PRAVO NA USPOMENE

 

Beograd je na neobičan način

grad velikog zaborava,

ali i tihih sećanja.

Mirjana Popović Radović

 

„Stvaraoci izabrani za ovu knjigu bili su za mene ne samo drugo lice moga grada već i njegovi posebni stanovnici, koji su mi omogućili autobiografski pogled na sopstveno sazrevanje“, kaže autorka Mirjana Popović Radović na uvodnim stranicama knjige Beograd kao autobiografija, sugerišući duhovno opreznom čitaocu da je svaki grad, u svom postojanju ili nestajanju, (auto)biografija trajanja. No, ovo nije samo „bildungsroman“, kako bi se na prvi pogled dalo zaključiti, možda je pre u pitanju neka vrsta obrnute žanrovskе perspektivе, jer autorka u drugi plan stavlja svoje individualno sazrevanje – iako je kontekst vremenа jedan od dramskih i etičkih korelativa važnih za sagledavanje uspona i pada urbanog identiteta Beograda.  Neposredno iskustvo je neophodno za činjenični i vremenski okvir, ali su mnogo važniji intuitivno osećanje pripadnosti jednom prostoru i duhovna interakcija s nasleđem, sagledana u sentimentu uspomena Mirjane Popović Radović i rezignatnim tonovima neposrednog iskustva sadašnjosti.

Jer, ako teži istinskoj egzistenciji i obavezujućoj istini bivanja, čovek istovremeno postaje deo prostora i vremena – nasleđa prethodnika – određujući time glavne kote na sopstvenoj duhovnoj mapi. Samo tada postaje sabesednik predaka i učitelj potomaka. Ukoliko nije tako, on, bezlični građanin, ostaje zarobljen u vlastitoj urbanoj egzistenciji, svetu potreba i plotskih uslovljenosti, u svakodnevnom učestvovanju u gradskoj vrevi, ali i permanentnom neučestvovanju u vlastitom životu. To je veoma blisko autopoetičkom idealu čitaoca iz Hazarskog rečnika Milorada Pavića: „Čitalac je onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige“, te da time „nanovo stvori svet“. Onaj ko ume da „pročita“ grad neće ga nanovo stvoriti kao himeru, već kao vidljivi okvir niza događaja u sinhronicitetu fizičkog i duhovnog uzrastanja urbaniteta i njegovih kreativnih tumača.

Iz te perspektive vidljivi su svi oni graditelji identiteta, trudoljubivi stvaraoci istinskog lica jednog grada, koji nije samo skup građevina jednog vremena, niti samo kontinuitet prolaznosti i naplavina istorijskog pamćenja. Svi oni u ovoj knjizi, džojsovskoj odiseji ulicama Beograda, postoje simultano u istoj zajednici, psihografiji grada, umetničkom delu, dobrokomšijskom gradskom životu i etici suživota. Otuda nije nimalo slučajna sintagma Itala Kalvina iz citata na početku prvog poglavlja – „grad duša“ (Nevidljivi gradovi), u kojoj se semantički objedinjuje vidljivo i nevidljivo, gradovi kao žene, odnosno sentimenti skrivenih individualnosti ili njihov skup, slojevi nasleđa kao slojevi na palimpsestu, narativnost kao prolaznost i priča kao okamenjena stvarnost za onoga ko može da je nađe i onoga ko vidi dalje. Mirjana Popović Radović u priču o sebi u gradu i gradu u sebi integriše epizode mikroistorije jednog prostora, koje upotpunjuju autobiografsku sliku grada i onoga ko je s njim rastao, prepoznajući vlastitu sudbinu u njegovoj. Kao u citatu iz Markesove autobiografske knjige Living to Tell the Tale, ona svoj doživljaj grada strukturira kao „neprestano individualno otkriće pojedinca“. Zato je ovo knjiga duboke posvećenosti, ali i svedočanstvo i komparativna studija o „ukupnom životu“ drevnog grada koji je, kao neka panonska Atlantida, nestao pod talasima novog vremena, te o novom gradu, bahatom i banalnom ne samo u psihološkom ispoljavanju „gradskog duha“ svojih stanovnika već i u podrugljivom, setnom vitgenštajnovskom tonu autorke, koja direktno imenuje duhovna središta i okvire autentične egzistencije beogradskog čoveka, nalazeći veoma originalne i nesvakidašnje perspektive da se naruga dominaciji ideje progresa i ulozi „novog“ čoveka u samoživom i majmunski podražavajućem (pre)oblikovanju prostora.

U želji da što bolje ilustruje pomenute procese ili da dublje dočara svoje zapitanosti i rezignacije, Mirjana Popović Radović u prvoj, spoljašnjoj sferi, svoj tekst ilustruje mnoštvom citata iz svetske književnosti i nauke, pre svega iz multidisciplinarnog promišljanja urbanih celina Rolana Barta, Nan Elin, nezaobilaznog Luisa Mamforda, već pominjanog Itala Kalvina, zaboravljenog Jana Hojzinge… U drugoj, unutrašnjoj sferi citata prepoznajemo gradivne likove knjige od Mike Alasa, preko Jelisavete Načić, Bore Stankovića, Momčila Nastasijevića, Isidore Sekulić, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera… sve do Rastka Petrovića. Svi su oni personifikacije i lica grada i njegove veličine.

I da ostanemo u sferi citata, kojoj se skromno pridružuje autor ovih redova, tek zarad sinhronizacije emotivnog aspekta čitanja i tumačenja: autor koji se pominje samo jednom, veoma indikativno u kontekstu kulturnih promena i otvaranja društvenog diskursa ka evropskim i svetskim vrednostima revolucionarne 1968, jeste Anri Lefevr, koji je te godine održao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Ne znam o čemu je bilo predavanje, barem to u ovoj knjizi ne piše, ali uprkos tome, moja čitalačka imaginacija, potpomognuta moćima proširenog hronotopa, može da iznese smelu tvrdnju da je Lefevr govorio upravo o temi koja ga je opsedala tih godina, odnosno da je često citirao svoj esej „Pravo na grad“ („The Right to the City“, 1967), u kojem veoma razložno i iskustveno utemeljeno govori o egzistencijalnoj krizi i odumiranju gradskog života. U svojoj kasnijoj knjizi o urbanoj revoluciji (La Révolution Urbaine, 1970) on tvrdi da grad kakav smo poznavali brzo nestaje i nije ga moguće ponovo uspostaviti, osim u pamćenju umetnika ili u utopiji kao „ekspresivnoj želji“. Možda je upravo takva želja stvorila ovu autobiografsku hrestomatiju, na liniji s Lefevrovom mišlju da „heterotopije“ značajno menjaju ustaljene odnose. Jedno je sigurno, Mirjana Popović Radović ga nije nimalo slučajno navela kao značajnog gosta Beograda. Kao što takođe nije nimalo slučajno i svakako ne iz obične umetničke ambicije, čitav tekst dopunila (ovo je pravi termin, jer ne možemo njene umetničke vizije Beograda da shvatimo kao ilustracije!) crtežima koji otvaraju vizuelnu perspektivu doživljaja, „dajući mu trajnost pojave“ – kako to i sama kaže.

Nasledstvo i delo velikih Beograđana Mirjana Popović Radović iščitava u sudbinama svojih sugrađana, u fatumskim putevima, odlascima i dolascima, nezaboravljenim emocijama detinjstva i melanholijom zrelog doba. Zato ovom knjigom defiluju nepravedno zaboravljeni i pogrešno upamćeni umetnici, pisci, naučnici… koje autorka pozicionira činjenicama, ali i izvan zvanične istorije. Delom zbog toga što su mnogi od „junaka“ učesnici njenog neposrednog iskustva i uspomena, a delom i zato što „velika“ istorija ne beleži emocije koje su neophodne da bismo najdirektnije shvatili sveukupnost doživljaja grada, granice epoha i stilova, uticaje i perspektive iz kojih se vidi mnogo dalje od povesne konačnosti događaja i zbog kojih postajemo svesni pozicije prvobitne emocije – sudbinske spoznaje ličnog i karakterološko-kulturološkog određenja i nasleđa i „imaginarne egzistencije“ – koja s ovom knjigom postaje veoma vidljiva i eksplicitna slika.

U čitavoj knjizi prisutno je pitanje koje autorka postavlja i sebi i drugima: Da li naša želja da oblikujemo i sačuvamo grad mora biti direktno vezana sa željom da pripadamo određenom tipu ljudi? Mislim da je odgovor na ovo pitanje više nego očigledan svakom čitaocu. „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe…“, kaže Robert Park. Isto važi i za rušenje, kao i za pamćenje. Mirjana Popović Radović je ovom knjigom uspela da rekonstruiše nepravedno zaboravljenog i malograđanštinom potcenjenog beogradskog čoveka.

(Beograd kao autobiografija – Mirjana Popović Radović, Sl.Glasnik, Beograd 2018 – pogovor)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s