POTČINJAVANJE

Zar se na tako malo život sveo?

Ivan Galeb

(Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba)

 

Posle odlaska s vlasti jednog od poslednjih evropskih diktatora, španskog „doživotnog predsednika“ generala Franka, i dolaska na vlast mladog i obrazovanog monarha Huana Karlosa, mnoge institucije dotadašnjeg sistema pale su u zaborav, prerastajući u muzejske eksponate i svedočanstva jedne autokratije, ali ne zadugo. Evropsku „humanističku“ javnost svojevremeno je zgrozio oglas u jednom tiražnom španskom dnevnom listu, kojim aktuelno ministarstvo unutrašnjih poslova traži, nudeći posao, bivše pripadnike Frankove tajne policije. Građanska naiva i salonski intelektualci zgražavali su se nad nepobitnom činjenicom opstanka svakog društva, oličenom u prastaroj francuskoj izreci: „Sve se menja, samo je policija stalna.“ Naravno, kada se čitav sistem vlasti promeni iz korena, možda ova istina neće više važiti, ali do tada… odnosno zauvek, važiće sistemi prisile i straha i autoriteta oličenih u kukavičluku i hipokriziji potčinjenih, ili u „tajnama“ kojima surovost i potreba za manipulacijom odlično vladaju.

Izgleda da su beslovesne političke i građanske elite napokon naučile lekciju na nekoliko primera koji su nedugo posle navedenog usledili u zemljama Istočne Evrope: ozloglašeni pripadnici Čaušeskuove Sekuritatee vrlo su brzo našli uhlebljenje u „novom“ policijskom aparatu, a istočnonemački Štazi je u izmenjenim okolnostima (i s novim imenom) uspeo da zadrži staru slavu i oblast delovanja. Angažman bivših Hitlerovih „stručnjaka“ u zemljama zapadnih demokratija dosadio je i holivudskim poslenicima. Režimi koji su dolazili na vlast unapred su se ograđivali od ponovnog zapošljavanja onih koji su „okaljali ime i čast ili okrvavili ruke“, ali ko je presuđivao u slučajevima „prekoračenja nadležnosti“ i u kojoj meri plebs bio upućen u nešto što se vodilo (i vodi!) pod šifrom „Strogo pov.“? Kada su jednog naučnika iz Nase pitali kako to da su Rusi prvi poslali čoveka u svemir, on je odgovorio laički, „naivno“ i pre svega tačno: „Rusi su zarobili bolje Nemce.“ Da li su zarobljavali samo takvu vrstu naučnika (kao tvorca američkog kosmičkog programa Vernera fon Brauna), ili su i neki drugi „zarobljenici“ pomagali i uspostavljali neke druge institucije? Izvesne državne agencije, na primer. No, nije to fašistička specifičnost, iako u pogledu metodologije važi to pravilo. Pisac Sven Hasel u jednom od svojih romana kaže: „Za novac i vojnike nije važno odakle dolaze!“ Armije i frontovi deo su trenutnih političkih, geostrateških ili lokalnih interesa. Sve je valuta, najpre duša, pa sve ostalo što se za novac ili privilegiju da se bude pokvaren i zao bez kazne, sa satisfakcijom „viših“ interesa ili novčanom, može dobiti.

Vladavina svake tajne policije počiva pre svega na egzistencijalnom strahu, tačnije, na suverenom manipulisanju najnižim instinktima podanika. Strah obično vuče korene iz krvavih vremena „uterivanja“ vlasti, kada su „kožni mantili“ nosili „zakonske norme“ u svojim parabelumima i naganima (priča se da su kod čistača cipela na Slaviji naručivali čišćenje „do šešira“, koji jedini nije bio od kože), dok niski instinkti špijuniranja, cinkarenja, potkazivanja i tužakanja imaju odlično uporište u folkloru i nacionalnim osobenostima. Kako je vreme prolazilo, drukare su evoluirale u građane, socijalističke trudbenike, društvene radnike… a potomci kožnih mantila u službenike raznih ministarstava, stipendiste stranih fondova, konzule i ambasadore, odnosno potonje „demokratske perjanice“. Pomenuti cerebralni strah i dostave bližnjih i operativaca i dalje su punili dosijee tajne službe; svako ko bi bio u mogućnosti da vidi svoju „fasciklu“ verovatno bi se zabezeknuo: znali su o njemu više nego on sam, a on jedini nije znao da nema prijatelje, već službenike koji su prilježno beležili njegovo nepripadanje ili iskakanje iz ideološkog šablona. Upad republičke policije u prostorije Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, za vreme poslednje Jugoslavije, nije bio izazvan sukobima oko ingerencija i vlasti, već oko „tajnih znanja“, decenijama vredno sakupljanih u podrumima zgrade na početku ulice Miloša Velikog.

Međutim, prljav veš ne zanima samo bulevarsku štampu, uvek željnu senzacije; on je predmet zanimanja svih onih koji su nekada „ipak bili ljudi, slabi na novac, privilegije, zadovoljstva… (uporniji i tvrđi i na batine)“, a od kojih su dobrim delom sačinjeni establišment i politička nomenklatura ne samo Srbije nego i većine zemalja ovoga ipak malog sveta. Vladajući tajnama primitivnih identiteta i instinkata, život i umetnost su izgubili tajnu. Zato je ova kaljuga opšta, nema spasenih ni čistih. Nema dobre namere u nedobronamernoj „istini“. Dobra vest više nije ohrabrenje, ljudi su navijeni na zlo, unutrašnji glasovi ne govore o ubeđenjima i savesti, već o destrukciji koju vidimo u drugom i ka drugom usmeravamo, jer „pakao, to su drugi“ (Sartr).

Iako je osnovna funkcija tajnih službi da stalno bdiju nad sigurnošću države, susrećući se pritom i s interesima sličnih službi drugih zemalja, čuvanje režima je periodično različito tumačeno i sprovođeno. Afera „Votergejt“ je poljuljala Ameriku, kao što je Kenedijeve poljuljala afera s Merilin Monro; jedan predsednik je podneo ostavku, a jedna porodica koja je bila simbol Amerike sklonjena je iz javnog i političkog života, ali režim je sačuvan. Slične afere na ovim prostorima imale su potpuno obratne efekte: sposobni operativci smenjivani su posle uspešno obavljenog posla, preuzimajući na sebe ulogu žrtvenog jarca, ali su režim, a posebno ideologija, bili sačuvani. „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, kada nema drugog na vidiku. „Slučaj Ranković“ i Brionski plenum ne bi bili tako uspešno tempirani i okončani da su u pitanju bili, recimo, kriminal ili švaleracija, terorizam i neprijateljska emigracija… Ali prisluškivanje, odnosno tajna znanja i saznanja, uvek imaju velike šanse da uspeju. Nije bitan razlog – bitan je način. Duga tradicija spletkarenja, pričanja upola glasa, kućnih tajni i cinkarenjauvek je imala za cilj da sakrije prave namere onoga ko potkazuje; skriveno je razbijano o tuđe glave, potkazani je preuzimao imaginarnu krivicu. Stratišta su uvek bila puna onih koje su pretekli maštovitiji i beskrupulozniji potkazivači.

Međutim, u zemljama bivšeg Istočnog bloka tajne službe su imale još mnogo veoma konkretnih i „teških“ zadataka: od likvidacije političke emigracije uz pomoć veoma uslužnih i servilnih „uličnih heroja“ – kriminalaca, idola sadašnjih klinaca, koji su ubrzo posle obavljenog posla zamenili svoje žrtve u čituljama, do organizovanja sive ekonomije (čitaj: šverca), od kojeg su se izdržavali mnogi režimi, ali i mnogi veoma skupi ratovi. Zastrašivanja, praćenja, likvidacije, plasiranja lažnih vesti i puštanje magle preko svojih glasila i glasnogovornika i mnoštva sitnih doušnika koji se motaju po autobusima i kafanama, piju kafu i kiselu vodu (a nisu lečeni alkoholičari), slušaju i „buškaju“ narod, bili su opšte mesto svakodnevice. Ali najveći posao služba je imala sigurno oko osnivanja opozicije i uspostavljanja višepartijskog sistema, kada je mnoštvo fantomskih stranaka i onih drugih odlično stvorilo privid i simulakrum demokratskog režima. Da li se nešto od tada promenilo? Ništa, samo smo bliži idealu komunizma, u kome će se „ljudi sami zatvarati“. Sami će pisati svoje optužnice na društvenim mrežama, ličnom glupošću i naivnom verom u moć istine u odnosu na laž. Mislim da posedujem i jedno i drugo.

Da li mi čuvamo tajne, ili tajne čuvaju nas? Ko koga poseduje? I ko se još uvek seća istine, i kome je ona potrebna? Ona je uvek između života i smrti, odgovorna životu i odana smrti, kao zalog vlastite ispravnosti. Ko je danas spreman na to, ko se dobro oseća u svojoj koži, ko bar jednom nije poželeo lepa odela i automobile, silikonske kurve i dah tajnovitosti i opasnosti kao u holivudskim filmovima B produkcije? Sve se može dobiti bez mnogo muke: s malo više zlobe, praćenja, potkazivanja i neophodne mržnje. Ali mnogi ne shvate da nema „svetih krava“, danas za stolom, sutra ispod njega. Proces je važan, a ne ljudi, pogotovu tamo gde boli, gde je laž delotvorna, zamešena s malo istine i malo više zlobe. To su najpre shvatili tajni potkazivači, pa javni – novinari, a onda i svi ostali.

 Koliko nas ćutanje obavezuje u odnosu na tajnu i kako govor može da nas oda? Ne treba zanemariti ni ideju istine iz perspektive potkazivača. Da li je tajna pouzdan način da sebe uništimo tuđim grehom i pečatom neizgovorenih reči, koje iz nivoa dobronamernog razgovora podižemo na nivo zlonamerne osude? Onaj ko bude vladao „tajnim znanjima“ i ko bude negovao drevne instinkte potkazivanja i kukavičluka svojih podanika, vladaće i svim ostalim sferama države, pa i narodom naposletku. Ali, ne treba zaboraviti: sve dok druge proganjaju u ime istine, ona ne postoji. Sve je privid laži koju nasilno oblikujemo u istinu, dok pravu tajnu čuvaju samo oni koji u male ljudske istine i velike izmišljotine malo i veruju. Svet se neće promeniti sve dok mu svima vidljiva i svuda prisutna istina ne bude ništa značila. Bezdan nema dna. Istoriju će pokrenuti oni koji će napokon shvatiti da varljiva prijatnost očaja i beznađa nije dovoljno opravdanje za sve slabosti. Čak je i Pontije Pilat na kraju izjavio: „Uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“ (Jovan, 19: 6). Kao da je bitno; ovde i nije reč o krivici, već o krivcima.

 

POTOP

I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.

(Knjiga postanja 7:24)

Iako je nekad bio stvaran i subverzivan, a danas je samo stvaran, aforizam „Socijalizam i Pakao povezuje ideja o zajedničkom kazanu“ aktuelniji je nego ikada. Ali, ako bismo otišli dalje u traženju mitskih i mitopoetičkih podudarnosti, svakako bismo došli do jedinstvenog zaključka – sve civilizacije povezuje mit o nestanku u potopu. Ono što se negde ostvarilo, a negde nije, ili to ne možemo da proverimo unutar istorijskog (sa)znanja, dešava se danas u Srbiji, kao generalna proba Sudnjeg dana ili kao deo Božje ljubavi i promisli, da bi se napokon neko na ovom parčetu zemlje opametio dok se ne pretvori u vodozemca. Krila nam neće porasti, u to sam siguran – s nebom smo raskrstili još 1945. i nismo mu se previše približili do sada, bez obzira na svakodnevna metanisanja demona koji bi hteli da budu anđeli – a što se peraja tiče i povratka u okean… sve su nam izvesniji. Kafka je davno zapisao: „Kada bi Boga pitali zašto voli ljude, on ne bi znao da odgovori.“ Ovih dana pod vodom nestaje jedan manastir iz petnaestog veka – valjevska Gračanica, na dnu akumulacije brane Rovni kod Valjeva, Božjom volјom ili kao posledica lјudske bezobzirnosti i bahatosti. Možda je zbog toga ili zarad nekakve druge nebeske volje poplavljen dobar deo zapadne Srbije, a možda i nije. Činjenica je da su vode pokuljale iz dubina, reke se prelile preko obala, mutne bujice i talog našli su se na ulicama. Ne, nije to predizborna kampanja – o poplavi govorim!  Evo, već vidim babu kako mi preti artritičnim prstom i opominje da se ne “mešam sa mekinjama da me ne bi svinje pojele.” Ne bričam baba, bre, o politici, o potopu govorim koji više nije spoljašnje dešavanje već unutrašnje urušavanje, naplavina nesvesnog, tama koja više nije mračna senka, već bujica mraka. A kad je o mraku, onda je malo i o politici, kako bez toga?

Oni koji danas žele da nas ubede u važnost trenutka i u svoju nepogrešivost i neophodnost posredno nam govore da nema spolјašnje i unutarnje stvarnosti. Stvarnost je ono što deluje, ono što je dešavanje, te zato svi mi poklopljeni time delimo istu stvarnost, ali to je gledište uopšteno egzistencijalnom studeni i zakonima života svagdašnjeg. Pristajanje na uprošćene istine primiče nas prostoti i odmiče od višeg i konciznijeg razumevanja. Kjerkegor je davnih godina odredio greh kao „neovlašćenu stvarnost“, odnosno kao nešto što postoji kršeći zakone postojanja. Teolozi, platonisti i mali broj mislećih mogu se složiti s tim, pošto imaju svest i meru u svetu ideja koje nisu želja za podređivanjem, već mišljenje. Ali šta da rade drugi, oni koji veruju samo u sadašnji trenutak, uplašeni budućnošću (vlastitom) i nesvesni prošlosti (kolektivne)? Kako da odrede odnose unutar svoje stvarnosti? Kako da razumeju ravnotežu spoljašnjeg i unutrašnjeg? Kako da objasne odakle voda izvan korita reka, nemoguće da je sve s neba, ima nečeg i u tami zemaljskoj, a i u ljudskoj.

Filozofija istorije ne može toliko racionalizovati iskustvo da bi razrešila jedinstvenost zbivanja, iracionalnost suštine života i subjektivno delovanje pojedinaca ili grupa. To delovanje iniciraju htenje i želja, a istinskog čoveka krasi imaginacija. On želi i da vidi i da shvati. Čovek današnjeg vremena samo vidi, ali ne razumeva, i na tome se sve završava – „vatromet na pozadini ništavila“ (Sioran). A slika je sledeća: pejzaž se preobražava, proporcije se menjaju, reka više nije reka, tamne vode su svuda, suvo i sigurno više nije ništa. Psihološka realnost je zanemarena, nije više deo samospoznaje, već vizuelizacije – procesa preobražaja čoveka u sopstvenu sliku i na kraju u njenu sadržinu: mutljag nakupljen u godinama laži i pristajanja, u svim potiskivanjima vrline i potcenjivanjima istine, u svim zaboravljenim znanjima prirodnog sleda i Božje promisli. U vrtlozima regresije čovek se odvaja od sopstvenog bića, nesvestan svojih reči i dela, ali to ne pojmi, to ne spoznaje; morala se pojaviti voda da bi na plastičnom primeru video da tone. Slike potopljenih gradova nisu bile dovoljne, šta je još potrebno da bismo shvatili da postoji nešto što nas nadilazi, da smo u središtu stvaranja vlastite sudbine, ali i odgovornosti?

Tamne vode ovog vanrednog (kao da postoje redovni?!) potopa ne dolaze spolja, nego iznutra; to smo viđali i do sada, ali nismo razumevali na pravi način. Masa koja je bila u svom koritu probila se u više društvene sfere, varvari nisu došli iz prostranstva stepe, magle i snegova severa, već iz tame nesvesnog. Odatle dolaze i ljudi i mutna voda. To je vertikalna provala varvarstva, proces proterivanja čoveka razuma u korist čoveka nagona. Mesta se menjaju, gore više nisu red i trezvenost, već nered i strast, ne svesno mišljenje, već mit, zato je i red u vrednovanju obrnut. Zbog toga nije bitno ko „nije uradio svoj posao“, ko je na gradilištima nasipa krao cement i kamen, a ko je stavljao novac u džep izdajući dozvole za gradnju na terenima koji su podložni poplavi. Hidrologija i preventivna odbrana od poplava posledica su staranja, a ne univerzalni izgovor, nauka je obaveza i briga, a ne sredstvo. Kome to danas pričati? Nebitne su i krokodilske suze, osim što podižu nivo vode, ali, sva sreća, nema ih mnogo.

Kada se preraste nagon, stvoriće se vladanje. Onaj ko je dovoljno hrabar, prevazići će vladanje i sagraditi karakter. Onaj ko sahrani karakter, na tom mestu zasadio je sudbinu. Ne samo pojedinca, treba misliti o tome dok život svodimo na egzistencijalna opravdanja i bedne izgovore. Kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore; jedno je uslovlјeno drugim. Mesta se menjaju, ali ravnoteža ostaje, samo što više nije u korist čoveka. Ili možda i jeste – na korist nekoga (ili nečega) u šta se čovek pretvorio. Mesto vladara je gore, kao i mesto svesti. Narod je dole, u nesvesnom, tamo gde se poklapaju dve tame koje spajaju vladara i narod, gornju i donju sferu, nastaje horizontalni pakao navodnih izbora i dobrih namera. Po sudbini to pripada i jednima i drugima. Jer, kada je na nebu, anđeo je sveto biće, kada potone, postaje đavo; konj koji vuče plug ili kola je sveta životinja, kada je na ulici, on je opasnost; strah od novog okruženja i nesnalaženje neminovno izazivaju katastrofu.

Katastrofa nastaje ako čovek potone ispod svoje svesti. Da li postoji neki metodski postupak koji može da osvetli čoveka do najdublјe tame i iznese na videlo ono što je u nju potonulo, da ga oslobodi tereta koji se nagomilao u tmini – potonulog života ili sakrivenog greha? Sigurno postoji. Možda je pravo pitanje da li smo spremni da ga primenimo i koliko će nas ostati posle toga. Ponovo ceh plaćaju oni koji imaju samo jedan život zbog onih koji žele da imaju „još samo jedan“ mandat i sve što s tim ide. Kakva je to građevina zbog koje je neko morao da izgubi sve, a neko da dobije više nego što mu je potrebno ili što zaslužuje? Ona raste ka dole, a ne ka gore, u htonsko, a ne u nebesko. Pravo pitanje, na koje nema iskrenog odgovora, ujedno je i ključno: Da li u svetlosti živi najbolјe ili najgore u čoveku? Možda je sve ipak samo mutna voda.

 

ŠTA VIDIM KADA ZATVORIM OČI ILI KO NAM JE UKRAO PONEDELJAK?

O Petru Laziću, sasvim lično

 Svaka žena plakaše tugu svoju…

Homer, Ilijada

 

 Vreme: Kraj pretposlednje decenije dvadesetog veka

Mesto: Mali grad u Sremu

Akteri: Indeksovci, đaci i pomalo Petar Lazić

Kada začujem kucanje na prozoru, najpre obazrivo, pa sve agresivnije, prva misao koja me uvodi u javu „sobe sa ulice sa dunjama na ormanu“ jeste da sam zakasnio u školu. Uglavnom je tako i bivalo. Moj drug Žika uzaludno pokušava da me probudi lupajući u prozor i koru velikog mozga – mog, u osvit još jednog depresivnog ponedelјka. Tada sam još uvek verovao u san i nisam se plašio spavanja i onoga što ću videti kada zatvorim oči. Dok vrtimo pedale bicikala („biciklova“ – što bi rekli Sremci, a i lepše zvuči kao množina), s velikim šansama da zakasnimo na čas, prepričavamo jučerašnju epizodu Indeksovog radio-pozorišta. U stvari, preslišavamo se, jer razgovor u ponedelјak, uz prvu cigaru pre časa, nije mogao da počne ako nisi imao nedelјno ironijsko posvećenje u tadašnju (još uvek) politiku zbunjenosti i ideološke naive posustalog komunističkog projekta. Sjajne teme za zajebanciju i sjajna zajebancija od koje se pravi još uspešnija tragedija. I napravila se, naravno, ne zaslugom indeksovaca, već uz svesrdnu pomoć onih koji su pričali glupe viceve o „pametnom Srbinu“ ili „glupom Muji“, smejući se sami svojim neduhovitostima. Dakle, lјudi koji su najbolјe radili ono što najmanje znaju, za razliku od indeksovaca, koji su na odličan način pričali ono što se svih tiče, a nisu morali da glume sebe.

Ne verujem da to indeksovci nisu znali, možda ne na nivou društvene kletve i prozorlјivosti, ali svakako na nivou svega onoga što je bilo predmet njihovog „smeha koji srcem plače“, iako je srce tek kasnije proplakalo. Nisam mogao tada da se ne smejem kreativnosti i hrabrosti autora, jer bez obzira na to što su smeh i ironija svojevrsna katarza, istovremeno su jedinstveni prostor u kome iživlјavamo i krijemo svoj kukavičluk, svi, osim onih koji to javno napišu ili izgovore. Nekako smo i mi, đaci tadašnji, autori i glumci ondašnji, bili kao deca koja pevaju u mraku da se ne bi plašila tog istog mraka ili onoga što mislimo da je u mraku. Pera Lazić je samo par godina pre toga objavio knjigu Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), pesme značajnog kvaliteta, provokativnog naslova, izokrenute lirike i originalnih slika, nesvojstvenih tadašnjoj poeziji, izuzimajući nekoliko značajnih pesnika tog vremena. Nekako su se svi potpisali na poslednjoj korici knjige.

Nekoliko godina kasnije, nakon povratka iz „kovnice bratstva i jedinstva“ – JNA, na prvoj godini fakulteta, jutarnje razgovore u ponedelјak suvereno su ispunile fraze iz Đekne, crnogorski humor, nategnut, patetičan i ćoškast, neduhovit… Vreme je natkrililo primitivni pristup svim temama sve veće društvene traume; ideološko-nacionalni pseudofetišizam, koji patetično i ironično moralizuje. Dakle, društvena retardacija – pred jednom nepodnošlјivom situacijom i društvenom dubiozom – s vidlјivim nedostatkom duha. Lažan je ovde bio čak i cilјani infantilizam, lažno je bilo sve, zabludeli smo u hodniku s ogledalima.

Neko je ukrao ponedelјak nama i nedelјu indeksovcima. Desila nam se razlika forme, i ovde je ona izvirala iz sadržine teme. A to je poenta ironije, uspon i pad smeha. I jedni i drugi smo još uvek bili tu, ali kao što je Molijerov građanin-plemić celog života i ne sluteći govorio prozom, takav su bili (i ostali!) i naš odnos i pogled na svet. Govoreći humorom postali smo šala, neslana. Kada bi planeta i stala, ne bismo imali gde da siđemo, a onda je došao kondukter da naplati karte za vožnju na planeti s koje smo bežali čitavog života. Neki su odustali, neki su nestali, neki su postali ozbilјni, neki su zajebanciju zamenili za ozbilјnu politiku… Neki, malobrojni, nastavili su da budu ono što najviše jesu – lјudi koji još imaju hrabrosti i snage da se nasmeju sebi u drugima i drugima u sebi. Jer je smeh čoveka budućeg vremena nad ovim vremenom jedina osobina i pravilo ironije – jedinog pravog tumača vremena, sadašnjeg, prošlog, budućeg… svakog. Petar Lazić joj je ostao veran, a ni ona njega nije napuštala. Nije bežao iz života i život nije bežao od njega. Dugo je i uspešno to prijatelјstvo. Duhovitost ih je preporučila jedno drugom, a ozbilјnost učinila duhovitim.

 

Vreme: Malo mlađe od prethodnog, nedovolјno za sadašnjost (daleko bilo)

Mesto: Beograd

Akteri: Petar Lazić i još poneko koji se zove „svi“ (bez Vuka, ne i Karadžića…)

Tih godina normalan čovek u Srbiji ako je želeo da vidi svetlo, morao je da zatvori oči. A ako i vidi svetlo, istovremeno je video euforiju političkog cirkusa, nedoraslost problemima i stranim igračima, rat i posledice. Petar Lazić je počeo da se bavi novinama. Smatrao sam to izborom razumnog čoveka. Uvek je bolјe baviti se novinama, nego da se novine bave tobom. Ali Krmača, Bre i na kraju i Glas javnosti, nisu bili samo „projekti“; bila je to pobuna onih koji nisu hteli da budu „večna rezerva“ društva, ali, za razliku od takozvanih prvotimaca, nisu hteli da budu ni patetični ostatak bivših lјudi i uverenja. Sa snagom da se narugaju, s volјom da ne pristaju, govorili su ono što je bilo ćutanje odgovornih i podsmeh poniženih. Preživeli bismo te godine i bez Petra Lazića, ali ne bismo ih se možda sećali s ovakvom setom. Da nisu bile velike, te godine prisile i poniženja, ne bi ih tako lako porazile ove godine „vladavine prava i preobilјa izbora“ i budžetskog deficita – mozga, jedino. Izgleda paradoksalno, ali nije. Visoko podignuta lestvica duha ostaje uvek visoko, samo se lјudski limiti smanjuju. Lazićevi tekstovi o „jednoj emisiji“ i „jednoj bivšoj zemlјi“ dovolјno govore o tome koliko smo se lako predali i kako smo olako zaboravili, koliko je visoko bila ta lestvica smeha i duha smeha – onoga čega smo se prelako odrekli, nadajući se da će na tome sve da se završi. Ali nije.

 

Vreme: Sadašnje

Mesto: Uspomene, takođe sadašnje

Akteri: Petar Lazić i njegov glas

Čitam njegove knjige, podsećam se koliko je bio u pravu i pijemo zajedno rakiju (i ostale tekućine sa sličnim efektima i ispolјavanjima u lјudskoj psihi i razgovoru). Mislim da je to dovolјno za jedno obično prijatelјstvo i neobično razumevanje. Što bi razumevanje bilo obično? Kao u Kratkoj istoriji duše (moja omilјena Lazićeva knjiga), kada od duše ostane samo seoba, budući da je Lazić uspeo da izbegne „prvo glupo pitanje i glup odgovor Umberta Eka“ (Umberto Eko je posle planetarnog uspeha romana Ime ruže napravio listu od deset glupih novinarskih pitanja i svojih odgovora, takođe u poetici gluposti pitanja, prim. aut.). Pitanje glasi: „Zašto ste napisali Ime ruže?“ Odgovor: „Pokušao sam da napišem Bibliju, ali nisam uspeo, i sada me grize savest!“ Petar Lazić nije pokušavao da napiše Bibliju, ali je napisao hodočašće kroz društvena ludila, narodne gluposti, životne radosti i retke prilike za smeh. Pre nekog vremena sam slušao kako je u svojoj radio-emisiji čitao Erističku dijalektiku Artura Šopenhauera, poredeći je s govorima aktuelnih srpskih političara. Zvuči kao „nemoguća misija“, ali je vrlo moguća, nažalost i tačna i očigledna. Knjige otvaramo kada želimo da pobegnemo od stvarnosti, a zatvaramo onda kada nam je njihove stvarnosti dosta. Lazićeve knjige su one koje nam dozovolјavaju da konzumiramo stvarnost prepranu u njegovom duhu, da se ne umorimo, ali da se, ipak, zamislimo. Pa i sama vera u radio, u glas i njegove imaginativne sposobnosti, u reč pre svega, govori o verniku stare vere – onome koji ostaje na pozicijama pravih vrednosti. Čovek iz radio-aparata, pisac duhovite inspiracije, intriga večnog nepristajanja, smeh iz dubine…

Istinski živimo samo u uspomenama, dobro je da postoji neko da nam ih sačuva. Isti onaj koji nam je napisao i rekao malo o sebi i sve o nama, znajući da će sve to biti značajno sećanje na lepe i manje lepe dane, kada su neki ćutali, neki vikali, a neki imali snage i duha za smeh i tugu. Ili je to sve jedno isto.

Ko nam je, zaista, ukrao ponedelјak?

 

Vreme: Buduće

Mesto: Uspomene, takođe buduće

Akteri: Petar Lazić, cenzura, čitaoci i oni kojih se tiče

U dve nove knjige, izbora pesama Kao kamen i priča Naš trag, Lazić je rešio da sažme najbolјe pesme i najmetaforičnije priče. Iako se metaforičnost i alegoričnost ne mogu osporiti ni pesmama. Da li želi da pobegne u preneseno značenje, ili samo pokušava da na najbolјi način transponuje i prenese istinu? U pesmama je versifikacijski precizan kao Dis, opor kao Domanović, provokativan kao Pera Todorović ili Krsta Cicvarić, originalan kao Pera Lazić. Neko može da kaže da neki od pomenutih nisu pesnici. Pa i nisu, ni Lazić nije samo pesnik. Verujem da ni pesme ni priče neće niko cenzurisati, jer ne samo da u današnjoj Srbiji niko ne prepoznaje preneseno značenje, slojevitost metafore, tačnost i preciznost alegorije… u današnjioj Srbiji niko ne može da prepozna ni značenje. Počinje se dezavuisanjem značaja, lјudi, pojava, nasleđa, intelekta… i onda se značenje izgubi u hodniku s ogledalima iz trećeg pasusa ovog teksta. No, svejedno, ako ne želimo da učestvujemo u besmislu, moramo svedočiti smisao. Metaforični „kamen“ iz Lazićevih pesama je ono što traje u lјudskoj naivnoj predstavi trajnosti i što nestaje u trenu u Božanskom promislu. Istina je, kao i uvek, negde između. O tome peva pesnik, tonovi rezignacije su podrazumevajući, vreme bez nade se ne podrazumeva – ono je stvarnost. Budućnost je sadržana u opomeni pesnikovoj, jer prava književnost je uvek anticipacija, prozorlјivost se u dobrim delima podrazumeva. Ako su se prema romanima Žila Verna stvarala tehnološka čuda budućeg vremena, prema Lazićevima će se stvarati analiza pustinje budućeg vremena i sadašnjeg podsmeha malobrojnih razboritih lјudi. Upravo o tome govore fragmenti priča Našeg traga, a fragmenti nisu ostaci celine, nego preduslov postojanja misli u kojoj ćemo ponovo rekonstruisati smisao dela i egzistencijalnog paradoksa. Mistici bi rekli da su „detalјi tumači Božji“, i u pravu su. Samo, Lazić ne tumači prisustvo Apsoluta u našim životima, već Nјegovu milost što nas nije napustio, takve kakvi smo.