GLAD

Nikada nisam voleo da „ličim“ (na nekoga ili nešto), ali sam voleo da „podsećam“, pogotovu na ljude koji su ljudski rod oduvek opominjali na sebe, na suštinu postojanja. Takva istina je, naravno, nepopularna. Daleko od toga da se uvredim ako mi neko kaže nešto što se tiče moje ličnosti ili rada. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, pa čak i ja. Jedna davnašnja analiza mojih priča naterala me je da se duboko zamislim nad godinama planiranim i pokušavanim begom iz malograđanštine i običnosti. Naime, na jednoj književnoj večeri, književni kritičar primetio je da u mojoj prozi ima dosta reči koje označavaju gastronomske pojmove (npr. „more je proždiralo brodove“, „pisac je hranio vatru“… itd.), i bio je u pravu, s tim što sam i ja veoma iznenađen shvatio da se nisam ni milimetar odmakao od osnovne, skoro oblikotvorne kategorije (namerno kažem „kategorije“, a ne npr. „osećanja“) ovih prostora i naroda koji žive na njima – gladi.

Odrastao sam u relativno situiranoj porodici, s roditeljima intelektualcima i, kako se to obično kaže, ničega nisam ostao željan. Kasnije se, naravno, život postarao da okusim sve ono što sam u detinjstvu izbegao, i tada sam tek shvatio da glad nije fiziološko osećanje nedostatka hrane, već mentalitetsko-karakterološka osobina. Trajnija je i postojanija od svega ostalog: kulture i umetnosti, na primer. Ako neko ne veruje, neka pita nekoga, starijeg ili mlađeg svejedno, kakva su bila vremena rata, kriza, loših godina… I prva emocija kojom će dotični pokušati da nas uvede u priču o svojoj patnji počinjaće u najvećem broju slučajeva univerzalnom slikom i rečima: „’leba nismo imali da jedemo“. Sve ostale misli o društvenom, kulturološkom, ideološkom ili metafizičkom uzročno-posledičnom nizu ili aspektu koji je doveo do toga dolaze obično posle, više kao scenografija u okviru koje ova primarna emocija gladi ima svoje kraljevsko mesto. Evo još jednog primera: u dugoj mitomanski i mitološki intoniranoj sagi o „voljenom maršalu i najboljem drugu“ (J.B.Titu prim.aut.), pogotovu u delu koji se tiče priča iz njegovog detinjstva, centralno mesto zauzima priča o tome kako je „mali Joža“ skuvao suvu svinjsku glavu i nahranio mnogobrojnu braću i sestre… I tako dalje. Komunistička mitologija je invertovala i vulgarizovala scenu iz Jevanđelja – Svadbu u Kani Galilejskoj. I, naravno, hlebovi su, kao kod Velikog inkvizitora F. M. Dostojevskog, zaklonili horizonte. Ovo sam pokušao da proverim i praktično i svi „anketirani“, koji su, poput mene, imali tu sreću da u školi uče o „maršalovom“ detinjstvu, prvo su se setili te priče. Ne samo zbog toga što im je kasnije napisana i izmišljena „zagorska saga“ izlapela iz pamćenja već i zbog toga što su reagovali „na prvu loptu“ – instinktivno. Ali taj instinkt nije dominantan zbog toga što ljudi u sebi gaje animalne sklonosti ka zadovoljavanju svojih potreba, već zbog toga što nam je glad duboko usađena u psihu kao grozničavo osećanje održanja života, njegova inverzna, strahom oblikovana emocija. U zemljama pogođenim ratnim sukobima ne govori se o katastofi u kojoj stanovnici mogu da ostanu bez glave na ramenima, već o „humanitarnim katastrofama“ u kojima ostaju bez „hleba i za na hleb“. To obično izaziva veće zgražavanje i razumevanje čak i presitog razvijenog sveta nego sam preduslov: rat i ubijanje.

Očigledno se grandioznost i dostignuća modernih civilizacija više ne ogledaju u izgradnji monumentalnih spomenika trajanja, hramova i bogomolja, već u punim rafovima i gondolama supermarketa, gde se plotsko uživanje u hrani pretvara u ritual kupovine i tako se krug (be)smisla materijalističko-pozitivističke civilizacije zatvara u želucu. „Reč je postala meso“, a Hristove reči iz Jevanđelja, „Ne živi čovek samo o hlebu nego i o svakoj reči Božjoj“ – o tome, inače, govore sve religije – zaboravljene su kao atavizam prošlosti. Sadašnjost je obojila glad za karijerom, slavom, moći, novcem… i mnoštvo „malih“ gladi, koje je porodila jedna velika, nastala kao gubitak svih duhovnih i transcendentalnih uporišta i vrednosti: večita genetska glad sirotinje. To je jedina istinska valuta političke retorike i sentimentalnih lagarija, time nas kupuju jer nas je glad već izvrednovala i svakom zalepila cenu.

Nezasitost kao sudbina. Civilizacija se neće ugasiti u oskudici, već u preobilju, a neke bitne razlike i nema: čovek se davi u punoći na identičan način kao u praznini. Kao što iz sopstvene nezasite gladi gleda tuđu „sitost“, ne želeći da zna da je njegov komšija takođe suvereno pomerio granice (be)smisla u večitom posedovanju i prežderavanju svačim što moderna civilizacija uspeva da isfabrikuje. Ali taj „pravednik“ potrošačke religije zaboravlja da nikada ne možemo posedovati sve, odnosno, ako to ikada i bude moguće, tada više nećemo posedovati vlastiti život.

Ljudi moraju da jedu da bi živeli – to je biologija, ali ljudi sve više žive da bi jeli – to je psihologija, prokletstvo, rekli bi oni skloniji tradicionalnom tumačenju (ne)sitosti.

Socijalizam je bio sistem u koji se projektuju sve pomenute gladi i koji je na tron postavio „blagoutrobenije“ punih stomaka kao osnovnu pretpostavku „najpravednijeg društva“. Da nije tako, da li bi animalni i najniži instinkti imali takvu stoprocentnu prolaznost u društvenoj hijerarhiji, pa čak i preki prolaz u institucije sistema? Večita sumnjala neka razmisle o tome zašto su „jagnjeće brigade“ bile vrlo zastupljene političko-ekonomske formacije, sastavljene od „najuglednijih“ poslenika političko-ekonomske „elite“. Da nije bilo njih, da li bismo se i dalje „jeli“ između sebe, kao što smo to radili u poslednje dve decenije, ili još ranije? Sada više nema drugačijih sistema, razlike su male kozmetičke finese. Mislim da na jednom mestu u Đavolovom rečniku Embrous Birs kaže da je „majonez Francuzima zamena za religiju“. Ne znam za Francuze, ali Srbima su prežderavanje i težnja ka njemu u svakom direktnom i prenesenom značenju zamena za ideologiju.

U eseju „Gradsko čergarenje“ Mihail Epštajn piše o torbama koje ljudi nose iz kupovine: „U tim torbama što krstare gradom ima nečeg otvoreno gramzivog i grubo materijalističkog. Kao da su izašle napolje iznutrice koje čovek pridržava sopstvenim rukama. Ulicom nosiš torbu kao vlastiti stomak izvrnut naopako.“ Ili, u nastavku: „Te bisage i mešine pravljene su upravo od koža ubijenih životinja, najčešće od – želudaca. Tako da torba po poreklu i jeste želudac, samo što on više ne guta i ne vari, nego prima ono što će da vare drugi želuci.“

I šta na kraju ostaje čoveku, kakva to uzvišenost može da nikne iz želuca i kloake ere Vodolije? Nikakva. Da li se život svodi na beskrajnu trku i borbu u kojoj jedeš ili bivaš pojeden – da. Ima li izlaza – nema, bar ne u ovom životu.

HOTEL

Hotelska soba, kao sve druge.
Čas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastače i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i noću i danju.
Adresa nekoga
koji je možda već umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odveć beznačajne za pesmu.

 L. Borhes – „Pepeo

U vremenima bez psihologije kao nauke, u kojima je istina bila jedini bolni korelativ života, a ljubav i kazna i blagoslov, osmanlijska mudrost progovorila je kroz čuvenu janjičarsku opasku: „Samo se siromaštvo, ljubav i kašalj nikako ne mogu sakriti.“ Ne navodim ovde ovu drevnu izreku da bih polemisao s njom, nego da bih upravo potvrdio njenu neporecivu tačnost, koja je do današnjih dana evoluirala u znanje da će uvek, negde i nekako, probiti naša prava priroda, sudbina i kob. Nešto što će nas uvek otkriti u ogoljenosti koju smo upravo pokušavali da na svaki mogući način sakrijemo od okolnog sveta. Uvek će se negde pokazati nevešto zašiven porub naše savesti ili uspomene ili zakrpe na laktovima i kolenima, koje ćemo pokušavati da sakrijemo na do perfekcije ispeglanim i skupim pantalonama, ne znajući da su na duše odavno zakrpljene, više puta „profircane“ da se ne raspadnu. Jedno od takvih mesta na kojima ćemo deliti uspomene s duhovima prošlosti jesu hoteli, ali ne oni bleštavi iz centra grada, nego oni koji polako, kao okasneli putnici ili siromašni rođaci iz provincije, odmiču prema periferiji, ka kosmičkoj dimenziji provincijske i palanačke dosade i učmalosti, tonući u nju kao u bezdan prepun smolastog i samodovoljnog mraka.

Kada bi me put naneo u neki gradić ili palanku, uvek sam, strašću antikvara koji traži zagubljene dragocenosti, tražio hotel, delimično zbog toga što sam ipak morao negde da prespavam, a delimično zato što sam hteo da se iz neposredne blizine upoznam s tajnom istorijom mesta koja se stekla u tom sada oronulom hanu ili karavan-seraju. Prolaznici koje sam pitao za informaciju bili su krajnje predusretljivi, jer im je skriveno vlastito znanje o zaboravljenosti i praznini govorilo da zalutali putnik mora najpre da svrati u hotel, u taj specifični lazaret ili karantin, pre nego što se susretne s čaršijom koja je negde daleko u vremenu zastala u svom razvoju, i to na onom mestu gde je napustila sve vrline sela, a nije dobila nijednu dobru osobinu grada.

Hoteli su obično podizani na najlepšem mestu u varoši, zamišljeni ambiciozno, s nesretnim arhitektonskim rešenjima koja je trebalo da budu sublimat lokalne tradicionalne i moderne arhitekture i nazivom koji je trebalo da neinformisanom putniku ukaže na identitet kraja u koji su ga put ili sudbina odveli. Ili, što je takođe čest slučaj, nazivi su bili pompezni i „svetski“ („Palas“, „Pariz“, „Atina“, „Evropa“…), verovatno u želji da ekskluzivni dah tih belosvetskih metropola dotakne i varošku dosadu. Na otvaranja su dolazili varoški krem, politički i privredni uglednici, viđeniji građani, gosti iz prestonice i svi oni koji su pokušavali da pod krovom tog zdanja (koje nije pripadalo provinciji iako je suštinski bilo sve ono što provincija zaista jeste) napuste svoje neizbrisivo palanačko poreklo i sakriju kratke nogavice, „iks“ noge i izdajničke naglaske koje im je, kao bolan kompleks, nametnuo svet koji se pruža iza horizonta lokalne železničke stanice ili raskrsnice s magistralnim putem. Onda je hotel počinjao da živi: igranke, balovi, prijemi, sedeljke, popodnevne i nedeljne kafe, letnje bašte, dočeci novih godina, maturske večeri… Ali ubrzo, kao razbaštinjen plemić, hotel je počinjao da vene i propada, itisoni su se habali, tapeti cepali, a livrejisane uniforme konobara i recepcionera sijale su se po rubovima, reflektujući onaj bivši, nekadašnji sjaj, sve se više osećala zaprška iz kuhinje i sve je teže bilo kompletirati servis i escajg. Večernje toalete i najbolja odela smenjivao je „polutanski“ stil ljudi koji su, osetivši propast nečega što ih je bar formalno nadilazilo, sve češće svraćali da popiju kafu i rakiju kada su se zaticali u varoši, obeležavajući nadmeno teritoriju – bivši distrikt, koji je polako osvajala moćna provincijska uravnilovka.

I dok ležim u krevetu jednog takvog zdanja, zagledan u požuteli plafon i iscepane tapete s mnoštvom ispisanih poruka kao u zatvorskoj ćeliji, otresam pepeo cigarete u fišek napravljen od lista lokalnih novina, pošto pepeljara nema, i razmišljam o tome koliko je žena u ovoj sobi prevarilo muževe, koliko je radnika-terenaca baš na ovoj nahtkasni pisalo pisma kući i prebrojavalo svoje jadne dnevnice, koliko je prolaznika, trgovačkih putnika, hodočasnika, studenata i inih hudožestvenika baš u ovom lavabou požutelom od kamenca pralo svoje jedine čarape ili košulju koja je do jutra trebalo da se osuši na radijatoru, i koliko je njih jutrom u ogledalu zateklo svoje lice dan starije nego juče, koliko je samaca na primusu spremalo svoj skromni obrok, koliko je devojaka baš na ovom krevetu izgubilo nevinost za vreme maturske večeri, puštajući da svilena haljina koju je majka ili komšinica šnajderka vredno šila danima sklizne na prljavi itison ovog hotela – letopisa mnogih života, nadanja, ljubavi i smrti.

Danas se na prozorima mnogih takvih hotela suši rublje izbeglica koje nemaju gde da odu, iako dobro znaju, kao i ja, da smo samo prolaznici u životu, i to se ne može sakriti, nema zakrpa, iluzije, nade… Nikada se više nećemo sresti s prošlošću, kao što se u provincijskom hotelu više nikada ne mogu spariti tacna i šoljica za kafu, u čiji talog na dnu gledamo kao u bezdan.

BAKŠIŠ

Posle omamljujućeg sna u himeričnom „raju“ realsocijalizma i isto tako himeričnih poslednjih par decenija, kada su probuđeni narodi, poverovavši da su izabrani u svojoj patnji, davali najbolje i najgore od sebe, došlo je vreme surovije od same stvarnosti – vreme u kome treba da se suočimo sa sobom. Verujem da bi većina poželela da se nađe u boljem društvu, ali, kao i sve ostalo, vreme izbora je prošlo.

Mnogi pobornici prošle belle epoque verovatno sе ne bi složili s tezom da je jedini objedinjujući i nepromenljivi elemenat života posle Drugog svetskog rata bio – siromaštvo. U prvih par godina materijalno, a posle je nekoliko decenija trajala prava hiperinflacija siromaštva duha, morala, savesti… dok nije ponovo zavladao period materijalne oskudice. I kao što su revolucije obično produkti loše literature, tako je i period tranzicije samo loš produkt još lošije vizije balkanske postkomunističke stvarnosti i isto tako loše vizije liberalnog kapitalizma s kriminalnim podtekstom.

Uravnilovku i uniformnost beslovesne sitosti smenilo je šarenilo evropskog otpada i velika raslojavanja – bogati su bili sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Da ovi redovi ne bi ličili na manifest nove revolucionarne svesti i socijalne pravde, potrebno je delimično objašnjenje moje već poslovične skepse. Naime, ako pođemo od pretpostavke da sam sve oblike postojanja (pa čak i teorijske varijante) balkanske svakodnevice upoznao iz prve ruke, ostalo mi je samo nejasno (ili, upravo, kristalno jasno) nešto što više pripada matematici i algebri, a manje političkoj teoriji, što je obrnuto proporcionalno nacionalnom dohotku, minornim platama, socijalnim pomoćima, kirijama i apanažama… a direktno proporcionalno cenama, ekskluzivnim prodavnicama, novim automobilima i standardu vidljivom na ulici, da ne idemo dalje.

Dakle, odakle novac, na koji način se kupuje vreme i prostor? Ako se, u isto vreme, zna da su plate više nego simbolične, nezaposlenost velika, a mogućnosti zarade smešno male za većinu onih koji su doskora bili na „državnim jaslama“ i živeli „dan i komad“? Pa od bakšiša; raznih stimulacija za poslušnost i „društveno poželjnu“ svest. Višak vrednosti iz marksističke političke ekonomije pretvorio se u mrvice sa stola onih koji drže „kesu“ u posedu. Naviknuti na nezarađene apanaže, nesposobnost i licemerje kao važne podatke u radnim biografijama, siročići realsocijalizma veoma su se brzo privikli na nove gospodare, nove finansijske tajkune kriminalne prošlosti i „patriotskih“ zasluga. Svesni da nisu vredni izvan proste činjenice slugeranjstva, usavršavaju odavno naučen dar dodvoravanja i ulizivanja, i to se nagrađuje. Na nižem nivou država nagrađuje one siromašnije, zatvarajući oči pred sitnim švercom i malim lopovlucima u društvu koje je izgrađeno na poznatom imperativu pljačkaša poštanskih kočija iz ruskih stepa J. V. Staljina i V. I. Lenjina: Prvo banke, pa onda sve ostalo! Dakle, zarađujemo trista evra, a trošimo, za prosto preživljavanje, šeststo evra. Odakle nam onih trista viška, ne znamo ni sami. Ali ima ko zna – gospodari naših strahova, oni koji kuju nove okove i daju nam bakšiš ako smo nasmejani, poslušni i glupi dok ih nosimo. Mislim da u tome prednjače „intelektualne elite“ s malim platama i velikim osmesima, s jeftinim frazama i skupim automobilima. Svako ko je mogao da se uhlebi u neku „asocijaciju“, postao je asocijacija na sebe bivšeg, ali nećemo valjda ovde o moralu. A o čemu bismo drugom? Nauka nikoga više ne interesuje, umetnost dostojna intelekta i istinske kreacije postoji samo u tragovima, ali postoje umetnici, pesnici, pisci, tumači, teoretičari, analitičari… čak više nisu ni državni, sada su globalni.

Uzimamo jedan dinar, a vraćamo tri, plaćamo i što ne potrošimo, a potrošeno nam reprogramiraju, pa ponovo plaćamo. Zadužujemo i svoju decu i pokušavamo da ih ubedimo da je to „za njihovo dobro“. Možda i jeste – za naše svakako nije. Sve ovo me podseća na jednu priču za koju nisam siguran kako se provukla u „čistu“ tradiciju s obzirom na jasan homoseksualni podtekst, ali, ko zna, možda je narodni genij i tada bio dalekovid, pa predvideo savršen sistem: s malo para, zadovoljstvom, bakšišom, obrtom sredstava, socijalnom pravdom, tržišnom ekonomijom, gej-paradom, reformama… Pitanje kakve to ima veze s homoseksualcima i seksom uopšte nije na mestu – ima, i te kako. Dakle, priča ide ovako, kako su je meni pričali, pričam i ja vama. Veća grupa kiridžija bila je dugo na putu, od nemila do nedraga, po šumama prepunim hajduka i varošima prepunim varalica i lukavih trgovaca, daleko od toplog doma i svega onoga što dom jeste. I tako jedne večeri zanoće oni u nekoj maloj i tesnoj čobanskoj kolibi, napolju studena jesenja noć, bije studen, dal’ od planine, dal’ od vode ili Beograda na vodi, ko to sada zna? Oni polegali po slami kao sardine. Pritisli se jedan uz drugog da se malo ugreju. Dugo su bez žena, a narodna mudrost a i biologija nas uče: svaka rupa traži zakrpu. Seti se poslednji pa onom ispred sebe iznese džentlmenski predlog da mu da dukat, a da mu ovaj dozvoli da mu se malo primakne otpozadi. I tako bi, ali, kako inače i biva s dobrim idejama, onaj s teško stečenim dukatom iznese predlog onome ispred sebe, i tako sve do prvog, koji nemaše nikog ispred sebe, pa se povrati kod onog poslednjeg, koji pre toga beše prvi. I šta se desilo: za samo jedan dukat – bakšiš, koji se vratio prvom vlasniku, svi su bili i „furundžije“ i „tobdžije“: o prvom će ćutati, a drugo neće kriti. To je logika ponosa srpske politike i svih drugih poslovičnih sakupljača mrva i bakšiša. Tako je i s današnjom Srbijom: dok imaš dukat, možeš da tucaš bližnjeg, a posle moraš za taj isti dukat da se poturiš, ili si to već uradio ranije. Redosled nije bitan. To je svakako imanje koje dolazi od dupeta i tamo odlazi. Savremeni retorički potencijal laganja daće mu neko drugačije, evropsko ili globalističko ime. Narod bi rekao: tuci u dupe, ali do mozga nećeš stići. Ali sada se najpre počinje od mozga. Svejedno, važna je cena – jedan dukat. Možda bi to i imalo ekonomsku logiku, ali ne treba zaboraviti da je dukat samo jedan, „nije jedan po jedan“, već samo jedan, kao i šargarepa, uostalom. Samo magaraca imamo napretek.

Priča se, pošto kupio poto i vama prodajem, da je u jednoj „politički trusnoj“ situaciji Knjaz Miloš izašao ispred konaka u Topčideru pred besne vojvode i uzbunjen narod, koji nisu baš bili raspoloženi da se konfrotiraju sa Turcima u tom trenutku. Počela je „nova srpska država“ i prva lekcija je bila da se ne treba „kačiti“ sa vlastima, zbog dukata – naravno. Knez videvši početke kapitulantske politike i naznake nekih, daleko u budućnosti, briselskih pregovora, izloži okupljenima trenutnu situaciju „na terenu“: „Braćo Srbi, Turci vole dupe i dukate, mi dukata nemamo!“ Pa ti, brajko moj, sada vidi. Ili jedno ili drugo a može i obadvoje, mogućnost izbora uvek postoji.

Daleko od toga da sam protivnik života od svog rada (pa kako drugačije i živim poslednjih decenija), ali platu za najbrutalnije podaništvo ne mogu da primim. U mnogim zemljama konobari ne primaju platu za svoj angažman u restoranima, dobijaju koliko zarade, i to je u redu, to je plata za služenje. Ovde se bakšiš ne spominje – u kući obešenog ne govori se o konopcu. Zašto mi onda navire mučnina u grlo kada u svakodnevnom razgovoru čujem da neko radi za „veliki koncern“, „veliku stranu firmu“, „međunarodnu organizaciju“, „kompaniju“, „to je onaj do onoga“, „znaš on je kum…“, „ma kako ne znaš, potpredsednik…“, „to mu je švalerka ili svastika, nisam siguran…“, „on je iz one agencije…“… Valjda zbog toga i pijem, da bih oprao gorak ukus tih reči, da ne budem ni prvi ni poslednji posednik dukata, da ne budem ništa, jer i ništa je bolje od svašta.

ŽALBA SUDIJI ZA PREKRŠAJE ILI SVE MOĆI NAŠE NEMOĆI

Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U BEOGRADU

Timočka broj 14

11000 Beograd

Poštovani sude (ili sudijo, ovo drugo mi je malo prisnije, ličnije),

Ne znam kako se osećao „jazavac pred sudom“ (on je sve vreme priče u Davidovoj vreći), ali mogu da dočaram sebi kako se osećao David Štrbac pred „vladavinom prava, slavne nam carevine“. Samo bez šale i sarkastične Davidove narodske lukavosti. Pripadam onoj malobrojnoj grupi ljudi koji još uvek plaćaju svoje račune i prihvataju odgovornost za svoje greške. Ne bežim od plavih koverata, kada dobijem obaveštenje „o prispeću pošiljke“, odem u poštu i podignem je. Računam, ako sam pogrešio, treba da platim, uvek je moglo gore, pa sve ono što se novcem može platiti nije tako strašno, i sve dok time ne otkupljujem savest ili greh, a slava Bogu, nije tako… Plaćao bih i porez kada bi imao za šta.

I tako, odem ja u poštu, kad tamo – plavi koverat na kome je moje ime i naznaka da je u pitanju „rešenje“. Pa, ko velim, kada je neko već rešio da mi nešto reši, ne ide da ga ja razuveravam i razočaravam, nije se s državom i sudom šaliti. Doduše, nema javne osude, ali ima suda, i to je nešto. Ali se tu s javnošću, na moje veliko čuđenje, ne završava. U rešenju br. 4-15 Ипр.бр. 220091/14  stoji da za prekršaj (saobraćajni) od 10. 5. 2014. nisam platio celu kaznu, jer da sam platio polovinu u roku od 8 dana, onda bi se na tome završilo. Polovinu sam platio tek 21. 05. 2014. Doduše, rečeno mi je da se vikendi ne računaju u radne dane, a u kritične dane se „ugurala“ dva vikenda, ali da ne teramo mak na konac. Pogotovu ne sa čuvenim državnim sudstvom, koje nije radilo poslednja tri meseca zbog štrajka advokata. Bar smo saznali da država postoji i bez sudstva i advokata i da se zbog toga niko posebno ne sekira, pa ni ministar. Mislim, tako sam čuo. Ali, da ne dužim, da ne kočim reforme, otići ćemo predaleko a taman smo se zbližili.

Dakle, prekoračenje roka, odnosno drugi deo kazne od 2.500 din. (dvaes evrova, brat bratu), „zamenjuje se kaznom rada u javnom interesu u ukupnom trajanju od 20 (dvadeset) časova“, i tako dalje i tako bliže… Da vam ne prepričavam vaše pisano (nisam rekao – pismeno!) sočinjenije. Ruku na srce, nije mnogo sve dok ne bijete, ali mnogo je kada udarate po smislu jezika, života, smislu samom. Pa dobro, dokle? Ako ja moram da odgovaram, hoće li neko, napokon, biti odgovoran? Za jezik, smisao, istinu, pravdu, ili je vera u pravo toliko velika da sud i ne mora da radi, jer snaga vere, kao snaga Strašnog suda, dovodi stvari, ljude, ali ne i pojmove, u idealan odnos, značenja, bar.

Da kojim slučajem dugujem jedan, dva ili „skoro pet miliona evra“, onda bi moj „reprogram“ bio vest dana na svim televizijama. Postao bih „heroj nacije“, talio bih se s državom, ponosan na svoji dug i na sirotinju kojoj, silan i uspešan, mogu da pomognem i novcem a ne samo šljokicama i anestezijom bliskoistočnim ritmovima, cičalicama i kreštalicama, lukama i sojenicama na vodi, izvozom gluposti i uvozom bolesti. Javna stvar je to, a čim je javna, onda je i korisna, bar tako kažu. Ali, ja ne mogu da dobacim ni do toliko krvnih zrnaca, a sve ih je manje i ne reprogramiraju se zbog permanentnog stresa u poslednjih dvadesetak i više godina. Izvinite, shvatio sam i ja napokon, ovo nije žalba mom lekaru, ovo je pismo-žalba mojoj bolesti. Žalba na dijagnozu moje kazne, na jadnu formulaciju iskupljenja prava bez pravednosti, na jadnu zemlju jeftinih ideja i skupih uvreda prema onima koji nemaju drugu zemlju i drugi život. Zapričasmo se, pa da pređemo na stvar.

Molim vas samo, ako ne tražim previše, nemojte me kažnjavati „radom u javnom interesu“. Kaznite me svakako, zaslužio sam. Nije mi se našlo tih famoznih 2.500 dinara u novčaniku u predviđenom roku (nije ni posle roka), pozajmiću, platiću, uzeću povoljan kredit kod banaka kojima država baca građane kao rimski cezari gladijatore lavovima… Samo me nemojte kažnjavati mojim životom, ako Boga i ako za Boga znate. Nemojte da ograničavate javni interes na dvadeset sati, kada on u mom slučaju traje 46 godina. Trudio sam se, zbog sopstvene savesti i porodičnog ugleda, a to je valjda i javni interes (ili je bar to tada bio?!), da budem dobar pionir, da volim Tita (to mi je slabije išlo) i državu i vojsku (s Partijom mi je, takođe, slabije išlo, ali sam se trudio – više se ne trudim, digao sam ruke), da pomažem starijima, da budem mladi goran, sportista, omladinac, primeran vojnik, student (i tu mi je išlo – onako, ali sam se trudio – isto onako), da idem na vojne vežbe koje su postajale rat, da ne čujem kada pucaju, da ne vidim kada me kradu, da se pravim lud kada me lažu, da ćutim kada „pametni ćute, budale galame a fukara se bogati“ (Ivo Andrić), i sve to u javnom interesu. S vremenom sam izgubio svoj (interes, prim. aut.), ostao mi je samo ovaj – javni.

Nemojte me kažnjavati kaznom koju sam, jer ne umem drugačije, sam sebi razrezao. Napravite bar terminološku razliku između nas nebitnih i onih bitnih – naše je javno, njihovo je samo njihovo, a bilo je nekada i naše. Kaznite me, na primer, kaznom od dvadeset sati prinudnog rada, jer, cenim, država je prinuda, a rad za državu jeste posledica straha od prinude, pa je sam po sebi prinudan, i tu nema žalbe. Nadam se da razumete ovaj silogizam, jer se očigledno odlično razumete u prinudu, pa bi trebalo i u logiku, a posle je sve rutina. Kazniš onoga ko trpi, jer je navikao, ne sme da se žali, a druge koji nemaju tih sklonosti ne kažnjavaš, da se ne bi uvredili, pa onda nema više gojenja ega u pokloničkim emisijama, medijskim stranačkim biltenima fantastičnog žanra, dok su razne presude i poreske olakšice bombaste vesti, herojske akcije i „reformski uspesi“.

Ili, kaznite me društvenom i svakom drugom ljudskom srećom. To je isto tako neprimereno kao i ovo prvo, i nemoguće naravno. Shvatili ste, ne aludiram na tačnost zakona ili stručnost i pozvanost suda (na početku sam rekao da poštujem institucije sistema), pokušavam samo da ukažem na granice pristojnosti, na sve ono što se vidi u jeziku a ne prepoznaje u savesti. Na olako izrečene reči, paušalne presude, konstatacije bez bilo kakve empatije i prema izrečenom i prema onome kome je izrečeno. Ne prekorevam nikog za ono što misli ili što mu se vremenom i iskustvom nametne kao zaključak, upozoravam samo na ono što smo postali. Ako je prva misao kada vidimo čoveka koji vozi dobar automobil ili ženu u kratkoj suknji da je ovaj prvi lopov ili narko diler a ova druga je kurva onda nešto nije u redu sa nama. Nismo tumači morala već jasni pokazatelji vlastite pokvarenosti. Ako država polazi od pretpostavke da su svi građani potencijalni razbojnici i prekršitelji zakona onda je njen potencijal u tom pogledu zaista prevelik. Ako razgovaram sa nekom (lepom, na primer ili ne mora, nužno, da bude lepa) ženom na ulici onda to ne znači da mi je ona ljubavnica, možda sam je samo pitao; koliko je sati?, možda mi je školska drugarica, koleginica… Ako mogu da biram između pozicije ljubomorne žene i muža budale biram ovu drugu. Ne samo da bi bio budala već da bi se zaštitio od „nepogrešivih“ prvih zaključaka i misli. To se zove potreba za razumevanjem ili, banalnije, nemoć da se bude brutalan i isključiv.

Za vreme svog sasvim običnog života objavio sam par knjiga, uredio i priredio preko trista, napisao desetine tekstova… Nisam siguran da su čitaoci bili pametniji posle njih, nisam ni ja, ali smo pokušali i ja i oni. Dok sam pisao ili dok je neko to sve čitao, svakako nije otišao da gazi ljude po ulici, da pljačka ili da praznoslovi, obrazlažući tajne razloge javnog poniženja po televiziji i novinama. Verovali smo da nam je „javni“ i zajednički interes da budemo bolji, istinitiji, da verujemo u prave vrednosti i da ih stvaramo, i intimno i javno. Ne, ne mislim da mi od kazne odbijate retroaktivno vreme provedeno u mojoj ličnoj i životnoj uzaludnosti, kao neki (prvo)borački staž. Ja samo pokušavam da razdvojim „babe i žabe“ i u tu svrhu dobrovoljno se prijavljujem da „odradim“ svoju kaznu čisteći tuđa govna (izvinite na vulgarnosti, ali ovo ne mogu drugačije da kažem), jer mislim da je naš zajednički (a samim tim i javni) interes da stvari nazovemo pravim imenom i (pre)poznamo po obliku i mirisu. Nekako bih se lakše osećao s takvom kaznom, bez retoričkih i estetskih ulepšavanja, bez potrebe da se divim nečemu što se ne zove svojim pravim imenom, sakrivenom iza egzistencijalnog straha i vokabulara agresivnosti i loše prikrivenog primitivizma. Bar se trudim da budem iskren (e, to mi već možete uzeti za olakšavajuću okolnost), jer teže je zaslužiti nečiju iskrenost nego prijateljstvo. To bi trebalo da bude prva lekcija za sve koji dolaze na vlast, a ne, kako to inače biva, poslednja, najteže naučena i najbolnija, obično onda kada je kasno za sve i kada moćnici nemaju ni snage ni intelekta da shvate „da je i pad let“.

Shvatili ste, bar se nadam. Ja se, u stvari, ne žalim na kaznu, čak ne ni na vašu „pismenost“, na pravni jezik koji „kao da je sastavljen od stvari a ne od reči“ (Ortega i Gaset), ja se žalim na žalosne prilike u kojima smo svi žalosni. Iako sam ja više tužan zato što su oni koji nam kroje „javni interes“ – jadni. Vi, naravno, postupajte po savesti i slovu zakona, a mi ćemo onako kako moramo. „Možeš da me zoveš i krčag, ali nemoj da me razbiješ“, kaže narodna mudrost, ali više nisam siguran u vezi s tim razbijanjem, jer nisam siguran ni u vezi s imenom. Jedno ide uz drugo, kada se lupa, naravno.