UŽIČKA LEPINJA

(komplet lepinja ili lepinja sa sve“)

 Potrebno je:

1 lepinja (Testo najmanje dva puta razmešeno pre pečenja u pećnici na drva, više plјosnata i vazdušasta iznutra, bez upotrebe aditiva i sličnih „obogaćivača“, više tvrda nego meka. Ovi preduslovi kvalitativne postojanosti su neophodni jer se lepinja dva puta peče: jednom da postane ono što jeste po primarnoj vokaciji, a drugi put da pređe u stanje užičke gastronomske zamene za religiju, ili bar ličnog kućnog kumira, obrednog hleba za svakodnevnu upotrebu.)

1 jaje (Može i dva, u zavisnosti od veličine lepinje ili materijalnog stanja domaćina/pekara/kuvara, ali jedno je uglavnom sasvim dovolјno i sve preko toga je obično previše – što dovoljno govori o filozofskom podtekstu ovog jela.)

3 velike supene kašike kajmaka, prevrelog (Mora da bude mastan kajmak i nikakve zamene ne dolaze u obzir; eventualno može skorup, jer zna se šta je kajmak, kao što se zna i šta je jaje, i ne postoji zamena. Zamena za kajmak i jaja rezultira fijaskom koji se obeležava sinonimom za nešto iznad jaja, ali to je deo jednog drugog recepta.)

Pretop (Moča, topa… – ono što ostaje u plehu posle pečenja jagnjeta/praseta/kokoške. Slano, masno, pregorelo, nezdravo i ukusno preko svake mere.)

Užice bez lepinje ne postoji, niti postoji lepinja bez Užica, ona je za Užičane nešto kao Božić za Dikensa, jedno bez drugog se ne može zamisliti. Ako postoji u gastronomiji jednostavnost i sposobnost nekog jela za „metafizički ples“, onda se to svakako steklo u ovom jelu koje nije jelo, ili jelu koje je sve. Paradoksalni spoj banalnosti i megalomanije izvorište je imaginacije koja užičku lepinju više smešta u duh nego u svakodnevno blagoutrobenije. „Lepinja sa sve“ nije sinonim za preobilјe, već za jednostavnost. „Komplet lepinja“ je kompletna samo u punoći ukusa, a ne u broju sastojaka. Ova paradoksalnost se očitava u užičkom semantičkom i sintaksičkom dendizmu, tako da je ova (užička / komplet / „sa sve“) lepinja inicijator jedne do sada nepoznate glasovne promene – nepostojano t. Užičani često kažu: komple(t) lepenja. Ovo drugo sintaksičko (ali i semantičko!) izobličenje („lepenja“) nema prevelikog osnova, osim što je to lozinka/šifra koja otkriva čoveka iniciranog u tajno društvo posvećenika ovog gastronomskog dragulјa. Ako tražite „užičku lepinju“ ili „zapečenu lepinju“, koristeći nazive koji su se odomaćili izvan užičke kotline, rizikujete prezriv pogled pekara. Priča se da je neki pekar na užičkoj Rakijskoj pijaci potegao sačmaru ispod tezge na jednog zalutalog turistu koji se drznuo da ogladni na tako opasnom mestu, pa da još pomisli da bi glad mogao da zadovolјi ovim nadaleko poznatim užičkim specijalitetom, koji je tražio koristeći naziv koji ga je otkrio u svom njegovom ubogom nepripadanju ovom jelu. Dakle, lepinja nije kajgana u hlebu, kakvu naivnim turistima uvalјuju ugostitelјi na Zlatiboru i u okolini, već važno jelo, koje je sinonim za „sve“, a „sve“ je ono što zadovolјava i fiziku i metafiziku – ova protivurečnost je klјuč svega; to je onaj značaj koji imaju lično i kolektivno iskustvo u ukusu i trajanju, pogotovu u vremenima kada je svaka vrsta monumentalnosti dovedena do kraja i istorijskog besmisla. Neminovno je da se monumentalnost i religijska misao sakriju u ovaj mali artefakt. Ali na čemu počiva značaj i autentičnost sveprisutnosti ovog jela i kakav se bog i duh vekovima javlјaju iz ove užičke Aladinove lampe kada se protrlјa, odnosno kada se parče poklopca umoči u žitku sredinu, mešavinu kajmaka, jaja i pretopa? Lepinja je muzej mentaliteta, ali nije pretvorena u ruševinu, naprotiv.

Sva četiri elementa lepinje poseduju svoju mitološku i simboličku autonomnost i identitet i međusobno podsticajna načela: hleb/lepinja – telo Božje, folklorni i religiozni sinonim sitosti („nisi sit ako se leba ne najedeš“); jaje, drevni mistični simbol duha i centra sveta; kajmak – esencija mleka, veoma bliska esenciji sveta, pogotovu u indijskoj mitologiji veda; i pretop, eterično ulјe nastalo kao posledica procesa višesatnog pečenja mesa („još ako se malo poprska pivom, da porumeni“). Dovolјno za ritual u kome se svet pretvara u „lepinju sa sve“, a „lepinja sa sve“ postaje svet.

Način pripreme:

Lepinja se iseče po ivicama tako da se može odvojiti poklopac, a rupa u sredini mora biti konusnog oblika da bi mogla u sebe da primi što više nadeva (čitaj: kajmaka i jaja), koji ne sme da se prosipa kada se poklopac umače u žitku unutrašnjost (što zavisi od ukusa – neki preferiraju pečeniju, ali to nisu pravi lepenjolјupci). Višak „sredine“ hleba može da se izvadi, iz prethodno navedenih razloga. U ispražnjenu unutrašnjost se stavi kajmak, pa se iznad njega razbije jaje. Prava se lepinja sprema „u sebi“ – kajmak i jaja se sjedinjuju u jedinstvenu masu u samoj lepinji. Kada se sve dobro izmeša i masa postane konzistentna, poklopac se vrati na mesto i lepinja je spremna za pečenje. Peče se u zagrejanoj pećnici na temperaturi 200–250 stepeni Celzijusa, 10–15 minuta (zavisi kako ko voli, pečenije/nepečenije). Kada je lepinja pečena, otvori se poklopac i sve se prelije prethodno zagrejanim pretopom.

Služiti toplo, s kiselim mlekom ili jogurtom (baška), a može i s pivom (hladnim), i jesti sa slašću, umačući poklopac u sredinu. Kasnije pojesti i sve ostalo. Pri kraju „viknuti“ (bar) još jednu, da se ne prekida kontinuitet obreda.

Zlobni lјudi i multinacionalne kompanije proturaju poslednjih godina netačne i maliciozne vesti da je ovo jelo nezdravo i da sadrži štetne materije. Užičani su, na svu sreću, prepoznali u ovome međunarodnu zaveru, pa sada jedu još više lepinja, s još masnijim pretopom. U inat, a kako drugačije!

 

(Moj skromni doprinos knjizi Kuvar kod srpskog pisca, Službeni glasnik, Beograd, 2012, priredio Miodrag Raičević)

SVEZNANJE NEZNANJA

Ne treba biti posebno dalekovid i mudar da bi čovek shvatio da televizijski program samo u manjoj meri oblikuje javno mnjenje, navike i želje mase – bez obzira na to šta o tome pričali teoretičari medija i „spin-majstori“. Mnogo više i u karakterističnijoj srazmeri filtrira i beleži posrnuća i posuvraćenja te iste mase i svetine, koja (ta ista masa i svetina, uz pomoć televizije, naravno) pokušava da nametne kao neku vrstu kolektivne vrline i vrednosti. Dakle, nasilje je često okrenuto suprotno očekivanom smeru – to se ponekad zove mazohizam. Osnovna ideja je svakako da se lične frustracije ljudi „od uticaja“ proture kao kolektivne, radi ubeđivanja nas „običnih“ da je vrednost samo ono što se programski „kruniše“ kao takvo. Možda je najbliže objašnjenju izvrnuto i uopšteno tumačenje misli Vasilija Rozanova: „Stvar je u tome što su naši talenti nekako povezani s porocima [ja imam porok da ne pristajem na tuđe ’istine’, više volim svoje! – prim. aut.], a vrline – s bezbožnošću [jedenje s Drveta saznanja nije početak ezoterije znanja i mudrosti, već krađe i ždranja – prim. aut., takođe].“ Neko je sve to preozbiljno shvatio, skučenim umom apartnog mišljenja i večnom ljudskom potrebom da sebe učini pametnijim ili da vlada ljudskom glupošću, što mu dođe na isto. Jer, ni jedno ni drugo s pameću nema nikakve veze – s tom precenjenom vrednošću koja je počela da se gubi i nestaje pred navalom informacija i idejom konzumerizma i stvaranja potreba, a ne njihovog zadovoljavanja. Zašto bi neko imao potrebu za pameću i znanjem ako oni nemaju upotrebnu vrednost, jer pametni ne vladaju, znanje nije moć?… Ali, budući da čovek još uvek nije sveden na „potrošačku životinju“ (proces je pri kraju!), onda „znanje“ treba sačuvati bar u prividu – u vladanju mnoštvom informacija, koje mnogo više govore o sveprisutnoj entropiji nego o mestu i potrebi istinskog saznanja. Da uprostimo nagomilane tautologije s početka teksta: stvorili smo model znanja koje služi zaglupljivanju masa – privid u kome pojednici koji tvore gomilu neće biti svesni svoje gluposti, budući da raspolažu mnoštvom informacija, koje ne govore ništa o prirodi pojave, ali odlično ilustruju glupost „informatičkog doba“. Naše saznanje dešava se u vizuelnom, jer ga ne posedujemo u ontološkom, mentalnom i (što je najvažnije!) moralnom kontekstu iskustva, ali i potrebe. Bilo koja informacija, o bilo čemu, treba da bude svedena na nivo žvakaće gume. Kada Đavo dođe, biće nam mnogo važnije kako se zove i kako je obučen, i da li ima bele zube ili „uloške s krilcima“, nego ono što donosi sa sobom. Ali, kao što znamo (jel?!), Nečastivi je legija, sve ono što mu prethodi je proces, a mi smo na kraju, jer početak nismo mogli da (pred)vidimo.

Mislim, iako nisam neki poseban stručnjak i poznavalac, da se u Srbiji gleda oko dvadeset-trideset domaćih televizijskih programa. Programske šeme su uglavnom iste: preuzimanje stranih emisija, prikazivanje bajatih filmova i turskih sapunica, budalaste tzv. panel-emisije, u kojima gostuju „poznati“, potvrđujući stalno onu davnašnju narodnu mudrost – da je glupost probojnija od pameti. Ali možda treba da se zadržimo samo na onim emisijama koje zauzimaju „prajm-tajm“. To nisu političke tirade i marketing-monolozi samozaljubljenih lidera, odnosno, oni (još uvek) nemaju svoj stalni termin, ali se u isto vreme uvek prikazuju kvizovi, u raznim oblicima i agregatnim stanjima: od legendarne „Slagalice“, pa do „Lavirinta“. Verujem da je gledanost velika, sudeći bar prema odzivu kandidata i ogromnoj gomili onih drugih koji uvek u isto vreme sedaju pred televizor, da podrže svoje favorite i njihove „giga“ mozgove. Ili da potrebu za znanjem i pameću ižive u nekom drugom.

Na prvi pogled se može učiniti veoma zanimljivo da se takva želja za takmičenjem u znanju javi u zemlji u kojoj, prema zvaničnim podacima,  egzistira oko sedamdeset posto (!!?) funkcionalno nepismenih ljudi, gde još uvek mnogi mrdaju usnama dok čitaju poruke s mobilnih telefona ili novine. A oni, ruku na srce i sudeći po uticaju i statusu, predstavljaju dominantniji i važniji deo nacije. Možda već ovde treba napraviti digresiju i jednom zauvek, bar što se sadašnjosti i modernih vremena tiče, rastaviti kulturu i znanje. Kultura modernog sveta nije stanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ga ne dotiče. Otuda, prema prizemnoj i svakidašnjoj analogiji, čovek ovdašnji nagomilavanje informacija koje svakodnevno prima sa svih strana (posredstvom medija, pre svega) proglašava znanjem i kulturom, ne libeći se da kao takav izađe u javnost i da se u nekom kvizu takmiči i odmeri s nekim isto takvim. Naravno, stid je nešto što šou-biznis ne poznaje, a želja za slavom je nasušna potreba i hipertrofirana ideja vrednosti miliona ljudi, pogotovu za onom koju će postići svojim “znanjem.” I, na kraju: zvezda je rođena, istovremeno kada i alhemijska formula za postizanje gledanosti. Nije čudo što su u Americi skandali vezani za nameštanje rezultata kvizova stigli čak do kongresne komisije (poznati skandal s TV kućom NBC, s kraja šezdesetih), za razliku od nekih drugih, po društvo pogubnijih i destruktivnijih dešavanja.

Kao što smo rekli: idealitet kulture stoji nasuprot praktičnoj delatnosti, a realitet podjednako nedostaje idealitetu kao i praksi. Duh ne doseže život, život ne doseže duh, i to je to; prekinuta je pupčana vrpca s ontologijom života, s drevnim resursima znanja i mudrosti. Na drugoj strani, ako znate nazive nekoliko svetskih fudbalskih klubova, imena glumaca, sportista i još neke tričarije, pametni ste taman prema meri TV kviza, odnosno prema meri već poznate definicije tzv. novinarskog znanja – da ni o čemu znaju sve a da o svemu znaju ponešto. Međutim, ta vrsta pameti je nedovoljna da shvati da je izabrala masku a ne lice, da je individuu utopila u kolektivitet privida života i znanja o životu. Da li je to bar „opšta kultura“? Nije, to je samo njena slika, bez etičkog kodeksa i moralnog stava.

Možda grešim, ali neka mi onda neko objasni zašto nestaju stari zanati. Neisplativi su možda? Ali zašto se niko njima ne bavi bar iz hobija? Ili stara jela, na primer? Nije valjda da su plastični sendviči ukusniji? Ako je tako, zašto su onda ti biseri kulinarstva ili ručno rađeni predmeti najskuplji? Odgovor je jednostavan: zato što podrazumevaju znanje, veštinu, vreme, talenat, posvećenost… Jednom rečju – odnos. Sve ono što čovek današnjeg vremena nema u svojoj socijalnoj inteligenciji, prepunjenoj bojama, bukom, sisama, kučićima, golim guzicama… Danas u selu (u onom gde još uvek žive ljudi) možete sresti čoveka koji će vam potanko ispričati tajne i javne detalje svetske politike, pohvaliće se android telefonom i fejsbuk profilom, ali neće umeti da otkuje kosu, zato što je svojim iskustvom postao deo modernog sveta, koji to smatra arhaizmom. Gde nestaju znanja – u sveznanju, kao što se život troši u lažnim emocijama i svojoj imitaciji. Jedan od možda najočiglednijih primera jesu folklorna društva. Nekada istinski svakodnevni život pretvoren je u scensko dešavanje, definisan dramskom senzacijom, daleko od svake suštine, bez pitanja smisla osim „negovanja tradicije“. Ali, tradicija je, kako Bela Hamvaš kaže, „večiti spokoj istine“, a ne „istorijska emocija“. Ta emocija, kao i svaka druga, uglavnom boluje od sentimentalističke pogrešnosti i povodljivosti. Jednom sam sreo devojku, poreklom Srpkinju iz Amerike; istinska lepotica, sa sve upletenom kikom i punim jelečetom. U folklornoj družini zaplitala je moravac kao njena prabaka na vašaru u Topoli vek ranije, ali nije znala srpski; uopšte, o Srbiji je znala veoma malo. Tom logikom je mogla da igra i indijanski ples, koji joj je teritorijalno bliži, ili plemenske igre Bantu crnaca, bar bi bila oskudnije obučena. Šalu na stranu, sve je u vizuelnom, ništa ili veoma malo u kognitivnom, saznanje smo zamenili znanjem bez bilo kakvog konteksta – gomilom informacija izvan svakog smisla.

Naporedo s tim ruši se i ugled nauke, prirodno-tehničkih znanja, naučnog stila mišlјenja. Nauka ne može da se razvija na sopstvenim osnovama, sama od sebe, mora da ima cilj. A to svakako nije takmičenje u brzini odgovora, asocijacijama i slagalicama, iako te veštine metodički i ritualno pripadaju naučnom mišljenju, ali kao početna premisa, a ne krajnja svrha – zadovoljenje sopstvene radoznalosti ili ispunjavanje praznine besmisla onih koji to gledaju u medijskoj areni. Istini za volju, neki učesnici kvizova su zaista pravi biseri, ja im se divim i odajem im poštovanje, nisu oni krivi što je kontekst kviza informacioni koncentracioni logor, rezervat za one koje na taj način nadziru „veliki brat“ i njegova „dečica“ – beslovesna tevabija TV gledalaca.

Zašto puniti glavu smislom i potrebom za znanjem? Treba znati druge stvari. Shvatio sam da sam u pravu kada sam jednom prilikom na internetu radio test o „poznavanju modernog života“. Pokazao sam zapanjujuće neznanje. Znao sam da sam na dobrom putu i da na testu „opšte kulture“ koji je podeljen studentima na jednom ovdašnjem fakultetu ne bih znao nijednu pesmu Jelene Karleuše. Ali u svojoj obavezi da o svemu imam kakvo-takvo mišljenje, pre i nakon svega moram da sparim pitanja i odgovore. Želim da imam iskustvo istine, a ne njene slike koju je neko drugi za mene obojio.

Napokon postoji način da nas ubede u našu „civilizovanost“ i kulturu koja se hrani gledanjem filmova, aktivnim učešćem na društvenim mrežama,  čitanjem novina i internet portala i propitivanjem na TV sesijama zvanim kvizovi. Da znamo, a da nikada ne saznamo. Ili da bar pokušamo, ako još uvek ima šanse, da nekako izbegnemo upoznavanje sa sobom iz druge ruke, preko posrednika i vlasnika znanja o našem (ne)znanju.

ZA SAMOĆU JE POTREBNO DVOJE

Dnevnici ili memoarska proza su verovatno jedini književni žanr u odnosu na koji intelektualno odgovorniji i obazriviji duhovi pitanje smisla postavljaju na početku, a ne na kraju, kako je to u ostalim žanrovima uobičajeno. Pitanje smisla je skoro ekvivalentno pitanju „naknadne pameti“ – autorizacije događaja iz perspektive njihove konačnosti i piščeve sveže stečene mudrosti i spekulativne pameti. Zašto ih onda pojedinci pišu i zašto ih mi (čitalačka masa, prim. aut.) čitamo? Da li zbog sumnje u vlastito iskustvo, ili zbog potrebe da u problematično iskrenim napisima proverimo koliko je poniženje drugoga u teškim vremenima bilo veliko i identično našem? Ili možda nije? Sasvim dovoljno da bismo se s nekim složili u zajedničkoj neiskrenosti i kukavičluku i sasvim dovoljno da bismo nekoga osudili zbog usamljeničke hrabrosti. Savremeni čovek nije, gubeći i zaboravljajući prošlost, uspeo da osvoji budućnost, ukoliko pod budućnošću i sadašnjošću ne podrazumevamo skup egzistencijalnih i psihičkih frustracija kojima se, s promenljivim uspehom i skromnim čitalačkim zanimanjem, bavi moderna književnost. No, ne treba zaboraviti da nas prošlost može podučiti sve dok daje odgovore na pitanja na koja sadašnjost ne može ili neće. Ali kako da znamo da su odgovori pravi, kako da pređemo ketmanske i nepotističke barijere, kako da priznamo „koliko je malo trebalo biti hrabar“? Nije neophodno da poverujemo piscu – treba verovati emociji koja je stvarala atmosferu, uverenjima koja se nisu razmenjivala za varljive bakrenjake kratkotrajnog mira ili egzistencijalne sigurnosti i unapred iskompromitovanog ugleda, shvatiti obrise uzaludnosti u koju smo verovali ne želeći da poverujemo da je već sve gotovo i da su svi pečati već slomljeni. Treba verovati i u samoću na koju društvo osuđuje onoga koji se usudio da glasno kaže ono što svi misle i o čemu „bučno ćute“ i, naravno, u istine te samoće kao u „skice donete iz noći“ (A. Arto).

Dnevnik samoće Vidosava Stevanovića je upravo knjiga koja reaktuelizuje sve navedene sumnje, ali ih sobom promišlja na originalan i veoma direktan način čoveka koji je davno osetio bolove i posledice balkanskih masakara i, što je važnije, odavno je shvatio istinu (od koje intelektualci a i svi ostali, beže kao baba od smrti) da nas drugačije mišljenje ne spasava učestvovanja. Jasnih granica nema ukoliko nisu postavljene nepristajanjem na „pevanje sa horovima i zavijanje sa vukovima“, na istine mase koje se javno izvikuju po trgovima i koje više podsećaju na pokliče nego na reči koje će nas, bar malo, približiti istini bivanja i odgovornosti pred istorijom, tako dragom u načelnom i nepostojećom u moralnom smislu. Samo su dva puta koja pisca vode nesigurnim stazama traženja istine u svetu koji opstojava na ideološkim lažima koje su se odavno projektovale u privatne živote i koje se ispoljavaju kao lični, prečesto politički i konačni sudovi i stavovi. Prvi je put „u pravcu najvećeg straha“, put odvajanja od dojučerašnjih prijatelja, od „mudrih“ i „dalekovidih“ kolega, koji su odavno shvatili suštinu „hegelijanskog ujeda“ – izvan istorije se ne može biti, treba hvatati svaki priključak za mesto u parteru: bliže vođi i bliže budućnosti, u koju ćemo projektovati sve svoje nesavršenosti i primalne instinkte. Drugi put je hronologija i okvir (auto)refleksivne slikovnosti kada Vidosav Stevanović pokušava da zabeleži te trenutke, atmosferu grada koji liči na bivak pred marš, društva koje se filmskom brzinom pretvara u žandarmerijsku stanicu ili pograničnu karaulu, trenutke u kojima tanka pokorica građanstva puca kao tanana opna loše shvaćenih navika i nikada neprihvaćenih vrednosti, ljude koji pokušavaju i sebe i druge da ubede u istine u koje sve manje i sami veruju, demantovani životom i sunovratom svakog vrednosnog sistema osim onoga u kome vladavinu laži smenjuje vladavina straha.

Iako se ovi dnevnički zapisi tiču jednog kratkog perioda, 1988–1993, oni se kreću u dva smera: ka prošlosti, u kojoj pisac pokušava da osvetli zatamnjena i olako zaboravljena i pogrešno shvaćena mesta u naslagama pamćenja, i ka budućnosti, koja vodi emigraciji i nesigurnim predelima u kojima bi trebalo da se sagleda i osvetli svačija odgovornost. Nijedan od tih smerova nije konačan, nijedna istina nije kolektivna i nijedan dan nije uzaludan ako zapis o njemu ostavimo negde na margini vlastitog bivanja. Ta margina je u slučaju Vidosava Stevanovića popunjena zgusnutim emocijama i pitanjima na koja još uvek tražimo prave odgovore. Druge neke margine su u našu stvarnost ekspedovale drugačije perspektive, karaktere i ljude.

Ukrštanjem takve neobične i originalne saznajne perspektive, individualnog i kolektivnog doživljaja sveta i socio-antropološke recepcije, Vidosav Stevanović reaktuelizuje sadržaje i znanja koja misleći duhovi, a on svakako jeste jedan od njih, nose u sebi kao jasnu svest o stvarima i pojavama. On ne može da utiče na njih, ali može da ih svedoči, nalazeći u njima čudna ali istinita saglasja. Iz perspektive lične samoće i bojkota i u duhu književne kreacije, imenuje ih (ne želeći da sudi i presuđuje) i oživljava unutar poetičkog i semantičkog konteksta dnevnika i promišljanja stvarnosti, ličnog svedočanstva i odgovornosti.

Na drugoj strani, očitavanje racionalnog i iracionalnog, irealnog i imaginativnog unutar svakodnevice, u ljudima i događajima, ali i predočavanje istoriografski manje poznatih činjenica, neminovno će odvesti potencijalnog tumača ili čitaoca putevima na kojima će jasno raspoznati nukleuse iz kojih se razvila celokupna istorijska i moderna nacionalna trauma srpskog naroda. U delu Blud rada Mihail Epštajn kaže: „Kada je iznad sudbine, čovek postaje Bog, za koga unaokolo nema ničeg drugog što je u stanju da postane dešavanje, da se spolja zarije u biće sveobuhvatnog Subjekta. Ali ukoliko čovek ostaje čovek, ima sudbinu: u stanju je da čini postupke i dospeva u dešavanja, a u najdubljim činovima samosvesti – da dokuči povezanost jednih i drugih.“ Sudbina mislećih je samoća, kao sudbina i kao stanje, samoća koju im društvo u lažljivom samozaceljenju nikada neće oprostiti.

I, na kraju, ko je kriv? Niko!? Ovaj pisac nije ničiji sudija, on samo pokušava da svojim svedočanstvima i epistemološkom sumnjom nađe pravu reč i odgovore za vremena prošla i buduće nedoumice. I ništa više. Ili je to možda – sve? Ili je možda „Niko“ baš „Neko“, setite se kako se Lucifer predstavio doktoru Faustu: „Ko si ti?“ „Niko!“ Nema kraja, a i početak smo negde zagubili – postoji jedino samoća, ko pristane, shvatio je.

 

(Ovaj tekst je napisan 2011 godine povodom Dnevnika samoće – Vidosava Stevanoviča a objavljen u monografiji Vidosav iste godine. Danas je možda aktuelniji nego pre pet godina. Nastavak Dnevnika samoćeSplin Pariza objavljen je 2015 godine u izdanju Službenog glasnika.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KNJIŽEVNE GROBNICE

Knjiga je naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao jednog čoveka, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.

                                                                                                       Džon Kuper Pouis

Prošli su Sajam knjiga, novogodišnja euforija, januar sa slavama, i počeo je februar sa istim ljudima i odgovorima bez pitanja, i bez slava i slave. Oni koji su imali sreće da ih ne pregazi stampedo tinejdžerki koje jure književne i medijske „dive“ da im potpišu svoja nova „književna sočinjenija“ na Sajmu, ili oni koji su uspeli da prežive talase gluposti i jeftinih emocija u šarenom staniolu vašarskog marketinga i sa istog mesta izađu bar zgađeni, imali su realne šanse da prežive i sve književne nagrade koje dolaze s krajem godine i s krajem smisla. Ovaj drugi kraj je, u stvari, proces. Jer dešavanje je posledica nečega što mu je prethodilo, što ga je spremilo i tempiralo, tihe vode koja je podrovala sve bregove i sada pred našim očima dobija oblik i intenzitet bujice sastavljene od fekalnih voda, besmislenih reči i prećutanih istina.

 

Kako smo počeli da čitamo gledajući?

Možda je sada više nego posle Drugog svetskog rata na vlasti i dejstvu obrazac Marka Ristića – uspostavljanje vrednosnog sistema i kritike u istoj ravni vrednovanja i tumačenja – sve s nama je dobro, sve izvan nas je loše. Međutim, nije baš sve tako jednostavno i jednostrano, nadrealistička zanesenost i komunistička isključivost evoluirale su u drugačije, suptilnije metode u decenijama izgrađivanom „građaninu pokornom“ – mentalnom hedonisti, idealnom potrošaču, koji kupovinom knjiga i glupavm „lajkovima“ prikriva neznanje i institucionalizuje prostotu. Nova kupovina ga raduje, prežderava se medijskim sadržajima, pokušavajući da liči na ideju o sebi koju mu drugi serviraju – u glupim knjigama i izjavama pisaca koji pokušavaju da budu pametni – dograđujući tako apsurdnost svoje situacije i egzistencije. U svakom slučaju, ne sme da kaže: „Ja to ne shvatam“, jer bi onda sam sebe isključio iz stvarnosnog i društvenog simulakruma. Zato mnogi ne razumeju „umetničku“ književnost, ali ni u onoj drugoj ne nalaze sebe i potrebne odgovore, jer ih i ne traže, za to je ipak potreban stav ili bar elementarno poštenje, koje će shvatiti da isti korenski sistem povezuje raspričane spisateljice i „zabrinute“ intelektualce nadnete nad „sveopštim udesom srpske kulture “. To su samo dve strane iste medalje kojom smo odlikovani za intelektualni kukavičluk i ketmanstvo – sjajno priznanje teško stečenog statusa društvenog debiliteta. U stvari, postoje samo dva aspekta književne scene: jalovi „pseudointelektualizam“, koji služi tome da ideološke namere i političku poniznost proglasi važnom književnom temom i „veličajšim“ stilom, i isto toliko jalovi sentimentalizam, koji na banalan način svedoči kako nema „svetih mesta“ u književnom delu. Najlakše je pisati o onome o čemu nemaš pojma, a još ako imaš medijskog uticaja i manjak imaginacije – eto recepta za uspeh. To je kao u anegdoti o dvojici klinaca koji pokušavaju da ubede jedan drugoga u svoja seksualna iskustva. Na kraju jedan od njih kaže: „Znam ja sve o tom seksu, ispričao mi jedan koji je gledao.“ Da, u gledanju je caka, a ne u čitanju, jer da je tekst važan za slavu, sigurno bi se mnogi ovdašnji književni poslenici (i poslenice!) potrudili da pišu malo bolje. Ne bi cedili naš mozak, nego svoj – ima razlike! Dakle, stvara se književnost koja se – gleda: tekst koji se ne čita već sluša i ljudi čija je jedina ubedljivost (bez bilo kakve argumentacije!) sadržana u „emocionalnim kricima“ koje Ruso pripisuje praistorijskim divljacima.

 

Kako smo zaslužili sopstvenu „sliku“?

Virtuelna realnost medija ima samo jednu svrhu: da nas „raduje“ i ne opterećuje komplikovanošću, složenošću ili kompleksnim temama – sve treba da bude veselo i pozitivno. Književnost više nije svet koji nas obavezuje, već svet koji treba da nas zabavlja; zato više ne postoje pisci, već „glave koje govore“ o tome šta su napisali ili pročitali, koristeći svoj uticaj ili naviku pasiviziranih gledalaca, karnevalske publike, da ih gledaju, a ne da ih slušaju. Možda jednog dana neće morati ni da pišu, biće dovoljno da prepričaju sadržaj zamišljenog dela, dovoljno za snove koje kupujemo na rasprodaji. Nije daleko dan kada će se i ta iluzija urušiti, jer nesrećni intelektualci željni medijske slave ne mogu da shvate da „rijaliti“ nije izopšteni model medijskog formata, već pilot-emisija u kojoj se smejemo onome što ćemo vrlo brzo postati. Nećemo zaboraviti slova, ali ćemo zaboraviti da čitamo. Život je kratak, stvaranje za večnost je neizvesno, istinski umetnički izazov je pretežak, čitaoci su sve gluplji, medijska slika sve agresivnija, malobrojni intelektualci sve češće su predstavljeni kao TV kuvari skupih i bezukusnih jela i društveni spletkaroši, sakupljači mrva s Neronove trpeze ovdašnje politike, koja upravlja našim poniženjima.

Ljudima više nije potrebna argumentacija, ona otežava pristup i onemogućava očekivano razumevanje; nije važno šta se govori, važno je ko govori! Sve teže se percipiraju i najjednostavniji tekstovi, pisci vape za čitaocima, čitaoci za slikom, a i jedni i drugi za slavom i prisutnošću u žabokrečini misli i ideja, koje ne podrazumevaju duhovni trud niti bilo kakvu intelektualnu, etičku ili estetičku obavezu. Slava je deo sadašnjosti, nema više kvaliteta koji raste za neke buduće čitaoce, pisci više nisu profete koji anticipiraju budućnost, već imitatori želja i naivnih emocija svojih čitalaca. Jedino je nescrpna mogućnost da varaju i budu varani, dok svoje nemušte sitnoposedničke želje i niske instinkte proglašavaju za vrline.

 

Kada su pisci odustali od sebe?

Maksim Gorki je napisao da postoje dva pristupa pisanju književnosti i štampe za narod: buržujski – kad se trudiš da spustiš tekst na nivo čitaoca, i drugi, sovjetski – kada težiš tome da čitaoca podigneš na književni nivo. Sovjetski pisci i novinari, smatrao je Gorki, moraju da podignu čitaoca na nivo razumevanja prave književnosti i uopšte ozbilјnih tekstova. Kakva uzvišenost totalitarizma, kakav totalitarizam uzvišenosti, ili bar njene ideje, tačne, pre svega! Danas ni prvo nije moguće, jer nema praga – granice za niskost. „Socijalizam, to pitanje trećeg staleža“ – pisao je Dostojevski – „nije izgradnja kule da se dosegne nebo, nego proces da se nebo svuče na zemlju.“ Kod Dostojevskog je bar zemlja granica. U medijima ni ljudski život nije obaveza, a u književnosti je stil zaboravljen kostur u ormanu ili slika rođaka robijaša u porodičnom albumu: nešto čega se stidimo, ali i ne pokušavamo da razumemo, jer nasledstvo obavezuje. Sve je usko skopčano jedno s drugim: demoni političke korektnosti, nezameranje, provokativnost kao greh, nizak stilski nivo kao obaveza. Gubljenje stila u bilo kojoj umetnosti samo je projekcija rasapa vrednosti, nedostatka konkretnosti, potrebe da se nešto kaže na „lep način“, jer tako se stvara jeftin ideal uzvišenosti. Jednostavnost je vrlina obrazovanih ljudi, za one druge ona je samo univerzalni izgovor za prostaštvo, iza koga ne stoji ništa drugo osim agresivne potrebe da se uvek i svuda brani oktroisano pravo na vulgarizaciju svega uzvišenog i moralno obavezujućeg, tako što će se pročitanim proglašavati ono što je viđeno.

 

Kako književnost imitira život?

Zašto književnost neuspešno podražava stvarnost? Zašto su pisci samo glumci na traci koje troše medijska slava i loša književnost? To je politika uspeha koja nije daleko od one institucionalne. Svaki političar je suštinski glumac, svaki pisac više ne želi istinski uspeh svog dela, već ulogu pisca, naivnu holivudsku iluziju o pijanom Hemingveju ili o nekoj novoj Silviji Plat ili Virdžiniji Vulf (svakako ne Džejn Ostin, zbog seoskog porekla, to ne prolazi u zemlji preodenutih seljaka – novopečene „evropske gospode“…), koje su se u pričama i shvatanjima tevabije književnih mediokriteta od tragičnih žena i velikih pisaca pretvorile u vrckave starlete jeftinog vodvilja. Književnost je odavno postala (čast retkim piscima i još ređim intelektualcima) razmena banalnih informacija i novootkrivenih „uvida“ na nivou profesionalnog trača. Sve je teže razdvojiti stvarnost od simulacije, televizijski voditelji su postali slavni, pitanje je dana kada će se objaviti u ulozi „društvenih kritičara“, koji su, opet, u međuvremenu postali zabavljači prostote i ulizice moćnih, lična posluga agresivnih prostaka u sveopštem poniženju normalnih ljudi i zdravog razuma. Pisci su samo kolateralna šteta – samih sebe.

Velika literatura jeste ona koja razumeva svoje nemogućnosti, ali od toga ne pravi „sveto tlo dela“, već kreativnu provokaciju i intelektualnu odiseju. Književnost nije sfera gotovih istina i konačne mudrosti, u traganju je smisao, u samoći sudbina – u samoći u društvu drugih ljudi. Sujeta pisca sputava imaginaciju, samopouzdanje je za manje inteligentne, staranje o recepciji i reklami ubija inventivnost, bol oslobađa stvaranje i talenat, a želja za slavom patetično kmečanje ili (para)intelektualno naricanje. Jer ko je spreman na istinu bola i neizvesnost u civilizaciji večne mladosti i bežanja od smrti? Jedina preostala snaga upotrebljena je za prilagođavanje.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.

(Matej 23, 23–28; Zač. 95)

Još samo buket cveća i ništa više. Tek da ne zaboravimo gde smo. Vatru će zadržati neki novi Prometej, u knjizi koju piše ovog časa, negde u noćnoj tmini. Želim da verujem u to.  Nadam se da to neće biti poslednja knjiga koja će stići na nebo. Na zemlji će zauvek ostati samo ljudi, pročitani i banalni.