IZMEĐU GREHA SAZNANјA I LOGIKE ŽIVOTA ili DA LI JE ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA ZAISTA IMALA STAKLENE TEMELjE?

Ništa za mene nije strašnije nego da imam posla

s lјudima čije reči ne zaslužuju verovanje.

Artur Šopenhauer

 

Pišući o ruskom komunizmu, o njegovim izvorima i prirodi sekularne utopije, Nikolaj Berđajev tvrdi da Rusi nemaju dobar dizajn jer nisu u sebi razrešili problem prostora, koji ih veličinom i grandioznošću nadilazi, daleko izvan logike bilo kakve granice i mere. Ovu misao možemo bliže da definišemo onim što Jurij Lotman zove sekundarne oblikotvorne celine, misleći na tekstove koji analitički posmatraju formativne uzroke umetničkog stvaranja u odnosu na život i ponašanje. Takve celine svedoče, prema Lotmanu, da umetnost nije mimetička posledica života, jer se socijalna svest samooblikuje i samoizmišlјa sa osloncem na nasleđe, koje usvaja kao osnovni oblik inspiracije i poetički predtekst. Na isti način, u skladu s ova dva pogleda ili posledično sa osloncem na njih, možemo da objasnimo zašto je u srpskoj književnosti priča zapostavlјena i zašto je roman još uvek „elitni“ žanr, odnosno izgovor za sve nesavršenosti koje stroga forma priče ne bi dopuštala. Dakle, dok su sekundarne oblikotvorne celine izgovor većini pisaca za manjak talenta i lukavo skrivene individualne nesavršenosti, one su Aleksandri Mokranjac neposredna inspiracija, kreativno obavezujuća i književno inspirativna i inovativna. Kao što je svet njenih priča ograničen fatumom, a ne vremenom ili volјom i diktatom pisca.

Ovdašnja književna „Aleksandrijska paradigma“ u delu Aleksadr(ine)e Mokranjac dobija pravi smisao izvan (para)intelektualnih (čast izuzecima) poza i terora pročitanog (ali ne i učitanog u delo) ovdašnjih „plemića citata“ i „(post)modernih naučenjaka“, ličnih čitalačkih i interpretativnih skučenosti i spisatelјskih nemoći. Jer, kako je to davno primetio Stendal: „Zlo na svetu ne prouzrokuju oni koji kažu sve što znaju, nego oni koji kažu više nego što znaju.“ Ili, dodao bih ja: oni koji nemaju dovolјno snage ili lјubavi (u ovom slučaju između pojmova i iskustva stoji znak jednakosti) da krenu „u smeru vlastitog straha“ i da pročitano iskustveno potvrde, a rečeno bolno osete, kroz greh saznanja i obavezu svedočenja. Zato moja dilema i poluglasno postavlјeno pitanje: Da li ima čitalaca za ovakvu knjigu danas u Srbiji? – možda zvuči kao jeftina jeremijada povređene sujete čoveka koji nije bio dovolјno vešt da igra fudbal, koji je nedovolјno hrabar da bude pisac ili nedovolјno beskrupulozan da poveruje i bude akviziter veštačkih rajeva ovdašnje političke, retoričke i moralne kloake. Ali sama činjenica da ova knjiga stvara jedan nivo komunikacije i čitanja koje ne podrazumeva ali priziva (po)znanje, može moje pitanje da poistoveti s latentnim intelektualnim kukavičlukom, centralnom institucijom društva ovdašnjeg, što je veći greh od tragičnih nespokoja ili isto tako tragične uzvišenosti junaka ove knjige.

Zato pitanje čitanja Ljubavi Silvije Plat ne podrazumeva samo poznavanje modernih strategija pisanja i tumačenja, iako je nesporna njihova prisutnost, već i kreativnu potrebu da se nasleđe velikih pisaca sublimiše kroz poistovećenje, a ne samo pokušajima da se naknadnom pameću rastumače sudbina i delo, često oboje, uglavnom neuspešno. Budućnost nikada nije pametnija od prošlosti, kao što mi nikada ne možemo biti stariji od svojih predaka. Zato je u ovoj knjizi odnos prema vremenu posredno definisan kao način da se shvate udalјenosti, a ne prolaznost ili trajanje – jeftini lјudski strahovi nad neminovnošću fizičkog nestanka. Životne uloge se, kako piše Erik Gofman, stvaraju u jednoj vrsti predstavlјačke igre – kao u pozorištu – koja na jednoj strani izvire iz ponavlјanja i ritualizacije, a na drugoj iz inovacije i razlike. Kao što kod Aleksandre Mokranjac „raskopavanje prošlosti“ nije samo beg od izgublјene bitke s logikom već i traženje logičkog sleda koji prepoznaje, ceni i vrednuje osećanje i razumeva život kao blagoslov i kaznu, istovremeno.

Nјeni književni likovi, kao stvarnosne paradigme, svoj pravi identitet traže i nalaze u priči ulančanoj autorkinom namerom i učitanim simbolima sudbine, individualno tragične i prepoznatlјivo opšte. Zato namera Aleksandre Mokranjac nije da priču inficira životom, već da život kontaminira smislom književnog kazivanja i oporošću i bolom iskustva svih književnih likova ponaosob. Iznad banalnosti živlјenja, ali i iznad intertekstualne osnove, identiteta i institucionalne autonomije ličnosti. Samim tim, tragična sudbina pesnikinje Silvije Plat nije samo simbol jedne loše pročitane univerzalnosti klasične književne i životne „sudbe“ već i mapa puta koji su svetitelјi prošli bez volјe i potrebe da o njemu govore. Upravo se u njoj (Silviji Plat, nap. P. V. A.) sabiraju znanje i imaginacija i ideja o višku života i manjku smisla, kao izvornom stanju, načinu i tragičnoj sadržini egzistencijalne pozicije. Pobuna – to je prava reč, ali ne protiv Boga, već protiv beskrupuloznosti savremenog sveta i primitivizma mase koja je poverovala da je lični tumač Božje volјe. Zato čovek gomile vidi ali ne shvata, rđavo kušan vremenom i prolaznošću kao sinonimom straha od smrti, zaroblјen u ličnom zatvoru – beznačajnom spletu iskustava i navika. Na tu vrstu pučke apostazije i društvene dubioze upućuje zaboravlјena i prastara veza između života i vrline; etos je u starohelenskom izvornom značenju predstavlјao zavičajno mesto. Zato je više nego očigledno na koji način je Aleksandra Mokranjac definisala prostor priče i razvoja svojih književnih junaka. Zato oni nisu Božji izaslanici niti đavolјi glasnici, zabijeni u postojanje, u apsurdnim, često i karikaturalnim mizanscenima, u kojima se najbolјe vide granične situacije egzistencije, ali i izopačenost civilizacije koja se prebrzo navikla na kompromise s društvenim anomalijama. Dovolјno su hrabri da traže smisao, očekivano ravnodušni prema prezrenju, daleko izvan života kao oportunizma živlјenja i smrti kao sinonima nestanaka.

Istorijski apokrifi, ili je to samo odblesak drevnog arhetipa, kažu da je Aleksandrijska biblioteka imala temelјe od stakla, jer je, navodno, to bio najtvrđi materijal toga doba. Ova priča je svakako rub teatralnosti istorije, na kojem se susreću unutrašnji i spolјašnji svetovi, mašta i činjenice. Ali sve i da je tako bilo, ideja nije bila u tvrdoći, već u alegoriji, prozoračnosti temelјa građevine koja čuva knjige – svetove od pismena i misli. Gledati i videti kroz knjige put je ka mudrosti i izraz poštovanja prema napisanom, iako, kako je to primetio Fridrih Niče: „Ako dovolјno gledaš u ambis, ambis počne da gleda u tebe.“ Kao i knjige, kroz prozirne temelјe aleksandrijskih naslaga civilizacije. Jer svako mesto osim upotrebne funkcije krije i onu drugu, koja se jasnije nazire u posebnom čitanju tipoloških znakova, čemu je ova autorka veoma sklona, i to predstavlјa jedno od izvanrednih zadovolјstava za pravog čitaoca, čak i za kukavicu s početka teksta.

Istina nema cenu, kaže u uvodnoj maksimi priče „Disbalans“ Aleksandra Mokranjac, sugerišući čitaocu da ono što ima cenu nema vrednost, pogotovu ne onu u merkantilnoj aritmetici brojeva koji više ne svedoče veličine nego samo nemušte lјudske pokušaje da uspostave kakvu-takvu hijerarhiju. Možda je to Rostanova „jednačina zrelosti i samoće“, na koju se autorka poziva na početku knjige? U svakom slučaju, eonima daleko od majmuna koji se gleda u ogledalu progresa ovih poslednjih dana veka koji je tek počeo, a odavno je okončan s lјudima iz početne Šopenhauerove misli, i u njima.

 

 

(Aleksandra Mokranjac – Ljubavi Silvije Plat, Sl.Glasnik, Beograd 2016 – predgovor)

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s