MRLJE NA SAVESTI

Ne plašim se omče oko vrata
i obešen biću iznad svog dželata.

Na vešalima, na suncu, na kiši,
od sebe živog biću mrtav viši.

Biću bliže suncu i dalјe od blata
i plaziću jezik na svoga dželata.

Brana Crnčević, „Rugalica“

Loši romani, kako bi to rekao Andre Žid, najbliži su životu; i patetične slike uspomena, dodao bih ja. Kako inače objasniti čežnjive poglede niz prugu ili drum kojim treba da dođe neko ko još ne zna da ste ogrezli u piću i licemerju i da sve manje navraćate u sopstveni život? Ne znam zašto na početku već pišem o kraju. Verovatno intuitivno osećam da je na kraju početak, i obratno. U knjizi Poslednja pisma Franc Kafka, na kraju života, mučeći se s bolešću, nemaštinom i inflacijom, daje ovakav savet: „Pijte što više vode, ja nisam dovoljno pio i sada mi je teško.“ Neočekivani savet od velikog pisca na prvi pogled ne spada u „veliku“ književnost. A možda je upravo to velika književnost. Kada bih to znao da razrešim, ne bih bio ono što jesam. Bar nisam postao političar, ispunio sam babin zavet (iako je povremeno čačkam u „večnom miru“ – ipak ne previše, jer ne želim da ustane iz groba pre Sudnjeg dana, da bar mogu na miru da podrigujem i kopam nos bez njenih eksplicitnih prekora), ali, istini za volju, nije ni da nisam. Politika je, po etičkom ključu (ako tako nešto uopšte postoji u pomenutom kontekstu?!) kontra iskorišćena književnost, na nivou društvene zbilje. Neophodna odricanja na putu ka slavi su, na prvi pogled, mala: od prijatelja, morala, etike, umetnosti… Ali ni pisac ne može da živi izvan realnosti; ako mu to i uspe, biva na nju osuđen.

Zato mi je tek poslednjih godina postalo jasno zašto sam se, suprotstavljajući se levičarskim idejama i jednako intoniranim (para)demokratskim budalesanjima, podsvesno zbližio sa „svetim čovekom“ kubanske revolucije, Ernestom Če Gevarom. Prvi put sam njegov stilizovani lik video na brigadirskim uniformama raspevanih omladinaca. Tada mi je ličio na jednu od Roršahovih mrlja, koja, ako se gleda s različitih strana i u različitim duhovnim raspoloženjima, ima mnoštvo značenja. Sada mi je kristalno jasno da je to bila mrlja na savesti svih onih koji su imali ambicija da usreće svet svojim idejama i eksperimentima. Religiozna svest modernog čoveka čudna je mešavina intuitivnih spoznaja i grube logike, koja je u odnosu na prvobitno jedinstvo stvarnog i nadstvarnog uprostila i umrtvila nekadašnje slutnje. Nad takvom spoznajom toržestvuje praznina, uvlačeći sve ono što počiva u krilu kakvog-takvog smisla – u tamu svoje utrobe. Ne da bi napunila sebe, već da bi ispraznila onoga koga naseli sobom. Protiv takve praznine je i Če krenuo da se bori; ideje su došle kasnije. Naravno da ni one nisu uspele da ispune prazninu usamljenog čoveka u potrazi za smislom, koji veruje u borbu kao mogućnost. U trenutku kada se ideja pretvarala u vlast, a pobeda u ideju, napustio je „raj na zemlji“ – Kubu, i otišao u Boliviju. Živim u ubeđenju da je znao šta će ga tamo snaći, ali nasuprot svim lažima iz šarenog izloga realnosti, jedino je smrt imala snage da popuni pomenutu prazninu. Svi oni koji su u političkom ili (isto tako primitivnom) supkulturnom realsocijalističkom miljeu održavali mit o njemu, mazohistički su održavali mit o sopstvenoj nemoći, praznini, izveštačenosti, izneverenosti i intelektualnoj izdaji. O idejama koje se troše i razmenjuju za valutu ličnog konformizma i „opšteg dobra“. Če je potrošio ideju svoga života, legenda se razmenjivala na tržištu opšteg intelektualnog kukavičluka – glavne valute hipokrizijske berze novog doba, podgrejanih antagonizama i našminkanih ideala. O takvoj vrsti intelektualnog „stava“ najbolje govori Jakub Krapinjski u jednom tekstu o intelektualcima postkomunističkog doba: „U zemljama sovjetskog bloka marksistička vera nije vodila mučeništvu, već naprotiv: predstavljala je ulazak u tabor pobednika. To se nazivalo ’hegelizmom’ ili ’hegelijanskim ujedom’. Niko nije čitao Hegela, ali se znalo da ne sme biti isključen iz istorije […] Teško je prihvatiti da intelektualce treba štititi. Nije bilo totalitarnog ludila kome se intelektualci čoporativno ne bi priključili. Birali su tabor pobednika, ukrašavali ga poemama, spomenicima i lovorovim vencima…“

Vera u „demokratske vrednosti“ takođe ne vodi mučeništvu; ne postoji izbor između samoće i usamljenosti, ne postoje vrednosti u sistemu u kome su svi sami sa svojim instinktima i kompleksima. Verujem da kada se neko od „očeva nacije“ pogleda u ogledalo, da popravi kravatu pre nego što poljubi skute sultanu u nekoj instituciji sistema u Vašingtonu, Briselu ili nekoj drugoj svetskoj ili balkanskoj simulaciji dvora, ne vidi svoj (samo)zadovoljni lik, već prazninu linije horizonta iza koga se, van granice pogleda, sunovratilo jedno prometejsko sunce, pretvarajući se u tamnu stilizovanu mrlju lika revolucionara. Neprijatne istine se najbolje vide u ogledalu, kao što sunce na dlanu uvek izgori prste. Dozvoljavam da ovu poslednju misao prepišu današnji mladi „japi“ levičari i tzv. desničari, demokrate i… Mada, verujem da i sami to znaju, zbog toga su im ruke tako nežne i bele i hladne; kada se rukujete s njima, imate osećaj kao da su vam u ruku utrapili mrtvu ribu. Če je živ samo još u zabludama da ima pravde i sreće na zemlji, ili bilo gde drugde.

Uvek sam mislio da će intelektualni put mog sazrevanja biti jednak „stazi od žute cigle“ gradacije i istrajnog traženja vrednosti i vrline, kao u bajci „Čarobnjak iz Oza“. Ali, razočaranje me je osudilo na sudbinu likova iz bajke: na kraju žute staze, iza grandioznog lika velikog čarobnjaka, stajao je čičica koji je s teškom mukom pokušavao da održi iluziju. I Sveti Ilija je na vrhu Pete gore shvatio da je sam s Bogom.

Nešto sam ipak shvatio, a to sam pre neku godinu (možda, deceniju?) i napisao u jednoj priči: život u ovoj zemlji nalik je životu u kutiji za igle – kuda god da se pomeriš, povrediš sebe ili druge, goniči neće biti milostiviji ako budem umiljatija zver, i na kraju, iza maske nema nikoga i ničega. Ali intelektualni korifeji sopstvenih sujeta iza obrazine humanizma još uvek veruju u Boga. Svejedno mi je, neka veruju u šta hoće. „Čovek duha nije intelektualac, on je Mobi Dik, sve ostalo je more.“ U ovo jedino verujem, a šta drugo preostaje?

MRŽNJA

Mržnja kad se odbaci, duša tad

Osvoji nevinost, mir i sklad,

I shvati da je u njoj samoj, u isti mah

Njen ushit, njen spokoj i njen strah.

V.B. Jejts, „Molitva za moju ćerku“

 

 Čovek će umreti od sebe samog i tu više nema zbora; dokusuriće ga demoni koje je sam pustio iz pećina sopstvene duše. Iz perspektive istorije čovečanstva veoma bi bilo teško odrediti prvorodnost između čovekovog početka bitisanja na Zemlji i osećanja teskobe koje neminovno ishoduje mržnjom: osudom i dezavuisanjem „bližnjeg svog“, koji često rezultiraju ubistvom i potiranjem. Ili je možda sve time i počelo, a istorija se nije beležila jer očigledno nije bilo ničeg zanimljivog u odgajanju jabuka ili sejanju kukuruza… Problem je nastao kada je neko poželeo jabuku s pogrešnog drveta, ili kada je jedan brat pomislio da je njiva drugog brata veća i da mu je preorao među, i tako… Tragovi pamćenja često su tragovi ubistva, pohare, čerečenja bližnjeg ili istine. Istorija je letopis zločina.

Ne znam ni sam zašto se upuštam u beskraje i ponore međuljudskih odnosa, pogotovu onih koji su osenčeni tom dominantnom karakterološkom osobinom, kada ni sam ne znam gde ću (i da li ću?) i na kom kopnu isplivati (ako isplivam?). Jer mržnja je postala deo svakodnevne konzumacije života i kao takva poprimila je prilično amorfan i apstraktan oblik, bar u oblasti definisanosti i granica do kojih se pruža ili odakle počinje. Ne izgleda baš sve tako jednostavno kao što se to nama svima čini kada u sebi pronađemo ono „divno“ osećanje koje gajimo prema komšiji ili šefu na poslu, u najvećoj većini slučajeva i prema komšijinoj kravi, iako mnoge od njih (mislim na krave) postoje samo još u lošim željama i namerama. Jer za mržnju, bar na ovim prostorima, nikada nije bio potreban poseban razlog. U stvari, nađe se neki bar formalni, starovremenski, kojeg se više niko ne seća i koji još jedino mržnji može da stvori kakav-takav povod i identitet. Možda je teško voleti bez razloga, ali za mržnju se neki razlog uvek nađe. Pre nego za ljubav. Neko nas je loše podučio da je ljubav slabost i da smo slabići ako volimo. Podučavali su nas mržnji, hrabreći nas u kukavičluku savesti i emotivnom tvrdičluku. Terminološka pometenost nije bitna. Zar je danas uopšte bitno kako se šta zove? Reči sve manje svedoče suštinu stvari i pojava. Bitnije je kako i kome šta radi. Poznato je, ili se bar tako priča, da Eskimi imaju trideset sedam naziva za sneg. Toliko vrsta snega oni poznaju. Balkanski narodi imaju preko sto termina za đavola i verovatno još neki razlog više da se njime pozabave kada drugom zlo misle. Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću definiše glagol „mrzančenje“:

Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da će mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga. Mrzanče se određene porodice, ili komšije koje se sto godina guraju oko iste međe.“

Sklon sam da poverujem kako Jugoslaviju pre skoro sto godina nisu stvorile ljubav i želja južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem, već istorijski mućak koji je povezao one koji su se samo do pre neki dan istrebljivali, podeljeni na zaraćene strane. Jer na ovim prostorima ljudi se mrze i iz ljubavi; intuitivno osećaju da ne mogu jedni bez drugih, previše su međusobno upućeni čak i onda kada jedni drugima zlo misle. Neka svima bude u zlu isto, loše, geslo je koje je objedinilo narode, da bi ih kasnije, sačekavši povoljnu priliku, gurnulo ponovo jedne na druge. Jer svako je svakome kriv za sve, a najkrivlji nam je onaj koji je i najbliži pogledu: onaj koji zajedno s nama pati i koga pritiska ista muka. Bolesno balkansko susedovanje krivica je tvog bližnjeg zato što s tobom deli iste muke.

Tertulijan kaže da je mržnja kći straha. Ona je bes slabića, jalova projekcija nemoćnih i kukavica. U korenu svega je strah, previše ga je oko nas: u „moći“ političara, u jalovom pozitivizmu rulje, u kurčenju nazovidesničara, u tupljenju salonskih levičara… Niko se ne bavi strahom, da ga ne bi javno ispovedao; mržnja je dozvoljena, poželjan oblik ponašanja, bar svima jasan, očekivan. Tražio sam u indeksu knjiga Bele Hamvaša reč mržnja. Nisam je našao, ne zbog toga što Hamvaš nije znao za nju, naprotiv. Baš ga je ona oterala u anonimnost i na margine mađarskog društva, oplemenila ga u baštini drevnog čovečanstva po kojoj je plovio ispisujući svoje knjige, originalne i kristalne misli. Ne spominje je zato što je u tim sferama izgubila svrhu; nije mogao, niti je imao razloga da mrzi Budu i Ničea, ali ni svoje progonitelje, jer ih se nije plašio; osim života, nije imao šta da izgubi. Nije čak ni unižavao svoje progonitelje, poštovao je sebe, možda ih je sažaljevao što su sami sebe unizili, nesposobni da stvore bilo šta osim iluzije o svojoj posebnosti i prvorodnosti, koja je rađala mržnju prema onima koji su bili samo ono što im je Bog rekao. Kao Veliki Reformator ovih dana; ono što je jasno osetio i video u sebi, pokušao je da prepozna i indukuje u drugima, a pošto mu je sopstveni narod najbliži – eto krivca. Iz začaranog kruga se može izaći jedino ako si spreman da ostatak života odstojiš na obodu životne arene u kojoj mržnja izvodi svoj pir, postajući boja i dominanta trajanja. Njena suprotnost nije ljubav, nego ravnodušnost; ista ona ravnodušnost besmisla i nemogućnosti promene – čim te mrzim, neminovno sam upućen na tebe.

Ono što opominje sve, pa i pisca ovih redova, koji je mržnju zamenio mrzovoljom, jeste relacija na kojoj su ljudi primordijalnu mudrost i duševnost zamenili osećanjima koja ih, virulentna i silna, vode u pogibelj. Moja mrzovolja ima oblik veoma sličan buđenju, kada čovek kroz izmaglicu posmatra svet koji ga je ponovo, ružan i nikakav, ogrezao u licemerje i glupost, sačekao posle sna. Ako, sebi sam dao pravo na to, mrzovoljnik od života i bližnjih ne očekuje bogzna šta i uvek dobije više nego što se nadao, dok se „naivni čovekoljubac“ stalno razočarava, gaseći svoje zanose u mržnji. Ne padam u zanose, ne kunem i ne optužujem, mrzovoljno posmatram svet i ljude, koje ne mogu da popravim, jer da je moguće, Bog bi svakako to učinio. Popustljiv sam prema ljudskoj bedi, ali čuvam poželjno rastojanje, ne zbog toga što sam bolećiv, već zato što od čoveka ne tražim da bude ono što on ne može i neće. Ne mrzim ga, svakako, a i zašto bih, on ta osećanja gaji prema meni, dovoljno je.

Jovan Dučić kaže: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“ Ja nisam heroj, kukavički prihvatam život, zato što verujem Emilu Sioranu, koji kaže: „Najveća čovekova nesreća potiče od toga što nema hrabrosti da umre od gladi.“ Verovatno je i to dobar razlog za mržnju prema onima koji su dovoljno hrabri da prihvate jednostavnu činjenicu života, uzvišenu i banalnu u isto vreme.

Ako postoji kraj krajeva i ako se čovek može očistiti od kala i taloga koji životom sakupi, možda se mržnja jednoga dana vrati u ljubav u reverzibilnom procesu Vajningerove misli: „Ne može se mrzeti nešto što se prethodno nije volelo.“ Jedno je sigurno: razuma će nam uvek nedostajati.

EKSKURZIJA

„Došla je jesen, lišće je žuto, pada kiša…“ Tako su počinjali radovi na zadatu temu „Jesen u mom kraju“ u vreme moga školovanja. Danas može da se doda: „… a mi se radujemo ekskurziji“. Koliko se sećam, mi smo na ta kratka putovanja, o kojima smo maštali čitave godine, išli na proleće, kao ptice selice na nekakve inverzne i izokrenute sudbinske puteve. Odlazili smo tamo gde ćemo se jednog dana vratiti kao u svoj zavičaj, koji nam je namenio život učenog ili manje učenog prosečnog Srbina, ubeđenog da je „tamo negde“ bolje. Život nas je pripremao za put, ili nas je put pripremao za život. Svejedno, odlazili smo da se vratimo i da naučimo da su put i povratak mogući, ali da se ne vraćaš nikada isti.

Ne znam da li danas postoje takozvani „pripremni časovi“, ili je sve već poznato i spremno. Volja za avanturom, nastavničke dnevnice, roditeljski novac i (pseudo)elitistička priča da decu treba poslati u „beli svet“ da nešto vide. Ja mislim da bi ih trebalo slati da nešto shvate, ali bi onda prvo morali da shvate mnogo toga ovde i deca i oni koji ih šalju i oni koji to skupo plaćaju i oni koji ih obučavaju da tamo vide ono što, ovde ili tamo, čuju. Uvek smo se više spremali za iluziju nego za stvarnost, u prividu smo se osećali bolje, udobnije, sve dok privid nismo počeli da žuljamo mi, a ne obratno. Sve dok se ono što smo izmaštali o sebi samima nije okrenulo protiv nas. Ali ko će sada o tome? Ipak se mnogo toga promenilo od vremena kada sam ja kretao u takvu avanturu; danas se ide preko granice, u neke druge, „bolje“ zemlje, a i to se još pokazuje kao nedostatno. U moje vreme se išlo iza granice mašte, iako nas je od odredišta delilo samo par stotina kilometara.

Pre nekoliko dana sreo sam grupu dece koja je u malo nepravilnoj koloni „po dvoje“ šetala Knez Mihailovom. Odmah, brzinom misli, brže nego u Velsovom vremeplovu, vratio sam se u đačku klupu; u maštanja o svetu koji se pružao iza granica pogleda i odbrojavanje dana do proleća, kada je trebalo da se napokon krene na put. Osetio sam studen jutra posle nemirno prospavane noći, miris bivših putnika zaostao u autobusima koji su mirno, kao neke prastare mule, čekali da ih osamare i natovare nemirni i neispavani đaci. Poslednji put smo se preispitivali o stvarima koje smo poneli, iako smo sve nekoliko puta „proradili“ na časovima, jer na ekspediciji na koju је trebalo da krenemo svaka od njih imala je moć da nam spase život. Gomila torbi s raznim natpisima, koferi uvezani kaiševima, ošišani đaci, nova odela… Iako sam kasnije u životu uspeo da demistifikujem mnoge stvari, dve nepoznanice ostale su mi kao tajne neke drevne mudrosti. Prva je: Zašto smo svi morali da se šišamo kad smo kretali na put? Druga je vezana za putne torbe; do danas mi nije jasno otkuda toliko torbi s natpisom „Jugoslovenski aerotransport“ u mestu gde  su se u vreme mog detinjstva na prste jedne ruke mogli nabrojati ljudi koji su putovali avionom. Napokon se i kretalo, teško, kao seoba naroda, iza nas su ostajali roditelji, ruke koje mašu i ulice koje ćemo manje voleti kada se vratimo iz „belog sveta“ ne znajući da smo rođenjem srasli jedni s drugima, kao nokat i meso.

Hteo sam da zaustavim nekog iz kolone koju su kao dve kvočke pratile učiteljice i da ga upitam da li je poneo flašu vode, tvrdo kuvana jaja ili tablete ako mu bude muka u vozu ili autobusu, jabuke… Ali su ga roditelji sigurno svetovali da ne razgovara s nepoznatima i da ne jede previše sladoleda. A baš me je zanimalo da li ga žuljaju nove cipele ili patike koje su kupljene samo za tu priliku i je li već uspeo da sokom isfleka košulju koja je samo noć pre puta raspakovana i koja ga je čitavo vreme žarila po vratu novom i neizlomljenom kragnom. Uzalud, mali istraživači su hrlili u „vrli novi svet“ na tragu onoga što su mesecima ranije izmaštali u školskoj klupi, rešeni da poraze nepoznato i da kući kao trofej donesu neku sitnicu na kojoj kaligrafski piše: „Uspomena iz…“ kao da donose Odisejev pehar. Zanimalo me je da li još uvek obilaze „znamenita kulturno-istorijska mesta“, poprišta slavnih bitaka i izginuća, kao i moja generacija, koja je samo deceniju kasnije gurnuta u nerešene i nikada neiživljene sukobe i rezultate tih istih bitaka, kao da je ekskurzija bila samo inicijacija u neku kasniju sudbinu. Za neke i jeste, godinama kasnije krenuli su na put preko mora, jer ovde za njih puteva više nije bilo. Nisu sve obišli, daleko od toga, ali su već sve videli.

Ili svega toga više nema, ili samo nas takvih više nema. Možda se sada slike „kače na fejs“ da bi ih neki novi pogledi što pre zaboravili. Neko putuje da bi zaboravio ono što ostaje, a neko da bi se setio onoga što je ostavio. To se uči u detinjstvu, a ne zaboravlja u starosti; mera iskrenosti je sećanje, a mera sećanja uvek istina ili sudbina. Da li nas tome mogu naučiti tematske školske ekskurzije, ili one i postoje upravo zato da bi nas odučile od toga, da nam sve ono što kasnije donosi život ne bi tako teško palo, da nas naviknu na bežanje?

Hteo sam da ipak kucnem malog putnika po ramenu i da ga tiho upitam da li se javljao kući, i da mu kažem da, ako nije, kada bude zvao, kaže roditeljima da se nigde ne može otići i pobeći. Razumeće oni to… Ne znam da li će zbog toga biti srećni… Ali ko to zna? Daleko je sreća od srećnih misli, a uspomene nam ne daju da lako pređemo taj put.

BUVLJAK

(…) Crni barjak kišobrana

Ptičji skelet suncobrana

Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana

Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom

mesu školjki

Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim

Kore od graška kao odsečene usne

Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)

Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje

Požutele manžetne

Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova

Isceđene tube paste za zube

Čepovi,

Fotografije snimljene pri mesečini…

Danilo Kiš, „Đubrište“

Život u „modernim vremenima“ neodoljivo podseća na Prokrustovu postelju, u kojoj se niko ne oseća udobno, jer se nadanja i želje uvek moraju skratiti za noge ili za glavu. Čovek ne boluje od manjka, već od viška, ono što ostane, što pretekne, što se ne potroši jer nema razloga ili povoda, što se čuva… mnogo ga više određuje nego ono što želi ili čemu teži. Rekonstrukcija je moguća jedino na osnovu ostataka, malog kusura velikih dana. Kada se setimo onoga što nam je ostalo, lako ćemo se (do)setiti onoga čemu treba da odredimo neku novu/staru cenu. Upravo o tome i želim da pišem – o pijaci na kojoj se sve to može kupiti veoma jeftino, ispod ruke, s popustom, jer radi se o „robi s greškom“.

Dušan Radović je jednom rekao da se „na beogradskim buvljim pijacama buve prodaju u pakovanjima od teksas platna“, naravno, misleći na tada kultne farmerke. Danas se buve teslime i krčme u oblogama od podgrejanih ideja, prazne političke retorike, jeftine zabave i sitnoposedničkih busanja koja treba da zaliče na velike ideje.

Potrošački mentalitet je u svojim prvim godinama urbane egzaltacije bacio u zasenak buvlju pijacu kao relikt prošlosti koje, a to je bar mentalitetska karakteristika, želimo da se što pre oslobodimo i otresemo, kao siromašnog rođaka koji nije uspeo da se izbavi iz gladnih godina. Stari beogradski buvljak kod Cvetkove pijace u svojim najslavnijim vremenima, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ličio je na sadašnje antikvarijate – stari nameštaj, koji su potisnuli novi politirani statusni simboli – regali i „klub-garniture“, asocijacija na vreme bivše sreće i građanske uspešnosti, stidljivo se sklanjao u vrevu karnevalske slike sveta koji je, u poplavi i naletu društvenog progresa, pokušao i sam sebe da zameni nekim „novim i boljim“. No, jedno je neosporno, popularni beogradski „buvljak“ postao je ogledalo društvene stvarnosti, ali i apsolutna paradigma društvenih kretanja, a oni malo udaljeniji (kao, u zlatna vremena, tršćanski Ponte Roso) – i mesta hodočašća. Bez obzira na to što je iznova potvrđivao tezu da smo svi pomalo malograđani, buvljak je dugo opstajao u granicama društvenog fenomena i simbola koji su svi teoretičari socijalne sreće pokušavali da gurnu na marginu društvene simbolike, kao nešto neprimetno i neprimereno ekonomskom napretku i samodovoljnosti tadašnjeg (i sadašnjeg) ideološkog i političkog izolacionizma. Sve što je falilo „idealnoj“ slici života, nalazilo se u beskrajnoj zbrci buvljaka. Međutim, činjenica održivosti institucije koja je posebno upadala u oči i koja se stvarnosno pokazala kao vrlo relevantna može se tumačiti isključivo zakonima fizike, pogotovu onima koji se tiču realnosti održanja materije u prirodi. Izgleda čudno, ali „radi“ i istinito je. Pa sad, ako si kupac…

Ponuda raznih ovdašnjih „buvljaka“ uvek je bila obrnuto proporcionalna vladajućem političkom i ideološkom aspektu i menjala se periodično, kao politike i mode. Ulazak jugoslovenskih naroda u „retro“ nacionalnu fazu, u drugoj polovini osamdesetih godina, bio je neminovno okrenut buvljačkoj ponudi „starih dobrih vremena“, s kojih je trajanje ili pretrajavanje izbrisalo sve tragove racionalnog. Svoje prve insignije, brošure, artefakte, simbole i albume novi nacionalni korifeji s kraja osamdesetih kupili su na buvljačkoj tezgi. Čiča Dražine lenonke, izglancane kokarde, čizme pokojnog dede – krivonogog konjičkog narednika, zabranjene knjige koje su vredele samo zato što su u nekom periodu zabranjene ili ih je vlaga u nekom zaboravljenom podrumu patinirala zelenkastom skramom, predratna znamenja građanske klase… i sve drugo što su pabirčili na najlonima raširenim na trotoarima, učeći se građanstvu na romanima Stevana Jakovljevića, stvaralo je postkomunističku, novu građansku klasu. S obzirom na komunističko poreklo, takve insignije nisu mogli imati u porodičnoj zaostavštini, na tavanima, u bibliotekama i familijarnim fundusima. Neko je prodavao ono što mu nije trebalo, a drugima je falilo; kao što rekoh: zakon održanja materije u prirodi. Kako je stvarnost potekla iz romantičarskih zanosa suvereno stupala na političku scenu, neminovno se menjala i ponuda buvljačkih tezgi. Na njima je bilo sve više simbola i artikala bivšeg „društva po meri čoveka“, simbola „socijalističkog uspona i blagostanja“, „herojskih“ vojni i proslavljenih ofanziva. Na tezgama je bukvalno bilo svega i svačega: udarničkih znački, ordenja narodnih heroja, pukovničkih uniformi, neotvorenih escajga i servisa za ručavanje koji su godinama čamili u tami kućnih skladišta – neophodnih i podrazumevanih statusnih simbola. Jedno vreme obaralo je cenu drugom, anestezirani smo od prošlosti buvljačkom realnošću – jeftino kupi, skupo prodaj, ili, ako si kupac…

Buvljak je otvoreno priznanje siromaštva, ali i činjenice da nije sve tako strašno, da se može prevazići najnižim oblikom neobavezujuće robno-novčane razmene. Neobavezujući je i odnos, prodaješ i kupuješ osluškujući kretanja na vrednosnoj berzi ideologija, politika, lidera… Takav vid društvenog života (namerno ne kažem – trgovine) istovremeno je i otklon od siromašnih i negovanje majmunske radoznalosti, poricanje sistema i pravljenje novog (sub)ekonomskog prostora, koji miri palanački moral, nemoralnost izlaganja svega i svačega i najniži voajerizam.

Sasvim normalna posledica toga – te iste buvljačke ideologije, samo malo našminkane i očišćene od rđe – bilo je i balkansko tumačenje offshore trgovine, tačnije, promovisanje šverca kao jedne od osnovnih grana nacionalne ekonomije. Nije neophodno napomenuti da se i tada, shodno društvenim kretanjima i „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“, bitno menja ponuda buvljaka, ali ono staro jezgro ne biva potisnuto, već samo malo skrajnuto pod naletom mnoštva nove robe. Buvljak je sačuvao esencijalni deo aspekta svoga postojanja – hodočasnički.

Jeftino platiti život, a skupo prevaru, samo ako si kupac, a svi smo kupci: jeftino se prodajemo i skupo plaćamo ono što mislimo da nam pripada. U zemljama koje su svarile svoju prošlost, buvljak simbolizuje pobedu budućnosti nad prošlim vremenima. U Srbiji je buvljak najava budućnosti, čistilište starih ideja koje će se, izglancane i polirane, pojaviti na tržištu budućih dana. Ne kao artefakti prošlosti, već kao argumenti novoga, a što reče modistkinja Marije Antoanete: „Novo je samo ono što je zaboravljeno.“ Buvljak je sličan onom netipičnom pijancu, koji ne pije da bi zaboravio, već da bi se setio – svog prethodnog zaborava, na primer.

Nije naodmet iz te perspektive posmatrati i političku realnost poslednjih godina. Na svetlost dana su izašli stari politički programi i bezubi antagonizmi, izneseni iz podruma ili s tavana, malo očišćeni i umiveni i dodeljeni nekim mlađim ljudima na staranje. Starci su živeli u surovoj realnosti penzija, mladi u prošlosti, odnosno himeričnoj budućnosti, transakcija se obavljala posredstvom buvljačkih ekonomskih datosti. „Srećna budućnost“ se menjala za „staru dobru prošlost“, koja nas je opet vodila u neku „srećnu budućnost“. Količina novca je bila stalna, samo se roba menjala, prividno. Otuda sve ono što nam politička budućnost u „prelomnim“ trenucima ponudi kao „revolucionarno rešenje“ treba prvo potražiti na buvljaku, na tezgama gde se teslime stare ideje. Doduše, taj deo buvljaka se zove „đubrište istorije“, ali nismo formalisti, jer, ako si kupac…