KAKO SE (I ZAŠTO) JEDU ĐEVRECI?

Ne ostaje drugo do samo osamlјenost. Nema drugoga do samo ovo jedno jedino. Sam. Osamu malo ih izdrži. Biti sam znači ostati udvoje s Bogom. Ostati udvoje s rečima Sina.

Lajoš Kesegi, Palilogos

Ja sam bio kafanski i više nič’ji,
i bio pust i prezren – neželјen kô grobar.
Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
i da mi opet kažu kako sam dobar.

Vitomir Vito Nikolić, „Intime“

Sve su bitke izgublјene i dobijene u prošlosti. Verovatno sam to već negde napisao, svakako odnekud prepisao. Smislio sigurno nisam, nemam tu pamet i nisam s godinama stekao mudrost, već samo poziciju tumača i žrtve ove tačne maksime. Nekako mislim da mi se već sve desilo, osećam to po nekoj hijerarhiji koju mi iskustvo donosi ili koju prepoznajem naknadnom pameću (ni prethodna mi nije neka jača strana – ja se ne učim na greškama, ja učim greške svojom pogrešnošću). Moja prababa, koju smo svi zvali majka i kojoj su samo praunučići imali hrabrosti i gluposti (od detinjstva gajim ove osobine!) da se obraćaju sa „ti“, dok su joj svi ostali persirali, donosila mi je svakog jutra u krevet kiflu i plastičnu čašu milerama. Naravno, sve bih pojeo u krevetu, verovatno su krmelјi dodatno „začinjavali“ obrok, kasnije su me mrvice žulјale u postelјini, ali „nema lјubavi bez bola i tuge“. Nedelјom mi je donosila đevrek, kao da je htela da taj poseban dan obeleži posebnim oblikom i ukusom, a možda je intuitivno htela da mi naglasi važnost pojma kruga ili pojma praznine ili ispunjenosti, ili možda obadvoje. Da li sam tada razumeo tople đevreke hrskave kore, dok sam ih umakao u hladnu belinu milerama? Nisam siguran da ni sada o tome mnogo znam, varlјive su i lažlјive uspomene, prevelike su obaveze istine.

 

Toplina nije osobina ljudi, to su tek kasnije naučili?!

Ne moraju da budu topli, nije neophodno, ali je poželјno, zbog uspomena. I kada su hladni, čuvaju u sebi toplotu sunca nakuplјenu u pšeničnom zrnu i alhemijsko oslobađanje oblika i sadržine između pregrejanih mlinskih kamenova i paklenu vrućinu pekarske peći kao inicijaciju u pakao stvarnosti. Dakle, izlaskom iz paklene vrućine i tame pećnice, počinje njihovo postojanje u krajnjem obliku, koji ih približava našoj potrebi ili sudbini. Možda samo običnoj ljudskoj gladi, ako ona može da bude samo obična?

 

Kako postojati u zajedničkom paklu?  

Treba na vreme napustiti kafanski astal. Pozdraviti se s praznim pričama i samoćama nadnimljenim nad čokanjima i pikslama i preventivno pišati. Nikada se ne zna koliko će put da traje, bešika više nije nova i nema sklonost ka dugom traženju mudrosti. Ne zbližavati se sa „službenicom“ na vratima WC-a, ona je epizodista. Ako je moguće, izaći na sporedni izlaz, time se izbegava mogućnost da na vratima sretnete razgovorljivog poznanika ili nekog književno/umetničkog genija. Čak su se i prazne priče ispraznile, nije neophodno dodavati još praznine, ljudi koji zauzimaju prostor zauzimaju ga svojom prazninom, a ne suštinom. Ne zaboravite, krenuli ste na dug put traženja mudrosti, zadovoljenja duhovne gladi i potrebe. Regresijom prema detinjstvu, paklenim putem samosvesti i uspomena. Korak-dva i na ulici ste – slobodni, sami. Ova nezavisnost od gomile je intelektualna sloboda užasa, oslobađanje od realiteta uz pomoć samovolјne ironije, melanholičnog očaja. Ipak, mnogo bolje od pripadanja. Ne javljati se na telefon, svaki poziv vraća nas u stvarnost, ne postoje dobronamerne reči, nema iskrenih interesovanja. Treba biti svestan sebe i drugih, svoje misije da budeš i želje i svrhe gomile da te potopi svojim nebivstvom. Nije bitno ko te u ime besmisla zove i priziva, na svetlucavoj spravici uvek svetli pogrešno ime. Koje bi te reči sada vratile smislu i sačuvale te od užasa postojanja? „Zemlju smo odvezali od Sunca, dahće na nas prazan prostor…“ – kaže Žorž Bataj u Veseloj nauci. Možemo to nazvati Bog ili Ništa, treba mu svakako krenuti u susret. Zakasnili smo za Sunce, treba ga tražiti u nekim drugim oblicima.

 

Tamo gde žive krugovi i praznine

Pekaru izabrati prema jedva vidljivim tačkama na izlogu, to su otisci dečijih noseva koji zalepljeni za staklo pokušavaju da se što više približe mirisima i ukusima. Deca jedu kolače i peciva kroz staklo. Samo oni koji imaju duhovne snage, mašte i imaginacije da prevaziđu tu prepreku zaslužuju savršenstvo kruga, đevreka ili krofne, svejedno.

Ljudi koji prolaze razmišljaju o prevari, o sebi u slavi i slavi u sebi. Ne obazirati se. Žene su zabrinute i brižne, do prve strasti ili prilike da svale svoju biblijsku krivicu na drugoga. Duboko u sebi kriju instinkte, a onda ih obznanjuju pod drugim nazivima, iskrivljavaju ljubav i ubijaju reči. One koje se smeju nisu duhovite. Nebitno.

 

Pred ogledalom – unutra nije unutrašnjost   

Izlog nije dubina pogleda, već samo ravna površina, granica koju prelaze i prolaze hrabri. Važno je pronaći tragove na staklu. Izbegavati neonske izloge, svetlost ne osvetljava. Bataj je u pravu, svetlost skriva tamu bezdana. Čovek je najpraznije biće, ne može se s poštovanjem pokoriti svome ja, ne pita sebe ništa u ogledalu, nema odgovora, istinski čovek čeka potvrđivanje, duhovno razrešenje egzistencije, život koji ne može da kupi i koji ne može da ga ponizi.

U pekari ne gledati ljudima u oči, tamo nema ničega. Kupiti samo jedan đevrek, bilo koji. On bira vas, a ne vi njega. Vaše spasenje je obostrano, narušićete zubima krug, prosućete prazninu, zavarati glad, sablazniti prostotu… Ima li svetijih zadataka u običnom danu beogradske zime, u kojoj se smenjuju hladnoća i glupost, prostota i želja za moć, ljudi i oni drugi?

Komad po komad, kidate pažljivo hlebni krug, da se unutrašnja praznina ne prosipa po ulici, da ne izgubite uspomene, vi ste deo njih, misli ulaze u beskraj koji je samo par trenutaka ranije pamtio svoje ograničenje i ideju kruga i sopstvene celovitosti. Vreme više ne postoji, u hrskavom hlebu dodirujete pretke. Svetla na semaforu se smenjuju, bedan pokušaj da se zaustavi kretanje. Đevrek je sada nalik polumesecu. Prosjak kuca na prozor, dajte mu neki dinar, mali otkup bedne ljudske ideje milosti, svako jede samo svoju prazninu i čeka mudrost koja će ga naučiti da uživa u njoj, novac samo odlaže istinu. „Prazninu u bilo kojoj situaciji možemo popuniti maštom – ali po kojoj ceni poniženja!“ – kaže Simona Vej. Đevrek je istovremeno praznina i celina kruga, pereca je bedan pokušaj da se praznina anulira zanatskim gestom, šarom koja popunjava golotinju praznine – melanholična inventivnost, grandiozan strah od onoga što nas iz središta đevreka gleda. Ne možemo mu zaprečiti prolaz hlebnim krstićima.

Napokon smo dosegli sve ono što je u krugu, prosuli svu nadu i stekli varljivost sveta – privid sitosti. Sve ono što jeste i nije pamćenje u kome treba da živimo. „Biće je istovremeno najpraznije i najbogatije, istovremeno je najopštije i najosamlјenije, istovremeno najrazumlјivije i najotpornije u našoj spremnosti da shvatamo, istovremeno najkorisnije, pa ipak samo buduće, istovremeno najpoverlјivije i najproračunlјivije, istovremeno najviše zaboravlјeno i najviše upamćeno, istovremeno onaj o kojem najviše kazujemo i onaj koga najviše prećutkujemo“ – kaže Hajdeger.

 

Magna mater, na kraju sećanja

Majka mi maše s ruba uspomena, preti prstom. Stigao sam na kraj još jednog dana, oslobodio prazninu, zavarao glad i prekršio zavet istine. Nadam se da me neće istući papučom. Kazna je mnogo veća, ili je sve to samo život. Mala zadovoljstva traže velike istine.

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (II)

Simbol Vavilona je čest mitski izvornik i motiv kolokvijalnog tumačenja savremenog grada. Aleksandra Mokranjac uvodi termin „anti-Vavilon“, jer odlično zna da Vavilon nije stanje nego proces, epidemija. Unutar Vavilona neprekidno nastaju uvek novi i novi Vaviloni; temelјi koji danas izgledaju kao početak nečeg grandioznog sutradan se pretvaraju u haos, u apsolutnu nerazumlјivost, u nedovršeni odlomak. Možda je ova relacija nedostajala tekstu o preoblikovanju beogradskih obala. Jer, u savremenom svetu i svevlasti političke prinude i prisile nema više suprotstavlјenih cilјeva; različiti cilјevi ne mogu da postanu suprotni: postoje samo zaobilazne linije. Tu se gubi osećanje uzajamne povezanosti, ne ostaje drugi duhovni sadržaj, već samo čista negacija i strah. Hrabrost više nije nedostatak straha, već ontološka potreba da se stvari nazovu pravim imenom, kad već nema pravih puteva za pojmove s potencijalom i determinizmom smisla. Zato ova autorka ima potrebu da neke stvari, pojmove i procese naglasi na drugačiji način čak i onda kada se to opire pravopisnim pravilima i zakonima.

Preoblikovanje identiteta najpre se dešava u duhu, zatim u jeziku, a tek kasnije ostavlјa posledice na materijalne građevine. Zato je neophodno „uvezati“ više aspekata umetničkog ispolјavanja, da bi onde gde aparatura jedne nauke zastane, druga nastavila sa svojim rečnikom, kao u Karnapovom delu Die logische Syntax der Sprache, gde se jasno objašnjava kako neopozitivizam dotiče egzistencijalni problem jezika, pokušavajući da razreši izazove stvarnosti u sistemu simbola. Bogatstvo koje se krije u dubini problema jezika savremeno društvo ograničava na siromaštvo dostupno na površini termina, a sâmo pitanje jezika iskorišćava kao način za banalizovanje duhovnih pitanja. Posmatrajući jezik kao građevinu, autorka pokušava da pronađe prave puteve i načine saopštavanja, jer, poput Bele Hamvaša, zna da jezik poseduje različite stepene hijerarhije, i da u pojedinim svojim elementima, u različitim stepenima stvarnosti razlikuje njihov stepen realiteta. Ova zakonomernost je veoma važna i uočlјiva u onim delovima ove knjige kada autorka odlazi u prostore drugih umetnosti, vraćajući ih integralnosti postavlјenoj u početnoj definiciji i jedinstvu vidlјivog i nevidlјivog – grada i hrama.

Moderni Vavilon je već odavno prevazišao srozavanje reči. Slučajna stanovišta manipulacije odlučuju u kom smislu neko koristi isti termin. Stepen jezičke korupcije već zahteva da se prilikom pokušaja formulacije osnovnih pitanja posebno suočavamo sa svakom pojedinom reči koja se pretvorila u deo ove formulacije; u suprotnom slučaju, izloženi smo tome da nam se svaka formulacija gubi u hegelovskom „lošem beskraju“. Taj loši beskraj pribežište je slabih i kukavica: spasava ih od zauzimanja stava, jer ga čini nemogućim. Aleksandra Mokranjac pripada onim drugima, malobrojnima, uspešno varirajući ove različite apokaliptične aspekte izraza i predstavlјajući suštinu arhitektonskog mišlјenja nizom simbola različitog ispolјavanja a sličnog ili istog značenja, stvarajući tako širok, jezički i semantički slojevit diskurs grada i njegovog sižejnog centra i duhovne vertikale.

Ne treba zanemarivati paradigmu kulturalne, nacionalne i političke geografije, koja je za Aleksandru Mokranjac takođe veoma bitna i često je u podtekstu svake misli o doživlјaju i „konzumiranju“ grada. Građani transformišu, negiraju ili konceptualizuju nove upotrebe ili značenje prostora. Zanimlјiv je jedan od istorijskih primera „čitanja grada“, koji ovde može biti veoma indikativan. Brutalan je, ali veoma dobro objašnjava kako se prostor može pročitati ili posedovati. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich), jedan od najmoćnijih lјudi Trećeg rajha i verovatno budući firer, ubijen je usred dana (4. juna 1942), u Pragu koji su Nemci potpuno držali pod kontrolom. Atentatori su za vreme priprema vežbali na maketi grada. Atentat je, dakle, bio i svojevrsna vežba u čitanju grada, s porukom da onaj ko ga bolјe zna (a to znanje često dolazi od nadahnuća lјubavi, ali prečesto i ne), na njega polaže veće pravo.  Da li je ovo „pravo“ atentatora u stvari pravo koje mnogi drugi sami sebi daju jer su pročitali sve znakove grada, prepoznajući u njima prave smernice za njegovo upropašćavanje u svom oktroisanom pravu da grade svoje neznanje ili da grade iz bahate ili materijalne potrebe? Sledstveno već rečenom, načini za verbalizam takvih činova pružaju im se nadohvat ruke, kao uobičajeni govor moći prikriven političkim floskulama. I takvim se pojavama bavi ova knjiga, ali i onima koji još uvek imaju obavezu intelektualnog dostojanstva da im se suprotstave.

Anri Lefevr deli prostor na apsolutni i društveni: prvi predstavlјa fizički svet, a drugi je kompleksniji, i u njemu je prostor sredstvo kontrole i dominacije. Taj drugi prostor u ovoj knjizi možemo prepoznati u društvenoj kritici i sveprisutnoj ironiji. Jer je Aleksandra Mokranjac odlično shvatila da je jedini klјuč za surovi realitet, ironija – smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, svest o stvarima i pojavama, svetu u celini, kako to običavaju da kažu teoretičari (post)moderne. Ukomponovani s književnim načinom saopštavanja, naučnim i stručnim znanjima i iskustvima, ironija i humor u građenju slike, doživlјaju ili potencijalu kritičke misli stvaraju poseban realitet, u kome se neke zakonitosti i zakonomernosti najbolјe vide izopštene iz „podrazumevajuće“ slike našeg vremena i uspavane savesti. Za Borhesa je realizam magični prostor u kome se lјudska drama najbolјe vidi, za Balzaka je to način da poveruje u lјudsku komediju isto onako kao što to čini Dante kroz sholastičku filozofiju. Svi oni, poput autorke ove knjige, raskrinkavaju realitet na najneočekivanijem mestu, pomoću humora, koji jedini ima snagu da prozre stvarnost tako da se zakrivlјenja duha najbolјe vide. Samo onaj koji ima potrebu da se suprotstavi sudbini, ima potrebu i smisao za humorom, on je kriterijum ličnosti i slobode – pobeda nad eksterijerom. Kao u minucioznim opisima „implanata i burleski u građevinarstvu“. Ali to nije humor koji zasmejava, čak ne ni onaj sa smeškom, već onaj koji pokazuje da je inicijativa promišlјanja i kritike još uvek u rukama čoveka i njegove najšire autentičnosti i perspektive nezavisnosti. Aleksandra Mokranjac je dorasla do te sfere i odlično se u njoj snalazi.

I šta reći na kraju a da to već nije, na neki način, rečeno na početku? Kada je poznati teoretičar Čarls Landri razmatrao pojmove idealnog grada, zaklјučio je da su najbolјa mesta ona koja imaju bogat sadržaj i iskustva, koja su, u suštini, dalekovida u svom konceptu. To je emotivno zadovolјavajući grad, ali nije grad emocija. A osećanja su ono što nas čini istovremeno ranjivim i uzvišenim – o tome govori ova knjiga.

 

(Predgovor knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (I)

Pisati o knjizi/gama Aleksandre Mokranjac za svakog dovolјno hrabrog i samouverenog učenog čitaoca/tumača podrazumeva izazov i opasnost da se u kritici ili tumačenju ode predaleko ili da se bude „ispod“ teme. Oba principa su podjednako ili pogrešni ili nedovolјni. Ovakvi tekstovi zahtevaju sagovornika koji će se nastaviti na njihovu misao i tamo gde im se direktno opire, jer autorkina potreba da govori o suštinama u pojavama, a ne obratno, stvara gusto tkanje raznih znanja i iskustava, te integralnost misli u semantičkoj polivalentnosti teksta. Zato postoje samo dva načina: pisati o onome što se ne razume, ili polemisati s onim što se otvara kao nastavak vlastite misli. Budući da pisac ovog teksta nema dovolјno znanja o Arhitekturi i civilizaciji – ni jednu ni drugu ne stvara nego trpi – a o književnosti zna tek ponešto, onda je jedini način „pisanja o pisanju“ slediti vlastiti instinkt ili strah, na isto mu dođe, i na taj način stati uz hrabre duhove koji imaju snage i volјe da napišu ovakvu knjigu.

Samo se knjige i violine grade, sve ostalo se pravi, ali se ne stvara; i grad se gradi (nije li ovo dublet?), ali sobom. Ospolјava se u materijalnom i potvrđuje u duhovnom prostoru. Stremi visini i zauzima prostor s definicijom hrama u svom temelјu/korenu. Ali hram nije institucija neke formalne konfesije, u njemu čovek ne doživlјava mitsku metamorfozu, ne preoblikuje se u telu, već prolazi kroz istorijsku evoluciju i postaje ličnost – ta zaboravlјena valuta čovekove mitske i mistične integralnosti. Samo takav čovek dostojan je grada i samo takav čovek može da ga obuhvati u duhu i prepozna u smislu. Ova knjiga je upravo put ka takvim prepoznavanjima, bez obzira na to da li se tekstovi u njoj ticali arhitekture, mitologije ili neke od književnih eksplikacija.

Kakva je veza između civilizacije i sudbine? Možda da tu relaciju postavimo ovako: ako tragamo za smislom grada, onda osećamo njegovu sudbinsku važnost. Pritom sudbinu na ovom mestu ne doživlјavamo kao fatumsku predestinaciju blisku istočnjačkom pogledu na svet, već kao skup determinanti koje se poklapaju ili bliže definišu duhovni identitet i ospolјen prostor, kao poligon uzdizanja ili sunovrata nematerijalnih vrednosti u materijalnim manifestacijama građevinarstva i arhitekture. Ali civilizaciju ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti civilizacijskih dostignuća; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Sveukupnost misli o postojanju podrazumeva sveukupnost pogleda, misao koja se suprotstavlјa, ali i onu koja traži svoju istoriju spasenja ili letopis sunovrata – podjednako je važno. I jedna i druga se nalaze na stranicama ove knjige, kao suprotstavlјeni pogledi, sadržinski i manifestacijski različiti, ali kao iste sudbine samo jedne zajednice, ujedinjene u svetu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – u svetu mrtvih i još nerođenih, kao i onih sadašnjih, koji svedoče.

Nije mi namera da na početku zaplašim čitaoca ovom knjigom ili svojim čitanjem, ali mi nije cilј ni da ga relaksiram. Želim samo da definišem okvire „civilizacijske misli“ i diskursa koji Aleksandra Mokranjac svojim duhovnim i naučnim posvećenjem gradi. Jer ona nije skeptik, važno je apostrofirati i tu funkcionalnu razliku, kao što kritika nije samo sud, kategorički najmanje. Moderna skepsa zna samo za interese, bez sadržaja, u krajnjoj liniji ona je sposobna jedino za opskurnu – tautološku tvrdnju: „Interes je interes interesa.“ Od takve prazne tautologije autorka želi da odmakne svoje misli kao i od činjenice da je današnja civilizacija u najvećoj meri kult neznalica, partikularnih znanja, brutalnog samopouzdanja, nadmenog intelektualizma… svih onih nesposobnih za kontinuitet duhovne misije ili misli o svemu što ih nadilazi ili nečemu što nije predmet njihovih neposrednih interesovanja ili instinkata.

Aleksandra Mokranjac odlazi dalјe od  te mehanički reprodukovane slike urbanog pejzaža, potpomognute verbalnom ideologizacijom i skrivenom političkom prisilom. Ne zbog toga što svaka kulisa ili Potemkinovo selo imaju svoj rok trajanja, već zato što želi da se bavi uzrocima, a ne posledicama. Zato je u ovoj knjizi palimpsest bitan semantički, kao simbolički potencijal, a ne kao artefakt pismenosti – gradivnog elementa civilizacije i grada kao simbola i znaka. Samim tim, njeno definisanje društvene sfere i kolektivnog identiteta, te uticaja umetnosti, književnosti i arhitekture i njihovog prožimanja, nije skup pojedinačnih simbola određenih subjektivnim iskustvom ili akribijskim otajstvima. Ona želi – i u tome uspeva na sasvim originalan, renesansni način – da stvori polisistem odgovornog promišlјanja kao skup i sklop različitih sistema koji se međusobno preklapaju, stvarajući strukturalne celine. Samim tim, veza između lokaliteta Mali Blagotin, „etičke čežnje hramova“, sakralne i urbane paradigme učestvovanja u istoriji, sveta živih i sveta mrtvih, „Balkana, kolevke Hrama i neba“… stvara novu integralnost, koja duboko u osnovnoj postavci podrazumeva vreme kao Borhesovu tačku Alef, u kojoj istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost. Linearnost neophodnu za bliže određenje istorijskog vremena Aleksandra Mokranjac ostavlјa u sekundarnom, poredbenom planu teksta, više kao aritmetičku vrednost vremena, udalјenu od njegove suštine, ili zbog jasnijeg tumačenja ideoloških i simboličkih intervencija na integralnoj slici sveta, prirodnom redu stvari, koji nije uvek imanentan ideji indukovanog i artificijelnog poimanja trajanja, kome je ova autorka sklona. To u isto vreme predstavlјa kritiku institucionalizovanog pamćenja, jer je autorki mnogo važnije da prostor i grad poistoveti s duhovnom inskripcijom, a ne s materijalnom pojavnošću i programiranim sledom događaja (pre)često pomerene i ideološki objektivizovane logike, koja nije ništa drugo nego politički instrumentalizovana prošlost koja stvara sebi sličnu budućnost.

Na ovom mestu je neophodno napraviti malu digresiju vezanu za političko mišlјenje ili institucije, ali i pamćenje, jer prema ovim terminima, u najširem smislu, autorka ima polemički odnos, definišući ih u klјuču svojih istraživanja i deskripcije. Politika je za nju daleko od atinskih aeropaga i diskurzivnog citata antičkog prauzora, a mnogo je bliža ovdašnjem srpskom korporativnom načinu vladanja i društvene (ne)odgovornosti „neovandalizma“ (termin A. M.). Definicija pamćenja kao izvesnog ekvivalenta istorijskih događaja i prepoznavanja kontinuiteta i citata u aktuelnom trenutku mnogo je bliža Fukoovom terminu kontrasećanja, gde subjektivnost pojedinca – to u punoći svog iskaza A. Mokranjac i jeste – iskazuje jasan otpor prema službenim ili aktuelnim verzijama istorijskog kontinuiteta. Samim tim, iskorak ka likovnoj umetnosti i dostignućima srednjovekovnog graditelјstva i slikarstva na potpuno drugačiji način kontekstualizuje misao o istorijskom usponu i „padu u vreme“, odnosno o permanentnom izneveravanju istorijskih duhovnih istočnika na putu stvaranja „parazitopolisa“ (termin Patrika Gidsa, vezan za promišlјanje sunovrata starog Rima), ili onoga grada koji je civilizacijska negacija, jer pronalazi arhitektonski oblik svog sunovrata i ritual u kome se favorizuje stalno izražavanje tih negacija. Očigledno je da su moderni gradovi u najvećoj meri (para)vrednosne hijerarhije, koje građane ne obavezuju u duhovnom, već samo u ritualnom i društvenom ispolјavanju. Oni naselјavaju predeo koji se prostire između ranije definisanih prinudnih vrednosti, prolaznosti kao osobine političkih mehanizama i materijalne stalnosti kao osobine građevinarstva. Na duhovnu komponentu ne računa niko osim pojedinih tumača i malobrojnih arhitekata, koji svoju profesionalnu misiju doživlјavaju kompleksnije nego kao samo upotrebnu vrednost zanata. Dobro je što je Aleksandra Mokranjac u ovoj knjizi uspela da apostrofira neke od njih.

 

(Prvi deo predgovora knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

 

POSPREMANJE GROBLJANSKE AVLIJE

Sumnjaju neki da nosi 
nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kažem vam šta dobro znam:
„Računajte na nas.“ 

 Đorđe Balašević, Računajte na nas

 

 Mogu da ti puše Paspalje, Paspalje….

Navijačka pesma

Još uvek se sećam jutarnje izmaglice i jeze, magle koja se diže s reke i zvuka voza koji se približava. Putnici na peronima, dim cigareta i miris briona sveže izbrijanih hodočasnika u glavni nam grad. Neko za svojom mukom, poslom ili školom, retki zbog zadovoljstva. Mislim da sam spadao u ove poslednje, mada sada, posle toliko godina, nisam više siguran; jer sve je bilo i muka i škola s poslednjim lekcijama, za koje smo svi verovali da nam se neće dogoditi. Prvim jutarnjim vozom, bar jednom mesečno, putovao sam u Beograd da kupim neku novu ploču, knjigu, da malo pobegnem od provincijske dosade, da se prošetam među sebi sličnim zanesenjacima, koji preturaju knjižarske police i gomile ploča u tadašnjem PGP-u na uglu Nušićeve ili Makedonske, ili u knjižari „Kultura“ u tadašnjoj Ulici maršala Tita. To su daleke, ali snažne slike. One zamenjuju sve vrste analiza, one su analogomi, obavezuju nas istovremeno na sećanje i gađenje. Prošlost nas plavi setom, sadašnjost mučninom.

Sve je smešano, negdašnje i bivše, varljivo sadašnje, prostakluk svagdašnji… Taj gorak ukus nije izbrisalo ni interesovanje moje ćerke za ploče – prema njenim rečima, prave raritete – zaboravljene u ormanu sa svim „bezobraznim podacima moje mladosti“, artefaktima nemuštog i naivnog bunta – mirazom jednog uzalud potrošenog života. Kako drugačije objasniti to što se već neko vreme suočavamo s rekonstrukcijom fenomenologije percepcije po totalitarističkom receptu, uz sadejstvo gluposti mase i bahatosti silnih? Ploče koje su izbacili novi vlasnici Studija B, a koje je sa đubrišta uzeo poznati košarkaš i to objavio na društvenim mrežama, samo su još jedan detalj – cigla u grandioznoj katedrali našeg poniženja. Od knjiga izbačenih iz magacina privatizovanih izdavačkih kuća, olako prodatog fonda Jugoslovenske kinoteke, rušilačkih pohoda nove elite na stare kuće i staru gradsku arhitekturu… sve do ovog poslednjeg đubrišta, teče istorija koja može da stane u rečenicu Džonatana Mana, koji je upravljao Fondom Svetske zdravstvene organizacije za borbu protiv side (poginuo je prilikom pada „Sviserovog“ aviona 111): „Živimo u svetu koji preseca neograničena destruktivna sila.“ Šta reći dalje i kako objasniti zašto nam se lomače dešavaju i zašto tako uspešno gore, ložene našom ravnodušnošću, strahom i pristajanjem? Na koliko smo koraka do opšte eutanazije, koju će nad nama da izvedu primitivni instinktivci, sveteći se za svoja lična razbojništva i glupost? Za uspomene koje nemaju, za prošlost u kojoj su bili niko i za budućnost u kojoj žele da budu sve.

Posle zadušnica, u sumrak poslednjeg vremena, sa grobova bivših dana psi razvlače ostatke darova koje smo skupljali da spasimo svoju i duše svih onih koji su verovali da će svet biti bolji ako ga gradimo u duhu kulture a ne razbojništva, na parcelama otetim od onih koji su verovali i koji nisu tražili ništa zauzvrat. Samo su želeli da budu a ne da imaju, jer je biti sve a imati se može samo varljiva prolaznost, onoliko koliko se može kupiti za trideset Judinih srebrenjaka – „lončareva“, krvna, njiva i bedan blagoslov vlasti.

Svakoj društvenoj eutanaziji mora da prethodi amnezija, kolektivna i pojedinačna. Kada anestetizujete stanovništvo propagandom, primitivizmom i nižim oblicima života intenzivno prikazivanim u vašarskim medijima i „rijalitijima“ (u ovo ubrajam i srpsku Skupštinu!), smrt neće boleti. Da kojim slučajem propaganda Trećeg rajha (Propagandastaffel) nije anestetizovala osećanja, istrebljenje i masovna ubistva ne bi bili mogući. Da nisu muk i ćutnja institucionalizovani kao društvena vrednost i obaveza i podrazumevajuće pristajanje, kao u knjizi Pola Virilioa Procedura ćutnje  (Paul Virilio, Procedure silence, Editions Galilée, Paris, 2002), možda bi se neko postideo reči bližnjeg, ali nema više obaveza prema bližnjima, a reči je naselilo ćutanje. U pomenutoj knjizi Virilio kaže da je ćutnja mehanizam koji su uspostavili saveznici tokom rata na Kosovu, s ciljem da se odobri bombardovanje. Ćutnja je značila pristanak, odobravanje nasilja nad onim drugim – „večito drugim“. Sada smo „večito drugi“ mi koji se grozimo primitivizma i želimo da imamo uspomene, da se sećamo nečeg lepog i da to lepo sačuvamo za one koji dolaze posle nas. Ne zbog toga što je naše, već zato što je lepo.

Ne bih se vraćao na stranice Dnevnika nespokoja, jer jedan događaj koji, nažalost, nije poslednji, nije razlog da pišem o onome što svi znaju. Nepristojno je podsećati ljude na njih same, na ono što su izgubili i na ono što smo postali. Čak mi je i logično da seljačine sruše poslednju gradsku televiziju, to se nekako podrazumeva. Ali sve to s pločama, primitivcima i kontejnerima podsetilo me je na jedan večernji razgovor od pre desetak godina, par godina posle „osvajanja slobode“, s jednim glumcem koji je želeo da snimi tonski zapis s tekstovima Duška Radovića iz antologijskih jutarnjih emisija Studija B, Beograde, dobro jutro. Pozvao me je da potraži knjige u kojima su ti tekstovi sakupljeni. Na moje pitanje zašto to radi on, zar nije bolje da pripremi izbor Radovićevih autentičnih tonskih zapisa, odgovorio mi je da je toliko malo tih zapisa sačuvano, da od njih ne može da se napravi pristojan izbor. Setio sam se ploče Beograde, dobro jutro, koju mi je stric poklonio za jedan rođendan; još je imam, ali sve manje imam Beograd, a i on sve manje ima sam sebe. Sve je manje onih koji Beogradu od srca žele „dobro jutro“ i sve je više onih koji mu spremaju „laku (i dugu) noć“. Mislite o tome.