PREMOŠĆAVANјE PAMĆENјA

Povodom knjige Svetislava Lj. Markovića

Moravička premošćavanja (Nušićijada, Ivanjica 2016)

 

 Postoji zemlјa živih i zemlјa mrtvih, a most

između njih je lјubav, samo ona jeste, samo ona ima smisla.

(Tornton Vajlder, Most Svetog kralјa Luja)

 

Mostovi su večna tema, kao što je večna želјa da se dosegne nepoznato, da se upozna ono što nas razdvaja i razume ono što nas spaja. Da nije mostova, ostali bismo stalno na istoj, svojoj obali, i nikada ne bismo iskoračili iz istorijskog i teritorijalnog determinizma, niti bismo se usudili da pobegnemo ili da se suprotstavimo sudbini. Knjiga Moravička premošćavanja govori upravo o tome, o dve obale i jednom gradiću koji je postao grad onda kada je shvatio reku, ne želeći da je pobedi, jer mostovi ne menjaju samo krajolik već i lјude. Zato je možda knjiga o mostu važnija nego knjiga o gradu. Važnija je i od knjige o reci, jer reke menjaju tok, ali mostovi čuvaju samo jedan put i samo svoju drevnost i smisao. Zato ovogodišnja centralna tema Nušićijade nije samo omaž gradu i građenju već nešto mnogo dublјe, pretpostavka postojanja i jednog i drugog.

Istraživati put ideje i njene materijalizacije u duhu podrazumeva traganje za korenima smisla, za onim što je svemu prethodilo. Sve što postoji u vidlјivom svetu nužna je projekcija duhovne slike, unapred odsanjanog puta, želјe da se prevaziđu ograničenja. Istorijski kontekst i razvoj ideje i konačna materijalizacija mosta na Moravici, prikazani u knjizi Svetislava Lj. Markovića, samo su dobro istražen i prikriven okvir tog dubinskog smisla.

Poznanje života i smrti osnova je opšte civilizacijske zapitanosti, straha i nade. U mnogim mitologijama, prelazak u drugi svet vodio je preko reke – dinamičkog principa protoka, koji je simbolizovao proticanje vremena, ali i stalnost života, budući da je tok stalan – reka protiče, a ne otiče. Bilo je potrebno da se najpre premoste želјa za prelaskom i ideja o postojanju sveta i „s druge strane“. Ideja je morala da se oživotvori u svetu poznatih simbola, dobivši lik i priliku lađara – čamdžije, splavara, koji skoro u svim mitologijama i mitološkim učenjima prevozi duše na drugu stranu. Samim tim, on je i posednik tajne onoga što se nalazi na drugoj strani, a to znanje pripada samo posvećenicima, bogovima i polubogovima. Ali, bez obzira na jasnu hijerarhiju božanstava, splavar je samo jedan, i u tom smislu on je personifikacija prelaska, ličnost u kojoj se stiču znanja poznatog sveta i strahovi od onoga što je izvan poznanja – druge obale. U nadogradnji simbola možemo slediti i analogiju koja se projavlјuje u obliku ipostasa – lica koje simbolizuje prelazak i tajno znanje i koje kasnije evoluira u materijalnu građevinu i civilizacijsku potrebu i naviku.

Metaforika mosta je traganje za tajnom, dok splavar evoluira u čuvara mosta. U nordijskoj mitologiji most se zatrese kada preko njega prelazi neko ko nije umro, a čuva ga stražar koji, ugleda li da mu se približavaju neprijatelјske čete i nepozvani gosti, duva u rog. U religijama koje su nastale kasnije (islam, prim. aut.) jedini prolaz između dva sveta jeste most – ćuprija, kojim duša prelazi u nematerijalno carstvo. Simbolička predstava mosta u nebeskoj zemlјi podrazumeva da je on uzan koliko i oštrica mača. Onaj ko sa sobom nosi greh, strmoglavlјuje se u provaliju. Slični motivi pojavlјuju se i u severnoameričkim indijanskim bajkama, u kojima je most napravlјen od male drvene grede. U starokineskoj slici sveta, most koji povezuje dva sveta takođe je veoma uzan, toliko da se grešnici survavaju u bujicu gnoja i krvi. Most od debala mora da pređe i hodočasnik Sjuen Cang, koji iz Indije donosi poučne spise. U religiji parsizma preminuli mora da pređe preko mosta Cinvat, koji je uzan koliko i vlas kose, a grešnici se s njega stropoštavaju u pakao. Ako bismo ove mitološke izvornike morali da uprostimo književnim citatom, onda bi bilo neophodno da iz sećanja prizovemo knjigu Torntona Vajdlera (trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade), nepravedno zaboravlјen svetski književni klasik, Most Svetog kralјa Luja. Sudbine nekoliko lјudi prepliću se na mostu između dva sveta, kada je svako pitanje suštinsko i kada svaki odgovor mora biti iskren, zato što je jedino na takvom specifičnom mestu moguće istovremeno spoznati večnost lјubavi i prolaznost života.    

 Na dugu i mlečni put na nebeskom svodu gledalo se kao na nebeske mostove. Dakle, mostovi nisu samo sredstva komunikacije i spoznaje već simbolizuju i prelazak u drugi oblik postojanja, koji se može savladati samo pomoću tačno određenih obreda prelaska (rites de pasage). Takve rituale mogu da dosegnu jedino oni koji imaju želјu i znaju težinu i misiju njenog ostvarivanja. Zato je podizanje mosta između svetova toliko značajan verski događaj da mu je potreban sveštenik (pontifex) kako bi podstakao komunikaciju između obala – on je tumač ideje. Mesto sveštenika će u budućnosti svakako evoluirati u ulogu zadužbinara-graditelјa i arhitekte-tumača.

Tokom izgradnje mostova u drevno vreme, morale su da se prinose žrtve. Vestalske device u starom Rimu bacale su lutke sa starog mosta u Tibar, sugerišući izgradnju novog. Mostovi su imali i svoje bogove zaštitnike; oni su čuvali prelaz od zlih sila i demona koji su s tamne strane hteli da se domognu lјudskog sveta. Most je svakako živi mit (termin Malinovskog, prim. aut.), koji bliže opisuje lјudske postupke i puteve, svesno i nesvesno, ali se preko mita ponovo stiže na početak vremena, dostiže se ne-vreme, i ponovo prisustvujemo činu stvaranja i prodiremo u prvobitni svet, prožet prisutnošću natprirodnih bića. Ovaj tekst i svesno iskrivlјavanje konačnih znanja dovolјno govore u prilog tome.

Relativno lako se može, sledeći puteve primarne potrebe, mitoloških refleksija i njihovih varijacija, u zavisnosti od dublјih životnih kauzalnosti, dosegnuti smisao mnogih građevina koje su obeležile civilizacijsko uzrastanje čovečanstva, ali se nikada, bez obzira na jasnu primarnu potrebu, ne može do kraja i racionalno dosegnuti i objasniti simbolika mostova. Možda je najbolјe definisati prostor koji na najsveobuhvatniji način može objediniti ideju i ličnu mitologiju mosta. Prema Levi-Strosu: „Mit je, dakle, savršen logički model za razrešavanje protivurečnosti, model koji proističe iz težnje intelekta da sve harmonizuje.“ Harmonizacija ideje o „drugoj obali“, o drugosti uopšte, inkorporirana je u želјu da se ona i dosegne. U drevnim tradicionalnim i magijskim učenjima, davanje određenog imena detetu uspostavlјalo je izvestan spoj i most između bića i božanskih suština, vezujući ga time za čitav neveštastven svet i nasleđe svih onih koji su to ime nosili. Dakle, most je i onomastički simbol, ime zaštitnika koje rasteruje demone i spaja svoga nosioca s galerijom predaka, u večnoj lјudskoj želјi da se dosegne nepoznato u sebi, projektovano izvan poznate aksiološke ravni bića.

Izlivanje pojma iz mitološkog ili religioznog obrasca neizbežno je steklo i materijalizaciju u komunikaciji i jeziku, koji neminovno čuva smisao i značenje, pogotovu u sintagmama „porušiti sve mostove za sobom“, „graditi mostove između naroda“, „graditi zlatne mostove“, „magareći mostovi“… koje dovolјno ilustruju jačinu simbolike reči. U heraldici, mostovi su centralni motivi gradskih grbova. U Insbruku su to pontonski mostovi, u grbovima Mostara i Višegrada centralni motivi su najprepoznatlјiviji mostovi, a u Ivanjici, odnosno na njenom gradskom grbu, izobražen je upravo stilizovan most na Moravici.

Mostograditelј je personifikacija ideje i nije samo neimar koji sprovodi ideju u delo – on mora biti ideja sama. Pre svega, potrebno je da se izbori s dinamičkim principom – rekom, i da na taj način podredi prirodu, ali, takođe, treba da je sačuva neokrnjenom, nepatvorenom, jer dinamički princip reke treba da bude sastavni deo konačne vizuelizacije mosta. Znači, koliko je arhitektonski i lјudski, most treba da bude i prirodni princip i da u sebi nosi karakteristiku ideje spregnute s potrebom, ali i ideju krajolika. Kao u muzici, kada se spolјni i unutrašnji podražaji pretvaraju u melodiju koja savlađuje vreme na isti način kao što most savlađuje prostor i reku – personifikaciju protoka vremena. Zato u knjizi Moravička premošćavanja posebnu pažnju treba obratiti na topografsko i prirodno okruženje, koje autor posebno apostrofira kao neophodni okvir simbioze građevine i njene okoline. Pogotovu je to važno u ivanjičkom kraju, kojem je priroda jasno zadala osnovne smernice poetike života i njegovog vizuelnog ispolјavanja.

Ipak, neminovno je da jedna građevina koja u drevnom poimanju može biti i korisna i lepa nosi u sebi obrise lјudske drame, u kojoj se ukrštaju čovekove želјe i san o lepoti. I na to je Marković mudro i tačno ukazao analizirajući procese koji su prethodili izgradnji mosta na Moravici. Most ne menja samo sliku krajolika, niti potrebu kretanja čini apartnijom i lakšom, on menja život zajednice, uvodeći u nju jedan sasvim drugačiji pogled i potrebu. Kada se premosti bezdan, više ništa nije isto, jer postojanje takve građevine narod oseća i tumači intuitivno, iz pozicije svojih potreba, dok se dublјi smisao prepoznaje kao razmena uticaja koji ostavlјaju neizbrisiv trag u kulturnoj i nacionalnoj matrici. Narod stvara građevine na sliku i priliku svojih najdublјih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polagano utiču na karakter i navike naroda. Ne postoje slučajne građevine, ne postoje bezrazložni oblici i linije u arhitekturi, egzaktnost u stvaranju uvek svedoči o duhu koji nadilazi sve. Mostovi najbolјe svedoče kako su se spregli potreba i vrhovi duha, život višeg reda i suštinskih potreba.

Postoje dve notorne činjenice koje na ovom mestu moramo prihvatiti. Most treba tumačiti kao metaistorijsku datost, kao deo kosmičke tajne, koja se događa u mnoštvu svetova istovremeno i projavlјuje se kao totalitet procesa u inomaterijalnom biću, u drugim oblicima prostora i drugačijim elementima vremena. I druga, ne manje važna: most je preplivao istorijsku bujicu i pučinu, postajući, na drugoj obali, nadistorijska činjenica, s nadistorijskim bivstvovanjem. Zato eshatološka viđenja uglavnom imaju tri stepena: harmoniju, otkrivanje lažnog identiteta harmonije i, na kraju, dolazak Spasitelјa. Gde je u svemu tome most kao religiozni ili istorijski simbol i arehetip? Upravo u svemu tome, ne kao činjenica ili predtekst, već kao percepcija; kao večita čovekova želјa za iznalaženjem pravog puta – sistem uslovnih znakova koji otkrivaju pravo lice stvarnosti ili pravo lice subjekta koji tu i takvu stvarnost oblikuje. Dakle, iako je most u kontekstu istorijskog nasleđa metaistorijska činjenica, osnovna odlika njegove ontološke šeme jeste protoistorija, kojoj prethodi mit kao svevremenost.

Možda je drevni most (drevnu želјu, prim. aut.) čovek nosio u sebi od samog početka, kao simboličku kontraindikaciju svoga postojanja. Ili, jednostavnije rečeno, kao najplastičniju sliku svog putešestvija po zemlјi. Iako sve može izgledati besmisleno u vremenu kada je „čovek poleteo u kosmos“ i kada je jaruge i bezdane svojih strahova počeo da savlađuje na drugi način – nije tako. Ideja je pretrajala ne zbog toga što je napretkom tehnologije dobila savršeniji oblik i osvojila bolјi materijal, već stoga što čovek nije evoluirao dalјe od svojih magijskih svojstava i želјe da razara i na razorenom ponovo gradi. Veliki vezir i zadužbinar Mehmed-paša Sokolović porazio je mnoge zemlјe, a na porušenom je gradio njegov verni mimar i neimar Sinanudin, koji je svojim građevinama pokušao da dosegne očekivanu slavu pobede i veličinu pobednika, ali i da metaforično još jednom potvrdi da je želјa ostala ista i da se njene elementarizacije ne razlikuju od onoga što je prethodilo – mostovi su prava slika ideje da nema pobednika i pobeđenih, nema večnih vladara, hijerarhije i ideologije, večna je samo želјa da se premosti ponor i dosegne vlastita sudbina na drugoj obali. Zbog toga je verovatno i velikom piscu Ivi Andriću most najbolјe poslužio kao autentični simbol kojim je hteo da dokaže prožimanje dve vere istih lјudi, dva boga i dva suprotstavlјena sveta koja se uništavaju i dezavuišu, upravo u toj istosti – u zajedničkoj želјi da budu ono što ne vide u sebi, a mrze u drugome. Upravo zbog toga simbolika mosta uspeva da u sebi objedini protivurečnosti lјudske prirode i da je prikaže istovremeno u veličanju i poricanju.

Prava priroda ove intelektualne protuberacije najbolјe je sadržana u jednoj drugačijoj, književnoj personifikaciji mosta. Svako razdoblјe suženo je u svom kulturnom dometu, a mnogi tumači dele tu uskost doba, s pouzdanjem u vlastiti ukus koje s vremenom prerasta u tvrdoglavu isklјučivost. Mnogi su slepi za ideju da je svaka delatnost postala rad, osim umetnosti, a mostovi su upravo sredokraća između ta dva suprotstavlјena pola lјudskog shvatanja. Umetnička delatnost je jedina održala jedinstveni smisao – ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Zato, ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralne prožetosti, a s njom se gubi i smisao delatnosti.

Most na Moravici nije samo most, kao što ćuprija na Drini nije samo ćuprija, jezički arhaizam koji imenuje materijalni oblik. Kao što „premošćavanje“ nije samo građevinski poduhvat već i duhovno uzdizanje, kao što su mostovi baština čovečanstva – istovetnost koja se stvara između naroda, reka i obala, bezdana i neba koje ga prekriva. Ljudi su uvek negde između.

Neprepoznavanje dualizma između kultura geometrijskog i istorijskog tipa, kako ih je podelio filozof Konstantin Nojka, osnov je suštinskog nerazumevanja. Jedne (geometrijske kulture) spadaju u red duha, dok su druge deo reda prirode. Geometrijske kulture uvode ideju reda i uklјučuju poslednji smisao geometrije – imanentnost, ignorišući realnost. Istorijske kulture upadaju u zamku iskustva i postaju sluge realnosti. Svet kao prisutnost, kao živa činjenica, datost… pretpostavka je istorijskih kultura, onih kultura u kojima tok, sudbina i aktuelnost odnose prevagu. U inverziji atributa ova dva kulturna modela počiva sintaksički i simbolički smisao puta mosta i mostograditelјa. Geometrija je došla na mesto sudbine, a sudbina na mesto istorije – tu počiva osnova lutanja, istorijskog i stvarnosnog usuda, mosta i mostograditelјa, ali i civilizacije uopšte. One se susreću u ovakvim istraživanjima, u težnji da se dosegne smisao potrebe i potreba za smislom, kao što je prilјežni istraživač i hroničar ivanjičkog kraja i mostova Svetislav Lj. Marković i uradio. Posvećeno i mudro, znajući da je tema velika i značajna i, kao i sve velike teme, beskrajna.