriti samo modu i privide, ali njima nisu potrebne mode i prividi, modama i prividima su potrebni oni. Kada na ulici sretnem neku mušku ili žensku varijantu „društvene uspešnosti“, ili već neku drugu balkansku verziju primitivne pomodne i prizemne (sub)urbane egzistencije, koja ponosno šeta psa neke moderne i poznate rase, pomislim kako je teško psu da izdrži ogromnu duhovnu prazninu svoga gospodara i još pritom treba da mu pruži osećanje ljubavi i rasne posebnosti – sve ono što ova individua unesrećena ljudskim likom i iluzijom o sebi nema. Nimalo im ne zavidim. Volim pse, ali ne volim ljude koji vole pse. Možda je ovo tautologija koja optužuje i mene. Neka, bar priznajem. Ali zato ne navlačim bundice na minijaturne psiće zato što je meni hladno i zato što ne umem svoju ljubav da kažem i pokažem. Ne guram pse u krvave borbe i sukobe zato što nemam hrabrosti. Ja ih samo poštujem, kao prijatelje, bližnje koji me neće napustiti bez obzira u koju grupu od gorenavedenih budala spadao.

Razlika između iskrene ljubavi i priče o ljubavi nastaje onda kada psi postanu ljubimci. Isto se dešava kada i deca, žene, muževi… postanu ljubimci. Ljubav koja želi da vlada nije ljubav, to je vlast, a ljubav prema vlasti jeste patologija. Ne dovodim u pitanje ljubav vlasnika prema psima, ne mislim da treba psima dati pravo glasa ili da tom ljubavlju treba ucenjivati druge ljude (totalitarizam asocijacija „ljubitelja“ životinja), možda nam samo malo više iskrenosti ne bi škodilo. Jednom prilikom sam prisustvovao napadu dvoje mladih ljudi na čoveka koji je prodavao male žute štence u podzemnom prolazu kod Zelenog venca. Dvoje zapenušalih aktivista napadalo ga je rečima: „Da li bi ste se tako ponašali prema svojoj deci?“ Štenci su stidljivo virili iz kutije, čovek je bezuspešno pokušavao da se opravda, svet  je prolazio. Nisam imao snage i volje da budem prodavčev drveni advokat, ali zakasneli i uvek aktuelni odgovor glasi: „Ne bi!“ Decu ne bi niko uzeo, ljubav (bar tako kažu mladi roditelji i oni koji to ne žele da budu, pa traže razlog) i odgajanje male dece košta prilično, a ljubav prema deci i ljubav dece obavezuje. Sa psima to nije slučaj, višestruko će vratiti pažnju i voleće vas kada za to ne postoji nijedan razuman razlog. U stvari, verovaće u ljubav i dobrotu čak i onda kada je nema. Gajiće zaboravljenu vrlinu nade da svet ipak može biti bolji i da će njihovim „napucanim“ gospodarima jednom ipak doći iz dupeta u glavu. Ne verujem da bi svet bio bolji da su štence prodavali u nekom sjajnom izlogu u Knez Mihailovoj. Volim sir za pare (džabe ga ima samo u mišolovci), ali ne verujem u ljubav za pare, možda to shvate jednog dana budale koje žele da budu savest svoje epohe. Psi su shvatili odavno.

Kaže se da je strah od muva druga strana ljubavi prema ptici. Možda je, ipak, ljubav prema psima druga strana mržnje prema ljudima, ako je za ovo dominantno ljudsko osećanje uopšte potreban neki razlog.

UBITI PTICU DODO

(ponovo, zauvek, što pre…)

I lome prstima
debeo zid samice
al’ grub teleks
za zvuk rečenice.
O, nepregledna noći,
kada sve umine,
čije kucanje dopire
sa pisaće mašine?

Aleksandar Sekulić – „Redakcija mrtvih novinara“

Priča se da su ostrvo Mauricijus otkrili portugalski moreplovci – slučajno, kako to obično biva. I Pandora je kutiju otvorila slučajno, iz znatiželje, ali nećemo sada o tome. Zlo je došlo namerno, jer mu je to namera – da dođe i ostane. Za to nam ne treba nada, ona je, kao što znamo, ostala u kutiji. Za to nam treba istina, odnosno istini trebamo mi, da je negujemo i da joj budemo odani i verni, da je čuvamo nezgrapnu i neupotrebljivu, ali bitnu, jer bez nje više ništa nije ono što jeste, ni mi, naravno. Na Mauricijusu su mornari zatekli čudnu, smešnu, veliku i nezgrapnu, miroljubivu pticu, koju su nazvali dodo (Raphus cucullatus). Budući da nije imala prirodne neprijatelje, odnosila se prijateljski prema ljudima. Ljudi su znali za neprijatelje i znali su i negovali nauku sile, kao osnovnu tekovinu civilizacije; one koji se ne suprotstavljaju podrediće sebi ili uništiti, na isto izađe. Zašto su ubili dodoa, i zašto ga mi do sada, pored mnoštva uništenih i istrebljenih vrsta, još uvek pamtimo kao primer nemoći i nevinosti i paradigmu posledica ljudskog nasilja, iako je poslednji primerak nestao sredinom ili krajem 17. veka? Dakle, zašto je dodo arhetip za izumrle vrste? Mislim da razloge ne treba tražiti u ornitologiji (nauka o pticama, prim. aut.) već u zakonitostima ljudske vrste, u tamninama podsvesti s kojima još nismo spremni da se suočimo.

Dodo nije bio lepa ptica, nije lepo pevao, meso mu je bilo neukusno, perje šareno, ali ne kao kod nekih drugih gizdavih vrsta… Nije zadovoljavao estetske kriterijume lepote, ali je zadovoljavao ontološke kriterijume postojanja. Njegov greh je bio u egzistenciji, istini postojanja; zlo ljudske podsvesti je to prepoznalo, markiralo i uništilo snagom jačeg – silom protiv istine, zlom protiv nevinosti. Racionalno nas opominje na stvarnost, metafora na istinu. Nije tako?! Jeste, jeste… Pogotovu kada kroz metaforu krenemo ka istini, jer posredstvom stvarnosti stižemo samo do stvarnosti, postajemo saučesnici u zlu. Ako ne u zlu, onda svakako u ćutanju, koje je takođe saučesništvo. U metafori prepoznajemo tragove istinskog postojanja sakrivenog iza upotrebne „vrednosti“ života i borbe za „životni prostor“.

Ova ptica nije mogla da leti, znači, nebo je nosila u sebi, nije imala potrebe da stremi nečemu što prepoznaje u sebi. Ali, šta je još zanimljivije: dodo je bio monogaman, ostajao je s partnerom do kraja života. Dakle, samo jedna žena, samo jedan muškarac, samo jedan život, jedno jaje po gnezdu, samo jedna istina života… Nema kurvanja i nema retorike koja to može da promeni. Zato su ih, verovatno, nosili u kavezima i pokazivali kao čudo po vašarima i sajmovima. Na isti način kao što su Amerikanci posle rata zatvorili i pokazivali pesnika Ezru Paunda, na isti način bi danas mogli da prikazuju nekog ko govori ili piše istinu – kao dodoa ili pesnika ili istinu… Kao da ima neke razlike. Nezgrapna je istina, ružna, govori nam ono što ne želimo da čujemo, meso je neukusno, neupotrebljiva je…

Zato ne čitam više jutarnja izdanja novina, jer ti listovi više ne mirišu na boju i idealističku veru novinara da će napisana vest promeniti ono što je već zapisala i odredila sudbina, oličena u čuvarima naših strahova, projektantima naše bede. I ne bi to bilo tako strašno; dodo bi i dalje bio nepopravljivo mrtav, a ja popravljivo živ, da izvesni Johanes Han (Da li sam neobrazovan ako ne znam imena beznačajnih evropskih činovnika ili ne mogu da kažem čime se oni tačno bave?) nije rekao da u Srbiji nema ugrožavanja medijskih sloboda. Da nesreća bude veća – u pravu je! Ne može biti ugrožavanja nečega čega nema. Nije neophodno uvoditi zabranu lova na pticu dodo, jer ona više ne postoji. Evropa podržava srpske medije, srpski mediji podržavaju vladu, ljubav je obostrana (višestrana), ostali su ptica dodo. Deo setne prošlosti, stanovnici gorke metafore.

Nije teško ubiti istinu, laka je za „spinovanje“ i prepakivanje u laž (pola istine – cela laž). Mnogo je gore ubijati potrebu da se istina traži, da se život podredi istinskom postojanju, da crno bude boja a ne stanje, da beo bude sneg a ne pogledi onih koji nam o istini pričaju, pritom nas (kao da beskrajne beline tuposti nisu dovoljne) ubeđujući da je baš oni poznaju, kao prvu komšinicu, kod koje poštar najduže pije kafu, a mesar joj ostavlja šnicle „bez žilica i masti“. Šta mislite, zbog čega?

Zato su u novinama uvek vesti od juče. Sve se već desilo i tu se ne može više ništa uraditi. Treba biti iskren i priznati izvesnu dozu perverznog zadovoljstva i olakšanja zbog toga što u gomili ratova, inflacija, ubistava, nesreća i crnih vesti nema našeg imena. To je osnovna kontradiktornost novinskih čitača: pokušaj aktivnog uranjanja u stvarnost i, u isto vreme, bekstvo iz stvarnosti, odnosno olakšanje što se ta i takva stvarnost dešava nekom drugom, bar na novinskim stranicama. Mislim da se to ne može pravdati samo navikom; u ritualu uvek postoji nešto dublje i drugačije od svoje spoljašnje manifestacije. Kao kod pomenutog Hana, ili kod ovdašnjih novinarskih „istinoljubaca“ i onih koji još uvek kupuju novine kao ličnu ulaznicu za sutra.

Novinski izveštaji o vremenu takođe nisu istina, čitamo ih umesto da gledamo kroz prozor. Proveravamo da li se ono što smo već ko zna koliko puta čuli na radiju ili televiziji juče ili prethodnih dana nije šta promenilo. Privid spokoja koji dolazi iz medija rezultat je podsvesnog straha od nekog novog jutra, koje će se razlikovati od malograđanske ustaljenosti saučesnika u ubistvu dodoa. Osećamo se nesigurno ako iz prve ruke ne saznamo da je sve u svetu uglavnom slično i da dan ne žuri da otpočne i da će svi naši pokušaji da život odlepimo od blata dna biti potpuno besmisleni kao i bajate vesti jutarnjih novina. Kao i slika istine koju nam nude iz tog istog blata. Ili kako već poznate engleske fraze kažu: dead as a dodo (mrtav kao dodo), možda samo treba dodati truth is ili samo reći da je istina went dodo’s way (otišla dodoovim putem), i zaista više nije bitno šta je bilo prvo – kokoška ili jaje. Dodo je mrtav onoliko koliko smo mi živi – u poniženju.

RED

Ne, ne mislim ovde na „red i poredak“; „u kući obešenog ne govori se o konopcu“, kako to već kaže stara poslovica. Pa ni ovaj tekst nije zapis o utopiji ili egzotičnom putovanju u nju, on samo pokušava da se (po)zabavi životom u istoj meri koliko i život svima nama. A šta je iskustvo življenja u ovoj zemlji i na ovim prostorima ako ne večno iščekivanje u redu za sledovanje bilo čega ili za bilo šta? Međutim, stajanje u redu je svakodnevni ritual u kome čovek više ne grabi za hranom već strpljivo vaspitava čula čekanjem na prilazima plenu. U zemljama podvrgnutim dugogodišnjoj kaštigi realsocijalizma „red“ je poprimio sasvim nove, skoro transcendentne i metafizičke, karakteristike i specifičnosti društvenog organizovanja i druženja. Jer na koji je drugi način moguće sakupiti na jednom mestu tako šaroliku kritičnu masu ljudi, nezadovoljnu što ne mogu da ispune svoje želje sada i ovde, a da pritom ne počne međusobno istrebljivanje? Bunt protiv sistema koji ih svrstava u večne redove večnog čekanja ostaje, uglavnom, na nivou kurioziteta. Ali nije sve baš tako. Ogroman red pred Jugoslovenskim dramskim pozorištem za karte po popularnim cenama od 100 i 200 dinara govori da nije sve tako kako nam vlast misli ili kako misli o nama. Odnosno, u ovoj zemlji ima još ljudi koji misle i imaju neuništivu potrebu da idu u pozorište. Da sam vlast, ozbiljno bih se zabrinuo, ali nisam, pa mi je drago što su ljudi u ovoj zemlji pokazali da je lakše mučiti se s kulturom nego s jeftinim viršlama, higijenskim ulošcima, dimljenim šaranima i jeftinim pivom na akcijama u megamarketima. Ali, da krenemo redom.

Ako bismo pokušali da, na osnovu iskustava poslednjih decenija, definišemo najkarakterističniji oblik društvenog okupljanja, ne bismo morali puno da razmišljamo, neizostavno bismo došli do ideje reda, koji je u svojoj spoljnoj manifestaciji imao skoro bezbroj varijacija: od reda za hleb, do onoga, u urbanim sredinama, za sahranjivanje. Između ta dva čekanja obično protekne život u pokloničkom žrtvovanju vremena ispred šaltera, lekarskih ordinacija, matičnih ureda, benzinskih pumpi, samoposluga… Nema kraja, kao što ga ni red nema. U sportskoj medicini postoji termin „mišićno pamćenje“, vezan za psihomotoričke radnje koje se često obavljaju, tako da postaju rutina. Mislim da je taj termin primenljiv i na ovaj oblik društvenog organizovanja. Bez obzira na to koliko su u okviru njega primenljive sve vrste društvene patologije, on funkcioniše kao bazičan, odnosno intuitivan metod. Ne mogu da zaboravim vreme bombardovanja Beograda, pogotovu jutro kada je pogođena toplana u Novom Beogradu; apokaliptični prasak eksplozije, svetlost koja je pretekla jutro, podrhtavanje zemlje kao pred otvaranje grobova pravednika i… samo nekih petnaestak minuta kasnije, ispred bioskopa „Šumadija“ na Banovom brdu – udaljenog vazdušnom linijom nekih pola kilometra od mesta eksplozije na kome još uvek besni požar – počinje da se formira red za bonove za gorivo. Ne verujem da je nekome baš tog nedeljnog jutra bilo mnogo stalo do goriva, ali mu je nesigurnost govorila da će strah biti mnogo manji ako ga podeli u gomili koja ima razlog postojanja, za razliku od naroda koji u surovoj realnosti polako gubi te razloge.

U redu se ostvaruje i specifični oblik bliskosti, ujedinjenost u želji, samilost u patnji. Zaboravljene osobine koje su nestankom tradicionalne zajednice ostale individualno arhetipsko pamćenje iza ograda svačije ličnosti i obrnute ideje bliskosti suprotstavljene mnoštvu urbanih samoća. Kako drugačije objasniti vic o čoveku koji stoji na praznim vratima autobusa i čeka još nekog da bi imao s kim da se gura? Jer, kako ući u autobus suočen sa samoćom na stepenicama? Više nema tradicionalnih okupljanja i prela, komišanja i sakupljanja na utrini, mobilizacija i „spontanih“ mitinga… Sve je zamenila ideja čekanja na kraj (reda) ili početak, koji nikada ne dolaze. Čovek je uvek „između“, u redu za sledovanje života.

Na drugoj strani, verovatno su mnoge društvene konvencije kojima se čovek „osvestio“ kao socijalno uravnoteženo biće umnogome bile usmerene licem prema budućnosti, a ono što je ostajalo iza kulture koja počinje od lica neminovno je bilo prepušteno zaboravu i prošlosti. Ali, ako je verovati Darvinu, čovek je izgubio rep da bi mu se vekovima kasnije vratio na velika vrata; u liku i obliku reda koji se proteže iza, unedogled, sastavljen do istih ili sličnih individua, sa istim fantomskim osećanjem bola koji potiče od amputiranog dela tela. Pritom, takvo osećanje pripada takođe mnoštvu privida, jer je mogućnost imitacije poretka duboko porinuta u istoriju, ali i u aritmetiku; čovek u redu stalno menja svoj broj, aritmetička definicija mesta nije konstantna; ona se poput mitske zmije Urborosa grize za svoj rep. A i šta da radi čovek koji je napokon stigao na početak reda, odnosno na kraj svoje namere, osim da se ponovo vrati na kraj, jer red samo po vizuelnom obliku predstavlja liniju, u svojoj suštini je beskonačna dijalektika bića u svom kruženju. Beskonačan je red u kome usavršavamo svoju besposlicu i bespotrebnost ili nadopunjavamo svoju misiju potrebnosti i strpljivosti, dok u isto vreme čekamo u molitvenoj tišini ili pokloničkom žamoru divljenja pred nekim od mnogobrojnih sakralnih ispostava potrošačkog društva. Gradimo hram izvlačeći kamenje s dna da bi dogradili vrh, pokušavajući da brojčanom konačnošću fingiramo beskonačnost prirodnog niza. Gradeći hram posvećen večnim maštačima socijalne pravde i udobnosti, svaki rob svakog trenutka diže po jedan kamen i poput sopstvene definicije i razloga egzistencije ugrađuje ga u temelje ili vrh društvene potrebe i rituala.

Ponekad verujem da je demonsko načelo misli o socijalizmu kao „prelaznom obliku od kapitalizma do komunizma“ u svojoj osnovi imalo red za ulje i šećer, najlonske čarape i šuškavce, npr. Jer kako drugačije objasniti strpljivo iščekivanje nečega što treba da dođe iz budućnosti, a svakoga dana nestaju realne pretpostavke za tako nešto, osim slikom i prilikom reda? Idejom večne nade i školom strpljivosti i optimizma u kojoj vreme teče po zakonima progresa i sa svakim korakom bliži se očekivanom ispunjenju. Red je genijalna ideja i otelovljena mašta socijalnog matematičara, utopiste i pitagorejca, koji je jedini uspeo da oživi prirodni niz brojeva, gde se uz sve različitosti najviše uvažava i respektuje ona definisana rednim brojem, odnosno mestom u nizu. Vrlo uspeo princip „jednakosti bez izjednačavanja“, mnogo bolji od uravnilovke i bilo kakve druge uniformnosti. Balkanske političke provincije – prćije, čekaju u redu prijem u evropsku zajednicu. Strpljivost će biti nagrađena kada zauzmemo početno mesto kao prvi koji će suvereno prodavcu saopštiti svoju želju, ali samo ako nas na vrhu panteona čekanja na neki novi život ne sačeka natpis – nestalo!!!

MOLOH ILI KAKO POSTATI SVOJ LIČNI DŽELAT

Strah je glavni izvor predrasude i

jedan od glavnih izvora okrutnosti.

Bertrand Rasel

 

 Dugo sam razmišljao o tome kakav naslov treba dati onome o čemu želim da pišem (sa sve primetnijim rezervama), a da on bude eksplicitni ključ koji moju malenkost i čitaoca može dovesti do one tačke na kojoj bi tragična iskustva življenja bila nazvana pravim imenom. Ali primarna istorijska asocijacija na Vavilonsko carstvo i kulu (ovo nema direktne veze sa sjajnom usukanom lizalicom – maketom budućeg beogradskog vodenog carstva) u sredini grada, na kojoj je „toržestvovao“ uvek-željan-krvi-svevideći-bog-totem-moloh, s kojim se vrhovna sveštenica sparivala (za ovo nisam siguran da neće da bude u „gradu-lizalici“) u vreme obrednih svečanosti, prevagnula je u odnosu na književnu asocijaciju: naslov knjige Borislava Pekića – Kako upokojiti vampira. Naravno, ovde su još uvek asocijacije direktne i tiču se društvene stvarnosti i njene ideološke pozadine. Dalje treba krenuti na sopstvenu odgovornost, ma kako ona bila bolna.

U Travničkoj hronici Ive Andrića postoji jedna rečenica sakrivena iza naslaga romaneskne priče kao što je naša sudbina sakrivena iza „vatrometa na pozadini ništavila“ (Sioran). Pisac govori o onome što bi se moglo nazvati neposrednim iskustvom današnjih dana: „Ništa ne može tako da nas prevari kao naše osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.“ I zaista je tako, svi problemi koji nastaju u tranziciji od ideološkog totalitarizma, preko demokratskih tlapnji, do „evropske budućnosti“, biće pre ili kasnije – bez obzira na to kako to iz perspektive egzistencijalnog straha naroda ili nemoći podaništva političkih elita izgledalo nemoguće – rešeni kao neka vrsta „tehničke mere“. Za to nije neophodno čekati, već raditi. Šta? Ako bi se našao neko ko zna i dobio priliku, mogao bi i da kaže. Za sada imamo samo one koji znaju kako neće. Za „oće“ treba znanja i volje. Ono što se nameće kao teži (nemoguć i neostvarljiv) zadatak jeste pitanje kako ćemo se s posledicama izboriti unutar nas samih. Komunizam, proleterski idealizam, demokratski staljinizam, evropski egalitarizam (al’ zamalo!)… kao krvoločni Moloh koji je računao na svakodnevne žrtve i angažovanje najnižih instinkata, duboko je ušao u sve pore društvene svesti, u karakterološke osobine ovdašnjeg čoveka. Činjenica političke stvarnosti nije sadržana u nemogućnosti prilagođavanja na jedan novi politički sistem, već, pre svega, u nemogućnosti da se stari sistem u mislima i delanju zaboravi i izbriše, kao relikt ne tako slavne prošlosti. Veoma teško možemo definisati koliko dugujemo molohu komunizma, a koliko on duguje nama. Lično mislim da je pata karti. Kolektivna odgovornost prepliće se sa osećanjem kolektivne krivice. Dakle, pojedinačno smo krivi, a kolektivno ispaštamo. Možda s visine vlasti ne izgleda da je baš sve tako, a iz nemorala iste te vlasti da nije ni bitno. Jer, moral nije prisila, način i izgovor za nasilјe – moral je obaveza prema vrednosti koju, ako je ne vidite u bližnjem ili ako ne verujete u nju, nećete naći ni u sebi.

Nije li neophodno da se pre ishitrenih izjava i poteza svi zapitamo gde se to „izgubio“ vladajući moral malih i velikih laži na koje je „mali čovek“ bio prinuđen i, sopstvenim oportunizmom, upućen u kulturi prikrivanja, ćutanja, prilagođavanja, pokornosti i moralne mimikrije? Na šta je „bio prinuđen“ zbog očuvanja golog opstanka (prema sopstvenim tvrdnjama), ili upravo zbog toga što se napokon našao modus da se elementarizuju najniži instinkti i porivi duše saplitani „stegama“ religije i morala još od biblijskih vremena? Prisila je, bar u agresiji, postala institucionalna, dobro prikrivena državnim i globalnim projektima i borbama „protiv“ – terorizma, ebole, ptičijeg gripa, talibana, domicilnih protestanata, neistomišljenika… Ali šta ćemo s ovim drugim aspektom, kudikamo opasnijim i pritvornijim? Kada je nemoguće utvrditi jesu li posledice nekog leka gore od same bolesti, onda možemo biti sigurni da zlo samo po sebi ima veoma duboke posledice i korene. Ne treba nikada zaboraviti ono što nam se periodično dešavalo dok se „ona“ Jugoslavija raspadala, kada su ludilo i zločin postali „normalni“ jer su ih mase sankcionisale sopstvenim (para)moralnim i et(n)ičkim izgovorima. Tada (i sada) zaraženost univerzalnom bolešću postala je kriterijum zdravlja. Pogotovu kada se stvarnost menja istom brzinom kao i njeni strukturalni elementi i sadržaj; tada se, zaista, ništa ne može spasiti. Ili se možda ništa ne menja. Strah nas tera na nasilje – strah od činjenice da ćemo shvatiti da se nimalo ne razlikujemo od omraženih neprijatelja.

Evo još jednog primera milog nam dvostrukog morala, iz koga je svaka primesa društvene odgovornosti isključena: još uvek su na tronu samoljubivi bogovi koji su ideološku „akumulaciju“ zamenili materijalnom, a ispod su još uvek bezlične mase koje to posmatraju kao omiljenu sapunsku operu ili stubac trač-rubrike. Bogati posmatraju s visine, a siromašni bulje u njih; drskost se goji na potuljenosti i puzavosti. Nestankom surovog totalitarizma, odnosno njegovim pretvaranjem iz „hardver“ u „softver“ verziju, apsolutna vlast je postala apsolutno ništavilo, a realna vlast, „demokratski“ utemeljena plebiscitom egzistencijalnog i svakog drugog straha i primitivnim nagonima osvete za lični prostakluk, na najboljem je putu da postane obrazac nasilja kada već ne može da donese stabilnost dostojanstva. Sada nam se, naravno, svete za sve ono što im nismo rekli u „godinama srama (njihovog)“, njihovo rečeno je veće nego naše prećutano, njihova bestijalnost je značajnija i više ponižavajuća nego naš kukavičluk. Samo je poniženje bezgranično, kao i nemoral i ambicija onih koji vladaju njime, a preko njega i nama. Kriza nikada nije bila posledica, već preduslov vladanja, strah nikada nije postojao po sebi već u odnosu na nešto (ili nekoga), bitange su se rađale samo onda kada su imale uzore.

Neki policajci koji veruju u silu i koje zakon ne obavezuje „hrabro“ su uhapsili putnicu bez karte. Onda su neki sa sličnim uverenjima pričali kako nije htela da im da ličnu kartu zbog utvrđivanja identiteta. Ovi samo o „identitetu“, rekli bi neki koji malo pažljivije slušaju popečitelja policajnog doktora Stefanovića. Ali, da li je brutalnost odbrana principa, identiteta, sistema, ili indukovanje straha od prekršaja, ili, kako je ispravnije, od samovolje onih koji određuju šta je prekršaj a šta nije? Istina je postala subjektivna frustracija, sredstvo sile, nespokoj onih koji je ne poseduju na način političke (samo)volje. U nečemu se mogu složiti s „olovnim vojnicima igračkama“, gradskom „pretorijanskom gardom“ – komunalnim policajcima; lična karta dokazuje identitet pojedinca, ali lični identitet dokazuje odnos poštovanja a ne sile, kao što lisice na rukama tog istog pojedinca dokazuju identitet vlasti – najdirektnije.  Oni, u stvari, rade sve ono što bi radili i ranije samo da su smeli. To su ljudi koji nisu naučili ništa iz tuđeg poraza i svoje pirove pobede. To su isti oni čiji govori počinju poetskim nadahnućima i citatima, oko sredine počinju da liče na naricanje, da bi pri kraju sve više postajali tačan opis kazne i egzekucije svakog smisla. A, opet, to su samo beznačajni ljudi kojima naš kukavičluk i strah daju na važnosti. Da je obratno imali bi državu sa osnovnim političkim načelom vrednosti i poštovanjem prava – na drugačije mišljenje, za početak.

Početkom devedesetih godina, kada se Istočna imperija urušavala u sebe i sopstvene kontradiktornosti, iz euforičnog hora dojučerašnjih robova i sadašnjih vladara uspeo sam da izdvojim usamljeni glas razuma jednog ruskog pisca, koji je tekstom u Literaturnajoj gazeti pokušao da kaže ono što ja uporno pokušavam da kažem svih ovih godina. Poslednji pasus njegovog teksta ponavljao sam devedesetih kao unutrašnju molitvu, a sada neku vrstu „mantre“ ličnog i kolektivnog prokletstva: „Čuvajte se komunizma samodršca, on će sjajne kraljevske haljine zameniti prnjama i povući se u katakombe. Prividno će nestati da bi, sačekavši prigodnu priliku, ponovo surovo zavladao.“ Ovu sentencu bi trebalo svi da prihvatimo ako želimo da jedna preživela ideologija ode napokon u „istoriju beščašća“, a njene najdirektnije karakteristike i poluge prisile i vlasti nestanu kao karakteristike stvarnosne i, što je najvažnije, moralne slike. Tada će, valjda, nestati i Kumrovec i Požarevac i Beograd (na vodi) kao kategorija neophodna za vlast kao identitet ljudi koji nemaju nikakav drugi i siromaštvo za sve one koji nemaju drugi život. Možda je Moloh strah, ili je strah Moloh, ili se jedno stiče u drugom, jedno drugo priziva… „Životinja čupa bič iz ruku svoga gospodara i sebe bičuje do smrti“, kaže Sioran. Svi smo istovremeno i dželati i žrtve, kažem ja. Jedino su nesrećni oni koji shvate da njihova sreća nije u patnji drugog, u nasilju i primitivizmu; ostali su budale. Prvi se plaše gubitka smisla, drugi se ne plaše ničega – strah ih je već ubio.

I kao što reče Andrić u već pomenutoj Travničkoj hronici: „Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.“ Ili što bi jedan moj prijatelj rekao u svakodnevnoj uzrečici: „Šta ćeš, tako ti je to.“