PREPUNјAVANјE DUŠE ILI KAKO SMO SE SEĆALI RAJSKOG VRTA

Iznenada je nastala jesen, veoma jesen, i moja se baka pretvorila u cvet. Ne u orhideju, ne u lotos, ne u jasmin, ne u lјilјan i ne u ružu. Postala je nepoznati cvet, neka mu ime bude: mirocvet.

(Lajoš Kesegi)

Najupečatlјivija slika moga detinjstva: grana jabuke prepuna behara i težak pokrov belog snega na krupnim cvetovima, jednog aprilskog jutra na Zlatiboru. Prva slika toga dana, čim sam otvorio oči. Proleće je kasnilo te godine, jabuka je uprkos svemu cvetala, sneg je došao tiho, s prvim dnevnim svetlom. Ni danas ne znam kako su se stručno zvale jabuke što su rasle na toj krivoj voćki, sećam se samo slatkih plodova. Mislim da sam tog jutra, iako sam bio još dete, shvatio da starim i da ću sigurno umreti jednog dana. Moja jabuka je bila moje Drvo života. „Među vama ni najmudriji nije ništa drugo do dvodomnost bilјke i aveti“, kaže Ničeov Zaratustra.

Godinama kasnije napisao sam priču o Paklu – „Krčma kod ludog šeširdžije“, i za nju nisam dobio nagradu „Laza Lazarević“. Nisam bio prozorlјiv, iako je tih godina (a i ovih) Srbija bila na najbolјem putu da postane deo „vrućeg kralјevstva“ palih anđela. Te godine sam, zapravo, dobio dve nagrade: prvu nagradu na pomenutom konkursu, za jednu drugu priču, i prijatelјstvo Tomislava Marinkovića – tadašnjeg člana žirija – kome se priča o ludom šeširdžiji najviše svidela. Nagrađenu priču su zaboravili, sećajući je se samo oko jubileja nagrade, kao omatorelog veterana s mnoštvom nespretno prikačenih odlikovanja. Druga nagrada – prijatelјstvo – rasla je proporcionalno tome koliko se tada talentovan pisac u meni smanjivao. Ali ne kao tipično „književno prijatelјstvo“. Nije bilo surevnjivosti, nismo međusobno proveravali šta ko piše, ko dobija bolјe nagrade, kome objavlјuju više u periodici…  Postojalo je nešto mnogo više i drugačije. Približile su nas bilјke, nadrastajući sve drugo, na isti način kao što su magnolije, koje sam pre skoro dvadeset godina doneo iz Lipolista, iz Tominog rasadnika, porasle do kućnog krova.

Kuće su samo naš kukavički pokušaj da pobedimo i podredimo prostor, bilјke to rade bolјe. Dok ih nisam posadio, magnolija je bila za mene sinonim za pozorišni komad Roberta Hardlinga Čelične magnolije, po kome je Herbert Ros kasnije (1989) snimio film; i za Džuliju Roberts, naravno. A onda sam video prve cvetove, i sve je bilo drugačije; film je ostao samo film. Isto onako kao što su prve aronije osvojile hladovinu iza kuće u Lipovici, gde do tada ništa nije rađalo: izdržlјivošću, lekovitošću i oporošću, bilјke nisu osvajale prostor svojom fiziologijom, već lepotom, našim skrivenim želјama, osećanjima i karakterom. Drvenasti božur sam zasadio nasuprot ulici, iza kuće, kao da sam ga skrivao od uroklјivih očiju, lepotu njegovih ogromnih cvetova nisam želeo da delim ni sa kim. On je mnogo više govorio o meni nego što ja pokušavam u ovim ispovednim redovima. A onda su došle japanske kruške, pa opet magnolije, jorgovani, joste, ruže, nove aronije…

Sadnice su putovale od Lipolista do Lipovice, čuvajući u sebi ideju nove lepote kroz jezik i značenje, vreme i prostor. Jedna se duša nije pustošila davanjem, ali se druga bogatila primanjem. Nagrađene prijatelјstvom bilјaka, duše su trajale izvan lјudskih surevnjivosti i materijalističke civilizacije. Ono što je u njima i oko njih bilo materija, cvetalo je svakog proleća, spavalo i sanjalo zimi, živelo u sokovima, javlјalo se u duhu. A onda odjednom shvatiš da u tvojoj bašti ima više prijatelјa nego tebe. Valјda tako treba, istinski postojimo samo u drugima, u onome što raste na drugom drvetu, koje nismo mi, ali mnogo bolјe svedoči o nama.

Lipolist i Lipovica, dva slična korena reči, kao korenje lipe, sinonimi za slične snove o nekom pradavnom vrtu u kome smo započeli sećanje na sebe. Kao lipov čaj u jesenje predvečerje, dok se ulice presijavaju a ti uspomenama pokušavaš da oživiš korake koji odlaze i glasove na verandi, čekaš omanjeg gospodina u godinama i pohabanom odelu i proveravaš da li si uspeo da spakuješ život u kartonski kofer iskrzan po ivicama. Sećanje na sećanje je odsustvo predmetnosti i prisustvo duha, slobodan prolaz u neki drugi svet, koji nas vodi kroz estetsku kategoriju stvarnosti, kroz osećanje, a ne viđenje. Kao Platonova pretpostavka o idealnom svetu u kome je lјudska duša obitavala pre rođenja, pa se sada, ovaploćena u ovom svetu – na zemlјi, seća bivših blagosti, prepoznajući ih u detalјima neposrednog iskustva i njihovim odrazima u podsvesti. Kada govorim latinske nazive bilјaka koje su doputovale na razne načine (to je tek za priču) i koje sam presadio u svoju samoću i porodičnu ostavštinu, kao da ponavlјam neku drevnu alhemijsku tajnu, mantru ili recept za „kamen mudrosti“, a kada isto pokušam na srpskom jeziku, onda kao da dozivam prošlost, svečare i ratove, sovre i parastose, panađure i suze, pesme i kletve… Sve što smo bili i što nikada više nećemo biti. Eto, našao se neko da nam sačuva pamćenje, da nas podseti, blago pokudi, da nas ne ponizi prisustvom i ne prekori ćutanjem. Bilјke.

Rajski vrt je bio vrt svakog čoveka, on nije zadavao nemoguće hortikulturne zadatke, on je svedočio svačiju dušu, svako ga je drugačije video i doživeo, i sve možemo dovesti u pitanje osim činjenice da je bio ispunjen bilјkama i da je bio vrt. Trebale su nam godine da shvatimo, bilјke su nas učinile bolјim lјudima, prijatelјstvo je bilo posledica, a ne preduslov; kada smo Toma i ja shvatili ono što smo oduvek znali, književnost je postala samo priča o jednom drugačijem postojanju. Možda je nekada trebalo napisati priču o Paklu da bismo saznali gde je Raj i da nije svaki put baš onaj „put od žute cigle“, kao do Čarobnjaka iz Oza. Čarolija je svuda. Večno pitanje alhemičara, „da li je Drvo života imalo cvet“, postaje bespredmetno, znamo zasigurno da je imalo čaroliju. Potpuno sam siguran da čovek našeg vremena ne bi video Eden i ne bi poželeo njegove plodove. Nije problem u nedostatku želјe, već u nepoznavanju lepote. Bilјke su građevine duha iako postoje u materijalnom svetu. Da nije tako, čovek bi ih podredio sebi. Način na koji ih je sada „podredio“ sebi svedoči njihovo duhovno poreklo, estetski ili egzistencijalni aspekt postojanja i retku lјudsku mudrost. To dobrovolјno podređivanje estetskom i duhovnom konceptu retka je pojava u lјudskoj istoriji. Bilјke poznaju jedinstvenu samostalnost – više su one potrebne nama nego mi njima. Neke dugo žive, drveće, na primer, zato što je lјudima potrebno dugo vreme da shvate, a kratko da zaborave.

Kada izađem u dvorište, pokušavam da se setim gde sam to sve video. Moje poreklo ne govori dovolјno o meni. Postoji nešto što ga nadilazi. Možda putevi do jabuke pod snegom, do moje nane koja mi daje tek ubrane jabuke i oca koji se smeje u debeloj hladovini. Oni me ne pozdravlјaju iz detinjstva, već iz besmrtnosti, koja počiva i rađa se, obnavlјa se i umire upravo na tom zaboravlјenom drvetu, u sećanju na rajsku baštu, na Eden. Toma Marinković mi je pomogao da se setim. Možda je to deo njegovog poslanja na zemlјi, a možda i mog. Ko to zna? Biljke?!

(Iz knjige Pisac u vrtu – antologija priča savremenih srpskih pisaca o biljkama, koja izlazi uskoro u izdanju Službenog glasnika)

 

TEZE O PINOKIJU

Kada sam kao klinac i strastveni filmofil ponedeljkom i četvrtkom gledao svaki film u varoškom bioskopu (još tada sam navijao za Indijance, ali nije to tema), uvek sam iz bioskopske tmine iznosio na svetlost detinjstva neku dilemu ili dubiozu koju tada ni iskustvom ni znanjem nisam uspevao da razrešim. A kako to i biva, nisam smeo nikoga da pitam. Jedna od najvećih jeste ona o broju metaka u pištoljima pozitivaca, koje nikada ne pune, o „pobedi dobra“ koje se izdiže iznad krvi nevinih, o frizurama koje se ne kvare na vetru… I tako sve do ljubljenja. Preživeo bih nekako bez pucanja i revolucija, ali mi je ta tada (i sada, doduše) neosvojena veština bila velika muka. Ne zbog tehnike, to smo krišom vežbali jureći pampur jezikom po čaši vode, ali šta raditi s nosem? Kako se glumci ne sudaraju nosevima kad se ljube, kako znaju kako se treba namestiti? Podvirivao sam i zavirivao sa svih strana da bih otkrio pravi ugao i položaj u kome se nosevi mimoilaze, ali dilema je ostala. Ne zbog ljubljenja, već zbog noseva, prvo sam nekako savladao, a drugo je ostalo kao „centralni motiv“ mojih razmišljanja. Film nije bio moj „prozor u svet“, više je otvarao vrata nesvesnom. Kada danas gledam izborne liste stranaka i imena potencijalnih narodnih poslanika, ne mogu da se ne setim jedne druge priče o nosevima, bez poljubaca i s mnogo laži – Pinokija, Karla Kolodija.

Od kafe ne raste rep, od pušenja brkovi, od masturbacije se ne suši kičma i ne rastu dlake po dlanovima, to sam razrešio. Ali od laži raste nos, možda se ne vidi, ali raste. A moja dilema iz detinjstva sada ima sasvim drugačiju zapitanost: kada se „odličnici srpske političke i društvene elite“ sretnu negde, u Skupštini narodnoj, na primer, ili u nekom elitnom prestoničkom restoranu, kako jedni drugima ne isteraju oči svojim nosinama, u koje su godinama ulagali sve svoje političko umeće i veštinu? Pinokio je bajka, rekao bi neki sveznajući tumač naše realnosti, a sada nije vreme za bajke. Pogrešno! Upravo sada je vreme da se malo ozbiljnije pozabavimo bajkama. Jung je jednom prilikom rekao da se izučavanjem bajki izučava uporedna anatomija čoveka. Evo, na primer, da ne bude sve o nosevima, u jednoj bajci braće Grim (Dva putnika) kaže se: „Jesti valja koliko se može, a trpeti koliko se mora.“ Upravo tako: prvo trpiš dok se ne domogneš pozicija, a posle jedeš koliko možeš – i koliko ne možeš. Izokrenute bajke su naša realnost, svaka arhetipska figura ima svoju senku, i ona se uvek udvaja: kao realnost i kao etički odgovor. Onaj ko uspe da objedini i sagleda obadva aspekta, mudar je, ali je tada sposoban samo za ćutanje.

Brbljivi i površni Pinokio dominantni je arhetip Srbije. Mešavina emocija i neasimilovanih ideja kontaminiranih besmislom, u kojem, istini za volju, leži jezgro istine. Taj nestašni dečak željan provoda, „nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara“ („Ekspres za sever“, M. Antić), „junak [je] našeg doba“ (M. Ljermontov). Nekako se u njemu sve steklo: šizofrena neusklađenost i unutrašnji svet prepun nataloženih otrova, koji se samo delimično ispoljavaju u retoričkim eksplozijama. Siromašno (radničko, urbano) poreklo oblikuje ga u detinjstvu. Izvan poštene Đepetove stolarske radnje nalazi se svet preobilja, ali nije samo to ključ Pinokijeve apostazije  – on ne želi da radi. Ne veruje u težak rad za malo novca, ali veruje u mnogo novca i zadovoljstva bez rada. Vidi da je moguće, ali se ne pita kako, to je suština. Glad za zadovoljstvom nije genetska glad sirotinje, želja za punim stomakom i lepim odelom, već destruktivizam osvete za subjektivno shvatanje nepravednog društva. Nijedan revolucionarni pokret koji je iznikao iz društvenih lomova nije težio preoblikovanju nego rušenju. Na taj način bi „revolcionarni pravednici“ izbrisali i svoju biografiju. „Čuvajte se ugljarevog sina koji je postao plemić“, govorio je jedan mudar čovek, aludirajući na strukturu dijamanta, koja se samo neznatno razlikuje od strukture uglja. Slično je i sa ljudima, rođeni iz praha, ideju samouništenja nose kao deo tela (nos?!), ali nikada ne polaze od sebe, iako se s njima ispod vešala ili giljotine uglavnom završava krvava priča o „pravednom svetu“. Tako je sa zakonima želja i pravdom koja se po njima kroji.

U bajci se, bez obzira na fikcionalnost, tačno zna šta je iznutra a šta je spolјa, i zna se da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Zato Pinokio nije priča o buntu naivnog dečaka, već o laži na koju je, sledeći lični konformizam i naivnost, pristao. Ne zato što nije znao za istinu, nego zato što je nije tražio, jer je laž udobnija i mnogo više liči na „civilizaciju preobilјa“ i „vrednosti“ modernog društva, naspram surovosti života koji je lep samo zato što je život. Otuda nosonje moraju da ubede čitav svet da je to nova estetika, a u stvari je „samo isti k… u drugom pakovanju“ i na drugom mestu – na licu. Lažljivost je oktroisan i očekivan način, delovanje koje nema odmah represivne posledice. Nos koji raste od laži samo su simbolički objektivizovane nemoć i beskrajna vera u pravdu, inkorporirane u mit i oslikane Kolodijevom bajkom: da će istina na kraju pobediti, odnosno da laž nije dugovečna – ali ko još pita za to? Nosina ima svrhu samo dok još ima onih koji mogu da posvedoče istinu, odnosno dok ne počnu i javno da progone one bez tog „uzvišenog“ simbola vlasti. Gde izlaze podsvesne naslage anime najlakše je shvatiti ako posmatramo čoveka i tačno utvrdimo kada počinje da laže, jer tu je granica između drvenog lutka i dečaka. Između biti i hteti. Drveni lutak koji postaje dečak simbol je preobražaja. Iz oblika u biće, iz reči u delo. Njegova lažljiva anima transformiše se u istinu postojanja – u ontologiju života. Potrebno je samo želeti ili voleti nekog, na primer, Đepeta, ili se pokajati zbog lakomislenosti, a to je najteže. Alavost i nepoštovanje roditelja takođe su simboli preobražaja i odrastanja, ali ne treba zaboraviti ljubav. Neko mora da pamti osećanja, dok su drugi sposobni samo da žele.

Ne treba zaboraviti, odnosno treba apostrofirati, možda pre svega već rečenog, jednu zanimljivu epizodu iz Pinokija. Ona je najvažnija, jer se u njoj, ili posredstvom nje, dešava dvostruki peobražaj i uspostavlja poenta bajkolikog i surovog stvarnog – istovremeno. To je epizoda sa ostrvom na koje odlaze izgubljeni dečaci. Veliki zabavni park prepun je raznih atrakcija i svega što žele naivni klinci. Nakon nekog vremena, pod dejstvom magičnih napitaka (kao Odisejevi lakomisleni drugovi kod čarobnice Kirke), dečaci se pretvaraju u magarce, koje kasnije prodaju. Sličnu, možda čak i bolju metaforu i sviftovsku satiru stvorio je ruski pisac Nosov u knjizi Neznalice na Mesecu. Priča je slična: na neko ostrvo dovoze lutalice-beskućnike. Tamo je večiti praznik, prikazuju im filmove i crtaće, uživaju u velikom zabavnom parku. Posle nekog vremena, pod dejstvom otrovnog vazduha, lјudi se pretvaraju u ovce, koje šišaju da bi prodali njihovu vunu. To je ideja medija, istina koja se sakriva propagandom i slika konzumenata – „ovaca za šišanje“. Nosov je suroviji od Kolodija, njegovi junaci ne izlaze iz utrobe kita preobraženi kao biblijski Jona ili ponovo rođeni Pinokio, jer vreme u kome on piše jeste doba anesteziranih masa, u kojem pojedinac nije više ni broj, možda samo statistička greška.

Priča se da u ljude odrastu samo ona deca koja ne slušaju roditelje. Ali, to su deca „s tezom“, s argumentima svoga nepristajanja ili nepripadanja. Njihovo „nepoštovanje“ roditelja ne potiče od alavosti, već iz stava o životu. Naše iskustvo i sistem vrednosti sveta nosatih uče nas da nijedan dečak ne treba da postane Tom Sojer ili Haklberi Fin, Ćopićev „harambaša Jovanča“, Kekec, hrabri pastir, već Pinokio – lažljivi nezahvalnik sklon porocima, koga će progutati kit proždrljivosti savremenog društva, ali ga neće ispljunuti. To se dešava mlakima u Apokalipsi, ali to je već neka druga priča. Ili ista… Pričaće o tome neki svedoci kraja, ako ih bude.

 

NOSTALGIJA ZA LUBENICOM

…Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste 
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prlјave a još više u ruke čiste
više u velike lјubavi nego u mali blud.  

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat…

Branislav Petrović, „Poslanica pesniku“

Svako se seća bar jednog jedinog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvo stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Ali koji je to trenutak, gde je okidač dubljeg saznanja? Možda u iskustvu, u priči, slici… Kada se spoznaju dubine, ništa više nije „samo“ priča, slika, uspomena… već nešto mnogo više – duhovni stav, egzistencijalizam suprotstavljen večnim pokušajima da se izgradi Vavilonska kula na temeljima nemuštih težnji za dosezanjem neba ili „posedovanjem istine“.  Bez obzira na to koliko su u retoričkim zanosima ovdašnjih graditelja na vodenim temeljima (Baba, ovo nije politika! Samo bezazlena metafora, tako se namestilo!) putevi ka „srećnom društvu“ otvoreni, čovek nikada ne ide u susret istini, već ona dolazi njemu. A kada dođe, hoćemo li biti kod kuće i prepoznati kucanje na vratima? Ili ćemo pomisliti da je na pragu neki mutavi partijski volonter, rđave retorike i jeftinih fraza, verujuća budala ili budala koja veruje, poštar sa sudskim pozivom, ili komšinica s lončetom, kojoj je upravo nestalo šećera? Kroz špijunku se ne vidi ništa, sve se već desilo. Dušu i istinu smo izgubili, ostalo je samo sećanje na njih, oličeno u tufnastom lončetu ili u „Pinkovim“ pionirima velike gladi i želja i tuđe pameti.

Možda je ovaj uvod bio predugačak za opis jednog davnog porodičnog okupljanja. Nije važno ni kada je sve bilo, kada se negde u vremenu odigralo; malo dešavanje uvek je deo nekog velikog procesa. Okupljanja na parastosima i slavama, „za dugim švapskim astalom“ (Đorđe Balašević), u „sobi s ulice“ (soba koja gleda na ulicu – lokalizam iz Srema, prim. P. V. A.), sa sve supama, mesom, sosevima i rezancima, bila su uobičajena, rituali drevni, nepromenljivi, a priče nezanimljive (isto stare, više puta ponavljane… mada se dešavalo da se omakne i poneka nova-stara), s detaljima i provokativnošću direktno proporcionalnim količini alkohola u završnici ručka. Budući da nas je bilo sa svih strana, jedna profesionalna familijarna struja bila je i sveštenička. Često je priča i počinjala s te strane, isprovocirana pitanjem: „Kako je ono bilo kad si ti?…“ Ja sam voleo one zabranjene priče o tuči popova na seoskoj slavi, kada je naš rođak popa Trebnikom isterivao uvrede iz glave drugog popa, ili o onom popu koji je revolucionarima iz žbunova i s analfabetskih kružoka 1941. potkazao moga deda-ujaka kao reakcionara, a ovi ga na Badnje veče streljali na Fruškoj gori. Te priče su se pričale upola glasa i ne pred velikim auditorijumom. Ali i ova je bila tipična – popovska. Počela je negde oko štrudle i treće ili četvrte čaše vina. Meni je tada bila obična, s prizemnim humorom i neprimerenim smehom, ali godinama kasnije istina je došla k meni, s konačnim razumevanjem njihovog podsvesnog smeha i veoma svesnih suza, što mu u iskustvu življenja dođe na isto. Ali, da idemo redom.

Dakle, ode naš popa na jednu seosku slavu kod uglednog domaćina, svog parohijana, i sve je bilo po redu: od molitve, kolača i posluženja, uglednih svečara, snaša koje su se nadmetale u kuhinjskim majstorijama, sve do zdravica – za srećnu slavu, Svetu Trojicu… i tako redom. Ručak je odmicao, veče je dolazilo sa Save, voda je dobijala sivkastu metalnu boju, žagor je postajao sve jači a vino sve pitkije, kada je domaćin staklastim pogledom obuhvatio goste za stolom, okrenuo se oko sebe da vidi da li nešto nedostaje i… gorko zaplakao. Taman da se još malo smrkne pa da navrate tamburaši, da Bog malo zažmuri u sumrak i da počne pesma, kad, umesto lascivnih bećaraca, krenu plač. Suza je suzu stizala, jecaj je iz jecaja rastao, a on je ridao kao snajka nad svekrovim gaćama. Nastade tišina, ustaše kumovi i popa, snaše i komšije… Zgledaju se između sebe i teše uplakanog domaćina, sve pokušavajući da saznaju šta ga je to odjednom tako gorko ražalostilo – da mu nije neko oteo bubac iz tanjira? Ali gorke suze su gušile reči i prekidale misao. Naposletku, jedva ga smiriše. Još uvek vlažnog lica, on poče da tolkuje svoju muku. Tišina je bila tako teška da je bolela, očekivano saznanje ispovesti pred svedocima moglo je samo da se nasluti, tako gorko se ne plače bez razloga. Svi su se u glavi preslišavali kome je ovaj ugledni čovek i dobar komšija, otac i muž, mogao da nanese zlo, i čiji će grob ili nesreću osvetliti jedna zakasnela istina. Za čoveka koji je deo prirodnog procesa, seoskog života i tradicionalnih istina ne postoji individualni bol osim ako nije sam život posredi, ali na njega se čovek već navikne, pa prestane i da ga primećuje. Nisu znali, a i kako bi, ali su osećali, osvanjavajući i omrkavajući na njivama, da su nebo i čovek povezani – kako klasična kineska filozofija uči. U sitnim stvarima je smisao, „detalji su tumači Božji“, kažu mistici. Izvan obmana mnoštva i samoobmana individue detalji nam ne mogu rešiti probleme, ali nam otkrivaju dimenzije koje su često važne kolektivne istine, ključna rešenja ili aksiološke konstante.

Bilo je to davno, još je bio dečak; adolescent, rekli bi oni koji žele da ukinu detinjstvo i dečake i devojčice. Taman su se vratili iznjive (ovo se „u preku“ piše i izgovara spojeno) i dovezli kola lubenica, a te godine baš rodile-najedrale, otac mu reče da lubenice odnese u podrum, tamo do kamenog zida, da se olade, a da onu veliku od juče, „zdravo ladnu“, donese da se malo osveže. Ove nove je brzo istovario i složio i krenuo s „onom jučerašnjom“ ka stolu u hladu kestena. Ali, prag je bio visok, a žurba velika, i on je pao, a lubenica se rasprsla po utabanoj zemlji… I to je bilo sve. Odgovori na dodatna pitanja: je li bilo batina, šta su ti radili… bili su negativni. Ništa se nije desilo kao povratna reakcija na ovu dečiju nezgodu, a desilo se sve. Gostima na slavi tek sada ništa nije bilo jasno – zašto čovek tako gorko plače? Meni se razjasnilo tek godinama kasnije. Samo je ponavljao: „A bila je tako velika i okrugla!“

Da, sasvim je logično pitanje čemu tolike suze i ova priča, na kraju vremena ili sećanja. Posle dolaska istine ne ostaje pustoš, već slika logocentrične apokalipse i vremena u kojem prikazi dolaze iz dubine postojanja, a ne iz iskustva saznanja. Iz takvih dubina nostalgije čovečanstva i žala za geocentričnim postojanjem došle su i suze, koje su iskoristile intuitivno osećanje bola, dečačke uspomene i oči jednog starca da nam pokažu da se celina raspala. Savršeni oblik se oteo čoveku, Bog je relativizovan u našim asimetričnim shvatanjima u kojima celina više nema nikakvo savršenstvo ni oblik, sve je slučajnost i volja, hir i instinkt. To je smušeni haos teorija, simulakrum istinske egzistencije. Savršena sfera – lubenica – nije više model sveta, čovek više nije dokaz Božjeg stvaranja. Kopernik je zajedno sa Zemljom detronizovao i čoveka, koji sada treba da otkrije kakvo je malecno zrno prašine među drugim zrncima. Frojd tvrdi da se čovek posredstvom kopernikanskog preokreta osetio povređen u svom narcizmu. Nije narcizam osnova postojanja, niti jedne teorije koja je, umesto da uredi odnose između nebeskih tela, preuredila osnove shvatanja Božjeg dela. Duhovna autarhija je preinačila i partikulisala sliku celine, kriška lubenice je samo ideja o celini, čovek nakon Kopernika nije najveće Božje delo, već svedok beskraja nastalog voljom nekog bezimenog apsoluta, koji više nije Tvorac. A kada Ga nema, onda je, naukovali smo to više puta, sve dozvoljeno i moguće, kako u primitivnoj političkoj prisili, tako i u suptilnom medijskom zaglupljivanju. Onda je i sve ono što je detalj i dešavanje, dramaturgija i iskustvo, smrt i suze, slava i sahrana, sasvim normalno, a nije! Normalni su samo rezanci u supi iz drugog pasusa. Sve drugo je tumaranje po životu koji je izgubio centar i osnovu, koji se rasuo po prašini, a mi u pričama pokušavamo da sakupimo njegove opiljke, krhotine neke lubenice koju je neko davno za nas i u naše ime razbio.

Šta je video i čuo ovaj uplakani čovek – koji u mom sećanju plače svih ovih godina, suzama koje je nasledio kao sudbinu – kada se crveno lubeničino srce iz razbijene celine – zelene sfere – pomešalo s prašinom? Verovatno sve one kletve izrečene upola glasa, tihe jecaje i glasne krike, vojske u raznim uniformama i bitange, pokore i pljačke, sebe rođenog i sahranjenog bez dana srećnog života, bele pokrove i peškire na krstačama, grobove u tuđini i grobove u žitu, zapaljene kuće i vatre u pekarskim pećima, glad i panađure, razbijene tambure i prkosne pesme, vancage, secikese, kocoše i kurvare sa zamašćenom kosom i ufitiljenim brčićima, koji se preko noći pretvaraju u komesare s „naganom“ u rukama kojim dele pravdu, ili u „narodne deputate“ – zastupnike tuđe volje i svoje primitivne gramzivosti u ime narodne sreće i u slavu svoje lične gluposti. Mnogo više je video u sumrak tog letnjeg dana nego oni koji će prisustvovati sumraku civilizacije, samo se još tada uplašio i zaćutao – suze su bile samo neizgovorene reči.

Hildegarda iz Bingena je rođena pre devetsto godina, i bila je kraljeva učiteljica u svom manastiru na obalama Rajne – neka vrsta hrišćanske Lorelaj. Njena poznata rečenica glasi: Homo Est Clausura Mirabilium Dei. Šta to znači? Čovečanstvo predstavlja zaključak božjih čuda. Ljudi predstavljaju kraj stvorenog sveta.  Clausura je krajnji aspekt čovečanstva, ne samo u smislu katastrofe nego i moći. Pogrešno shvaćene moći i još pogrešnije upotrebljene želje za srećom. Sremski seljak iz priče poslednji je segment stvaranja, bio je toga svestan, video je sebe na odru, ili u blatu koje su mu zamesili oni koji mu pričaju o dostojanstvu budućnosti u izmišljenoj sadašnjosti u kojoj prošlost spava dok ne progovori u prašini ili u kriku nad potopom. U onom bivšem čoveku koga se seća s nostalgijom i onom budućem koji mu se, kao Andrićev Radisav, s koca smeje smehom sadašnjeg vremena. On samo nije umeo sve to da kaže. Ovi današnji, ili ono što je od njih ostalo u poharanoj zemlji, neće ni imati prilike.