DA LI JE SAPUNSKA OPERA IMITACIJA ŽIVOTA, ILI JE, MOŽDA, OBRATNO

Dok je života i ljudi, u ovom obliku i sudbini, uvek će postojati dobra (?!) namera, koja će svim silama pokušavati da objedini raznoliku ljudsku zajednicu u jedinstvenu porodicu. Neko to zove „novi svetski poredak“, neko „đavolja rabota“, neko „sreća“, a neko samo ćuti, jer „u ćutanju je spas“ – kako reče jedan Andrićev književni junak. A i priča je uzaludna, jer ono što su vekovima ranije pokušavale religije, ideologije, programi i manifesti, uspelo je jednom banalnom proizvodu za široku upotrebu – sapunu. Iako je po potrošnji sapuna na poslednjem mestu u Evropi, Srbija se po potrošnji sapunskih serijala, uglavnom latinoameričke i turske (Sulejman je napokon stigao do „carstvujušče Vijene“!) produkcije, verovatno veoma visoko kotira (ne raspolažem tačnim podacima, usled ogromne konkurencije i broja zavisnika koji svakoga dana raste). Tačnije, ne postoji nijedna iole „ozbiljnija“ TV stanica koja kao osnovni adut gledanosti ne nudi beskrajne sage sa izmaštanim dramaturškim zapletima, uglavnom utemeljenim na univerzalnim slikama, patetičnim i sladunjavim pričama i jeftinim liciderskim imitacijama života. Saga se, naravno, maštom i posvećenjem gledalaca s likovima, neminovno preliva iz sebe u magičnu teksturu snova i emotivnog doživljaja, koji suvereno konfiskuje individualnost zarad posvećenja u imitaciju života. Pa šta je televizija drugo? Ali, na početku nije bilo televizije; magične reči su: domaćice, mediji, sapun… Nisam rekao: reforme, pridruživanje, standard… Da se razumemo odmah na početku.

Na početku ipak beše samo sapun…

Sredinom sada već prošlog veka, svemogući totalitarizam Komunističke partije na ovim prostorima pobedio je jedan drugi, suptilniji, efektniji i mekši pogled, koji se umesto u „srećnu budućnost“, pružao u ekrane retkih televizora, s kojih su emocijama naših roditelja suvereno vladali Ben Kvik iz Dugog toplog leta ili Dr Kilder iz Gradića Pejtona. Brzo, skoro na prepad, smenili su razdrljene brigadire, livce kraj visokih peći, rudare udarnike, smerne drugarice – bivše partizanke… Estetika kapitalizma se polako uvlačila u životni prostor komunističke ideje, suptilno, sa istom simbolikom, samo lepšom i neobaveznijom. Ameri su prekim putem stigli do komunističkog ideala, bez „socijalizma kao prelaznog perioda“, sa čulima i jednostavnom estetikom koja nikog nije obavezivala, gledaoce ponajmanje. Moja baba je u šestoj deceniji prvi put videla televizor, ali se na Bena Kvika i družinu brzo navikla; odnekud su joj bili poznati, s radne akcije sigurno nisu, kao predratna gospođa uvek je prezirala prostake. Seljake s kojima je provela dobar deo života je volela, ali seljačine nije. Danas su se opet svi oni vratili: udarnici s kosmičkom idejom mesnog nareska i mlakog piva, s čuponogim ženama i glasnim smehom da se ne čuje kad prdnu, samo malo drugačije zapakovani – u tesnim odelima i s retorikom i gestovima šumara zalutalog u salon za lepotu. Ali o tome drugi put. Pokojna baba me je zaklela da se ne bavim politikom! A i Dr Kilder i Ben Kvik ne mogu da prevaspitaju generacije unapred, za to je potreban kontinuitet. Ali, jedini kontinuitet ovde jeste – kontinuitet gluposti, brižljivo negovan i pažen.

No, nije sve baš tako obično i nefenomenološki utemeljeno. Treba se vratiti u vreme početka radio-emisija – u tridesete godine dvadesetog veka. Odatle se do današnjih dana vuče i idiotsko ime fenomena – sapunska opera. Kumovi radnog naslova koji je postao simbol bili su proizvođači sapuna, kojima je za potrebe reklamiranja robe bio potreban nekakav medijski okvir. I našli su ga u prvim petnaestominutnim, a kasnije i polučasovnim emisijama, koje se obraćaju onima koji se bave pranjem: ženama (danas se obraćaju onima koji se bave prljavštinom duše – svima). Termin emitovanja je bio, na prvi pogled protivno svim zakonitostima marketinga, usred dana, kada su deca u školi, a muževi na poslu. Recept je bio skoro savršen: dramske scene koje opisuju porodične zgode i nezgode, uz stalni sastav glumaca, intimni manir, orijentaciju na dijalog i prepoznavanje i usporeni tempo s čestim ponavljanjem ključne teze, koji je kasnije zamenila spora kamera latinoameričkih „virtuoza“ i turskih genijalnih producenata. Uzurpiranjem medijskog prostora, televizija je prepoznala potencijal pomenutih „opera“ i od tada se virus širi uz mnoštvo varijacija i modifikacija.

Jedan od najprisutnijih oblika sapunica na ovim prostorima spada u podvrstu koja se u zemljama nastanka, uglavnom španskog govornog područja, naziva „culebrones“. Terminološka različitost podrazumeva suštinsku istost u likovima koji igraju na dobitnu spregu gledaočevog saosećanja i posvećenja s glavnim junakom, uprkos banalnom melodramatskom zapletu, ili upravo zbog njega. Očigledno je Andre Žid bio potpuno u pravu kada je rekao: „Loši romani su najbliži životu.“

Pisac ovih redova nije – u odnosu na one koji ovo budu čitali, ili one koji svoju pripadnost velikoj porodici bezimenih gledalaca budu dokazivali religioznom odanošću „culebronesima“ – posednik tajnih znanja; svest o banalnosti i trivijalnosti ovih serijala u sličnoj meri poseduju uglavnom svi. Američki sitkomi su brzo uspeli da od latinoameričke naive naprave veći biznis. Vulgarno, s prišivenim zakrpama banalnih situacija i glamura koji treba da zaseni prostotu, da ne vidi pantljike kojima se upravlja lutkama i blesavošću gledalaca, te njihovim beskrajnim potencijalom da budu prevareni. Kao da je od komedije del arte na brzinu napravljen holivudski spektakl, isto kao što bi serijal o „mukama“ srpske vlade mogao da se prikazuje u nastavcima, pa bi uz izvesne veštine kamermana i režisera neki ministri mogli čak i da izgledaju inteligentno. Dakle, sve je moguće. E baba, baba…

Ali, da nije reč o banalnom fenomenu, dokazuje i to što je tokom poslednje decenije i po samo u Americi objavljeno preko 90 vrlo ozbiljnih monografija o poetici sapunske opere. Feministkinje čak ističu da je to autentičan oblik ženske masovne umetnosti, i tu su donekle u pravu. Osnovni oblik „muške“ umetnosti je linearni, dok „ženska“, manifestovana u sapunskoj operi, poštuje sasvim drugačije zakonitosti: u centru pažnje nije radnja, nego složeno tkanje intimnih odnosa (otuda dečije greške produkcije i malograđanska banalnost scenografije prolaze nezapaženo). Ovde više ne dominira vid, nego sluh, posredstvom vodećeg dramaturškog sredstva – dijaloga. Otuda se svi likovi deru i viču, unoseći se jedni drugima u lice kao komšije na sudu oko međe, puta ili žene, što je još bliže poetičkom obrascu ovih serijala. Ovde zaista neću da pominjem srpsku političku „elitu“, da mi baba ne bi ustala iz groba pre Sudnjeg dana.

Estetika besmrtnosti – „istina“ u nastavcima

 Aristotel je govorio da se šifra za uspešnost umetničkog ostvarenja uopšte krije u postizanju saosećanja posredstvom poistovećivanja. Umetnost je, verovao je drevni filozof i mudrac, dočaravanje života, samo što je život, par desetina vekova kasnije, postao veštačka himera, sastavljena od televizijskih i medijskih parafraza bajki. Jer samo su bajke još uvek u dosluhu sa ostacima animističke svesti u nama, koja je još uvek u dosluhu s transracionalnim, odnosno s podsvesnim porivima, kojima se nestale individualnosti bore da bar malo nadiđu svoj život svagdašnji i sudbinu hudu, a šta drugo. Pogotovu što „sapunica“ ne obavezuje; nema obrazovnih, etičkih i umetničkih zahtevnosti, naprotiv, čak ni istina ne postoji kao ontološka ili božanska kategorija. Svaki junak ima svoju tačku gledišta, svoju istinu, a najvažnije je da nijedna od tih istina ne može biti poslednja, niko neće podvući crtu i izvući sižejne zaključke. Istina se, tačnije, njeno tumačenje u uvek novim sižejnim obrtima, nastavlja iz dana u dan, sve do željenog ideala – estetske besmrtnosti. Vrtoglav put od neophodnosti do izlišnosti koja simulira važnost pitanja pravde i ulogu ljubavi prelazi se za nepun sat! Filozofiji su trebali vekovi, ali ko će da čeka mudrost i pamet, pivo se smlači a pica ohladi, a na drugom programu počinje nova doza silikona, penthausa, izglancanih automobila, plastičnog cveća i plastičnih emocija.

Evo najnovijeg primera.

Kada se Sulejman zahvaljujući televizijskom serijalu ponovo vratio na Balkan, razgovarao sam s nekoliko istoričara, koji su mnogo pozvaniji da mi rastumače taj period koji poznajem samo iz romana Radovana Samardžića Sulejman i Rokselana i narodnih pesama, koje mi ovom prilikom nisu od prevelike pomoći. Nisu bili sigurni da je sve to bilo baš tako, ali su u jednom bili saglasni: kostimi su „pogođeni“, kao i administrativna organizacija dvora. Dakle – estetika i propaganda. Šta više treba?! Kao da su režiser ili scenarista čitali Aleksandra Hercena, koji je rekao: „Ljudska istorija nema libreto, glumci moraju da improvizuju uloge.“ Ali, u zacrtanim okvirima i improvizacija može da bude veoma jasno i uspešno fokusirana, kako na ciljnu grupu, tako i na željenu sliku. Od Turaka bi mogli da uče ovdašnji „spin majstori“, ne smeta što mrdaju usnama dok čitaju titlove.

 Smrt ne postoji, kao ni život, uostalom

Mada je svaka epizoda razvijena u vremenu, celina serije se može rastezati unedogled (kao rekonstrukcija vlade, daleko bilo), jer je osnovna potka koja podupire radnju zasnovana na konfliktima koji se nikako ne mogu razrešiti pobedom samo jedne strane. Kao ni moja sopstvena naiva, koja se nadala da će se moj omiljeni sitkom Tvin Piks ipak završiti, da bih na kraju svojih nadanja shvatio da kraja – nema. Imitacija života uvek je najlošija varijanta večnosti.

Junaci serijala stupaju u zonu bezvremenosti; njihovom sukobu je određeno da traje večno. Ni fizička smrt nekog od junaka ne može da unese promenu u siže, koji može da traje nezavisno od svojih nosilaca, jer ih je odavno nadrastao – pobedio. Za razliku od obične priče, u kojoj pobeđuje ili dobro ili zlo, u „sapunici“ su te dve krajnosti neraskidivo povezane i nemoguće je povući jasnu granicu između „više dobrih i pomalo zlih“ i onih drugih, ako ih uopšte ima. Osnovna analogija je u životu svagdašnjem miliona gledalaca, koji karnevalsku sliku svoje podsvesti posmatraju svake večeri u terminu sopstvene molitve nad ispraznošću života i davno nestalog smisla. Verovatno je sada jasnija ljubav između glumaca i političara: i jedni i drugi veruju u večnost – samo svoju. Prvi veruju da je večnost serijala ipak nekakva večnost. Drugi veruju da je bolje slizati se sa silom nego s umetnošću; u svakom slučaju je – udobnije. Baba, neću više…

Sve u svemu, gledaoci, što pomalo vraća nadu, još uvek navijaju za „pozitive“, dok kazna, bar u TV iluzijama, uvek sustiže krivce. Pravda, izgleda, još samo ovde može da pobedi, samo što glavni junak neće odjahati u praskozorje kao u vesternima, već u novi nastavak iluzije koju zovemo   „culebrones“, „sapunica“, „sitkom“, a veoma retko (ili nikada) – život.

Jedan odgovor na “DA LI JE SAPUNSKA OPERA IMITACIJA ŽIVOTA, ILI JE, MOŽDA, OBRATNO

  1. Suleiman serija koliko videh veoma je cenjena medju beigradskim damama. Za onih par sekundi koliko sam u prolazu videla kod rodjake nije mi izmaklo koliko je jednostavno zaludjivati neobavestene .

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s