SATIRANJE JE ŽIVOT VEČNI

Čovek nalazi mir u pobuni!

(Jedan od slogana na grafitima za

vreme građanskih protesta

u Istanbulu u leto 2013. godine.)

 

Pred nama je još jedan zbornik satiričnih priča – malih panorama živiota kome je neko oduzeo smisao i reči koje gorkim ukusom satire i isceljujućom ulogom smeha, čuvaju vrednosti opisujuću stare ludosti i nove pajace (budala je ipak jedna vrsta dostojanstva!). U inat svakodnevnim jadima i protiv „zaglušujuće tišine“ jer tišina može da bude odraz mudrosti i mira, ali je ćutanje uvek kukavičluk. U ovoj knjizi su priče onih koji ne žele i ne mogu da ćute. To je mera njihove književne kreativnosti, satirične umešnosti ili životnog stava. Značajno I dovoljno svedočanstvo da ima nas koji ne želimo da budemo prevareni isto koliko ne želimo da budemo predvođeni gorima od sebe koji misle da su bolji od svih. Ko su ti ljudi? Da li moraju nužno biti deo političkih elita, ekonomskih i finansijskih centara moći, mističnih društava, tajnih vladara sveta… ? Šta oni vide a mi ne vidimo, ili je možda obratno? Možda je njihova vera u demokratske „vrednosti“ veća od našeg znanja da svaka zanesenost tog tipa pogađa manje inteligentne ili više pokvarene ljude. Ili samo oni znaju ono što mi osećamo – genijalnost sistema koji ludilo pretvara u razum a strasti u interese.

Bertold Breht je pre otprilike sedamdeset godina tokom berlinskog ustanka 1953 rekao: „Ako si nesrećan zbog naroda, jedini izbor ti je da izabereš nov narod.“ Od tada su se stvari malo promenile, nov narod je teško pronaći, stari svakako izumire, rešenje za takve tragaoce je u dobrovoljnom slepilu.  Savremeni čovek, ubeđen je u svoju pravovernost i pripadnost živi u svetu globalnih poređenja i ne želi da vidi svoju okolinu. Mediji ga obasipaju pohvalama, pacifikuju prikrivenim kletvama, zavaravaju važnim ulogama u društvenim procesima, on dominira društvenim mrežama i sposoban je da se poveže s ljudima sličnim sebi u celom svetu. Ali je nesposoban za stvaranje društvenih veza sa istinskim egzistencijama, jer je dobrovoljni emigrant iz svoje. Nesposoban je za vlastiti smeh, tuđi ga veseli ali ga ne čini pametnijim. Nema kapaciteta za satiru, ne može da se poveže sa samim sobom, sa bližnjim. Satiričar to sve može jer u ljudima iz svoje okoline ne vidi protivnike već sebe. To je mera njegovog poštenja, obaveza njegove književne eksplikacije, sudbina njegove samoće, važnost svake egzistencije.

U ranom romanu Itala Kalvina – Dan jednog posmatrača (ovde nije preveden, pitam se zašto? – prim.aut) Glavni lik, Amergo Ormea, neoženjeni levičarski intelektualac, pristaje da bude posmatrač na izborima u čuvenoj bolnici Kotolengo za neizlečive u Turinu – domu za mentalno obolele i invalide. To je njegov način da se pridruži borbi za „pravedni svet.“ Glasanje na izborima je postalo obavezno za sve u Italiji posle Drugog svetskog rata. Mesta kao što je Kotolengo uvek su donosila značajan broj glasova desničarskim hrišćansko-demokratskim partijama. Da pojednostavimo ovu istorijsko književnu parabolu; bolesni su uvek bili u prilici da se svete zdravima. Bolnica je u ovom zanimljivom romanu simbol – živa, satrirična i povremeno gorko smešna ilustracija apsurdne prirode ideologije i političke prisile. Na sličan način kao što naslovna priča Predraga Ž. Vajagića – Razglednica iz Hipohondurasa, relativizuje pitanja bolesti i zdravlja – alegorije o zdravima koji misle da su bolesni i bolesnima koji sve oko sebe žele da ubede u svoje zdravlje. Na sličan način i ostale priče iz ovog zbornika na originalan način prikazuju apsurdnost egzistencije, iskrivljenje stvarnosti i pravo lice karaktera „novog čoveka“, vitalnost satire, kao izmeštene pozicije iz koje se neke sva iščašenja i sve istine najbolje vide. I sve postoji zajedno dopunjujući se tamo gde zafali iskrenosti ili nedostane laži.

Zato je satiranje od satire i za satiru „život večni“, izvan religijske dogme i tevabije ideoloških vernika. Naravno, sve to pisca ne činim uspešnijim ali ga čini mogućim, istinitim, barem u onoj meri koliko vremena „smešne ozibiljnosti“ čine mogućim neke druge pisce i neke druge teme. Zato će nas neko buduće vreme pamtiti po snazi i volji da se smejemo, neke druge neće pamtiti po sili da to spreče, možda samo po nemoći, jer mu sve to na kraju dođe na isto. Da ne bi smo sutra bili isti danas se trudimo da budemo drugačiji – odgovorniji prema smehu, otvoreniji prema satiri, tužni zbog onih koji ne razumeju, srećniji jer nas još uvek ima – ovakvih kakvi jesmo.

 

(Povodom novog, šestog zbornika satiričnih priča ivanjičke Nušićijade – Skupe priče i besplatni jadi – avgust 2017)