KVAR

Triptih о vremenu i prostoru

Slika prva: Put

Možda te večeri nije morala da pada kiša, možda nije morao da popusti kaiš na motoru, koji sam uporno želeo da promenim „kada nađem vremena“, možda je vrata mogla da mi otvori brkata žena s debelim nogama, viklerima u kosi, i u šlafroku, s nеizbežnom „dravom“ među požutelim prstima ili debelim usnama. I da me privije na grudi kao pokislog ptića, sa zaboravljenom majčinskom ljubavlju i muškim iskustvom. Ali sve je nekako bilo baš tako, osim žene i „drave“, koja se tada već nije proizvodila. Mislio sam da mi je zapala bolja varijanta; tada sam, na trenutak, i poverovao u to.

Auto je stao ispod jedinog svetla u tmini puta kojim sam dolazio niodakle i išao nikuda. Tačka A i tačka B bile su granice moje samoće, koordinate koje mi samo pomažu u ovoj priči, iako nikakav bitniji značaj nemaju za moj (ili bilo čiji) život. Vreme nisam mogao da savladam, pa sam to isto pokušao s prostorom. Postoji blaženstvo nerazumevanja – ja ne razumem svet, on ne razume mene, uživamo zajedno, razdvojeni jedino (i jedinim) životom. Postoji vreme kada se priče traže, i postoji vreme kada te priče traže. Mislim da je ta noć bila ono vreme kada sam išao u susret priči, verujući naivno da ću moći da se odmaknem od života, bar u onoj meri u kojoj sam verovao da se život odmiče od mene. Čovek je antropološka jednačina koja nikada ne daje očekivani aritmetički rezultat. Ko je tada mislio na to, trebalo je otići dovoljno daleko. Ali, ono što neće duša, završiće tehnika, stao sam tako kao da je ta tačka u nedođiji bila moj cilj. Možda te noći i jeste.

 Slika druga: Noć

Noć u kojoj ne spavam, kao da je jedina. Iako, što se košmara tiče, nisam siguran; kiša, bandera, sijalica, auto koji neće dalje, kapija iza koje se nazire svetlo… Pričali su da se jedan rat nije završio, drugi samo što nije počeo, a treći se spremao, samo što je bilo neizvesno koliko će ko i kome u drugom namirivati nesravnjene račune iz prvog, ostavljajući akontaciju za treći. Nimalo komplikovano, sve dok ima ko koga da ubija. Pokucao sam na jedini osvetljen prozor u tmuši. Otvorio mi je vrata dedica ogrnut „ciradnom“ bundom i pokazao rukom da uđem u malu prostoriju. Na stolu je bila flaša s providnom tečnošću, podsvesno sam odbacivao ideju da je unutra „samo“ voda. Seo sam na slobodnu stolicu i počeo priču o kiši, kaišu, mehaničaru, autu… Slušao me je s pažnjom, iako ga moja priča nije zanimala, nije ni mene, tek nešto da kažem. Nalio je u dve krnjave šoljice kafu iz crvenog lončeta s belim tufnama, zapalili smo cigarete, napolju je još uvek padala kiša, u flaši je bila „samo“ voda. Ali, postojala je i druga flaša, ispod stola, nalivena žutom tečnošću skoro do vrha; nisam ni pomislio da je mokraća. Deda mi nije ličio na nekoga ko piša u flašu iz dosade ili nekog perverznog sportskog zadovoljstva; ne znam kako bi izgledali ti sportisti, ali on definitivno nije bio taj.  I tako, čašica po čašica, reč po reč uz ljutu dudovaču, odavno nisam pio tu rakiju, dolazio sam iz prostora šljive. Rakija je pričala iz nas, a mi smo pričali o rakiji. Pitao sam ga da li je od dudova pored puta. Ne, ima još dudova u selu, ne možemo sve da sakupimo, jedu kokoške i svinje. Ima dovoljno za rakiju, iako ni nju nema ko više da pije, samo su starci ostali u selu. – Nalivao je čašice držeći flašu u levoj ruci, tek tada sam primetio da ispod bunde, na mestu gde je trebalo da je desna ruka, nema ničega. Nisam pitao ništa, ali je ulovio moj pogled. Vršalica? – ne znam šta mi bi to da kažem. Rat, Sremski front – odgovorio je. Jebiga… – rekoh. Ćutao je. Iskapili smo još nekoliko čašica, ne znam koliko je bilo sati. Te noći smo bili sami na klupi ispod duda – reče – rat je bio počeo odavno, stigao je i u naše selo. Bilo je nekoliko vojski. Mi smo taman stigli za ženidbu, dovoljno odrasli i za vojsku. Trebalo se opredeliti, tako si bar bio siguran da neće svi da te jure. Nas dvojica smo bili seljaci, znali smo nešto o Rusiji i Nemačkoj, o kraljevoj vojsci, kapitulaciji… Kuda da idemo? Ne znam kako smo došli na ideju da svako ode u drugu vojsku, valjda da bismo bili sigurni što se onih drugih tiče. Da se nađemo jedan drugom ako pobede „naši“. Ali kako se odlučiti, bilo nam je svejedno, šta smo mi tada mogli da znamo? Otišao sam do dudova na kraju dvorišta i u jednu ruku uzeo belu dudinju, a u drugu crnu. Dve vojske, dve mogućnosti. On je izvukao belu, ja crnu. Izljubili smo se ko braća. Te noći su ga „moji“ ubili na kućnom pragu, ja sam otišao na drugu stranu, kod „njegovih“, i tako sam došao i do kraja rata i sremskog blata, gde sam i izgubio ruku, negde oko Šida. Na početku rata sam izgubio druga koji mi je bio kao brat koga nisam imao. Pošteno, jedna ruka za mene, jedna za njega. Ja sam se vratio ovakav, on je ostao na seoskom groblju. Ne prođe dan da ne pomislim na njega. Rat se svejedno završio, a drugi, kako vidim, samo što nije. Dudovi znaju istinu, a dudovača je otključava. – Tama se malo razredila, najavljivala je zoru. A ti? – pitao me je. Šta ja? Slušao sam samo njegovu, svoju, svačiju… priču, i pitao se, naivno, ženskom radoznalošću, da li je u toj ruci, koju nema, te noći držao svoju ili njegovu prezrelu dudinju. Da li je ostala zauvek u šaci koja je otkinuta gnječila sremsku zemlju? Možda je tamo negde, u pustopoljini sremskih polja, iz nje nikao neki dud, iza koga će se neki drugi vojnik zakloniti ili pod kojim će ga sahraniti. Svanulo je – reče, druga flaša bila je odavno načeta. Treba pozvati majstora, sigurno je već ustao.

Slika treća: Krošnje

Mehaničar s neizbežnom cigaretom u uglu usana namakao je kaiš, zategao rutinskim pokretima španer, srknuo kafu i rakiju i pogledao me ispod oka. Pitao me je bezvezna pitanja, odgovori ga nisu zanimali, a ja sam odgovarao kao pred istražnim sudijom, tek da razbijem mamurnu dosadu jutra i isplaknem usta od gorčine duvana. Znao sam šta misli: kilonja, školac, ne ume ni šraf da zavrne. Nije bio daleko od istine; nešto sam ipak pomalo i umeo, što mi nije previše koristilo, da slušam, na primer. Nisam želeo da pitam, a odgovore nisam znao, ono što sam slutio bilo je daleko od kategoričnih odgovora.

Pobedio sam noć, poverovao sam da je prostor veći od sudbine i da je staro vreme davno prošlo, da sam prevazišao mrak i strah, ili je sve to bio samo deo pradedovskog poraza, večitog padanja u sebe. Samo se greške nasleđuju i nema geometra koji to može da premeri, da odredi međe, možda jedino onaj Kafkin… Možda bi bilo bolje da sam nabasao na ženu s „dravom“, pojeo sladak kupus iz šerpe na kojoj piše „Uspomena iz Banje Koviljače“, popio tanku kafu, gledao je kako skida gaće bubrežnjače sa osmehom Klinta Istvuda, prljavog inspektora Kalahana… Možda se ujutru ničega ne bih sećao. Ovako…

Jutarnje sunce se probijalo kroz krošnje dudova pored puta. Izgledalo je da je novi dan isti kao prethodni. Samo što, posle nekih priča, nijedan dan više nije isti.

KORUPCIJA

Bezmerna je građevina uzaludnosti naše egzistencije iako socijalni maštači – poslovični i profesionalni usrećitelji naroda, godinama vredno izvlače kamenje iz temelja da bi dogradili vrh hrama kolektivne iluzije. Ali, kao što je piramidama neophodno pustinjsko okruženje, jer ih svako drugo ponižava i banalizuje, tako je i našim dušebrižnicima potreban narod kakvi smo upravo mi, jer bi ih svaki drugi narod do sada posmatrao na institutima i u državnim ustanovama zatvorenog tipa a ne na tronu vlasti.

Izgleda pomalo glupo i neprimereno tražiti od lopova da budu pošteni, od ubica da ne ubijaju, od dilera da ne diluju… Jer bi se time narušila struktura društvene patologije (ljudi bi ostali bez posla!). Аli, problem je to što smo i mi lice i naličje te patologije, bez nas ona ne bi funkcionisala. Ne zbog toga što smo indiferentni i otupeli, već zato što je i mi sami podgrevamo i održavamo ritualni intenzitet njenog postojanja. Pa zar nije više od običaja da lekarima, učiteljima, šalterskim radnicima, advokatima, policajcima, ministrima… nosimo „bar sto grama kafe“, „evo deci za čokoladu“, „evo jedna flaša domaće“… bakšišima i peškešima nema kraja. Koliko ko ima, ili može, ili kolika je već očekivana usluga, prečica, „tal“ i tome slično. Svakoga dana prilažemo sve veće žrtve na oltar materije, verujući naivno da će naše kese i kutijice, upakovane u šarene papire s mašnicama, na drugoj strani roditi ljubav i razumevanje – našoj naivnosti nema kraja – ali, nažalost, ljubav rađa ljubav, materija rađa materiju,; ala je veća i gladnija što je više hraniš. Naravno, drugačiju tezu nije mogla da proizvede logika „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“; rastući do vrhova države i državne kase, logika ostaje ista: „par miliona evra, bar, deci za čokoladu“… I sve je normalno, očekivano, genetske navike i strah od novog načina života uljuljkuju nas u starim manama, koje smo odavno proglasili za vrline i u kojima se osećamo kao kod kuće. Pa nismo li mi isti oni koji su se klanjali i ljubili skute raznim kadijama, begovima, agama, voždovima, ministrima, vojvodama i komesarima, sekretarima i liderima, isti oni koji su razne, kumovske i bratstveničke glave nosili na poklonjenje kao dar vredniji nego „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“, verujući da će poklon roba koji sam pristaje na svoj poniženi položaj, noseći javno sa sobom dokaze poniženja, umilostiviti onoga koji je brutalnu silu, snagu i moć pretvorio u sistem vlasti.

Ne znam kada ćemo i da li ćemo uopšte shvatiti da se poverenje i profesionalizam grade na odgovornosti prema znanju, profesiji i ljudima i ne kupuju se malim poklonima i velikom podaničkom pažnjom. Ponižen čovek je možda vredan svoga poniženja, možda nije ni zaslužio više, ali ga ne treba dodatno ponižavati činjenicom da svoje poniženje mora i da plaća – onima koji u tom procesu aktivno učestvuju. Opljačkani narod plaća pljačkašima zaštitu, pljačkaši plaćaju slepilo vlasti, vlast troši dostojanstvo države i naroda… Na kraju „lanca ishrane“ mali čovek plaća činjenicu što je živ, što će se razboleti, što ima sina bez posla… Skupo kupuje svoju krivicu i još skuplje plaća svoj kukavičluk, misleći da će umilostiviti moćne malim poklonima svoje nemoći. Ali ne treba zaboraviti drevnu mudrost: uvek je siromašan onaj koji prima, a ne onaj koji daje. Možda nas to ipak malo odmiče od bednika koji smatraju da je normalno da dobiju svoj „desetak“ (kao nove age i begovi) i da zadrže pravo da kontrolišu naše strahove, ali nas svakako primiče poznanju da najvredniji nikada neće biti izvikani kao prvi i najbolji, da je šarena mašnica na poklonu – šarena laža kojom se vara i onaj koji daje i koji uzima. Prvi misli da će time kupiti pažnju i bolju poziciju u odnosu na silu, a drugi će s vremenom poverovati da mu sve to pripada. Zablude su primamljive, a laži slatke ali kratkotrajne. Ne može se večno kupovati nešto što se ne prodaje i ne može se prodavati nešto što se mora zaslužiti. Zato zemaljski sud ne može da proglasi prave krivce, zato krivci ne mogu da vide krivicu u sebi; svi učestvuju i svi su dovoljno u laži da ne mogu da dokažu svoju nevinost, čak ni onda kada su potpuno ubeđeni u nju. Smešne su liste „dozvoljenih poklona“ kojima ovdašnje političke ekipe „pokušavaju“ da „spreče koprupciju“. Da li je onaj koji je najpre korumpirao svoju savest i moral sposoban da napravi neku takvu listu s „gornjim granicama“ vrednosti poklona? Zašto se ne definišu i donje granice savesti ili sramote, važno je za spisak, bitno je za kontrast, bolje se vidi za one koji žele da vide, za one koji imaju snage da shvate. Borba protiv korupcije nije borba protiv tuđih kriminalnih navika, već protiv sebe, protv naivne vere da mala rupica u moralu neće s vremenom postati ponor koji će progutati svetove.

Sećam se jedne eksplicitne reklame za „borbu protiv korupcije“: u prvom planu su ruka i koverta. Nema plastičnijeg načina da se pokaže kako se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima, slikom, a ne suštinom. Možda bi bila bolja ideja da je u istom terminu i u istom trajanju izašao neki ministar iz aktuelne vlade, Zlatokosa, na primer, i rekao: „U mom ministarstvu nema korupcije, izborili smo se sa aždajom!“ Šta mislite, kakve bi bile reakcije na te reči? Primerene, tačne… Zato jeste kako jeste, iluzija gradi onakav svet kakav je izmaštala o sebi, naiva veruje… Ruka uzima, duša se nada boljem dok prodaje sebe.

Poznata je anegdota sa Mahatmom Gandijem koga je posetila jedna žena čije je dete jelo šećer u ogromnim količinama pa mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno. Lekari, psiholozi, plemenski vračevi, sveštenici, vidovnjaci… nisu uspeli da mu pomognu. Gandi je bio poslednja nada. Ljubazno ih je primio, saslušao i rekao da dođu za dve sedmice. Kada su došli ponovo on je rekao dečaku da prestane da jede šećer i, začudo, mali je prestao. Žena (tipično!?) je pitala; pa zar su to nije mogao da mu kaže prošli put jer su putovali više od dvesta kilometara do njega. „Nisam mogao – odogovorio je Gandi – prošli put kada ste bili kod mene i ja sam jeo šećer.“ Nije mogao da utiče na nešto što je u tom trenutku korumpiralo njegovu dušu i čula. Možda bi i prvi put uspelo ali čistota duše i istinsko saučestvovanje u problemu ne bi postojalo. To je neophodno, sve drugo je prazna retorika i uzaludna tehnologija.

Šta zaista kupujemo kada plaćamo bolje mesto u laži o sebi? Na pitanje – koga korumpiramo, odgovor je – sebe; čime – najgorim delom sebe! Oni drugi samo primaju platu – nadoknadu za sve što su izgubili: moral, obraz, čast… I jedno i drugo su invalidni nadomestak za fantomski bol nedostajanja. Treba biti oprezan, i u najveću laž s vremenom poveruje onaj ko ju je stvorio. Iluzija samu sebe umnožava i proširuje sve do granice kada se pravi početak i uzrok više ne mogu nazreti. Na ovo nisu imuni ni najokoreliji trgovci, ni najkorumpiraniji umovi, sve dok u sebi imaju i najmanji trag ljudskosti. Zato su propasti tako katastrofalne, zato su padovi tako bolni. Sve cigle su izvučene iz temelja, vrh je prestao da postoji, ostaje samo dugo padanje kroz prazninu, opustošenu ljudskost, u ništa. U isto ono ništa iz koga smo krenuli noseći poklon, da bismo pridobili „svašta“, da bismo postali svakakvi i da bismo na kraju bili nikakvi – ništa. Bez mašnica i koverata, bez novca i privilegija, rastočeni lažima koje smo kupili za skupe pare. Na kraju, kada više ništa ne znače, ostaju reči (prazne reči!!!): ljubav, razumevanje, moral… U ovom opustošenju učestvujemo svi: od „kilo kocke“ do „privatizacionih miliona“.

Previše je loših navika u našim venama, u pamćenju naše krvi, premalo se čudimo i sve više pristajemo na svet bez čuda. Jedna drevna arapska poslovica govori da „kada čovek prestane da se čudi, onda je mrtav“. Trebalo bi da se proveravamo malo češće, bar da znamo da li kada krenemo na onaj svet treba poneti „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“… ili će biti potrebna neka valuta koje ćemo se kasno setiti iako je uvek bila tu negde u nama; poneli smo je na samom početku, kao poputninu za život, putne troškove za put traženja vrline i dostojanstva, platu za mudrost koja ne kupuje pažnju i ljubav.

USPOMENE

(…) Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni 
Stazama
lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu
I
ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I
slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Le
žim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Milorad Pavić, „Epitaf“

 

Pitanje uspomena kao pouzdanog tumača protoka vremena i podsećanja na bivšeg sebe, ključno je pitanje za balkanskog čoveka. Odnosno, za onoga kome je u toku samo jednog života istorija bar tri puta počinjala od početka. Svakim novim početkom bio je dalji od istine. Što je, negde, i logično. Istorija nije pozicionirana između istine i laži, već između naših kapaciteta, mogućnosti, volje i želje da na jednu od te dve krajnosti pristanemo. Zato pitanje uspomena nije samo pitanje koje nas situira u neku epizodu sećanja već i sećanje koje nas prečesto vodi ka neprijatnosti dugog pamćenja. Mislim da zbog toga ne treba biti nesrećan, svako iole pošten prema sebi i okolini odlično zna da zablude dugo traju i da su laži dugovečne u ljudskom poimanju vremena, koje nije ništa drugo već uporno i celoživotno bežanje od istine. Napoleon Bonaparta je rekao da je „istorija splet događaja oko kojih smo se napokon dogovorili“. Nije da na Balkanu nedostaje dogovora, ali hronično nedostaje ono „napokon“. Zato uspomena nije završena prošlost, već neizvesna budućnost. No, svaka je uspomena važna, treba i na taj način obezbediti materijalni dokaz vlastitog postojanja na nekom mestu u vremenu kojem ne dozvoljavamo da potone u zaborav, iako je odavno potrošilo i svoje trajanje i naše živote.

Nisam nikada sakupljao uspomene i artefakte koji bi mi obezbedili materijalno parče pamćenja. Pogotovu nisam (i još uvek to ne radim) sakupljao knjige s potpisima pisaca. Mnoge velike pisce sam lično poznavao, s nekima sam bio i prijatelj, s nekima nisam, ali smo se poštovali. S nekima sam samo pio, s nekima pričao, nekima uređivao knjige, a s nekima sve to zajedno. Zato verovatno imam odbojnost prema pisanju po knjigama. Sve je napisao pisac, što da ga teram da još nešto dopisuje, pogotovu neko čije knjige nisam čitao, ili prema kome ne gajim neko posebno poštovanje, ili koji je poznat samo zbog toga što je mesto na tronu poznatih ostalo upražnjeno tog trenutka – u toj čestici večnosti. Ako me nije u sadašnjosti ubedio da je veliki, ne znam šta će mi njegov potpis značiti u budućem vremenu. Možda jedino podsećanje na nepismenu tevabiju koja okružuje knjige i pisca. Ili da me uveri da je vreme potvrdilo vrednosti gomile koja se tiskala za ličnu škrabotinu – dokaz da su prišli blizu besmrtniku. Nikada mi nije bilo stalo da mi neko, pogotovu ne neko koga ne poznajem, daje „napismeno“ da sam bio tu, ili da sam postao vlasnik delića njegove slave. Naročito zato što sam bio prisutan u raznim momentima nastajanja ili nestajanja tuđe slave, krkljavim monolozima ili bljutavom samohvalisanju. Rađali su se i umirali na moje oči, i ni jedno ni drugo nije razlog da ih pamtim. Jedini razlog jeste da pamtim jer ne mogu da zaboravim, a zaista bih hteo, ali… Papir, istina je, trpi sve, a izgleda i onaj koji mu je ostao veran kao čitalac. Možda zbog toga podsvesno nikada nisam imao prave idole – ljude koje bih poštovao iznad svega, bar ne u svetu živih. Doduše, bilo je ljudi kojima sam se divio, ali su oni gajili izvesno prezrenje prema pisanju, ili su bili veoma slabo pismeni; možda sam im se zbog toga i divio. Ukratko, svet uspomena se za mene završavao na tipičnim artefaktima: plastičnim gondolama iz Venecije, raznim lončićima na kojima je pisalo „Uspomena iz Vrnjačke (ili neke druge) Banje“ i lakiranim školjkama koje u sebi čuvaju šum mora kao pesmu o izdaji dubine i svođenju svega na jeftin vašarski proizvod. Jedino mi je i dan danas žao što nemam sliku uokvirenu onim starinskim fotografskim bordurama na kojima piše „Uspomena iz JNA“; kada sam ja bio u vojsci, toga nije više bilo. Možda je to bila samo priprema nekih novih uspomena za vreme sveopšteg ubijanja, koje je počelo samo nekoliko godina kasnije.

Kroz uspomene i patetične i kič pejzaže sadašnjost vreba sve svoje stradalnike, hvata ih svilenim nitima sentimentalnosti i vezuje u tačci s koje bezbedno mogu da posmatraju kako protiče život, a kada shvate da ih uloga posmatrača koji će povremeno uzeti neki suvenir ne spasava protoka vremena, obično biva kasno. Savremeni čovek jednostavno ne može da svojim duhom u pravoj meri participira u imaginaciji koja stvara istinu sveta, zato što ni on sam po sebi ne svedoči istinu postojanja. Kada misao da nam materijalna sredstva, razna pomagala, igračke, artefakti… mogu produžiti život, ili ga bar učiniti smislenijim, dolazi do paradoksa, misao o životu polako uvire, pretvarajući se u svoju materijalnu imitaciju, dok misao o smrti napreduje, zauzimajući napokon pravi oblik, materijalizujući se u oblike koje smo sami kupili svojim životima. Zamislite večno zlato u rukama bivše lepotice, na prstima kvrgavim od artritisa, ili luksuzni automobil prekriven lišćem i zaboravljen u dvorištu, umetničku sliku (bez fotošopa) koja ljubomorno čuva bivšu lepotu… Naši životi su kao ruinirane balske dvorane s razbijenim prozorima i prljavim zidovima, u čijim se kristalnim lusterima gnezde golubovi koji kenjaju po parketu i tragovima zaboravljenih koraka virtuoza igre, lakovanih cipela, neizbežnog „ovaj ples dame biraju“ ili šaputanja „sačuvaj poslednji ples za mene“… U Anikinim vremenima Ivo Andrić kaže: „Nema ništa gore nego posmatrati svet očima bivše lepotice.“ Sve nestaje, dugovečne su samo zablude i uspomene, a i fleke od golubijih govana prilično traju. Ni ljubavi ne pamtimo zato što smo voleli, nego zato što nas je neko voleo – večan je i veliki egoizam malog čoveka. Zato je i proporcija takva, živimo zbog sebe, a starimo zbog drugih – o tempora, o mores… I večni Ciceron je na ovaj način oplakivao pokvarenost i zlobu vlasti jednog tiranina; tiranin se zvao Katilina, a mi ga možemo nazvati život. Imamo samo dve mogućnosti: da ga razumemo, ili da ga (sebe!) oplakujemo. „Izgubio si beskonačnu prošlost, zašto te zabrinjava da izgubiš beskonačnu budućnost“, kaže Borhes. Jedno drugo gubi, jedno drugo dobija, kažem „skromni“ ja, ubeđen da to nisam mogao sam da smislim. Verovatno sam negde pročitao…

Uspomene nisu samo svest o prošlim vremenima kao konačnoj slici. Potajno želimo da materijalizacijom vremena produžimo trajanje i da na taj način, kao kofer koji istovaramo dok presedamo iz jednog voza u drugi, prenesemo osećanja u budućnost. Međutim, pitanje je koliko budućnost pripada nama i koliko smo u stanju da zaustavimo vreme i da je kupimo sa par plastičnih komadića nečije tuđe večnosti, ručnih radova veštih trgovaca, koji prodaju artefakte tog zaustavljenog vremena.

Jednom sam, na kraju neke davne zime, zanoćio u jednoj bosanskoj varoši. Uvek kada se nađem u nekom malom gradu, gledam samo lokalnu televiziju. Verovatno je to podsvesna želja za pripadnošću, bar negde, čoveka putnika, ili potreba da se pobegne od himera „velikih“ televizija. I pošto sam odgledao sve servisne informacije, saznao koje su ulice asfaltirane i gde su mangupi razbili ulične svetiljke, ko prodaje piliće a ko polovnog golfa, bajatu seriju i reportažu o kupanju na lokalnom jezeru, program je završen. Umesto „snega“, na ekranu su počele da se pojavljuju slike, stare, crno-bele. Verovatno je urednik domislio da je bolje da prikazuje slike nego sneg. Ali, kao što znamo, put u pakao popločan je dobrim namerama. Sve te slike nekih bivših ljudi, s proslava, sindikalnih radničkih balova, dočeka i ispraćaja, fudbalskih utakmica, radnih akcija… svi ti veštački osmesi, infantilne poze, nameštena ozbiljnost, odglumljena prirodnost… sav taj provincijski partenon bivših života i večnih smrti… meni je doneo samo nesanicu. Gledao sam ta lica i pitao se ko je koga ubio, ko je pobegao, ko je plakao na groblju, a ko na Hadsonu ili Seni, ko je imao sreću da umre ranije, u komfornijoj laži i „stvarnijoj“ stvarnosti. Gde su se izgubili zanosi i na kom horizontu je prestala ljubav, zašto su se smejali kada su znali da su svakog dana stariji za prošli dan (ili možda baš zbog toga). Možda prošlost može nekome da ulepša sadašnjost, ali je sigurno da može da odredi budućnost samo onome ko razume večnost, a takvima i ne treba ništa. Meni ovaj mikrokosmos pamćenja zaboravljenog grada u bosanskim planinama nije doneo san. Jutro je svanulo uprkos svemu, ostala je samo ova uspomena na ljude sa čijim sam stvarnim životima i izmišljenim sudbinama proveo noć.

Dok sam ostavljao ključ na recepciji, Gončarovljev junak Oblomov šapnuo mi je na uvo: „Moj je život počeo gaseći se.“ Ko je to shvatio, postao je mudar. Ali, kome to još treba, uspomene na mudrost ne postoje, ona zahteva lično učestvovanje. Ko je na to spreman?

ISTINE AKTIVNOG (SAMO)ZABORAVA

Četiri godine posle knjige dr Zvonka Džokića Replikanti i društvo

(Službeni glasnik, Beograd, 2011)

Postoje knjige koje pročitamo i zaboravimo; pamtimo samo osećanje ispunjenosti ili praznine, koje je nastajalo i nestajalo tokom čitanja. U takve knjige spada najveći broj naslova naše lektire. Ali postoje knjige koje želimo da zaboravimo i pre nego što postanu deo uspomena na pročitano. One su malobrojnije, opasnije. Ne želimo da ih se sećamo, zato što podsećaju na nas same, opominju nas našim iskustvom, ne donose očekivano izmeštanje iz stvarnosti, teraju nas na razmišljanje, na bes i pokoru. Čitanje nije mazohizam, ali ni život nije književna ili poetska iluzija. Pogotovu ako su predlošci književni, razrada filmska, a poenta sudbinska. Kao u knjizi Replikanti i društvo dr Zvonka Džokića.

Izbegavam da pišem pogovore za knjige svojih prijatelja. Biti prijatelj je veća institucija nego biti tumač, a i gde su, uopšte, granice objektivnosti? Budući da ne mogu da ih odredim, jer nisam objekat već subjekat (valjda još uvek?), izbegavam i da se izjašnjavam u okvirima autorskog teksta, smatrajući da sam nepouzdan tumač. Ali knjiga Replikanti i društvo spada u one već pomenute malobrojne knjige – bila mi je izazov i za čitanje i za tumačenje. Istini za volju, bez obzira na životno iskustvo, gajio sam nadu da će čitaoci prepoznati modele koje je autor veoma dobro oslikao, objasnio, uporedio sa „živim modelima“, pogotovu zato što su nam se, netom po objavljivanju (2011), modeli opisani u knjizi počeli da dešavaju, da vladaju i da prema sebi preoblikuju stvarnost. Ne znam ko su čitaoci ove knjige (nadam se da ih sve ne poznajem lično), ali znam ko su njeni glavni junaci; sva sreća što mi se pokvario televizor, pa ih ne gledam poslednjih nekoliko dana. Upravo zbog onih koji još uvek nisu postali junaci Replikanata podsećam i sebe i druge na ovu knjigu. U nastavku je pogovor izdanju iz 2011. godine. O posledicama sam već dosta rekao na ovom blogu.

 

DA LI ANDROIDI SANJAJU ELEKTRIČNE OVCE ILI KAKO PROROKOVATI PROROKE

Problem čoveka novog doba nije sadržan u neznanju, već u znanju koje je to prestalo da bude. Savremeno društvo, prepuno protivurečnosti i mana koje društveni mehanizmi obmane proizvode u vrline, više ne teži napretku već opstanku, bez obzira na to što na prvi pogled ne izgleda tako. Lako je proveriti: svi društveni pokreti okrenuti su, bar načelno, spasavanju, a ne usavršavanju ili uzvisivanju nekog postojećeg stanja, društvene grupe, životinjske ili biljne zajednice. Spasava se ono što je dovedeno do ivice opstanka, da bi ponovo došlo u početno stanje šanse da bude uništeno. To je pogrešan put, jer obnavljajući posledice posledica, zatvaramo puteve ka spoznaji uzroka. Zaboravljeno je i potisnuto i osnovno mistično načelo obnavljanja života. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok. Ljudska zajednica je postala sama sebi svrha, okvir bezidejnosti svih paraintelektualnih ili psiholoških tendencija savremenog čoveka. Krug zablude je beskonačan, i mi se vrtimo u njemu, jureći svoj rep bez bilo kakve volje da ga jednog dana i stignemo. Jurnjava tim beskrajnim krugom postala je opsesivna disciplina modernog čoveka, a veličanje samoobmane tog „puta u napredak i pravednije društvo“ glavni ideološki postulat života. Organizacione, ideološke, utopističke, pa čak i ekonomske matrice su se potrošile, a zarezi na rabošu pamćenja nisu nas učinili mudrijima. Zagledan u vlastitu sliku u ogledalu – izraz i lik vulgarnog narcizma – čovek više nije u stanju da sagleda sebe. Kao ogledalo koje ulazi u prostor i istovremeno ga udvaja, tako i savremeni čovek udvaja (replicira!?) svoj lik i uzaludnost postojanja, zauzimajući prostor, dok sve ostale determinante i koordinate života koje ga utemeljuju u istinskom postojanju ostaju sablasno prazne. O izopačenoj vrednosnoj lestvici sudi se na nivou bezvrednosnih argumenata. Čak i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend), kao što u politici vlada stimulativna teorija o humanizmu. Ili, kako bi to rekao  Makijaveli, drevni ideolog „vrlina“ modernog čoveka: „Dajte sirotinju i puno laži, to su dva preduslova za dobro vladanje.“ S tim da se ova teza može i nadograditi i učiniti uspešnijom kada društvena jedinka nije toga svesna ili kada takvo stanje preimenuje u krajnji domet progresa. Knjigom Replikanti i društvo Zvonko Džokić upravo pokušava da povrati takvu svest i sliku koja neće biti multiplikovani obrazac licemernog humanizma, već put ka zaboravljenoj suštini postojanja i opomena o pogubnim stranputicama intelektualnog konformizma, otupele intuicije i životinjskog i instinktivnog postojanja. Birajući teži put umesto ustaljenog razbacivanja psihijatara i psihoterapeuta „savetima za lakši život“ i za „prevazilaženje problema“, Džokić nije uspeo samo da definiše „neurotičnu ličnost našeg doba“ (termin Karen Hornaj, prim. P. V. A.) već i da neurozu i psihopatologiju objasni i označi kao jedinu stvarnost i postojanje društva, koja se razvija prostom deobom (repliciranjem?!), sa svim osobinama hipertrofirane stvarnosti. Čini se preambiciozno i prejako u definiciji, ali nije. Kako je to uspeo?

Prvo, počevši od umetničke vizije, a ne od medijske slike, dakle, od primarne slike (i stanja), a ne od njenog tumačenja. Jer medijska slika se ne može optužiti za laž, ona stvara onakav svet kakav, u ideološkom smislu, i opisuje. Tako da medijski postulati ne mogu biti smatrani za ideologeme koje izvitoperuju stvarnost, jer oni i ne odražavaju nikakvu stvarnost, već je sami stvaraju. Dakle, Džokić počinje s umetničkom vizijom reditelja Ridlija Skota, koji se nadovezuje na kultnog pisca Filipa K. Dika i na predlošku njegove knjige Da li androidi sanjaju električne ovce stvara filmsku distopijsku viziju, oličenu u sada već klasičnom filmu Istrebljivač (Blade Runner). Istrebljivač, usamljeni kauboj u urbanim futurističkim pejzažima megalopolisa kojim vlada multinacionalna kompanija (zamena za Boga, savet najmudrijih, zamena koja ideju elite dezavuiše na nivo vladavine najnižim instinktima i „carstvom potreba“), penzioniše (čitaj: ubija) pobunjene mutante, replikante stvorene da zamene ljude tamo gde je opasno ili gde su potrebni posebni napori, koje ovi humanoidi mogu da izdrže. Ali ljudska tvorevina ili ideja nikada nije pokušavala da olakša život, ona je uvek pokušavala, i u dobroj meri uspevala, da ga nadvisi, i to je početak i kraj svih civilizacijskih sunovrata. Tako i replikanti bukvalno zamenjuju ljude na nivou funkcije – ne i na nivou ontologije, ili samo repliciraju izvitoperenu ideju ontološki zasnovanog postojanja – i to čine veoma uspešno, ali problem nastaje kada oni ipak požele da postanu ljudi, da liče na svoje tvorce, da zauzmu njihovo mesto. Ta vrsta pobune nije retka: od Rajskog vrta naovamo, od Adama do Frankenštajna, pobuna protiv Tvorca jeste opšte mesto. Ali, gde je taj skriveni prolaz ka tajni, koji i Dik, i Skot, i Džokić, i verovatno neki gledalac filma ili čitalac knjige, poput skromnog pisca ovih redova, vide i kreću njime „u pravcu svog najvećeg straha“? Upravo u inverziji uloga: mutanti žele da postanu ljudi, ali ljudi ne žele da postanu mutanti, bar ne u filmu. Da li je tako u stvarnosti, ili se metamorfoze dešavaju polako i evolutivno?

Tajna uspelosti Džokićevog istraživanja i dugo sakupljanih iskustava, uvida i profetskih stavova, naučno i etički objektivizovanih, počiva negde između proročkog pogleda zasnovanog na stvarnosnom i profesionalnom iskustvu i dometa umetničke vizije. I, pre svega, na svesti o sferama uma, prožimanju misli i prisutnosti suštine u svakom deliću postojanja ili ponašanja koje takvo postojanje uslovljava. Nastavljajući se na „umetničke“ profete, Džokić „prorokuje proroke“, postavljajući na nivou umetničkog simbola, ali i na nivou naučne činjenice, veoma ozbiljna pitanja. Koji je procenat ljudskosti potreban za uspelog androida, ili koji je procenat bezosećajnosti i emotivne devijantnosti neophodan da bi se čovek u inverznom procesu pretvorio u replikanta, bledu kopiju istinskog sebe? Markirajući sfere, uzroke i posledice mutacija – koje već postoje kao dominantni oblik ponašanja i pojedinaca i društvenih grupa– Džokić oslikava nimalo ružičastu i nimalo srećnu sliku, ne budućnosti, već sadašnjosti bez budućnosti. Pitanje je da li se tumačenje neposrednog iskustva ili neposredne stvarnosti može odvojiti od emotivnog stava, ili možda upravo i ne treba. Mislim da Džokić i tu nalazi pravu meru između popularnog pogleda i naučne istine. Emotivni stav nije nužno nenaučni. Možda je baš depersonalizovani naučni princip i doveo do depersonalizacije i prevelike objektivizacije nauke, kao ideologije koja je stvorila Prokrustovu postelju neprimenjivu u slučaju i postojanju savremenog čoveka raspetog između realnosti i sve nesigurnije nade u bolje dane, između funkcionalnosti i ljudskosti. (Nije li to onda prvi korak ka funkcionalnosti identiteta mutanata-replikanata?) Ta mera stvari, uzroka i posledica čini Džokićev stav originalnim i surovo istinitim.

Replikanti (iz filma, prim. P. V. A.) nikada nisu bili ljudi, oni traže i stvaraju nostalgiju za prošlošću koju nemaju. Po tome su replikanti (ali samo oni iz filma Ridlija Skota) ipak ljudi. Replikanti naših dana gube nostalgiju za vlastitom ljudskošću zarad stvaranja budućnosti čiji ni vlasnici ni uživaoci nikada neće postati, nesvesni činjenice da žive u permanentnoj sadašnjosti, gnojeći je, takođe, svojom uzaludnošću i bezosećajnošću koju su podigli na nivo najveće društvene vrline. Ili, kako to kaže prokazani Ezra Paund, najpoznatiji imažista, koji je svojim delom i životom posvedočio nesigurna načela modernog doba: „Kraj njihovog veka uspostaviće vladavinu mediokritetske civilizacije, dinamične niskosti i izopačene aksiologije.“ Evo i jedne pesničke istine, o čemu i Džokić piše kada tumači imaginativne sfere i surovi verbalizam. Savremenom varvarinu, odnosno replikantu, zarobljeniku čula i sužene svesti, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila, i to ovaj tumač odlično vidi i markira u svakom obliku postojanja.

Veoma je važno i to što u ovoj knjizi granice razmišljanja nisu definisane kao aspekti isključivo naučnog mišljenja, jer se svako mišljenje koje se izbori za status istine podiže na nivo simbola. Zvonko Džokić se odlično poigrava s tim granicama, želeći da ukaže na aktuelnost svojih uvida i stavova, na njihovu očiglednost i preteću prisutnost, koja jasno definiše, odnosno redefiniše, osnovne stavove prema životu i smrti.

U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja, čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu: smrt nam je nestala iz života, postajući neprijatna činjenica samog života, koji je odavno prestao da biva ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Ono što vidimo, ne vidimo, televizija je imitacija života: što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom. Smrt je sakrivena da bi bila svuda: u frustraciji krizom i pomerenim vrednosnim sistemom, u porodici, školi, u nezadovoljnima koji ubijaju isto tako nezadovoljne, ali manje hrabre ili manje lude, u pljačkaškim pohodima velikih država koje porobljavaju male, sve je preimenovano i sve skriveno iza termina koji odavno nemaju pojmovnu i istinsku zasnovanost. Zato danas bunt kao činjenica dobre namere i promene ne postoji, nema više prostora u kome bi se rodile nove ideje, samo smrt ima mogućnost promene, samo ona otvara prolaz iz pakla života. Otuda je sve više onih koji na sebe preuzimaju ulogu „gospodara života i smrti“. Nije im dato, ali je dozvoljeno, ili, kako nas ova knjiga naukuje, i više nego očekivano na osnovu ovlašćenja koja su sami sebi dali.

Pitanje je ko je od savremenih čitalaca spreman da se okrene iza sebe ili da otvorenih očiju pogleda u sopstvenu budućnost koju stvara izneveravanjem sebe. Iskreno se nadam da još ima takvih, jer svest o bolesti jeste početak njenog izlečenja. Za sada sam siguran da postoje dvojica: Zvonko Džokić i uzaludni pisac ovih redova.