SAVA BABIĆ – ČOVEK KOJI JE ZNAO SVA LICA HIPERIONOVE TAJNE

Temeljno i konačno treba naučiti sanskrit, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tragati za određenim tragovima bez ulaženja u podrobnosti. Potom bi usledilo samo učenje. Tome bih posvetio sto pedeset godina, i, čini mi se, da bih se pripremio, dnevno bih morao da radim deset sati. Odmor uz klavir, galerije i kupanje u moru. Bilo bi mi potrebno pedeset godina da putujem, i to ne da na pojedinim mestima ostanem po tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da učim druge, jer bih imao bar nešto što pouzdano znam. Ko tako ne radi, nesavestan je. Učio bih petnaest-dvadeset mladića koje bih sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da prokontrolišem da li se moje ideje ispunjavaju, ili ne. Sada bih se već osećao dovoljno siguran da svoje delo pismeno koncipiram. U svojoj četiristotoj godini, uz pomoć učenika, mogla bi da započne realizacija dela. Ovih šezdeset-sedamdeset godina, kojima raspolaže čovek da bi izrazio svoje duhovne snage, ništavno je…

Bela Hamvaš

 

Reč čovek nije izraz! To je egzistencija imena koje prethodi životu i traje posle smrti. Tajna postojanja, put dolaska na svet i večnosti. Put reči nije samovolja: svaka reč stiže do nas kao jedno određeno pitanje o doživljaju, koje je organski sraslo s njim i vraća mu se kao odgovor na takav doživljaj. Svaki jezik ima nešto što samo on zna, govorio je Bela Hamvaš. Da li to znanje možemo da dosegnemo u svom ili u drugom jeziku, da li nam je potreban vodič? Ko će nas provesti putem između dva jezika, između uzajamnosti reči i pojmova, pojmova i značenja? Samo taj put gradi konačni doživlјaj ‒ istinsku egzistenciju književnog dela. To je put između kultura, uska staza shvatanja istosti i velika ljubav koja miri različitosti. Tim putem popločanim rečima, između srpskog i mađarskog jezika hodao je Sava Babić, i tim putem je otišao, da traje u sećanju na dva jezika i u samo jednoj reči, koja nije izraz i koju je svojim zemaljskim danima i delom zaslužio, u reči koja opominje i podseća ‒ čovek.

Dakle, svaki jezik ima svoju tajnu, ali je Sava otišao dalje; on je znao dve tajne, a onda ga je mudrost naučila da je to jedna tajna, jedna iskrenost, jedna ljubav, jedno osećanje, koje se kod dva naroda koja povezuje bivše Panonsko more i koji se susreću u večnom i beskrajnom „okeanu Hamvaš“ (termin Save Babića, prim. aut.) ‒ samo skriva različitim jezičkim oblicima, drugačijim govorom, a istim suštinama.

Možemo istinski postojati samo u drugima, tamo gde nas čuju i gde žele da nas razumeju. Sava nije dozvolio da iskušenja života jednih pored drugih u raznim istorijskim periodima ili komšijska taraba razdvoje Srbe i Mađare. Želeo je da nađe onu tačku u kojoj će granice iščeznuti, zato nije nimalo slučajno da se njegova poslednja knjiga, o recepciji Bele Hamvaša u srpskoj kulturi, zove ‒ Granice iščezavaju, zar ne.

Nikada ne govorimo samo o sebi ili samo o nekom drugom. Tu jedinstvenu sinkretističku osobinu dubokog razumevanja života duha Sava je nosio u sebi. Kada je govorio o Danilu Kišu, u stvari je govorio o prevodima mađarske poezije na srpski jezik, kada je govorio o Petefiju, pričao nam je priču o piscu Kišu, da bi nam onda otvorio prostore u kojima bismo na pravi način shvatili Petera Esterhazija. Kada je hodao Hamvaševim putevima, podsećao nas je na priču o nama. Sava Babić je pripadao malobrojnim posvećenicima koji znaju da žive u masi „koja je lišena hrama“, kako to Hamvaš kaže pišući o danima kada je učestvovao u izgradnji hidrocentrale u Inoti – ali to ga nije sprečavalo da u sebi gradi hram, pronalazeći sakralna mesta u drugim velikim duhovima, izvan mase, u odabranoj grupi autentičnih egzistencija.

Da je, kojim slučajem, Sava Babić odlučio da njegovo delo nosi samo njegovo ime, da nije na vreme shvatio koliko neko drugi govori i u naše ime, danas ne bismo imali hram mađarske civilizacije izgrađen u srpskom jeziku, ali ne hram mađarske nacionalne autentičnosti, već viši oblik pripadnosti baštini sveta, duhovnom nasleđu i obavezujućoj tradiciji. Sava je želeo viši oblik postojanja, tačnije ime za svoju životnu i kreativnu odiseju, veću obavezu prema mađarskom jeziku, u kojem se osećao kao kod kuće, i srpskom, u kojem je rođen. On je most između dve kulture, zajedničko nebo u kojem najbolji duhovi ova dva naroda postoje simultano. Stvorio je galaksiju na koju treba da budu ponosna obadva naroda. Kako smo dospeli do te tačke razumevanja? Dva imena su ključna: Sava Babić i Bela Hamvaš, ali i mnoga druga, poput Tabora, Vereša, Saboa, Kertesa, Krudija, Esterhazija, Kunsta, Lasla, Miklošija… I mnogih drugih koji su počeli novi život u srpskom jeziku istim intenzitetom i bogatstvom kao u onom u kojem su rođeni i na kojem je njihovo originalno delo nastalo. Upravo onako kao što Lajoš Sabo u Optužnici protiv duha kaže da Vavilon nije građevina već proces srozavanja reči u termin, na isti način Sava Babić je u reverzibilnom procesu prevodilačkog posla uzdizao reči iznad i izvan termina, u najboljoj tradiciji dva jezika, dve susedne kulture, koje se dodiruju i prepoznaju samo u svojim vrhovima. Da li je to moguće u današnje vreme, i na koji način? Pogotovu ako znamo da je pre sto osamdeset godina (1836) nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt utvrdio da svaki jezik poseduje „unutrašnji jezički oblik“, koji izražava zaseban svet ljudi koji njime govore, što podrazumeva da nijedna reč u bilo kom jeziku nije istovetna reči u nekom drugom jeziku. Kako su onda svi ti pisci progovorili na srpskom? Reklo bi se lako, kada se čitaju Savini prevodi ili njegovi komentari, koji su prave male „knjige o knjigama“. Potrebno je pronaći ili dorasti do tog znanja, otkriti tajnu. A tajna je u nama, ali je prepoznajemo u drugima ako smo dovoljno iskreni i ako nam je istina obaveza. Sava Babić je bio i jedno i drugo – istina i obaveza da se bude autentičan u pripadnosti, kao što to opisuje Hamvaš u Velikoj riznici predaka.

Borislav Pekić je davno rekao: „Fukaru možeš da vidiš uvek, ali gospodina samo kada ga nema.“ I mi danas vidimo onoga koga nema među nama, ali su nas njegovo gospodstvo i dostojanstvo ovde okupili, u ovom hladnom danu, da se podsetimo na toplinu i veličinu jednog istinskog gospodina.

 

 (Izgovoreno prilikom otkrivanja spomenika Savi Babiću, na Paliću, 27. januara 2019)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s