IZMEĐU GREHA SAZNANјA I LOGIKE ŽIVOTA ili DA LI JE ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA ZAISTA IMALA STAKLENE TEMELjE?

Ništa za mene nije strašnije nego da imam posla

s lјudima čije reči ne zaslužuju verovanje.

Artur Šopenhauer

 

Pišući o ruskom komunizmu, o njegovim izvorima i prirodi sekularne utopije, Nikolaj Berđajev tvrdi da Rusi nemaju dobar dizajn jer nisu u sebi razrešili problem prostora, koji ih veličinom i grandioznošću nadilazi, daleko izvan logike bilo kakve granice i mere. Ovu misao možemo bliže da definišemo onim što Jurij Lotman zove sekundarne oblikotvorne celine, misleći na tekstove koji analitički posmatraju formativne uzroke umetničkog stvaranja u odnosu na život i ponašanje. Takve celine svedoče, prema Lotmanu, da umetnost nije mimetička posledica života, jer se socijalna svest samooblikuje i samoizmišlјa sa osloncem na nasleđe, koje usvaja kao osnovni oblik inspiracije i poetički predtekst. Na isti način, u skladu s ova dva pogleda ili posledično sa osloncem na njih, možemo da objasnimo zašto je u srpskoj književnosti priča zapostavlјena i zašto je roman još uvek „elitni“ žanr, odnosno izgovor za sve nesavršenosti koje stroga forma priče ne bi dopuštala. Dakle, dok su sekundarne oblikotvorne celine izgovor većini pisaca za manjak talenta i lukavo skrivene individualne nesavršenosti, one su Aleksandri Mokranjac neposredna inspiracija, kreativno obavezujuća i književno inspirativna i inovativna. Kao što je svet njenih priča ograničen fatumom, a ne vremenom ili volјom i diktatom pisca.

Ovdašnja književna „Aleksandrijska paradigma“ u delu Aleksadr(ine)e Mokranjac dobija pravi smisao izvan (para)intelektualnih (čast izuzecima) poza i terora pročitanog (ali ne i učitanog u delo) ovdašnjih „plemića citata“ i „(post)modernih naučenjaka“, ličnih čitalačkih i interpretativnih skučenosti i spisatelјskih nemoći. Jer, kako je to davno primetio Stendal: „Zlo na svetu ne prouzrokuju oni koji kažu sve što znaju, nego oni koji kažu više nego što znaju.“ Ili, dodao bih ja: oni koji nemaju dovolјno snage ili lјubavi (u ovom slučaju između pojmova i iskustva stoji znak jednakosti) da krenu „u smeru vlastitog straha“ i da pročitano iskustveno potvrde, a rečeno bolno osete, kroz greh saznanja i obavezu svedočenja. Zato moja dilema i poluglasno postavlјeno pitanje: Da li ima čitalaca za ovakvu knjigu danas u Srbiji? – možda zvuči kao jeftina jeremijada povređene sujete čoveka koji nije bio dovolјno vešt da igra fudbal, koji je nedovolјno hrabar da bude pisac ili nedovolјno beskrupulozan da poveruje i bude akviziter veštačkih rajeva ovdašnje političke, retoričke i moralne kloake. Ali sama činjenica da ova knjiga stvara jedan nivo komunikacije i čitanja koje ne podrazumeva ali priziva (po)znanje, može moje pitanje da poistoveti s latentnim intelektualnim kukavičlukom, centralnom institucijom društva ovdašnjeg, što je veći greh od tragičnih nespokoja ili isto tako tragične uzvišenosti junaka ove knjige.

Zato pitanje čitanja Ljubavi Silvije Plat ne podrazumeva samo poznavanje modernih strategija pisanja i tumačenja, iako je nesporna njihova prisutnost, već i kreativnu potrebu da se nasleđe velikih pisaca sublimiše kroz poistovećenje, a ne samo pokušajima da se naknadnom pameću rastumače sudbina i delo, često oboje, uglavnom neuspešno. Budućnost nikada nije pametnija od prošlosti, kao što mi nikada ne možemo biti stariji od svojih predaka. Zato je u ovoj knjizi odnos prema vremenu posredno definisan kao način da se shvate udalјenosti, a ne prolaznost ili trajanje – jeftini lјudski strahovi nad neminovnošću fizičkog nestanka. Životne uloge se, kako piše Erik Gofman, stvaraju u jednoj vrsti predstavlјačke igre – kao u pozorištu – koja na jednoj strani izvire iz ponavlјanja i ritualizacije, a na drugoj iz inovacije i razlike. Kao što kod Aleksandre Mokranjac „raskopavanje prošlosti“ nije samo beg od izgublјene bitke s logikom već i traženje logičkog sleda koji prepoznaje, ceni i vrednuje osećanje i razumeva život kao blagoslov i kaznu, istovremeno.

Nјeni književni likovi, kao stvarnosne paradigme, svoj pravi identitet traže i nalaze u priči ulančanoj autorkinom namerom i učitanim simbolima sudbine, individualno tragične i prepoznatlјivo opšte. Zato namera Aleksandre Mokranjac nije da priču inficira životom, već da život kontaminira smislom književnog kazivanja i oporošću i bolom iskustva svih književnih likova ponaosob. Iznad banalnosti živlјenja, ali i iznad intertekstualne osnove, identiteta i institucionalne autonomije ličnosti. Samim tim, tragična sudbina pesnikinje Silvije Plat nije samo simbol jedne loše pročitane univerzalnosti klasične književne i životne „sudbe“ već i mapa puta koji su svetitelјi prošli bez volјe i potrebe da o njemu govore. Upravo se u njoj (Silviji Plat, nap. P. V. A.) sabiraju znanje i imaginacija i ideja o višku života i manjku smisla, kao izvornom stanju, načinu i tragičnoj sadržini egzistencijalne pozicije. Pobuna – to je prava reč, ali ne protiv Boga, već protiv beskrupuloznosti savremenog sveta i primitivizma mase koja je poverovala da je lični tumač Božje volјe. Zato čovek gomile vidi ali ne shvata, rđavo kušan vremenom i prolaznošću kao sinonimom straha od smrti, zaroblјen u ličnom zatvoru – beznačajnom spletu iskustava i navika. Na tu vrstu pučke apostazije i društvene dubioze upućuje zaboravlјena i prastara veza između života i vrline; etos je u starohelenskom izvornom značenju predstavlјao zavičajno mesto. Zato je više nego očigledno na koji način je Aleksandra Mokranjac definisala prostor priče i razvoja svojih književnih junaka. Zato oni nisu Božji izaslanici niti đavolјi glasnici, zabijeni u postojanje, u apsurdnim, često i karikaturalnim mizanscenima, u kojima se najbolјe vide granične situacije egzistencije, ali i izopačenost civilizacije koja se prebrzo navikla na kompromise s društvenim anomalijama. Dovolјno su hrabri da traže smisao, očekivano ravnodušni prema prezrenju, daleko izvan života kao oportunizma živlјenja i smrti kao sinonima nestanaka.

Istorijski apokrifi, ili je to samo odblesak drevnog arhetipa, kažu da je Aleksandrijska biblioteka imala temelјe od stakla, jer je, navodno, to bio najtvrđi materijal toga doba. Ova priča je svakako rub teatralnosti istorije, na kojem se susreću unutrašnji i spolјašnji svetovi, mašta i činjenice. Ali sve i da je tako bilo, ideja nije bila u tvrdoći, već u alegoriji, prozoračnosti temelјa građevine koja čuva knjige – svetove od pismena i misli. Gledati i videti kroz knjige put je ka mudrosti i izraz poštovanja prema napisanom, iako, kako je to primetio Fridrih Niče: „Ako dovolјno gledaš u ambis, ambis počne da gleda u tebe.“ Kao i knjige, kroz prozirne temelјe aleksandrijskih naslaga civilizacije. Jer svako mesto osim upotrebne funkcije krije i onu drugu, koja se jasnije nazire u posebnom čitanju tipoloških znakova, čemu je ova autorka veoma sklona, i to predstavlјa jedno od izvanrednih zadovolјstava za pravog čitaoca, čak i za kukavicu s početka teksta.

Istina nema cenu, kaže u uvodnoj maksimi priče „Disbalans“ Aleksandra Mokranjac, sugerišući čitaocu da ono što ima cenu nema vrednost, pogotovu ne onu u merkantilnoj aritmetici brojeva koji više ne svedoče veličine nego samo nemušte lјudske pokušaje da uspostave kakvu-takvu hijerarhiju. Možda je to Rostanova „jednačina zrelosti i samoće“, na koju se autorka poziva na početku knjige? U svakom slučaju, eonima daleko od majmuna koji se gleda u ogledalu progresa ovih poslednjih dana veka koji je tek počeo, a odavno je okončan s lјudima iz početne Šopenhauerove misli, i u njima.

 

 

(Aleksandra Mokranjac – Ljubavi Silvije Plat, Sl.Glasnik, Beograd 2016 – predgovor)

 

 

 

 

KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja

Ovaj tekst je napisan početkom 2013 godine kao pogovor za knjigu Laure Barne – PAD KLAVIRA. Objavlјujem ga šest godina kasnije, na kraju 2019 godine u kojoj su naslednici prodali a neki novi elitni kupci prekopali grob Veselina Čajkanovića na beogradskom Novom groblјu. Kada sam ga pisao bilo mi je drago što je život jednog čestitog čoveka i naučnika (i drugih umetnika uz njega) postao tema jednog uspelog romana. Danas se u meni mešaju stid i bes a i podnaslov mi je sve jasniji i precizniji. Sve je na prodaju, nije to nikakva novost, ali neki beleg se negde mora ostaviti, da nas neki budući lјudi ne pamte po ceni već po vrednosti. Ili je možda i budućnost na prodaju, možda je već prodata, znaćemo to kada se napokon pojavi kupac sa šilјatim repom i rogovima. Tada je kasno da gledamo u prošlost, sve se već desilo.

 

* * *

O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona što, beše duša mojih misli.

Anica Savić Rebac – Dante u Apeninu

Senoviti Senjak i Topčidersko brdo nad njim, kao mali Olimp, zavičaj duha, mesto gde su živeli, na obodima tadašnjeg Beograda, veliki umovi i neobične ličnosti srpske nauke i kulture: Isidora Sekulić, Veselin Čajkanović, Toma Rosandić, Žanka Stokić, Zora Petrović… i mnogi drugi, nametnuo se Lauri Barni ponovo, opsesivno i inspirativno, kao mesto dešavanja romana Pad klavira. Možda bi početno pitanje i trebalo da se tiče te metafizičke, mnogo više nego geografske toponimije tog egzistencijalnog i duhovnog zavičaja mnogih značajnih ličnosti. Zašto baš Senjak i Topčidersko brdo? Beograd tog vremena je već imao ekskluzivno Dedinje i intelektualnu koncentrisanost Profesorske kolonije, velike građevine u centru grada u kojima su bili razni intelektualni i umetnički saloni, a ova mala naseobina na granici između varoši beogradske i Dedinja okupila je u sebi neobične duhove koji su veoma imponovali i pomenutim delovima grada, ali su „svoje mesto” našli upravo tu. Verovatno je Proviđenje, čije namere ne možemo saznati u potpunosti, ali uspevamo da ih rekonstruišemo samo na osnovu posledica, odlučilo da baš na Topčiderskom brdu stvori komunu neobičnih likova, koja o srpskoj umetnosti, kulturi, duhovnosti, mnogo više svedoči samom sobom nego što kasnije istorijska misao svedoči činjenicama. Istini za volјu, tu komunu su, najverovatnije kasnije, nazvali umetničkom kolonijom. Ova nespretna sintagma više definiše statističke činjenice u realnom istorijskom vremenu, iako je za ovaj prostor i njegove najpoznatije žitelјe mnogo važnije duhovno i intelektualno određenje, mnogo više nego naknadna istorijska ili istoriografska pamet potomaka, branitelјa i osporitelјa. Možda je zbog toga „mač revolucije” bio tako oštar kada se obrušio na Senjak i Topčidersko brdo, možda su kasniji vlasnici tog mača na kraju dvadesetog veka, okupaniji i naoko civilizovaniji od prethodnika, nastavili sa rušenjem tog poslednjeg bastiona gospodstva i duhovne aristokratije kojim je suvereno vladao duh Isidore Sekulić, ali i mnogi drugi. A u ovoj knjizi je baš o duhovima i reč, i još o ponečemu. Klaviru na primer.

Mitsko središte kuće je ognjište (kako je tvrdio Veselin Čajkanović tragajaući za srpskim mitološkim istočnicima), tačka „alef” dobre energije, duhova predaka, dobrih i loših dana i godina. Kada su mitovi zajedno sa ognjištem otišli u knjige, središte građanskih kuća (onih bolјe stojećih) bio je klavir – tronogo čudovište koje je suvereno vladalo prostorom. Od klavira je neretko zazirala posluga, na tamnosjajnim politurama ogledala su se deca koja će samo neku godinu kasnije na belim i crnim dirkama lomiti prste učeći prve sonate koje će ih, bar je tako „graždansko” uverenje bilo, odmaći od naroda koji svira u frule, diple, harmonike i tambure, i igra po vašarima i panađurima, ali najveći greh tih dobroćudnih čudovišta koja su poslušno ćutala u salonu, kao oltari neke nove vere, bila je upravo njihova veličina. Oni nisu mogli (ni hteli) da idu u revolucije i partizane, kao ni njihovi vlasnici (par socijalista iz bogatijih staleža i nekolicinu bogataških sinova – nadrealista – izuzimamo), pa samim tim nisu mogli da osvoje ni svoju slobodu, a ni mesto u novim danima, umetničkim delima i u čitankama. Bili su bolno statični i otmeni u svom politiranom sjaju. U posleratnim vremenima, u retkim salonima, svedočili su sebe i sve ono što „oslobodioci” nisu bili. Nјihov „pad” je bio neminovan i dugotrajan. Trajao je sve do početka dvadeset i prvog veka, i još uvek traje. Ne zbog visine nego upravo suprotno, trebalo ih je svesti na meru niskomisleće množine, koja i danas jedva da se malo odvaja od rodne nam zemlјe. „Ovo padanje je večno”, reći će Bela Hamvaš, sa istom mišlјu u drugoj kulturi, u eseju o proroku Enohu. Zato i ova priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića – našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije – i padom klavira od koga jedan umetnik iz sveta seni pokušava da napravi modernu skulpturu, koja bi trebalo da simbolizuje sve ono što je klavir sa sobom doneo i svedočio u krhkoj građevini srpske građanske klase i umova koji su je sobom i svojim delom stvarali i svedočili.

Veselin Čajkanović je svakako jedan od njih, ako ne i najkarakterističniji. Više puta odlikovani ratnik, vrsni erudita, akademik, dekan Filozofskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge. Proučavao je srpske mitološke izvornike, predanja, mitove, priče, idući u svom delu u dva smera – u daleku prošlost i inspirativnu naučnu budućnost, otkrivalačku u naučnoj nameri, obojenu uvidima jednog posebnog „jasnovidca” velikog duha. „Zahvalnost” je dobio posle Drugog rata zbog toga što je bio dekan Filozofskog fakulteta za vreme nemačke okupacije. „Apel srpskom narodu” nije potpisao, ali su mu sudili oni koji su ga potpisali. Otpušten je s Beogradskog univerziteta kao kolaboracionista. Posle te odluke pao je u postelјu i nije ustao sve do smrti, 1946. godine.

Laura Barna ga je oživela u svetu duhova, u slojevitoj stvarnosti dubinskih misli i slika njegove duše u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac. Ženom eruditom, damom koja je naučno znanje i helensko nasleđe nosila kao otmenu halјinu – osećajući se u njoj istovremeno udobno i ekskluzivno, asketski i raskošno, otmeno i ponizno, uzvišeno pre svega u idealu helenske čistote i umetnosti i večnih simbola mudrosti. Samim tim je ova učena prečanka bila intrigantna surovoj, poslovično isklјučivoj beogradskoj čaršiji, koja nije štedela takve duhove i neobične žene koje su nadilazile vladajući stereotip. Kao dete je prevodila velike pesnike, gradila i dograđivala svoju erudiciju, stvarajući istovremeno svet svoga naučnog dela i snova o starim vremenima i njihovim vrednostima. „Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom”, zapisao je Milan Kašanin. Crnjanski joj posvećuje pesmu Relјef sa likom Dantea, dopisuje se sa Lazom Kostićem i Urošem Predićem, piše pesme gradeći posebnu lirsku notu i specifičan okvir slikovitosti pesme. U kulturnom nasleđu i antičkim idealima, gde je lјubav najuzvišenije osećanje, u slojevima umetnosti, inspiracije, svesnog i nesvesnog, bila je kao kod svoje kuće, u životu i Beogradskoj varoši bilo je drugačije, borila se s predrasudama i „grehom” zato što se udala za muslimana Hasana Rebca, koga je pratila i u životu i u smrti. Tragična smrt žene koja je spojila poetski senzibilitet i snagu intelekta samo je još jednom posvedočila njenu hrabrost, ali i emotivnu krhkost i pravu stranu njene pesničke prirode i osobenog senzibiliteta.

Veselina Čajkanovića je upoznala kada je donela na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija i izabrala upravo Čajkanovića za mentora. Nјihove sudbine se prepliću i dopričavaju – što u realnom životu, što u romanu Laure Barne – u lirskom i oporom životnom tonu sve do dana kada se 2012. godine ruši porodična kuća Čajkanovića. U toj noći, prepunoj sena sa senovitog Senjaka i vampirskih pričina, počinje ova priča. Laura Barna je situira u sudbinu slavnih vampira – nekadašnjih stanovnika Senjaka i Topšiderskog brda, u naplavinu prošlosti, patnje i slave. U ispovednom tonu Čajkanović pokušava da opiše početak ove „vampirske priče”: „U našem narodu religija se pogrešno vezivala za magiju i to je dodatno otežavalo moj ionako nejasan položaj naučnika. Ali, da ponovo ne unesem zabunu: duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše”. Ali gde su se to susreli duhovi Veselina Čajkanovića i Anice Savić Rebac, i zašto jedna pre svega romaneskna konstrukcija uspeva da rekonstruiše jednu posebnu emotivnu i povremeno erotičnu atmosferu? Možda je tajna u Čajkanovićevom objašnjenju „ženskih” i „muških” priča koje je još Vuk Karadžić tako podelio. Čajkanović to objašnjava ovako: „Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovek da je moglo zaista biti”. Mislim da je upravo u ovome jedan od klјučeva tajne pripadanja, u ženskoj imaginativnosti i eteričnosti, i muškoj sudbinskoj utemelјenosti u život i mit, istovremeno.

Eros i Tanatos života i pripovedanja se prepliću, pogotovu u uranskom obliku lјubavi, u krhkosti antičke lepote i inteligencije. Biti vampir ili biti večan. Da li nas naša stremlјenja i dela određuju u istoriografskom ili ezoteričnom smislu? („Postoji u našem narodu verovanje da lјudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri, a Anica se još za života pripremala za to. Koketirala je znanjem osiono i nadmeno, zalazila u druge svetove, izjednačavala i život, i smrt, i umetnost, a to je bilo ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibelјno ateriranje nad ponorom. Žena s glavom u torbi, što je odlika sanjara, šuškalo se i s vremenom stvrdnjavalo u žigosanje nemilosrdne gomile. I sve je u njoj očvrslo do osetlјivosti stakla, u njoj istovremeno i lomlјivoj i nesalomlјivoj, svoj u suprotnostima, paradoksu i apsurdima, neuhvatlјivoj i lakodostupnoj – i ničijoj i svačijoj.”)

Ovaj roman kompleskne strukture i neracionalno i mistično uspostavlјenih odnosa između likova je možda je pravi primer za to da se naše vreme ne završava s krajem naših zemalјskih dana. Mera je talenta i imaginacije koliko ćemo to dočarati, koliko ćemo prepoznati drugost i veličinu ličnosti koje nije moguće saobraziti aritmetičkoj vrednosti proteklog vremena. Ili, kako kaže Laura Barna, opisujući vampirska videla Veselina Čajkanovića: „Ali ima i nas bivših – utvara bez senki – svedoka sopstvenog pada i bitke čoveka sa strancem u sebi.” Nije li taj stranac ipak neko drugi u kome se skrila tajna strana naše ličnosti? Anica, Isidora, bridžašice…?

Pored pomenutih slavnih senjačkih duhova u romanu se pojavlјuju i igračice bridža – bridžašice. Žanka Stokić, Mara Rosandić (supruga velikog vajara Tome Rosandića), Zora Petrović (slikarka) i Isidora Sekulić, u specifičnim odnosima koje bridž kao igra definiše: sedenje na četiri strane sveta (kao veštice iz Čarobnjaka iz Oza), aduti i simboli boja, stvaraju jednu posebnu dijalošku i intrigantsku strukturu koja, inače, kompleksnom svetu zaumnog i topčidersko-senjačkih pričina daje jednu posebnu notu. Pogotovo u odnosu na enpiricu Anicu koja se napajala inspiracijom umetnika, crpeći iz njih sve ono što ju je u stvarnom životu učinilo himerom i što ju je u smrti učinilo tako stvarnom i prisutnom. Zato bridžašice biraju Čajkanovića kao dostojanstvenog viteza i ubicu vampira: „Štitio sam ga dok se to moglo. Ali su meštani Brda, naročito umetnici, baš od mene očekivali klјučni potez koji bi razvejao misteriju i strah, a uz to, smatrali su me direktnim krivcem za sva neuobičajena dešavanja poslednjih meseci, pripisujući mi moći koje svakako nisam imao. Od mene su to očekivale i utvarne kartašice; noćima su opsedale Puškinovu ulicu iščekujući da izazovem sile koje su mi bile pokorne, a koje su sve vreme nastojale da se odmetnu. Izmestivši se s raskršća, svake večeri približavale su se mojoj kući, sedale dve naspram dve, raspoređivale na vlažnu zemlјu špil od pedeset i dve karte za novu partiju bridža, zajedno sa uz četiri šolјice vrelog čaja.”

Karakterologija Čajkanovićeva je više u ovom romanu definisana je rezultatima njegovog istraživanja koje je Laura Barna dobro ukomponovala u mističnu atmosferu i naučnikovu sudbinu, u kompleksne odnose između likova u porodici Čajkanović. Od narodnih verovanja do ezoterijske simbolike i moći bilјaka u verovanju i mitu, sve je deo jedne odiseje kroz zaumno, koja se upravo sada u zaumnom očitava i proverava sama sebe.. Ovaj postupak je veoma važan jer na višem planu uspelosti teksta i strukture, pogotovo kroz Jungovu teoriju arhetipova, koja postaje klјuč istorijskih događaja kroz karakteristične i reprezentativne figure iz nasleđa. Na taj način se posredno definiše kolektivitet a duhovni razvoj nacije personalizuje osobu koja obeležava čitavu epohu. U duhovnom smislu to je Veselin Čajkanović, odnosno Anica Savić Rebac kao njegova Anima, a u svetu simobola to je, neizostavno, klavir, ako se ova ideja može proširiti i na stvari. Možda uz pomoć sinhroniciteta.

Ali klavir nije samo centralna figura i simbol kuće Čajkanovića. Književni artefakt i simbol oko koga se strukturira priča – vampirski zaplet i drama. I zagonetna i zatvorena Isidora Sekulić je deo tog bratstva, deo osećanja i trajanja muzike („Vezala se za klavir jer je, prevlačeći jagodicama kažiprsta po belim dirkama, milovala prste brata Dimitrija koji ju je pratio na violini, a po crnim – Emila Stremnickog, kog je sahranila pre nego što se za njega i udala: nasmejanog lica, u belom lanenom odelu i letnjem stivenson šeširu nonšalantno šetka trgovima Kristijanije, poskakuje kao jarac po šahovskoj tabli, svesno izbegavajući svetle kamene kvadrete…”). Klavir kao da je kapija kroz koju se prolazi u druge svetove, koja nas deli od prlјave banalnosti života i himeričnog sveta muzike iz utrobe tronogog politiranog „narodnog neprijatelјa”. Iako je Čajkanovićev klavir sublimat mnogih tragedija: „Ceo život je samo trka s vetrom, a trka s vetrom je jedino realno utrkivanje sa starim dobom. Vetrovi samolјubivo talože iskustva minulih vremena, kazala je i to moja mudrulјa Ruža, gledajući me sažalјivo iza odškrinutih vrata dok sam ležao u bolesničkoj postelјi sa sveskom i olovkom na kolenima. I u tom pogledu sam još tada naslutio dvostruko proročanstvo: jedno od njih je bila moja skora smrt, a drugo – pad kuće Čajkanovića. Za Ružu je i jedno i drugo bilo – pad klavira.”

Opis Čajkanovićeve sahrane upravo je sublimat sudbine, jer je tema romana uvek gotov i razrešen život. Tu vrstu razrešenja Laura ostavlјa u klјuču mitskog jedinstva predaka i potomaka, paganskog obreda kojim se upokojava sudbina, ali ne i život. Jer ovo je porodični roman, ali roman velike porodice koja se može poistovetiti sa narodnom sudbinom i nacionalnim sunovratima koji, nažalost, još uvek traju. „Tražila je da ostave otvoren kovčeg na raskršću, nasred Novog groblјa, prepuštajući ga grobarima. S tog mesta se sasvim jasno videla humka pored iskopane rake. Po Veselina treba da dođu njegovi, a neće doći sve dok smo mi ovde. Ajdemo, da im ne smetamo!, kazala je užurbano, uzela Mariju i Kolјu pod ruku i nestala u peskoviti vazduh. Ugodila je mojoj paganističkoj želјi da me ostave demonima Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca. Ali je niko nije poslušao.”

A oni su ipak došli, dodao bi pisac ovih redova. Laura Barna ih je videla i uvela u ovaj roman ne zbog demonologije i „Srpskog vrhovnog boga”, već zbog književnosti, intelektualnog duga koji imamo prema pređašnjima i odgovornosti prema onima koji dolaze iza nas. Pad klavira je uspon književnosti, mera drugačijeg svedočanstva sagledanog u pogrešnom i nedovolјno shvaćenom nasleđu u kome tražimo i, uz malo sreće i posvećenosti, pronalazimo jedine sebe.

 

U Beogradu, 14. 02. 2013
 Petar V. Arbutina

 

 

 

PRAVO NA USPOMENE

 

Beograd je na neobičan način

grad velikog zaborava,

ali i tihih sećanja.

Mirjana Popović Radović

 

„Stvaraoci izabrani za ovu knjigu bili su za mene ne samo drugo lice moga grada već i njegovi posebni stanovnici, koji su mi omogućili autobiografski pogled na sopstveno sazrevanje“, kaže autorka Mirjana Popović Radović na uvodnim stranicama knjige Beograd kao autobiografija, sugerišući duhovno opreznom čitaocu da je svaki grad, u svom postojanju ili nestajanju, (auto)biografija trajanja. No, ovo nije samo „bildungsroman“, kako bi se na prvi pogled dalo zaključiti, možda je pre u pitanju neka vrsta obrnute žanrovskе perspektivе, jer autorka u drugi plan stavlja svoje individualno sazrevanje – iako je kontekst vremenа jedan od dramskih i etičkih korelativa važnih za sagledavanje uspona i pada urbanog identiteta Beograda.  Neposredno iskustvo je neophodno za činjenični i vremenski okvir, ali su mnogo važniji intuitivno osećanje pripadnosti jednom prostoru i duhovna interakcija s nasleđem, sagledana u sentimentu uspomena Mirjane Popović Radović i rezignatnim tonovima neposrednog iskustva sadašnjosti.

Jer, ako teži istinskoj egzistenciji i obavezujućoj istini bivanja, čovek istovremeno postaje deo prostora i vremena – nasleđa prethodnika – određujući time glavne kote na sopstvenoj duhovnoj mapi. Samo tada postaje sabesednik predaka i učitelj potomaka. Ukoliko nije tako, on, bezlični građanin, ostaje zarobljen u vlastitoj urbanoj egzistenciji, svetu potreba i plotskih uslovljenosti, u svakodnevnom učestvovanju u gradskoj vrevi, ali i permanentnom neučestvovanju u vlastitom životu. To je veoma blisko autopoetičkom idealu čitaoca iz Hazarskog rečnika Milorada Pavića: „Čitalac je onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige“, te da time „nanovo stvori svet“. Onaj ko ume da „pročita“ grad neće ga nanovo stvoriti kao himeru, već kao vidljivi okvir niza događaja u sinhronicitetu fizičkog i duhovnog uzrastanja urbaniteta i njegovih kreativnih tumača.

Iz te perspektive vidljivi su svi oni graditelji identiteta, trudoljubivi stvaraoci istinskog lica jednog grada, koji nije samo skup građevina jednog vremena, niti samo kontinuitet prolaznosti i naplavina istorijskog pamćenja. Svi oni u ovoj knjizi, džojsovskoj odiseji ulicama Beograda, postoje simultano u istoj zajednici, psihografiji grada, umetničkom delu, dobrokomšijskom gradskom životu i etici suživota. Otuda nije nimalo slučajna sintagma Itala Kalvina iz citata na početku prvog poglavlja – „grad duša“ (Nevidljivi gradovi), u kojoj se semantički objedinjuje vidljivo i nevidljivo, gradovi kao žene, odnosno sentimenti skrivenih individualnosti ili njihov skup, slojevi nasleđa kao slojevi na palimpsestu, narativnost kao prolaznost i priča kao okamenjena stvarnost za onoga ko može da je nađe i onoga ko vidi dalje. Mirjana Popović Radović u priču o sebi u gradu i gradu u sebi integriše epizode mikroistorije jednog prostora, koje upotpunjuju autobiografsku sliku grada i onoga ko je s njim rastao, prepoznajući vlastitu sudbinu u njegovoj. Kao u citatu iz Markesove autobiografske knjige Living to Tell the Tale, ona svoj doživljaj grada strukturira kao „neprestano individualno otkriće pojedinca“. Zato je ovo knjiga duboke posvećenosti, ali i svedočanstvo i komparativna studija o „ukupnom životu“ drevnog grada koji je, kao neka panonska Atlantida, nestao pod talasima novog vremena, te o novom gradu, bahatom i banalnom ne samo u psihološkom ispoljavanju „gradskog duha“ svojih stanovnika već i u podrugljivom, setnom vitgenštajnovskom tonu autorke, koja direktno imenuje duhovna središta i okvire autentične egzistencije beogradskog čoveka, nalazeći veoma originalne i nesvakidašnje perspektive da se naruga dominaciji ideje progresa i ulozi „novog“ čoveka u samoživom i majmunski podražavajućem (pre)oblikovanju prostora.

U želji da što bolje ilustruje pomenute procese ili da dublje dočara svoje zapitanosti i rezignacije, Mirjana Popović Radović u prvoj, spoljašnjoj sferi, svoj tekst ilustruje mnoštvom citata iz svetske književnosti i nauke, pre svega iz multidisciplinarnog promišljanja urbanih celina Rolana Barta, Nan Elin, nezaobilaznog Luisa Mamforda, već pominjanog Itala Kalvina, zaboravljenog Jana Hojzinge… U drugoj, unutrašnjoj sferi citata prepoznajemo gradivne likove knjige od Mike Alasa, preko Jelisavete Načić, Bore Stankovića, Momčila Nastasijevića, Isidore Sekulić, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera… sve do Rastka Petrovića. Svi su oni personifikacije i lica grada i njegove veličine.

I da ostanemo u sferi citata, kojoj se skromno pridružuje autor ovih redova, tek zarad sinhronizacije emotivnog aspekta čitanja i tumačenja: autor koji se pominje samo jednom, veoma indikativno u kontekstu kulturnih promena i otvaranja društvenog diskursa ka evropskim i svetskim vrednostima revolucionarne 1968, jeste Anri Lefevr, koji je te godine održao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Ne znam o čemu je bilo predavanje, barem to u ovoj knjizi ne piše, ali uprkos tome, moja čitalačka imaginacija, potpomognuta moćima proširenog hronotopa, može da iznese smelu tvrdnju da je Lefevr govorio upravo o temi koja ga je opsedala tih godina, odnosno da je često citirao svoj esej „Pravo na grad“ („The Right to the City“, 1967), u kojem veoma razložno i iskustveno utemeljeno govori o egzistencijalnoj krizi i odumiranju gradskog života. U svojoj kasnijoj knjizi o urbanoj revoluciji (La Révolution Urbaine, 1970) on tvrdi da grad kakav smo poznavali brzo nestaje i nije ga moguće ponovo uspostaviti, osim u pamćenju umetnika ili u utopiji kao „ekspresivnoj želji“. Možda je upravo takva želja stvorila ovu autobiografsku hrestomatiju, na liniji s Lefevrovom mišlju da „heterotopije“ značajno menjaju ustaljene odnose. Jedno je sigurno, Mirjana Popović Radović ga nije nimalo slučajno navela kao značajnog gosta Beograda. Kao što takođe nije nimalo slučajno i svakako ne iz obične umetničke ambicije, čitav tekst dopunila (ovo je pravi termin, jer ne možemo njene umetničke vizije Beograda da shvatimo kao ilustracije!) crtežima koji otvaraju vizuelnu perspektivu doživljaja, „dajući mu trajnost pojave“ – kako to i sama kaže.

Nasledstvo i delo velikih Beograđana Mirjana Popović Radović iščitava u sudbinama svojih sugrađana, u fatumskim putevima, odlascima i dolascima, nezaboravljenim emocijama detinjstva i melanholijom zrelog doba. Zato ovom knjigom defiluju nepravedno zaboravljeni i pogrešno upamćeni umetnici, pisci, naučnici… koje autorka pozicionira činjenicama, ali i izvan zvanične istorije. Delom zbog toga što su mnogi od „junaka“ učesnici njenog neposrednog iskustva i uspomena, a delom i zato što „velika“ istorija ne beleži emocije koje su neophodne da bismo najdirektnije shvatili sveukupnost doživljaja grada, granice epoha i stilova, uticaje i perspektive iz kojih se vidi mnogo dalje od povesne konačnosti događaja i zbog kojih postajemo svesni pozicije prvobitne emocije – sudbinske spoznaje ličnog i karakterološko-kulturološkog određenja i nasleđa i „imaginarne egzistencije“ – koja s ovom knjigom postaje veoma vidljiva i eksplicitna slika.

U čitavoj knjizi prisutno je pitanje koje autorka postavlja i sebi i drugima: Da li naša želja da oblikujemo i sačuvamo grad mora biti direktno vezana sa željom da pripadamo određenom tipu ljudi? Mislim da je odgovor na ovo pitanje više nego očigledan svakom čitaocu. „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe…“, kaže Robert Park. Isto važi i za rušenje, kao i za pamćenje. Mirjana Popović Radović je ovom knjigom uspela da rekonstruiše nepravedno zaboravljenog i malograđanštinom potcenjenog beogradskog čoveka.

(Beograd kao autobiografija – Mirjana Popović Radović, Sl.Glasnik, Beograd 2018 – pogovor)

O KNJIGAMA I KROMPIRIMA

Prema Oksfordskom rečniku, reč 2016. godine bila je postistina. Mislim da je to reč doba, a ne samo određene godine, zato što objektivne činjenice sve manje utiču na pravilnije i preciznije tumačenje pojava u društvenoj stvarnosti. Sve se podrazumeva, a imena sve manje govore o prirodi pojava koje određuju. Mistici kažu da su čarobnjaci mogli da vladaju svojim dobrim i zlim duhovima samo ako su im znali imena. To je izvor svake umetnosti ‒ ime i dubinsko poznavanje pojma, odgovornost, profesionalna i iskustvena, prema onome šta predstavljaš i čemu ideš u susret. Ali život je odavno prestao da bude magija i pretvorio se u življenje. Zbog toga se stiče utisak da je danas prefiks post planina iza koje su se sklonile sve loše savesti i većina poluinteligenata koji žele da budu tumači dobrog ukusa i savest svog vremena. Prošlost ne obavezuje, sadašnjost je sinonim za brzo snalaženje i trule kompromise, a budućnost će doći sama od sebe, ne zbog toga što smo je zaslužili, već zato što vreme ipak protiče, a Zemlja se okreće.

Gorepomenuti iza planine izmaštanih himera o sopstvenoj važnosti odavno telale da živimo i u postknjiževnom svetu. Šta bi to trebalo da znači? Uglavnom smanjenje svake obaveze da se podari smisao rečima, pogotovu onim napisanim. Ukratko, svi su pisci i sve je književnost, mi ostali (čitaj: budale) treba tome svemu da se divimo, jer to je smisao egzistencije mediokriteta ‒ vredno je ono što (ne) razumemo i ono što ne shvatamo dok čitamo. Ali ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju. Možda u toj sferi privida komunikacije među ljudima i jeste smisao današnjeg uspeha u izdavačkom poslu, koji se odavno razlio u sopstveno bezobalje; od kulturološke misije i dubinske posvećenosti jeziku, rečima i knjizi, do štancovanja knjiga za široku upotrebu i kratko pamćenje.

Ovi poslednji nose društveni šnjur zaklonjeni iza floskule „Izdavaštvo je posao, biznis“. I to je tačno. Tim poslom sa bavim skoro četvrt veka i još uvek verujem da svaki posao ima svoj etički kodeks i veoma stroga pravila, koja garantuju profesionalnu odgovornost i tržišnu uspešnost. Teško da ćete se zaposliti u nekoj čeličani, na primer, zato što ste ubeđeni da čelik treba da bude tvrd i da je to suština vašeg znanja. Knjige jesu od papira koji trpi sve, ali sve nije programska orijentacija, već sinonim za povlađivanje prostoti i niskosti (ne)ukusa. To ljudi ne vide ili ne žele da vide, kao što neki ljudi koje zovemo daltonisti ne vide boje. Oni ne razlikuju crvenu i zelenu boju od sive i zato ih ne postavljaju na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati
katastrofu. Ta anomalija često je povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti s ljudima koji vide normalno.
Psiholozi zbog toga smatraju da takvim osobama ne treba poveravati poslove u kojima bezbednost ljudi i okoline zavisi od tog osećaja. Diogen Kinik kaže da je crveno boja vrline. Znači, treba videti i želeti da razumeš. Neka mi ne zamere daltonisti, nisam hteo da ih ponizim ovim metaforama. Ali kako drugačije opisati one koji u svom vidokrugu nemaju knjigu kao centralni deo jedne kulture? Ili one koji pečatanje bezvrednih knjiga vide kao šansu za dobru zaradu? Kakve je boje roba kada je samo roba? Da pojednostavimo: oni koji nisu slepi za boje, ili, u prenesenom značenju, za smisao, shvatiće da je Sajam knjiga, a i samo tržište knjiga u Srbiji, samo jedan vašar jeftine taštine i pelivanskih ambicija onih koji misle da je uspešnost kulture merljiva populističkom grajom. Oni drugi, dominantniji, „daltonisti“, govoriće o uspešnosti i masovnosti, o kulturi koja se ne vidi u jeziku medija, u svakodnevnim razgovorima, u dijalogu od gradskog prevoza do univerzitetskih katedri. Na putu u „srećnu budućnost“ ispoliranih političara i agresivnih biznismena negde smo zaboravili pouke knjiga i vrednosti jezika. Nisu tome krivi oni koji su od pismenosti imali samo izvežbani potpis, već oni koji je trebalo da tu vatru jezika i znanja čuvaju i predaju dalje. To je slika i posledica izdavačkog biznisa u Srbiji ‒ sužena autarhija, nedostatak ugleda znanja i ukidanje duhovne svojine pojedinca i naroda, epigonstvo, jezička i logička korupcija. Kuda krenuti, kako vaspitati one koji treba da vaspitavaju druge? Nismo dovoljno hrabri za izbore, nismo dovoljno dorasli prilikama, to je jedini odgovor koji znam.

Nemam ništa protiv, da se razumemo, da starlete i blogerke pišu knjige, to će sačuvati kakvu-takvu pismenost, i nije problem ove ili bilo koje kulture to što takve knjige postoje. Davno je rekao S. J. Lenc: „Nedostatak dara nadoknađuje se nedostatkom karaktera“, a ako postoji neko ko će taj nedostatak pretvoriti u vrlinu i tržišnu vrednost, stvar je rešena. Problem je što ima sve manje onih drugih, važnijih, stilski boljih i umetnički uzvišenijih knjiga, koje će trajati malo duže od puta školarca s potpisanom knjigom neke starlete u rukama sa Sajma knjiga u njegov mračni provincijski sokak. Šta će mu odrediti budućnost? Želja da bude učesnik rijalitija, zaštićeni svedok, starleta?… Umesto da dodirne budućnost vlastite imaginacije i ličnu kreativnost, on je samo nemi svedok stvarnosti koja ga ponižava jeftinom estetikom, svodeći njegovu pismenost sa pijedestala uzvišenog tumača na banalnost pasivnog svedoka. Samo krompiri rastu sami od sebe. Intelektualac se formira u odnosu na okolnosti, izazove, lične nespokoje i sumnje, društvene imperative i nasleđene vrednosti i uzore. Samo se knjige i violine grade, sve se ostalo pravi i proizvodi. To je nauk izdavačkog posla, ako više ima ikoga da ga takvog nauči i primeni, ne kao znanje, već kao obavezu. Možda će nas jednoga dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar, kako je to davno rekao Momo Kapor. Ili strpljiv da se pročita i nešto drugo, dodao bi potpisnik ovih redova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bismo shvatili da postoje i drugačiji ljudi i drugačije potrebe, dovoljno je za vaspitanog čoveka, a ni onima drugima neće biti suvišno da znaju. Zato je biti izdavač koji ne razume svoj posao izvan proizvodnje i prodaje pogubnije nego biti loš vozač autobusa ili hirurg. Manje loših posledica mogu da naprave ova poslednja dvojica ako loše rade svoj posao. Neko možda može i da umre, ali teško da će moći da inficiraju ili oštete hiljade korisnika svojih usluga. Izdavač može, i te kako i trajno.

„Knjiga je“, kaže Džon Kuper Pouis u eseju „Kritika knjige“, „naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao ’jednog čoveka’, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.“

Ne znam samo da li će biti nekoga da to vidi, ili ćemo, kao Sterijini rodoljupci, pevati na groblju na kojem smo i grobari i pokojnici.

 

(Blic, 19 mart, 2019)

ONAKVI KAKVE NAS JE ISTINA ZAPAMTILA

Možemo se složiti ili ne složiti s Darvinom, verovati u Boga, svetsku pravdu, komunizam, globalizaciju, demokratiju, gradove na vodi ili vodu u gradovima,  ali na ulasku u te areale slepe vere ili prosvećene sumnje, ili na izlasku iz njih, uvek će stajati pitanja na koja moramo da odgovorimo u kontekstu ličnog poštenja i (takođe ličnog) odnosa prema istini. „Istine“ u koje pokušavamo da ubedimo sebe, neretko i druge, samo su restlovi zabluda, ostaci ideoloških stranputica i rukavaca, a suočavanje s njima od nas stvara istinozborce ili zločince – ne postoji treća varijanta. Iako je književnost fikcija, ali i „gorka stvarnost napisanog i pročitanog“, Miroslav Turudić se odlučio za prvu varijantu, gradeći lični odnos prema kolektivnom iskustvu; na sećanjima i bolu stvarnosti, na repu jedne ideologije i početku nove zablude na pragu novog veka, pre svega na hronično prisutnom snu primitivnog i naivnog ljudskog konformizma o „hiljadugodišnjem carstvu sreće“. Diskurs je, dakle, opšti i lični, društveni i porodični, zajednički u delovima susreta ličnog i kolektivnog: lične sudbine i dominantne ideologije, odnosno karaktera njenih „posvećenika“, koji su skloni da vlastite frustracije proglase društvenim normama. Ali, bez obzira na obavezujući, bolno inspirativni književni i istorijski diskurs, prepunjen emocijama, Turudić izbegava zamke „graždanskog“ sentimenta i očekivane palanačke patetike i sete: uzdaha sa „kibicfenstera“, praznih razgovora uz belu kafu i sitne kolače, sulc i „milihbrot“. Zato već u prvoj knjizi ove trilogije (Opelo za divlju kajsiju) iz veoma originalnog ugla definiše svoj odnos prema uspomenama požutelih spomenara.

 

A toliko sam morao popiti da bih, manje-više, isprao naftalin kojim je bila nafilovana konverzacija o starim dobrim vremenima, sačinjena od beznačajnih detalja i nevažnih uspomena. Svi ti ljudi pripadaju našem svetu, ali, nažalost, sve je manje onih koji su spremni i sposobni za suptilno plodotvorno delanje. Sve je više degenerika na čiji doprinos održanju starog poretka više ne može da se računa.[1]

 

Pisac istovremeno jetko i tačno definiše prostor dešavanja, aktuelno vreme bez nade i dug istorijski proces sunovrata urbanih i građanskih vrednosti u vlastite suprotnosti i karikaturalne imitacije. Međutim, pre bilo kakve ozbiljnije priče o svake hvale vrednoj književnoj građevini, Zemunskoj trilogiji, trebalo bi posebno definisati prostor dešavanja, jer je on – bez obzira na to koliko bio sekundaran u velikoj većini knjiga tematski posvećenih „tragičnom osećanju života“ – za ovo troknjižje veoma važan kao preduslov (ili predznak) karakteroloških i kulturoloških znakova koji su „semantička čvorišta“. Pre svega zbog (re)definisanja ključnog pojma, koji su pisci skromnog talenta i kritičari poslovične profesionalne površnosti stvorili kao univerzalnu poštapalicu u obavezujućoj sintagmi – „urbana proza“. Mučeći se da uguraju prostor u pomenutu sintagmu kao obavezujući element i najdirektniju asocijaciju na okruženje, iz nje su automatski istiskivali vreme – kontinuitet trajanja, građenja i izgrađivanja osećanja i odnosa prema gradu. To samo dokazuje i pokazuje poreklo „tvoraca“ i korisnika ove nespretne sintagme, koji, ne želeći da u sebi pomire i sagledaju bar tri generacije kakvog-takvog kontinuiteta (setite se odnosa prema istini s početka teksta!), odnos prema gradu definišu kao otuđenje života u urbanoj zajednici. Možda je to i prirodno, oportunistički svakako jeste, jer funkcije prostora često određuju oblik života. Dovoljno je videti sebe u prostoru, ali je takođe značajno biti odgovoran prema sebi u sudbini, ličnoj i istorijskoj. Na suptilan način, kroz paraintelektualne tlapnje, tragika poraza grada se depersonalizuje, a kao glavni i osnovni krivac za njihova „urbana otuđenja“ pojavljuje se upravo grad, i kao oblik, i kao stanje. Podsvesna mržnja montanjara i „oslobodilaca“ nalazi svoj pravi egzistencijalni oblik u projekcijama predačkog na sve što ih nije prihvatilo u njihovom dominantnom „kulturnom“ kodu i što ih je svojim pravilima i drevnošću obavezivalo i preziralo folklorni primitivizam, nadmeno prostaštvo i sve drugo čega su se evropski gradovi oslobodili u prošlim vekovima. Miroslav Turudić sa svojim knjigama pripada drugom, konstruktivnijem aspektu doživljaja: odgovornosti koja stvara odnos prema gradu, koji postoji u prostoru, ali se potvrđuje u sudbini, kao što se sudbina gradi u individualnom odnosu prema istoriji. Pogotovu kada uzmemo u obzir prostornu postavku dva grada koja istovremeno spaja i razdvaja reka – Zemun i Beograd. Postupak spajanja i razdvajanja Turudić u ličnosti i sudbini svog junaka Vojina Erdevičkog maestralno gradi do nivoa univerzalnog znaka. Jurij Lotman kaže da su gradovi na obali mora ljudska pobeda nad stihijom, ali ovu činjenicu određuje tačka gledišta. Naime, Beograd je, iz perspektive Zemuna, na obali nekog drugog sveta, mračnog, maloazijskog, a Zemun, iz beogradske perspektive, na pragu Evrope. Ni jedan ni drugi nisu u punoći pripadanja stigli do onih toponima koji su ih u vremenu i prostoru, političkoj i društvenoj istoriji, određivali i svojatali. Ta vrsta odnosa prema centralnom prostoru značajno oblikuje pojmove o našem identitetu i u potpunosti gradi književni lik Vojina Erdevičkog i njegov karakter čitanja, objašnjavanja i tumačenja „oznakovljenosti“ prostora i topoloških znakova[2] izvan upotrebne vrednosti i istorijske konačnosti. Pogotovu onda kada se iz pozicije drugih progovara o vlastitom identitetu ili sukobu dva karakterološka koncepta, što je uvek bio inicijalni početak građenja jedne nove društvene formacije, nastale na promeni društvene paradigme i hijerarhije vrednosti. Kao što Vojina Erdevičkog na kraju dvadesetog veka potiskuju „kuferaši“, potomci i nastavljači stihije proleterskih brigada iz pohoda „oslobađanja Srbije“ pet decenija ranije, uklapajući se veoma uspešno u nasleđe „proleterskog internacionalizma“ i „tekovina revolucije“, u institucije društvenog, pre svega represivnog i policijskog sistema „nove“ države.

 

Devastiranje evropskog karaktera grada Zemuna sprovođeno je vešto i sistematski iz centara moći smeštenih u Beogradu. Paralelno sa već rečenim podizanjem betonske barikade na ulazu u grad, koja je sakrila Dunav i pitoreskni stari deo varoši od nesputanog pogleda, porušene su i stotine zgrada na Francenstalu (Zemunci izgovaraju Franstal). Sve su to bile divne švapske kuće sa hrastovim kapijama, ogromnim ajnfortima, kibicfensterima, pločicama u kupatilima, parketima u prostranim sobama, gipsanim plafonima, kaljevim pećima ukrašenim čipkastim fajansom. Tu su, kadgod, živeli zemunski Nemci, pretežno zanatlije i povrtari, ali i prvi industrijski radnici. Većina je, ni kriva ni dužna, morala da pobegne pred partizanskom osvetom, a u njihove ispražnjene domove, sa uzorno uređenim baštama, useljeni su kolonisti, demobilisani prvoborci, te aktivni kapetani i majori takozvane narodnooslobodilačke vojske, iz Bosne, Like, Dalmacije… Ono što je planski i smišljeno građeno u prošlom i početkom ovog veka, pažljivo i sa ljubavlju čuvano tolike godine – ubrzo je rastureno i ruinirano, pločice obijene, kupatila pretvorena u torove i kokošinjce, parketi položeni prve zime.[3]

 

Posle „građevinskih radova“, krenuli su duhovni radovi. Odnosno, operacija odstranjivanja svake slobodne misli i duha koji je imao samo jedan greh – pripadanje zajednici sa izgrađenim društvenim i (malo)varoškim kodeksom i pravilima ponašanja i etikom svakodnevnog života, to jest, sveukupnost odnosa prema okolini i bližnjima. Nosioci takvih „procesa“ i njihov „narod“ evoluirali su u „novu klasu“ pod budnim policijskim okom i s vekovnim podaničkim naukom – željom i potrebom za služenjem, bez obzira na to kako se dominacija prostote u kom periodu nazivala, i institucionalno sprovodila.

 

Vesna je, uostalom, bila etalon sofisticiranog primitivizma. Otac i majka pukovnici, prvoborci iz Bosne, baštinici svih oficirskih privilegija, krunisanih petosobnim stanom u Gospodskoj ulici, povukli su se posle penzionisanja u vikendicu kraj Sremskih Karlovaca, i oslobodili Baderovima sto pedeset kvadrata u najcenjenijem delu Zemuna. Vesna je, dok je bila omladinski, a potom sindikalni aktivist, odvukla Stevu iz kruga mojih malobrojnih prijatelja, a onda je, kad se naprasno podala srpstvu i pravoslavlju, počela grubo da ga gura u buržujsko detinjstvo. Sa malo uspeha. Njega smo još i primili, kao pokajnika, ali nju, zacelo, nećemo nikad.[4]

 

 

I tada a i sada, nakon poslednjeg zahvata opisanog u prethodnom odlomku, koji još uvek traje, građani su ispunjavali nekakav samo svoj Limbo, koji se ugnezdio između prinude i prisile, komunističke policije sakrivene u nove uniforme i ideoloških i revolucionarnih glavoseka u novim šarenim demokratskim pelengaćama, sa stegom „evropskih vrednosti“ na početku kolone u kojoj gordo hodaju oni koji o Evropi znaju manje od nesrećnika sa slike Seoba Srba Paje Jovanovića. Ta geneza nove klase i maskarada bila je Turudiću inspirativna kao okvir životne drame Vojina Erdevičkog, ali i kao proces koji nije samo deo književne inspiracije ili neposrednog iskustva autora ili njegovog junaka već i ključno etičko i egzistencijalno pitanje. Odgovori su uvek, sada pogotovu, podrazumevali izgrađen odnos prema istini i parametrima ljudskog dostojanstva. Turudić, odnosno Erdevički, odlično zna da tamo gde je nada – rađa se čovek, a gde je tragika postojanja – nastaje misao o gradu, u obavezujućim uspomenama i ličnom iskustvu istine i svedočenja, koju možemo nazvati sveukupnom egzistencijom ili jedinstvom života. Upravo kao što Mišel Fuko veruje da je najtačnija figura heterotopije[5] brod (možda lađa koja je godinama plovila od Zemuna do Beograda i natrag, simbol prelaska i transformacije), ploveći deo prostora, ali istovremeno smatra i da taj pokret stvara autentičnu imaginativnu vrednost i identitet grada, pogotovu kada se jedno razdoblje završilo i kada grad pokušava da pronađe druge oblike i saznanja u širokom luku mogućnosti postojanja. Tako i Vojin Erdevički, kao ukleti brod, putuje između Zemuna i Slovenije, novih nada i starih uspomena, dok ga uhode „drugovi“ iz Udbe, koja nije nikada stara i nikada uspavana, već samo menja imena, čuvajući ljubomorno namenu i odnos prema „neprijateljima“. Međutim, u evoluciji Erdevičkog u „heterotopa“, apatrida, „ukletog Holanđanina“, dolazimo do jednog šireg pogleda, koji osim mikrosveta Zemuna, obuhvata i bivše jugoslovenske republike, istinska prijateljstva, ljubavi, razočaranja… Specifična situacija Vojinova stvara odnos između sociofugalnih i sociopetalnih mesta.[6] To su mesta koja podstiču beg i mesta koja privlače ljude sopstvenim socijalnim identitetom. To je kod Erdevičkog pozicija koju možemo pratiti kroz sva tri romana – individualna pobuna čoveka-samca koji ne nalazi dovoljno udobno mesto sve dok ga sećanja vraćaju iskonu i razlogu njegovog izgnanstva.

 

Ka­kav ste čo­vek, ko ste, šta ste, u stva­ri, sa­zna­je­te pod is­tra­gom. Is­tra­ga je lak­mus u či­jem se ras­tvo­ru pre­po­zna­ju va­še pra­ve oso­bi­ne, ne­pre­po­zna­tlji­ve u gu­stom mu­lju veš­tač­kih gra­đan­skih od­no­sa. Ono što će i naj­veš­ti­ji isled­nik o va­ma sa­zna­ti uvek će bi­ti ne­u­po­re­di­vo ma­nje od ono­ga što će­te sa­zna­ti o se­bi sa­mo­me, ako bu­de­te ima­li hra­bro­sti da tom sa­zna­nju ča­sno u oči po­gle­da­te.[7]

 

Upravo takva „pekićevska“ spoznaja dovodi ga do uvida u to da Slovenija nije Ovidijevo Tome, ali ni Zemun (skupa s Karagaćom i njegovom zavičajnom kriminalnom klikom naseljenom u institucije) nije Rim – iako su progoni intelektualaca i njihov odnos prema vlasti istorijska konstanta i zajednički imenitelj za sva vremena i društva. Razlike postoje upravo tamo gde sve izgleda monolitno i upravo takve razlike kod jednih jačaju dogmatsku svest i ideološko slepilo, dok su kod drugih, a Vojin Erdevički spada u tu drugu grupu malobrojnih, preduslov intelektualnog stava, sumnje, razloga za razmišljanje, pre svega. Kao u opasci generala Boštjaničića, tasta Erdevičkog:

 

Moraš da znaš da se partizan u slovenačkoj Osvobodilnoj fronti kvalitativno razlikovao od boraca sa titovkom na temenu u Lici, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji. Ako ne računamo nekoliko Brozovih lakeja, mi u Sloveniji nismo bili zaslepljeni nikakvom ideologijom. Ili, ako smo bili komunisti, nismo svoja uverenja nametali drugima, niti ih nadređivali osnovnom cilju – borbi za oslobođenje. Bitku za ideje ostavljali smo za vremena kad oteramo okupatore.[8]  

 

Zato Turudićevi romani gaje često „gnomski“ stil, koji se može smatrati nekom vrstom tajne ali vidljive onomastike: „pisma u korenima reči“, u imenovanju karakteristika ličnosti kao njihovih mentalnih ili karakteroloških određenja. Dramaturška linija individualne sudbine i kolektivne prisile u određenoj meri predstavlјa odgonetku-komentar. Potom dolaze spolјni uvidi i komentari, misaoni, iskustveni i društveni sistemi znakova i procesa koji karakterišu određene periode i kompletiraju sliku. Poput, na primer, varijacije na akronim UDBA, koji uz suptilnu ironiju ističe ozbiljnost činjenice da se, kao u francuskoj poslovici: „sve menja, ali policija ostaje ista“. Ili kao uvođenje Edvarda Kocbeka, čuvenog slovenačkog pisca i pesnika, u priču o boravku Vojina Erdevičkog u Ljubljani.[9] Kocbek, kao bivši partizan, u svom delu i stavu bio je sve ono što je suprotno „revolucionarnim tradicijama“, iako je formalno pripadao njima i njihovim nastavljačima.

Vojin Erdevički u poslednjem delu trilogije pokušava da iskustvo i biografiju svoga životnog hodočašća objasni jednom mitskom eksplikacijom, koju odlično inkorporira u razgovor s ocem, stvarajući u odnosu prema prethodnicima i spoznajama prošlosti polaznu tačku za dubinsko odgonetanje svoga stava i sudbine. Kao što u tekstu Nemesta[10] Mark Ože tvrdi da se posebnost mesta određuje identitetom, istorijom i odnosom prema njoj. U teritorijalnom ponašanju čoveka moguće je, dakle, razlikovati posebna mesta i situacije koji pobuđuju njegovu maštu i njegova (o)sećanja. Grad je, prema Ožeu, posledica radikalizacije u teritorijalnom ponašanju, ali teritorija ne mora biti stvarna, u prostoru. Književno delo je takođe teritorija, u imaginativnom postoji svest, a u mitskom ključni preduslovi socijalnog i društvenog ponašanja.

 

Zemun je Isakov pandan, a Avra’am je puka multiplikacija čestitog stanovništva koje bi trebalo da voli svoj grad, podiže ga, neguje, razvija, izgrdi ga kad je zločest, ali nikad ne bi pomislilo da ga nagrdi, kamoli uništi. Ova urbana utopija, dakako, suprotstavljena je stvarnosti, jednako kao i biblijska idila koja smerne i pravedne iskušava, ali ne nagrađuje njihovu poslušnost i veru. Da bih sve upodobio sa pravim poretkom stvari, kako na zemlji, tako i na nebesima, mit sam priveo istini: otac mora ubiti sina! Rukom Avra’amovom, zapravo rukama Zemunaca, ubijen je Zemun, jednako kao što su neodgovornošću varošana uništene i ostale pristojne varoši vojvođanske. U prvom slučaju glavni optuženi, to jest, neposredni nalogodavac, jeste Jahve, u drugom – starosedeoci nesposobni i nespremni da se odupru buljucima najnovijih Huna i Avara koje je uragan primitivizma, gole sile i urođenog rušilaštva, naneo u edensku pitominu panonske ravnice. Sila je jednaka, demon je isti, kao i uvek![11]

 

Ali, istovremeno, mit je i skrovište za bitange, kao što je patriotizam utočište za nitkove. Jova Krpigaća je izmislio sebe jer mu je dozvoljeno da bude apostol izmišljene istorije. U tom smislu nisam bio siguran da je Miroslav Turudić želeo da posle Opela za divlju kajsiju ide dalje, jer šta bi se izvan toga moglo još reći, ali je onda verovatno shvatio da se mora stalno govoriti, jer se istina mora stalno svedočiti ako ne želimo da se pretvorimo u „krpigaće“, budući da ne možemo da verujemo u vrednosti za koje oni misle da su ih osvojili. Nekoga rečeno obavezuje, a napisano mu ne dozvoljava da se zaustavi na konstatacijama prema kojima velika većina gaji odnos „dobrovoljnog slepila“, čekajući da istorija odradi svoje, zaboravljajući da svi istorijski periodi nastaju na predlošku i obrascima prethodnih vremena i na naivnoj veri da će „sve jednog dana proći“. Otuda se na ovom prostoru istorija uči bez istorijske svesti, a tako se i stvara u aktuelnom trenutku, s demonima uteklim iz kolektivnog nesvesnog pravo u prve redove društva ili u skupštinske klupe. Miroslav Turudić nije ksenofob, jer za to nema razloga, predugo živi u gradu i ne odriče se svojih civilizacijskih navika, kao što književno delo nije prostor obračuna već svedočenja, svesti da smo drugačiji i da svet neće biti bolje mesto ako ga podredimo sebi i uniformišemo prema liku kojem se divimo u ogledalu.

 

Kuferaši su, ma koliko agresivni, vazda morali da se prilagođavaju pravilima, načinu života, filozofiji i domicilnoj tradiciji. Otpor zatečene sredine bio je veći i efikasniji što je ona bila manje civilizovana. U tom obostrano bolnom sukobu, bubotke su neminovno primali i jedni i drugi, ali se vremenom uspostavljala prećutna koegzistencija, bez obzira na teško premostivu liniju razgraničenja koja nepogrešivo stavlja ljude na mesta što im pripadaju, čak i kad se prirodan red hoće poremetiti silom ili novcem. Iskustvo mi veli da su u ovakvim procesima oni manje dobijali, no što smo mi gubili.[12]

 

I hotel „Central“ je gnomski motiv, ali i Ožeovo „nemesto“, na kojem Erdevički ispija svoja pića kao kod kuće, jer tu i jeste kod kuće, održavajući vlastiti intenzitet nepripadanja mestu koje ga vezuje za jednog drugog vlasnika, s kojim se susreće na početku jedne druge životne priče, koju, bar u prostornom aspektu, može smatrati i svojom. To je Nikola Nidermajer, potomak vlasnika hotela „Central“, koga Erdevički sreće u Budimpešti. Zemunac po osećanju i setnim uspomenama – saznajemo to iz razgovora – štampa 1968. godine knjigu-dnevnik svoga oca, predratnog komuniste i posleratnog komunističkog sužnja – i nailazi na potpunu ravnodušnost čitalačke publike. Turudić ovom epizodom svog junaka jasno želi da naznači da su tragedije individualne, kao i zločini. Pripadnost nekom narodu ne determiniše pojedinca izvan matične knjige rođenih ili poreske matrikule, sve treba zaslužiti i osvojiti. Neko vrlinu i pristojnost, kao izumiruća „graždanska“ klasa, a neko prostor, kao što to misle potomci proleterskih brigada, koji dolaze u „maticu“ da se svojim sunarodnicima svete za svoje zablude i navodno nacionalno otpadništvo, odnosno za sve što su sami radili dok je to bilo naplativo i oportuno. Samo su žrtve samotni svedoci u svom postojanju i pamćenju, dželati i pred sudom nerado priznaju krivicu, jer nemaju svest o njoj. Zato civilizaciju u bilo kom segmentu postojanja, građanske navike ili dođoške virulentnosti, ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti egzistencije ili u njenim sunovratima; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Tako je i s nespojivim svetovima društvenih klasa, autentično postoje samo jedni uz druge, u ravnoteži dominantne elite. Čim se ta ravnoteža promeni, nastaje revolucija – bunt prostaka i smrt hrabrih. Ali ovde se hrabrost ne očitava u herojskim podvizima na bojnom polju, već u autentičnoj egzistenciji koja ne trpi kompromise. Kao kod Vojina Erdevičkog, u njegovom dendijevskom stavu zalivenom alkoholom, ili kod Gustava Nidermajera, čije sudbina i perspektiva, nasuprot stereotipima o Drugom svetskom ratu, najbolje opisuju „logorski dvadeseti vek“, spoljašnja i unutrašnja zatočeništva, kao što i sam pisac, objedinjujući tri sudbine iz tri naroda, kaže u krovnom romanu trilogije, Zemun, jedna uspomena:

 

Vojinov glas iščeze u zaglušujućem tresku teških hrastovih vrata, koja su se, činilo se, pre zatvorila no što su se otvorila. Prekinuti u svojoj sladostrasnoj opijačkoj raboti, lumpen-gosti se utišaše, iznenađeno pogledaše ka vratima, a potom prekorno ka Vojinu. On se ušeprtlja, ostavi nedopijenu čašu i strelovito šmugnu na ulicu. Tek pred hotelom uspeo je da složi kamenčiće razbijenog kafanskog razgovora:

           – Zaboga! – zajauka glasno. – Da li je to Luciferovo pomazanje? Božje, zacelo, nije! Čekaonica pakla. Trojica kandidata za večni oganj. S tri kraja sveta, u istom trouglu straha, bola i patnje.

           Sudbina Eđidija Furlana kao da se ušunjala pod indigo životnog sunovrata Nikole Klausa Nidermajera. A, opet, sve se to utapalo u veran prepis apatridske kobi Vojina Erdevičkog. Opljačkani, ojađeni, unesrećeni prognanici ne samo iz zavičaja, već iz sveta koji im ne pristaje. Grčka tragedija van vremena, mimo mesta, bez radnje. Kontroverza ne samo svrhe, već i postojanja per se.[13]

 

U prve dve knjige zaokupljaju nas posledice i priče koje su u funkciji glavnog narativa, a u ovoj poslednjoj shvatamo okvire i esencijalnu sadržinu tragike dvadesetovekovnog sunovrata belle époque na rubu Evrope, u tamne vode nesvesnog, karakterističnog za „Bizant“ i za izvitoperenu karakterologiju onih koji žive na kraju uspomene o „velikom carstvu“, koje je moguće uspostaviti samo u nacionalnoj patologiji o posebnosti i ugroženosti, istovremeno. Vojin Erdevički to zna i oseća, ali to ga ne spasava učestvovanja; položaj pisca je nužan, jer su saznanja bolna, kao kod Don Kihota, koga su uvek tumačili njegovom uzaludnošću, ne videvši ili ne želeći da vide njegov bol i aristokratiju duha. To vidimo u Vojinovom neseseru, „ključnom detalju“ (Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog), i u nabrajanju pisaca njegove lektire: Servantes, Erazmo Roterdamski, Pekić, Rable, Ševalije, Mor… U okviru duhovne mape ili na vrhovima koje uvek treba naglasiti, posredno u pisanju, ili neposredno u etičkom iskazu. Tako u susretu uhode Geze Kopilovića s Hamvaševim knjigama prepoznajemo postupak citatnosti koji dodatno usložnjava ličnost Vojina Erdevičkog, ali i njegovim uhodama stvara himere koje nadilaze njihove „bezbednosne“ stereotipe o „neprijateljima“. Užasno je i nedopustivo saznanje da je i onaj s druge strane ipak čovek. Uostalom, i sam Hamvaš kaže: „Mi ne živimo u istoriji, već u romanu.“[14]

Nesporno, sve je roman, ali sama žanrovska određenja ostaju u okvirima uže teorijske determinisanosti. Nesporno je da je Miroslav Turudić na svoje knjige primenio moderne strategije pripovedanja, snalazeći se dobro u suptilno doziranom (post)modernističkom diskursu, ali i suvereno vladajući klasičnom naracijom i unutrašnjom arhitekturom svakog romana pojedinačno. Ali možda književno delo ponekad treba posmatrati i izvan diskursa, u registru doživljaja i osećajnosti, kao što otac Vojina Erdevičkog kaže na kraju romana Zemun, jedna uspomena: „Bez sumnje, mada na izdisaju. Gradovi i jesu živa stvorenja.“

„Ulica Eureka je spomenik Belfastu, kao što je Džojsov Uliks spomenik Dablinu“ – davno je primetio jedan književni kritičar. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je Hodočašće Arsenija Njegovana autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku, svim njenim kratkim usponima, dugim sunovratima, tragičnim epizodama i (pseudo)urbanim smušenostima i tumaranjima. Ali je Zemunska trilogija možda više od spomenika, na tragu večnosti, izvan zabluda, licem u lice sa istinom i nama onakvima kakve nas je istina zapamtila, glasnima u osudama i tihima u rečima koji svedoče. Trilogija je izvan tog karakterološkog stereotipa više od romana, mnogo više od sećanja.

Bili ste u pravu, gospodine Erdevički: Zemun je danas samo uspomena. Ali, ni sećanje neće dugo trajati. Dok svi ne pobegnemo ili, pak, odumremo…[15]

 

Dovoljno dugo, posle ove knjige, svakako, zauvek.

 

 

 

(Zemunska trilogija – Miroslava Turuduića, Klub matične kulture, Zemun 2016 – predgvor)     

 

[1] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[2] E. Goffman, Samopredstavljanje u svakodnevnom životu – The Presentation of Self in Everyday Life, 1959; Ponašanje na javnim mestima – Behaviour in Public Places, 1963.

[3] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[4] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[5] „Prostor se, u ključu druge moderne ili postmoderne, može shvatiti kao vizuеlizovano putovanje napred i nazad kroz prostor i vreme. Čovek je fragmentirano biće. On asocijacijama, putovanjima u prošlost i budućnost, a dok je prisutan u sadašnjosti, teži za jedinstvenošću“ (Michel Focault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, Architecture, 1984).

[6] H. Osmond, Odnos između arhitekta i psihijatra – The Relation Between Architect and Psychiatrist, 1959.

[7] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci I, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

[8] Miroslav Turudić, Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2004.

[9] Ibid.

[10] Marc Augé, Non-Places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity, Verso, London – New York, 1992.

[11] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[12] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[13] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[14] Bela Hamvaš, Teorija romana, Studentski kulturni centar, Beograd, 1996.

[15] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

ČITAOCI JEDNE KNјIGE

 

 Timeo hominem unius libri.

(„Plašim se lјudi jedne knjige.“)

Toma Akvinski

U jednoj staroj dokumentarnoj emisiji emitovanoj na RTS-u (mislim da se razgovor dešava sedamdeset i neke, sada već prošlog dvadesetog veka), dva zaboravlјena barda, koje su „nove“ elite (čitaj: obrazovani društveni šlјam, polupismeni lјudi iz sentence s početka ovog teksta) njihovih zemalјa zaboravile i potisnule kao nepoželјnu savest u osvajanju „novih“ vrednosti, Milјenko Smoje i Sveta Lukić, govore o Splitu, Dalmaciji, čitanju… Ovom poslednjem pogotovo, kao osnovi svake priče, jezika, iskaza, egzistencijalne i duhovne zrelosti društva i pojedinca, pamćenja… Pričajući o splitskom zaleđu i Dalmaciji, Smoje kaže da je nekada u raznim kućama nailazio na razne knjige; na godišnjak Danicu, ali i na Manifest komunističke partije u radionicama starih majstora i zanatlija, a da se danas[1] u tom istom prostoru najčešće nalazi knjiga Nemački u sto lekcija. Mada su Srbi i Hrvati i po mnogo čemu drugome slični iako to javno ne priznaju, u ovome su isti. Od Milјenkove izjave do danas možda su se promenili naslov(i), ali uvek je to uglavnom samo jedna knjiga. Ona koja će nam objasniti koji je svetac „letnji“ a koji „zimski“, šta se ne sme raditi u vreme punog meseca, kada se nasađuju kokoši, koji je običaj na Cveti… (Danica ili Večiti kalendar ili Roždanik nekada su bili nezaobilazni i u srpskim kućama). Ili kako će ipak doći vreme pravednih odnosa kada ustanu „prezreni na svetu“ (ili mrtvi iz grobova, na isto mu dođe!). Ili kako ćemo naučiti jezik koji će nas odvesti u neku drugu, srećnu zemlјu, gde bar gluposti nećemo slušati na maternjem jeziku. I uvek je to jedna knjiga, čak i onda kada je u pitanju komplet ruskih klasika, ili Godine raspleta Slobodana Miloševića, ili pogrešno shvaćena i još pogrešnije čitana Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Danas se, na primer, jedna knjiga zove Filozofija palanke Radomira Konstantinovića, voleo bih da sretnem nekoga ko je pročitao do kraja, ali zaista do kraja, tu bibliju „druge“ Srbije, čije egzegeze niko ne citira, pitam se zašto…? Pitanje je koliko smo zaista čitali i tu jednu knjigu, kako god se ona u skučenoj pameti i malom iskustvu čitanja zvala, i koliko su (ne)čitanje odnosno nedostatak vremena provedenog nad knjigom unizili naš rečnik, društveni život, kritičku svest i sve ostalo što nas čini (ili bi trebalo?) civilizacijski zrelim i odgovornim lјudima. Priča o knjizi putuje kao eho davno izgovorenih reči, često pogrešno shvaćenih poruka i alegorijskih perspektiva književne fikcije pretvarajući se u retorički bednu i jezički oskudnu frazu balkanske čaršije. Tim jezikom govore ovdašnji pisci samozvanci, perjanice (para)intelektualnih serklova, čiju genijalnost navodno ne razumeju, jer je, prema njihovim rečima, narod glup. Na drugoj strani su tiražni pisci, koji se u sličnoj prilici odbrane svoje pozicije, brane takođe glupošću – svojom. Iako je, istini za volјu, to jedna te ista glupost, podelјena i drugačije obojena u (naoko) različitim društvenim grupacijama. I jedni u drugi su lјudi jedne knjige – svoje. Samo je rezignacija sujetnih i manje pametnih a više pokvarenih zajednička. Ali nisu oni krivi, oni su deo kontinuiteta banalizacije knjige, kojeg nisu svesni, ili bar ne toliko koliko su svesni svojih jeftinih želјa. Lajoš Sabo je govorio da Vavilon nije kula, već proces u kojem se reči survavaju u termin i više ne govore ništa o pojavama koje imenuju. Nemaju sadržinu i neophodnu ontologiju, kao što oni koji govore u ime drugih, želeći da budu kolektivna savest, nemaju svoju, savest mislim.  Ono što bismo nazvali širok kulturološki diskurs, oni ne poznaju, zato što ne učestvuju u njemu. Nјihova misao nije sposobna za simbiozu raznih znanja, jer ih i ne poseduju, niti ih čitanjem umnožavaju. Ovo ne važi za „političke analitičare“ (koji pričaju sve što im padne na pamet, pa ne mogu biti predmet ove analize. Nјima bi trebalo da se bave druge profesije, koje prate takve kognitivne poremećaje i pomerenu percepciju stvarnosti.

Možda bismo ove pojave mogli da posmatramo kao deo opšte društvene krize, ali i nečega što se kroz podsvest vuče vekovima i suptilno gradi odnos prema pismenosti i čitanju. Kao što je strah od muva druga strana lјubavi prema ptici, tako je i strah od obrazovanih lјudi i poklanjanje poverenja i pažnje samoproglašenim „fah-idiotima“ skrivena ali veoma dejstvena crta nacionalne svesti. Kada je u devetnaestom veku u Lapovu izvesni Miloje Đak poveo bunu protiv knjaza Miloša, jedan Milošev vojvoda je rekao da to može da se spreči samo ako se pobiju svi pismeni lјudi u Srbiji. Takvo rešenje kao opcija još uvek postoji, ono nije prestalo da bude delotvorno unutar društvenih okolnosti u kojima živimo, samo što je postalo malo suptilnije. Ne treba zabranjivati knjige, najbolјe je ubediti lјude i stvoriti okolnosti u kojima ih oni ne moraju čitati, ili neće da ih čitaju, jer „prajmtajmom“ vladaju sveznadari skučenih rečnika, kojima sve reči mogu da stanu u mali fišek, a njihova veština i lukavost („lukavost je pamet glupih“) počivaju u prevrtanju jeftinih fraza ili u galami kojom pre svega sebe, a zatim i gledaoce, pokušavaju da ubede da su u pravu. Nјih pročitano ne obavezuje, a one koji ih gledaju i slušaju njihova prostota uspokojava jer je poistovećuju sa svojom, pa onda stvari i nisu tako loše, zar ne?! Kako nam se to sve desilo, od nesretnog Miloja Đaka pa naovamo?

Miloš Crnjanski je pre Drugog svetskog rata govorio da smo mi „kolonija strane knjige“, misleći pre svega na uvezene naslove, prevode koje su tadašnji beogradski knjižari krčmili u velikim tiražima. Bio je u pravu u svemu osim u jednom, tadašnji izdavači Geca Kon, Svetozar Cvijanović, Jeremija Dželebdžić i ostali, pečatali su i druge knjige. Samo je Geca Kon stvorio nezaboravne dečije edicije „Zlatna knjiga“ i „Plava ptica“, biblioteku strane knjige „“Plejada“, filozofsku biblioteku „Karijatide“,  Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, monumentalnu ediciju u dvadeset knjiga Srpski narod u XIX veku. Da li bi u današnjoj koloniji, u kojoj se strani šund naslovi i naivno čitalačko neznanje susreću sa želјom da se bude u trendu (videti Nušićevu priču „Svet“), Crnjanski isto tvrdio, ili bi pričao o negdašnjim zlatnim vremenima? Po čemu ćemo pamtiti današnje izdavače i kakve će čitaoce oni stvoriti na lošim jezičkim standardima, siromašnim prevodima, banalnim sadržajima?… Napokon treba da shvatimo, bar mi koji se bavimo knjigom, da će nas poznati po hrabrosti da idemo u susret vrednostima, a ne po strahu da nekoga ne uvredimo time što nešto više ili bolјe znamo od njega, ili to lepše umemo da kažemo. Čitanje je proces u kojem se poredite s vrhovima, svesni da ih možda nikada nećete dosegnuti, ali to znači da im ne treba težiti. Da li za ove reči ima ušiju i da li za ove visine ima interesenata? Naravno, samo što je đavolova misija „da nas ubedi da ne postoji“ (Bodler), a onda i da ne postoje neki drugi lјudi izvan arene budala, kako bismo najkraće mogli da opišemo srpski medijski prostor.

I u istoriji, knjiga je od Gutenberga naovamo prolazila kroz razne mene. Ovo što se nama dešava nije nikakvo čudo. U raznim periodima pojavio bi se uvek neki splet društvenih okolnosti koji bi proglasio da knjiga više nije potrebna. Ali knjiga je uvek opstajala kao preveliki i presakralni artefakt, koji lјudska pamet još ne može da dosegne, da ga podredi sebi i da manipuliše njime kao što to čini s lјudima jedne knjige.

Budućnost čitanja možda nije budućnost knjige kakvu sada poznajemo, ali se taj oblik intimne molitve neće izgubiti. Poslednji čovek će je pred spavanje staviti pod glavu verujući da će se probuditi u nekom bolјem danu. To je vera čitanja i nada inteligentnih. Ostali me ne zanimaju.

 

(Srpska misao, br 1, mart 2019)

 

[1] Мисли се на седамдесете године двадесетог века (прим. П. В. А.).

SAVA BABIĆ – ČOVEK KOJI JE ZNAO SVA LICA HIPERIONOVE TAJNE

Temeljno i konačno treba naučiti sanskrit, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tragati za određenim tragovima bez ulaženja u podrobnosti. Potom bi usledilo samo učenje. Tome bih posvetio sto pedeset godina, i, čini mi se, da bih se pripremio, dnevno bih morao da radim deset sati. Odmor uz klavir, galerije i kupanje u moru. Bilo bi mi potrebno pedeset godina da putujem, i to ne da na pojedinim mestima ostanem po tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da učim druge, jer bih imao bar nešto što pouzdano znam. Ko tako ne radi, nesavestan je. Učio bih petnaest-dvadeset mladića koje bih sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da prokontrolišem da li se moje ideje ispunjavaju, ili ne. Sada bih se već osećao dovoljno siguran da svoje delo pismeno koncipiram. U svojoj četiristotoj godini, uz pomoć učenika, mogla bi da započne realizacija dela. Ovih šezdeset-sedamdeset godina, kojima raspolaže čovek da bi izrazio svoje duhovne snage, ništavno je…

Bela Hamvaš

 

Reč čovek nije izraz! To je egzistencija imena koje prethodi životu i traje posle smrti. Tajna postojanja, put dolaska na svet i večnosti. Put reči nije samovolja: svaka reč stiže do nas kao jedno određeno pitanje o doživljaju, koje je organski sraslo s njim i vraća mu se kao odgovor na takav doživljaj. Svaki jezik ima nešto što samo on zna, govorio je Bela Hamvaš. Da li to znanje možemo da dosegnemo u svom ili u drugom jeziku, da li nam je potreban vodič? Ko će nas provesti putem između dva jezika, između uzajamnosti reči i pojmova, pojmova i značenja? Samo taj put gradi konačni doživlјaj ‒ istinsku egzistenciju književnog dela. To je put između kultura, uska staza shvatanja istosti i velika ljubav koja miri različitosti. Tim putem popločanim rečima, između srpskog i mađarskog jezika hodao je Sava Babić, i tim putem je otišao, da traje u sećanju na dva jezika i u samo jednoj reči, koja nije izraz i koju je svojim zemaljskim danima i delom zaslužio, u reči koja opominje i podseća ‒ čovek.

Dakle, svaki jezik ima svoju tajnu, ali je Sava otišao dalje; on je znao dve tajne, a onda ga je mudrost naučila da je to jedna tajna, jedna iskrenost, jedna ljubav, jedno osećanje, koje se kod dva naroda koja povezuje bivše Panonsko more i koji se susreću u večnom i beskrajnom „okeanu Hamvaš“ (termin Save Babića, prim. aut.) ‒ samo skriva različitim jezičkim oblicima, drugačijim govorom, a istim suštinama.

Možemo istinski postojati samo u drugima, tamo gde nas čuju i gde žele da nas razumeju. Sava nije dozvolio da iskušenja života jednih pored drugih u raznim istorijskim periodima ili komšijska taraba razdvoje Srbe i Mađare. Želeo je da nađe onu tačku u kojoj će granice iščeznuti, zato nije nimalo slučajno da se njegova poslednja knjiga, o recepciji Bele Hamvaša u srpskoj kulturi, zove ‒ Granice iščezavaju, zar ne.

Nikada ne govorimo samo o sebi ili samo o nekom drugom. Tu jedinstvenu sinkretističku osobinu dubokog razumevanja života duha Sava je nosio u sebi. Kada je govorio o Danilu Kišu, u stvari je govorio o prevodima mađarske poezije na srpski jezik, kada je govorio o Petefiju, pričao nam je priču o piscu Kišu, da bi nam onda otvorio prostore u kojima bismo na pravi način shvatili Petera Esterhazija. Kada je hodao Hamvaševim putevima, podsećao nas je na priču o nama. Sava Babić je pripadao malobrojnim posvećenicima koji znaju da žive u masi „koja je lišena hrama“, kako to Hamvaš kaže pišući o danima kada je učestvovao u izgradnji hidrocentrale u Inoti – ali to ga nije sprečavalo da u sebi gradi hram, pronalazeći sakralna mesta u drugim velikim duhovima, izvan mase, u odabranoj grupi autentičnih egzistencija.

Da je, kojim slučajem, Sava Babić odlučio da njegovo delo nosi samo njegovo ime, da nije na vreme shvatio koliko neko drugi govori i u naše ime, danas ne bismo imali hram mađarske civilizacije izgrađen u srpskom jeziku, ali ne hram mađarske nacionalne autentičnosti, već viši oblik pripadnosti baštini sveta, duhovnom nasleđu i obavezujućoj tradiciji. Sava je želeo viši oblik postojanja, tačnije ime za svoju životnu i kreativnu odiseju, veću obavezu prema mađarskom jeziku, u kojem se osećao kao kod kuće, i srpskom, u kojem je rođen. On je most između dve kulture, zajedničko nebo u kojem najbolji duhovi ova dva naroda postoje simultano. Stvorio je galaksiju na koju treba da budu ponosna obadva naroda. Kako smo dospeli do te tačke razumevanja? Dva imena su ključna: Sava Babić i Bela Hamvaš, ali i mnoga druga, poput Tabora, Vereša, Saboa, Kertesa, Krudija, Esterhazija, Kunsta, Lasla, Miklošija… I mnogih drugih koji su počeli novi život u srpskom jeziku istim intenzitetom i bogatstvom kao u onom u kojem su rođeni i na kojem je njihovo originalno delo nastalo. Upravo onako kao što Lajoš Sabo u Optužnici protiv duha kaže da Vavilon nije građevina već proces srozavanja reči u termin, na isti način Sava Babić je u reverzibilnom procesu prevodilačkog posla uzdizao reči iznad i izvan termina, u najboljoj tradiciji dva jezika, dve susedne kulture, koje se dodiruju i prepoznaju samo u svojim vrhovima. Da li je to moguće u današnje vreme, i na koji način? Pogotovu ako znamo da je pre sto osamdeset godina (1836) nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt utvrdio da svaki jezik poseduje „unutrašnji jezički oblik“, koji izražava zaseban svet ljudi koji njime govore, što podrazumeva da nijedna reč u bilo kom jeziku nije istovetna reči u nekom drugom jeziku. Kako su onda svi ti pisci progovorili na srpskom? Reklo bi se lako, kada se čitaju Savini prevodi ili njegovi komentari, koji su prave male „knjige o knjigama“. Potrebno je pronaći ili dorasti do tog znanja, otkriti tajnu. A tajna je u nama, ali je prepoznajemo u drugima ako smo dovoljno iskreni i ako nam je istina obaveza. Sava Babić je bio i jedno i drugo – istina i obaveza da se bude autentičan u pripadnosti, kao što to opisuje Hamvaš u Velikoj riznici predaka.

Borislav Pekić je davno rekao: „Fukaru možeš da vidiš uvek, ali gospodina samo kada ga nema.“ I mi danas vidimo onoga koga nema među nama, ali su nas njegovo gospodstvo i dostojanstvo ovde okupili, u ovom hladnom danu, da se podsetimo na toplinu i veličinu jednog istinskog gospodina.

 

 (Izgovoreno prilikom otkrivanja spomenika Savi Babiću, na Paliću, 27. januara 2019)

JUTRO KADA SAM POSTAO STARAC

Možda je ova priča čekala samo ovo jutro da se napiše ili sam je počeo pre skoro četvrt veka kada sam završio priču “Obelisk” o čoveku koji se penje uz obelisk na kome su napisana imena svih njegovih predaka i pada sa vrha – “postajući predak u svim precima svojim.” Citiram sebe, kao što sam i ja citat nekog pretka koji mi je, nemajući šta drugo, ostavio ovu misao u nasleđe i reči da je uobliče, bol da razumem, prostor da padam… A, možda je ovaj pad večan, ne verujem da sam i ovog jutra dotakao dno ali mi se ukazalo, kroz mutne vode života u varljivim sećanjima. Kada se prepoznamo u potomcima shvatamo da život prolazi, kada se pronađemo u precima shvatimo da je odavno prošao, da ga je već neko proživeo umesto nas, potrošio nam vreme naivne ljudske sreće i otvorio tamne lagume melanholije, prepune prokletstva večnosti.

Pre nekoliko dana sam bio na dedinom grobu, bio sam i na babinom, očevom, stričevom, kumovom… ali kao da me je put vodio samo ka toj maloj crnoj ploči u belom snegu. To je bio dan za obilazak tih kamenova kojima smo – ambiciozno, patetično, pogrešno… – obeležili mesto gde je neko u smrti zastao, kao da želimo da ga na taj način vežemo za sebe, za zemlju, da mu ne dozvolimo da ode na nebo. Da bi naše nebeske duše gledale okamenjenu zemaljsku budućnost i zbog toga bile nesrećne, naravno, kako drugačije? Nedirnutost snega i mir planinske zime kvarili su moji koraci patetičnog malograđanskog hodočašća, mala tuga i velika ljudska sujeta okružavali su uspomenu. Da nisam došao sve bi bilo kao ranije, deda bi bio večan u smrti a ja bi našao dovoljno izgovora zašto nisam obavio taj ritual iskupljenja krivice pred mrtvima za vlastiti život. U životu sam naučio uspešno da lažem i da se iskreno kajem, i jedno i drugo mi zadaju previše bola. Možda me je i on (bol, ne deda) probudio ovog jutra. Ne, ovo nije priča o mom dedi, jednom o njemu možda napišem roman (vrlo uspešna laž!), ovo je priča o meni, o onome koji plače nad grobovima svojih predaka za sobom, retke su suze druge vrste u takvim prilikama. Za to treba voleti druge više od sebe a to u ovoj podeli uloga životnog vodvilja ne biva.

I tako, u zimsko planinsko posle podne stojim ispred gomile snega iz koje izviruje crna ploča. Isto kao što ovoga jutra, stojim iznad naplavine frivolnosti svoga života iz koje izviruje samo moja sumnja i loše prikrivena tuga. Babi sam rekao da se držim obećanja da se ne bavim politikom (“Nisam se pomešao sa mekinjama da me ne bi pojele svinje” – njene reči, iako će me “svakako neki đavo odneti” – moj zaključak), stricu od koga sam sada stariji četriri i po decenije u odnosu na njegove zemaljske godine rekao sam da su ga njegove godine preporučile anđeoskoj bratiji a da je poživeo postao bi protivnik ili podanik, prvo je naporno a drugo je bedno, ovako je možda bolje, čistije svakako. Dedi nisam ništa rekao, nismo se poznavali. Odnosno, ja njega nisam upoznao ali je on mene znao, video me je na svojim prstima ispruženim na kariranom stoljnjaku, u masnoj kosi pijanca koji spava za susednim stolom, u tajnom zapisu fleka na konobarovoj kecelji, u dimu iznad kartaroškog stola, u putu koji se nazirao kroz prozor i kojim se nigde nije moglo otići osim u smeru sopstvene zablude… u svemu što ću i ja decenijama kasnije primećivati kao zavet mudrosti i sliku vlastitog života, ili naličje njegovog? Umro je osamnaest godina pre mog rođenja, u užičkoj bolnici od ciroze jetre koju je brižljivo negovao u “Rajkovoj kafani” ispijajući tugu iz rakijskih čašica, to nam je porodična tradicija, veoma smo uspešni u tome – potomcima ostavljamo veliko nasleđe zagrcnutih reči i gorkih ukusa, koje smo istrajno pokušavali da isperemo rakijom.

Iza njega nije ostalo puno stvari; žena i dva sina, jednog je već bio sahranio na varoškom groblju (u ljutoj zimi, noseći sanduk sam, ispod ruke, dok je mala kolona išla iza njega, crne tačke u belini – tako počinje zamišljeni roman – Letopis detlića, godinama imam samo ovaj početak) , oficirska sablja, čaša iz koje je ispijao lekovitu vodu u Vrnjačkoj banji, par drangulija i nekoliko slika. I dobro je što je tako, bar ga danas ne pamtim po stvarima već po osećanjima, po priči o dobrom čoveku, porezniku koga su seljaci voleli (Tri najveća srpska straha; Promaja, Poreznik, Geometar!) govoreći da je “slovenac”. U velike i tvrde uši zlatiborskih seljaka teško je ulazila reč “slavonac”, što je rođenjem i bio jer taj u ravnici zagibljen prostor oko koga se uspešno decenijama ubijaju Srbi i Hrvati nije bio dovoljno uverljiv da bi bio zavičaj jednog takvog čoveka. Slovenija je za njih bila ipak nekakva država, mala ali realna, postojala je u njihovom znanju, dovoljno daleko da ih ne muči u snovima kao što je verovatno Slavonija dolazila u gluvo doba mom dedi. I zaista ko je bio taj čovek, pešadijski narednik sa ženom gospođom (sremicom, sestrom njegovog prijatelja Žike – čuvenog vojnog liferanta) i sinom u kratkim pantalonama i sa beretkom na glavi (moj stric na toj slici ispred Kalimegdanske tvrđave glođe đevrek), koji je jednog posle podneva došao u planinsku učmalost da tu zavuvek ostane? Pisci romana, životopisa i priča bi na ovome izgradili grandiozne fikcije ali ka istini vodi samo jedan put – onaj koji ide u pravcu vlastitog straha. Dovoljno čestit da iza sebe ostavi večne priče o poštenju i lepe anegdote, hrabar da ima uverenja, inteligentan da bude tužan, mudar da ne poželi da ga stvari koje ostaju iza njegovog života tumače, nije zauzeo prostor već duh.

Valjda zato sve ovo i pišem. Da se ispovedim nekome takvom, da mu kažem da nije kukavica što je umro mlad i nije dozvolio da ga stare godine ponize i iskvare. I da bar pokušavam da razumem  šta život jeste a šta nije i da sam pola veka utucao razdvajajući istinu od privida. I nisam uspeo, niti je svet postao bolji niti sam ja postao mudriji. Jedino što sam uspeo je da pokvarim savršenu površinu snega na putu koji vodi ka dedinom grobu.

 

SATIRANJE JE ŽIVOT VEČNI

Čovek nalazi mir u pobuni!

(Jedan od slogana na grafitima za

vreme građanskih protesta

u Istanbulu u leto 2013. godine.)

 

Pred nama je još jedan zbornik satiričnih priča – malih panorama živiota kome je neko oduzeo smisao i reči koje gorkim ukusom satire i isceljujućom ulogom smeha, čuvaju vrednosti opisujuću stare ludosti i nove pajace (budala je ipak jedna vrsta dostojanstva!). U inat svakodnevnim jadima i protiv „zaglušujuće tišine“ jer tišina može da bude odraz mudrosti i mira, ali je ćutanje uvek kukavičluk. U ovoj knjizi su priče onih koji ne žele i ne mogu da ćute. To je mera njihove književne kreativnosti, satirične umešnosti ili životnog stava. Značajno I dovoljno svedočanstvo da ima nas koji ne želimo da budemo prevareni isto koliko ne želimo da budemo predvođeni gorima od sebe koji misle da su bolji od svih. Ko su ti ljudi? Da li moraju nužno biti deo političkih elita, ekonomskih i finansijskih centara moći, mističnih društava, tajnih vladara sveta… ? Šta oni vide a mi ne vidimo, ili je možda obratno? Možda je njihova vera u demokratske „vrednosti“ veća od našeg znanja da svaka zanesenost tog tipa pogađa manje inteligentne ili više pokvarene ljude. Ili samo oni znaju ono što mi osećamo – genijalnost sistema koji ludilo pretvara u razum a strasti u interese.

Bertold Breht je pre otprilike sedamdeset godina tokom berlinskog ustanka 1953 rekao: „Ako si nesrećan zbog naroda, jedini izbor ti je da izabereš nov narod.“ Od tada su se stvari malo promenile, nov narod je teško pronaći, stari svakako izumire, rešenje za takve tragaoce je u dobrovoljnom slepilu.  Savremeni čovek, ubeđen je u svoju pravovernost i pripadnost živi u svetu globalnih poređenja i ne želi da vidi svoju okolinu. Mediji ga obasipaju pohvalama, pacifikuju prikrivenim kletvama, zavaravaju važnim ulogama u društvenim procesima, on dominira društvenim mrežama i sposoban je da se poveže s ljudima sličnim sebi u celom svetu. Ali je nesposoban za stvaranje društvenih veza sa istinskim egzistencijama, jer je dobrovoljni emigrant iz svoje. Nesposoban je za vlastiti smeh, tuđi ga veseli ali ga ne čini pametnijim. Nema kapaciteta za satiru, ne može da se poveže sa samim sobom, sa bližnjim. Satiričar to sve može jer u ljudima iz svoje okoline ne vidi protivnike već sebe. To je mera njegovog poštenja, obaveza njegove književne eksplikacije, sudbina njegove samoće, važnost svake egzistencije.

U ranom romanu Itala Kalvina – Dan jednog posmatrača (ovde nije preveden, pitam se zašto? – prim.aut) Glavni lik, Amergo Ormea, neoženjeni levičarski intelektualac, pristaje da bude posmatrač na izborima u čuvenoj bolnici Kotolengo za neizlečive u Turinu – domu za mentalno obolele i invalide. To je njegov način da se pridruži borbi za „pravedni svet.“ Glasanje na izborima je postalo obavezno za sve u Italiji posle Drugog svetskog rata. Mesta kao što je Kotolengo uvek su donosila značajan broj glasova desničarskim hrišćansko-demokratskim partijama. Da pojednostavimo ovu istorijsko književnu parabolu; bolesni su uvek bili u prilici da se svete zdravima. Bolnica je u ovom zanimljivom romanu simbol – živa, satrirična i povremeno gorko smešna ilustracija apsurdne prirode ideologije i političke prisile. Na sličan način kao što naslovna priča Predraga Ž. Vajagića – Razglednica iz Hipohondurasa, relativizuje pitanja bolesti i zdravlja – alegorije o zdravima koji misle da su bolesni i bolesnima koji sve oko sebe žele da ubede u svoje zdravlje. Na sličan način i ostale priče iz ovog zbornika na originalan način prikazuju apsurdnost egzistencije, iskrivljenje stvarnosti i pravo lice karaktera „novog čoveka“, vitalnost satire, kao izmeštene pozicije iz koje se neke sva iščašenja i sve istine najbolje vide. I sve postoji zajedno dopunjujući se tamo gde zafali iskrenosti ili nedostane laži.

Zato je satiranje od satire i za satiru „život večni“, izvan religijske dogme i tevabije ideoloških vernika. Naravno, sve to pisca ne činim uspešnijim ali ga čini mogućim, istinitim, barem u onoj meri koliko vremena „smešne ozibiljnosti“ čine mogućim neke druge pisce i neke druge teme. Zato će nas neko buduće vreme pamtiti po snazi i volji da se smejemo, neke druge neće pamtiti po sili da to spreče, možda samo po nemoći, jer mu sve to na kraju dođe na isto. Da ne bi smo sutra bili isti danas se trudimo da budemo drugačiji – odgovorniji prema smehu, otvoreniji prema satiri, tužni zbog onih koji ne razumeju, srećniji jer nas još uvek ima – ovakvih kakvi jesmo.

 

(Povodom novog, šestog zbornika satiričnih priča ivanjičke Nušićijade – Skupe priče i besplatni jadi – avgust 2017)

PREMOŠĆAVANјE PAMĆENјA

Povodom knjige Svetislava Lj. Markovića

Moravička premošćavanja (Nušićijada, Ivanjica 2016)

 

 Postoji zemlјa živih i zemlјa mrtvih, a most

između njih je lјubav, samo ona jeste, samo ona ima smisla.

(Tornton Vajlder, Most Svetog kralјa Luja)

 

Mostovi su večna tema, kao što je večna želјa da se dosegne nepoznato, da se upozna ono što nas razdvaja i razume ono što nas spaja. Da nije mostova, ostali bismo stalno na istoj, svojoj obali, i nikada ne bismo iskoračili iz istorijskog i teritorijalnog determinizma, niti bismo se usudili da pobegnemo ili da se suprotstavimo sudbini. Knjiga Moravička premošćavanja govori upravo o tome, o dve obale i jednom gradiću koji je postao grad onda kada je shvatio reku, ne želeći da je pobedi, jer mostovi ne menjaju samo krajolik već i lјude. Zato je možda knjiga o mostu važnija nego knjiga o gradu. Važnija je i od knjige o reci, jer reke menjaju tok, ali mostovi čuvaju samo jedan put i samo svoju drevnost i smisao. Zato ovogodišnja centralna tema Nušićijade nije samo omaž gradu i građenju već nešto mnogo dublјe, pretpostavka postojanja i jednog i drugog.

Istraživati put ideje i njene materijalizacije u duhu podrazumeva traganje za korenima smisla, za onim što je svemu prethodilo. Sve što postoji u vidlјivom svetu nužna je projekcija duhovne slike, unapred odsanjanog puta, želјe da se prevaziđu ograničenja. Istorijski kontekst i razvoj ideje i konačna materijalizacija mosta na Moravici, prikazani u knjizi Svetislava Lj. Markovića, samo su dobro istražen i prikriven okvir tog dubinskog smisla.

Poznanje života i smrti osnova je opšte civilizacijske zapitanosti, straha i nade. U mnogim mitologijama, prelazak u drugi svet vodio je preko reke – dinamičkog principa protoka, koji je simbolizovao proticanje vremena, ali i stalnost života, budući da je tok stalan – reka protiče, a ne otiče. Bilo je potrebno da se najpre premoste želјa za prelaskom i ideja o postojanju sveta i „s druge strane“. Ideja je morala da se oživotvori u svetu poznatih simbola, dobivši lik i priliku lađara – čamdžije, splavara, koji skoro u svim mitologijama i mitološkim učenjima prevozi duše na drugu stranu. Samim tim, on je i posednik tajne onoga što se nalazi na drugoj strani, a to znanje pripada samo posvećenicima, bogovima i polubogovima. Ali, bez obzira na jasnu hijerarhiju božanstava, splavar je samo jedan, i u tom smislu on je personifikacija prelaska, ličnost u kojoj se stiču znanja poznatog sveta i strahovi od onoga što je izvan poznanja – druge obale. U nadogradnji simbola možemo slediti i analogiju koja se projavlјuje u obliku ipostasa – lica koje simbolizuje prelazak i tajno znanje i koje kasnije evoluira u materijalnu građevinu i civilizacijsku potrebu i naviku.

Metaforika mosta je traganje za tajnom, dok splavar evoluira u čuvara mosta. U nordijskoj mitologiji most se zatrese kada preko njega prelazi neko ko nije umro, a čuva ga stražar koji, ugleda li da mu se približavaju neprijatelјske čete i nepozvani gosti, duva u rog. U religijama koje su nastale kasnije (islam, prim. aut.) jedini prolaz između dva sveta jeste most – ćuprija, kojim duša prelazi u nematerijalno carstvo. Simbolička predstava mosta u nebeskoj zemlјi podrazumeva da je on uzan koliko i oštrica mača. Onaj ko sa sobom nosi greh, strmoglavlјuje se u provaliju. Slični motivi pojavlјuju se i u severnoameričkim indijanskim bajkama, u kojima je most napravlјen od male drvene grede. U starokineskoj slici sveta, most koji povezuje dva sveta takođe je veoma uzan, toliko da se grešnici survavaju u bujicu gnoja i krvi. Most od debala mora da pređe i hodočasnik Sjuen Cang, koji iz Indije donosi poučne spise. U religiji parsizma preminuli mora da pređe preko mosta Cinvat, koji je uzan koliko i vlas kose, a grešnici se s njega stropoštavaju u pakao. Ako bismo ove mitološke izvornike morali da uprostimo književnim citatom, onda bi bilo neophodno da iz sećanja prizovemo knjigu Torntona Vajdlera (trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade), nepravedno zaboravlјen svetski književni klasik, Most Svetog kralјa Luja. Sudbine nekoliko lјudi prepliću se na mostu između dva sveta, kada je svako pitanje suštinsko i kada svaki odgovor mora biti iskren, zato što je jedino na takvom specifičnom mestu moguće istovremeno spoznati večnost lјubavi i prolaznost života.    

 Na dugu i mlečni put na nebeskom svodu gledalo se kao na nebeske mostove. Dakle, mostovi nisu samo sredstva komunikacije i spoznaje već simbolizuju i prelazak u drugi oblik postojanja, koji se može savladati samo pomoću tačno određenih obreda prelaska (rites de pasage). Takve rituale mogu da dosegnu jedino oni koji imaju želјu i znaju težinu i misiju njenog ostvarivanja. Zato je podizanje mosta između svetova toliko značajan verski događaj da mu je potreban sveštenik (pontifex) kako bi podstakao komunikaciju između obala – on je tumač ideje. Mesto sveštenika će u budućnosti svakako evoluirati u ulogu zadužbinara-graditelјa i arhitekte-tumača.

Tokom izgradnje mostova u drevno vreme, morale su da se prinose žrtve. Vestalske device u starom Rimu bacale su lutke sa starog mosta u Tibar, sugerišući izgradnju novog. Mostovi su imali i svoje bogove zaštitnike; oni su čuvali prelaz od zlih sila i demona koji su s tamne strane hteli da se domognu lјudskog sveta. Most je svakako živi mit (termin Malinovskog, prim. aut.), koji bliže opisuje lјudske postupke i puteve, svesno i nesvesno, ali se preko mita ponovo stiže na početak vremena, dostiže se ne-vreme, i ponovo prisustvujemo činu stvaranja i prodiremo u prvobitni svet, prožet prisutnošću natprirodnih bića. Ovaj tekst i svesno iskrivlјavanje konačnih znanja dovolјno govore u prilog tome.

Relativno lako se može, sledeći puteve primarne potrebe, mitoloških refleksija i njihovih varijacija, u zavisnosti od dublјih životnih kauzalnosti, dosegnuti smisao mnogih građevina koje su obeležile civilizacijsko uzrastanje čovečanstva, ali se nikada, bez obzira na jasnu primarnu potrebu, ne može do kraja i racionalno dosegnuti i objasniti simbolika mostova. Možda je najbolјe definisati prostor koji na najsveobuhvatniji način može objediniti ideju i ličnu mitologiju mosta. Prema Levi-Strosu: „Mit je, dakle, savršen logički model za razrešavanje protivurečnosti, model koji proističe iz težnje intelekta da sve harmonizuje.“ Harmonizacija ideje o „drugoj obali“, o drugosti uopšte, inkorporirana je u želјu da se ona i dosegne. U drevnim tradicionalnim i magijskim učenjima, davanje određenog imena detetu uspostavlјalo je izvestan spoj i most između bića i božanskih suština, vezujući ga time za čitav neveštastven svet i nasleđe svih onih koji su to ime nosili. Dakle, most je i onomastički simbol, ime zaštitnika koje rasteruje demone i spaja svoga nosioca s galerijom predaka, u večnoj lјudskoj želјi da se dosegne nepoznato u sebi, projektovano izvan poznate aksiološke ravni bića.

Izlivanje pojma iz mitološkog ili religioznog obrasca neizbežno je steklo i materijalizaciju u komunikaciji i jeziku, koji neminovno čuva smisao i značenje, pogotovu u sintagmama „porušiti sve mostove za sobom“, „graditi mostove između naroda“, „graditi zlatne mostove“, „magareći mostovi“… koje dovolјno ilustruju jačinu simbolike reči. U heraldici, mostovi su centralni motivi gradskih grbova. U Insbruku su to pontonski mostovi, u grbovima Mostara i Višegrada centralni motivi su najprepoznatlјiviji mostovi, a u Ivanjici, odnosno na njenom gradskom grbu, izobražen je upravo stilizovan most na Moravici.

Mostograditelј je personifikacija ideje i nije samo neimar koji sprovodi ideju u delo – on mora biti ideja sama. Pre svega, potrebno je da se izbori s dinamičkim principom – rekom, i da na taj način podredi prirodu, ali, takođe, treba da je sačuva neokrnjenom, nepatvorenom, jer dinamički princip reke treba da bude sastavni deo konačne vizuelizacije mosta. Znači, koliko je arhitektonski i lјudski, most treba da bude i prirodni princip i da u sebi nosi karakteristiku ideje spregnute s potrebom, ali i ideju krajolika. Kao u muzici, kada se spolјni i unutrašnji podražaji pretvaraju u melodiju koja savlađuje vreme na isti način kao što most savlađuje prostor i reku – personifikaciju protoka vremena. Zato u knjizi Moravička premošćavanja posebnu pažnju treba obratiti na topografsko i prirodno okruženje, koje autor posebno apostrofira kao neophodni okvir simbioze građevine i njene okoline. Pogotovu je to važno u ivanjičkom kraju, kojem je priroda jasno zadala osnovne smernice poetike života i njegovog vizuelnog ispolјavanja.

Ipak, neminovno je da jedna građevina koja u drevnom poimanju može biti i korisna i lepa nosi u sebi obrise lјudske drame, u kojoj se ukrštaju čovekove želјe i san o lepoti. I na to je Marković mudro i tačno ukazao analizirajući procese koji su prethodili izgradnji mosta na Moravici. Most ne menja samo sliku krajolika, niti potrebu kretanja čini apartnijom i lakšom, on menja život zajednice, uvodeći u nju jedan sasvim drugačiji pogled i potrebu. Kada se premosti bezdan, više ništa nije isto, jer postojanje takve građevine narod oseća i tumači intuitivno, iz pozicije svojih potreba, dok se dublјi smisao prepoznaje kao razmena uticaja koji ostavlјaju neizbrisiv trag u kulturnoj i nacionalnoj matrici. Narod stvara građevine na sliku i priliku svojih najdublјih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polagano utiču na karakter i navike naroda. Ne postoje slučajne građevine, ne postoje bezrazložni oblici i linije u arhitekturi, egzaktnost u stvaranju uvek svedoči o duhu koji nadilazi sve. Mostovi najbolјe svedoče kako su se spregli potreba i vrhovi duha, život višeg reda i suštinskih potreba.

Postoje dve notorne činjenice koje na ovom mestu moramo prihvatiti. Most treba tumačiti kao metaistorijsku datost, kao deo kosmičke tajne, koja se događa u mnoštvu svetova istovremeno i projavlјuje se kao totalitet procesa u inomaterijalnom biću, u drugim oblicima prostora i drugačijim elementima vremena. I druga, ne manje važna: most je preplivao istorijsku bujicu i pučinu, postajući, na drugoj obali, nadistorijska činjenica, s nadistorijskim bivstvovanjem. Zato eshatološka viđenja uglavnom imaju tri stepena: harmoniju, otkrivanje lažnog identiteta harmonije i, na kraju, dolazak Spasitelјa. Gde je u svemu tome most kao religiozni ili istorijski simbol i arehetip? Upravo u svemu tome, ne kao činjenica ili predtekst, već kao percepcija; kao večita čovekova želјa za iznalaženjem pravog puta – sistem uslovnih znakova koji otkrivaju pravo lice stvarnosti ili pravo lice subjekta koji tu i takvu stvarnost oblikuje. Dakle, iako je most u kontekstu istorijskog nasleđa metaistorijska činjenica, osnovna odlika njegove ontološke šeme jeste protoistorija, kojoj prethodi mit kao svevremenost.

Možda je drevni most (drevnu želјu, prim. aut.) čovek nosio u sebi od samog početka, kao simboličku kontraindikaciju svoga postojanja. Ili, jednostavnije rečeno, kao najplastičniju sliku svog putešestvija po zemlјi. Iako sve može izgledati besmisleno u vremenu kada je „čovek poleteo u kosmos“ i kada je jaruge i bezdane svojih strahova počeo da savlađuje na drugi način – nije tako. Ideja je pretrajala ne zbog toga što je napretkom tehnologije dobila savršeniji oblik i osvojila bolјi materijal, već stoga što čovek nije evoluirao dalјe od svojih magijskih svojstava i želјe da razara i na razorenom ponovo gradi. Veliki vezir i zadužbinar Mehmed-paša Sokolović porazio je mnoge zemlјe, a na porušenom je gradio njegov verni mimar i neimar Sinanudin, koji je svojim građevinama pokušao da dosegne očekivanu slavu pobede i veličinu pobednika, ali i da metaforično još jednom potvrdi da je želјa ostala ista i da se njene elementarizacije ne razlikuju od onoga što je prethodilo – mostovi su prava slika ideje da nema pobednika i pobeđenih, nema večnih vladara, hijerarhije i ideologije, večna je samo želјa da se premosti ponor i dosegne vlastita sudbina na drugoj obali. Zbog toga je verovatno i velikom piscu Ivi Andriću most najbolјe poslužio kao autentični simbol kojim je hteo da dokaže prožimanje dve vere istih lјudi, dva boga i dva suprotstavlјena sveta koja se uništavaju i dezavuišu, upravo u toj istosti – u zajedničkoj želјi da budu ono što ne vide u sebi, a mrze u drugome. Upravo zbog toga simbolika mosta uspeva da u sebi objedini protivurečnosti lјudske prirode i da je prikaže istovremeno u veličanju i poricanju.

Prava priroda ove intelektualne protuberacije najbolјe je sadržana u jednoj drugačijoj, književnoj personifikaciji mosta. Svako razdoblјe suženo je u svom kulturnom dometu, a mnogi tumači dele tu uskost doba, s pouzdanjem u vlastiti ukus koje s vremenom prerasta u tvrdoglavu isklјučivost. Mnogi su slepi za ideju da je svaka delatnost postala rad, osim umetnosti, a mostovi su upravo sredokraća između ta dva suprotstavlјena pola lјudskog shvatanja. Umetnička delatnost je jedina održala jedinstveni smisao – ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Zato, ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralne prožetosti, a s njom se gubi i smisao delatnosti.

Most na Moravici nije samo most, kao što ćuprija na Drini nije samo ćuprija, jezički arhaizam koji imenuje materijalni oblik. Kao što „premošćavanje“ nije samo građevinski poduhvat već i duhovno uzdizanje, kao što su mostovi baština čovečanstva – istovetnost koja se stvara između naroda, reka i obala, bezdana i neba koje ga prekriva. Ljudi su uvek negde između.

Neprepoznavanje dualizma između kultura geometrijskog i istorijskog tipa, kako ih je podelio filozof Konstantin Nojka, osnov je suštinskog nerazumevanja. Jedne (geometrijske kulture) spadaju u red duha, dok su druge deo reda prirode. Geometrijske kulture uvode ideju reda i uklјučuju poslednji smisao geometrije – imanentnost, ignorišući realnost. Istorijske kulture upadaju u zamku iskustva i postaju sluge realnosti. Svet kao prisutnost, kao živa činjenica, datost… pretpostavka je istorijskih kultura, onih kultura u kojima tok, sudbina i aktuelnost odnose prevagu. U inverziji atributa ova dva kulturna modela počiva sintaksički i simbolički smisao puta mosta i mostograditelјa. Geometrija je došla na mesto sudbine, a sudbina na mesto istorije – tu počiva osnova lutanja, istorijskog i stvarnosnog usuda, mosta i mostograditelјa, ali i civilizacije uopšte. One se susreću u ovakvim istraživanjima, u težnji da se dosegne smisao potrebe i potreba za smislom, kao što je prilјežni istraživač i hroničar ivanjičkog kraja i mostova Svetislav Lj. Marković i uradio. Posvećeno i mudro, znajući da je tema velika i značajna i, kao i sve velike teme, beskrajna.

 

PRE NEGO ŠTO PREPOZNAMO DAR, TREBA DA NAUČIMO DA DARUJEMO

U današnje vreme teško se neko usudi da ne sudi. Kao da ozbiljnost izvan suda i osude i ne postoji, kao da ljubav i viši interes ne postoje izvan hvalospeva, pogotovu u tumačenju umetničkih dela, književnih posebno. Za izbegavanje te zamke učenih ali ne i naučenih, neophodan je dar ljubavi. Ljubav, a ne korisnost, pravednost, a ne interes, suština su II zapovesti Trojičinog božanstva… A bez toga, bez te suštine, na koju nas opominje i jevanđelist Matej (22: 37–40), ne mogu se očuvati ni smisao ni dostojanstvo čovekovo. Zato su retki objektivni tumači, zato više sudimo, a malo razumevamo. Zbog toga naša „odgovornost“ često postaje karikatura naučnih i umetničkih principa i (para)etičkih merila. Vladeta Jerotić u knjizi Darovi naših rođaka, petom nastavku sage o promišljanju nasleđa srpske književnosti i umetnosti, kaže: „Pravi autoritet u čoveku i voli i ceni čoveka, jer poznaje svoje božansko poreklo, lažni autoritet niti voli niti ceni čoveka, jer mu je poreklo u gordom Luciferu, a ne u smernom Bogočoveku.“

Jerotićev način tumačenja i razmišljanja u ovoj knjizi nije ni „objektivizam“ ni „idealizam“, „iracionalizam“ ili „scientizam“, kako bi, na osnovu pogrešno shvaćenog pristupa, ovu knjigu okarakterisala ovdašnja kritika, potopljena u čaršijski ili pseudonacionalni akademizam pogrešno i naivno shvaćene evropske ideje. Pravoslavni diskurs nije ograničenje, kako bi ti isti tvrdili, istorija evropske i većim delom svetske civilizacije jeste hrišćanska, ali autor na tome ne insistira ni u ideološkom ni u vrednosnom smislu. Ne postoji želja za prevrednovanjem ili stvaranjem dominantnog novog komparativnog modela. Jerotićev način je potreba za razumevanjem, dubinska, pre svega, intelektualna, saznajna perspektiva. Važno je na ovom mestu to napomenuti, jer ideja spasenja, razumevanja ljudske i stvaralačke drame u odnosu na hrišćansko nasleđe i duh kulture nije teorijski model, već uspostavljanje višeg nivoa tumačenja, koji nužno ne isključuje teorijsko znanje ili nasleđe, ali pokušava da ode korak dalje u smeru saglasja i dijaloga s autorom. Zato što duh kulture nije moguće graditi na gordosti i samozaljubljenosti teorija ili ideoloških koncepata, već na razumevanju i dobronamernosti i želji da se ode dalje od isključivosti jednog diskursa ili kulturološkog stereotipa. Upravo onako kako je Toma Akvinski pokušavao da filozofsku Evropu spasi duhovne dileme kada je sasvim jasno utvrdio da hrišćanska ideja o Bogu jeste nadrazumska ideja, ali nije protivrazumska. Naravno, za ovo su sposobni samo veliki duhovi sinteze, spremni i dovoljno hrabri da traže obogotvorenog čoveka, a ne čoveka uslovljenosti i zavisnosti od različitih projektovanih kulturnih i ideoloških modela. Darovi naših rođaka spadaju, u hegelovskom smislu, u sintezu svih teorijskih pristupa, pre svega ukidanjem njihovih jednostranosti i objedinjavanjem na višem nivou, u liku tumača i u njegovoj odgovornosti prema prethodnicima (nosiocima darova, ne danajskih!), kao i u odgovornosti prema onim budućim ljudima, kojima su ti darovi namenjeni, odnosno onima kojih se nasleđe tiče. To je prirodan proces, kreativan, ali i nužno regresivan samo onda kada u sebi nosi i ideju budućnosti, „putovanja u obadva smera“. Na putu individuacije i geneze umetničke ličnosti neophodno je prožimanje religioznog i umetničkog. Nisu li sve velike spoznaje, iskustva i stvaranja religiozni činovi?! Ne doživljava li se svaka uzvišenost otkrivanjem božanskog u čoveku? Čovek se vraća Bogu tamo gde ga je prvi put naslutio – u prirodi, u procesu stalnog i istrajnog rađanja i umiranja. Razumeva ga u vrhovima duha – u umetnosti, tamo gde se najbolje i najjasnije vidi. Samo takvim razumevanjima čovek može u sebi da bude i predak i naslednik, da prepoznaje darove i da ih predaje dalje. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok, kažu tumači mitova. Stigavši do „kraja istorije“ (Fukujama), čovek ponovo otkriva sebe, stari smisao u „novom“ sebi. Oni koji proglašavaju kraj (kao u eseju o Miodragu Pavloviću u ovoj knjizi, s provokativnim naslovom „Otkrivanje smisla kraj je stvaranja“) nemaju dovoljno snage ili duha da shvate da kraja nema, ali je neophodno spoznati da ni smrti nema, a za to nam je ipak potrebna duboka i iskrena vera.

Ideja čovekovog traganja i trajanja nije vitalistička ideja fiziološkog određenja života (svest o poroznosti i prolaznosti), već svest o precima i potomcima, traganje za onom tačkom u kojoj se svi sreću. Ova knjiga je putokaz ka takvim mestima. Jer da nije tako, čežnja jasno prepoznata i apostrofirana u delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog bila bi sentimentalistička i patetična ustreptalost, a ne arhetipska čežnja za dubinama u sebi i oko sebe. Ne bi komparacija između Andrića i Dostojevskog – u jednoj manje poznatoj i manje navođenoj Andrićevoj priči,Čudo u Olovu“ – bila tako delotvorna i uspešna. Zašto Jerotić u tekstu „Kako danas razmišljati o ’čudu tajni i autoritetu’, povodom pripovetke Iva Andrića ’Čudo u Olovu’“, kaže da je ovo Andrićeva ispovedna proza? Šta Andrić u njoj „ispoveda“? Savremeni tumači bi ovu tezu proglasili nedovoljno tačnom, jer u pomenutoj priči pisac ne ispoveda ništa lično. Ali ispoveda nešto mnogo važnije, nadlično, a opet svoje. Opštu, čoveku prirođenu veru u čuda i duboku ličnu dramu dok tražimo takva otkrovenja ili dok se s njima srećemo. Čudo je prikazano i tumačeno kao vitalnost imaginacije ili snaga prave vere, a depresija i dekadencija kao posledice nedostatka mogućnosti da se uspostavi saznajna ravnoteža između racionalnog i verovanja u „ono što ne vidimo“. Na ovom primeru jasno možemo da primetimo princip traganja za darovima i želju da se dosegne dalje od ličnog (i piščevog i tumačevog), novi oblik pripadanja delu i piscu i mesta koja nisu „zatamnjena“, već toliko svetla da su nevidljiva onima koji gledaju iz mraka.

Andrić i Crnjanski se ne sreću u društvenoj ili socijalnoj perspektivi svog vremena, niti u zajedničkim temama, poetičkim bliskostima, stilskim podudarnostima… već u čežnji, u osećajnosti. Tekst o „Lamentu nad Beogradom“ je zato sav od osećanja i pokušaja da se pronikne u emotivnu mapu pesnikovu i sve one valere sete, tuge, nostalgije, želje… koji su prethodili stvaranju. „Čežnja kao Želja“ – kaže Jerotić tumačeći jedan deo iz Andrićevih Znakova pored puta i želju pišući velikim slovom – „prisutna je kod svih ljudi, ali skoro uvek žalosno preokrenuta Čežnja u požudu, Želja u bezbroj željica.“ Na taj način okolnim putevima dolazimo do suštine, do stanovišta s kojih se principi stvaranja i „muke duhu“ jasnije i bolje vide. Ili, kod Crnjanskog: „[…] Pesma kao čežnja neprestano izvire iz nepresušnog Izvora žive vode, zagonetnog Izvora Života.“ Čežnja je ono nesaznatljivo, prepoznato u nagonu, a ostvareno u stvaranju. Ne treba očekivati od pisca da imenuje svoje duboke tajne, jer ih često nije svestan u punoći njihovog postojanja, kao što nije u potpunosti svestan koga svojim delom citira ili koga, daleko u budućnosti, oslovljava. Zato Jerotić na pravom mestu citira Junga: „Potpuno je nevažno kakav su život vodili i kakvi su bili veliki stvaraoci, jer ono što su stvarali – delo je nadahnuća arhetipova njihovog kolektivnog nesvesnog.“ Upravo delo onih koji su im prethodili i onih koje su oni prepoznali u svojim potomcima, u najširem smislu. Ako nije tako, čemu onda stvaranje? Kome pišemo pisma iz podsvesti i ko nam ih to i za koga diktira?

Ovu knjigu ne treba posmatrati kao deo „nove kritike“, jer ona to nije. Jasno se stiče utisak da to nije ni autorova namera. On svesno izbegava proces koji je još davne 1967. opisao Sol Belou: „Kritika dočekuje čitaoca zaprečnim barijerama interpretacije. I publika se poslušno stavlja na raspolaganje tom monopolu stručnjaka – onih bez kojih bi bilo nemoguće razumevanje književnosti. Kritičari su, govoreći u ime pisaca, uspešno zamenili pisce.“ Ova hipertekstualnost u kritici trebalo bi da bude deo hiperobjektivnosti, ali nije. Egocentrizam naučne istine uvek stoji između objektivnog i subjektivnog, kao što, na isti način, zaprečava puteve od subjektivnog do istinskog postojanja, kako u nauci, tako i u životu. Jerotić usvaja teze i postulate ranijih tumača, često ih ne dovodeći u pitanje. Oni su polazna tačka za putovanje (Rajićevo „prokletstvo“ i melanholija, Dučićev odnos prema putenosti i ženskoj lepoti, na primer). Pomenute stereotipe Jerotić u svom tekstu analitički produbljuje, suprotstavlja ih drugom, širem i sveobuhvatnijem kompleksu mišljenja, objašnjava ih i rasklapa i ponovo sklapa u ključu novog značenja, između starih zabluda i novih uvida proširene recepcije, hrišćanske, kulturološke, filozofske, psihoterapeutske, mistične…

Treba takođe napomenuti da Jerotić i u izboru dela pisaca kojima se bavi u ovoj knjizi bira manje poznata dela, ona koja je kritika često zaobilazila, a u kojima se putevi za ovakvo dubinsko tumačenje bolje vide. Pravi primer za to je, kada smo ga već pomenuli, upravo Dučić, iako ni s Desankom Maksimović, Velimirom Rajićem ili Milutinom Bojićem i ostalima nije ništa drugačije. Nesumnjivo je da Jerotić dobro poznaje delo i biografiju Jovana Dučića, to se više nego jasno vidi, kao što se još na početku veoma dobro vidi da tekst o njemu neće ići u smeru već ispričanih priča o pesniku zakasnelog romantizma, nadahnutog patriotizma, pesniku čulnosti i putenosti. Jerotić bira pesmu „Zalazak sunca“, naglašavajući njen pre svega religiozni doživljaj, kako pesnikov, tako i tumačev, suptilnu parabolu koja kreće od čulnosti i završava u veri, sagledanoj iz aspekta mističnog doživljaja, muško-ženske uzajamnosti i otajstava u kojima se spajaju dva pola ličnosti – muški i ženski. Ali ne kao preduslov novog života, čak ne ni kao androgin ili ne samo tako, već kao preduslov razumevanja dualističke prirode, spoznaje koja nema nikakav polni, već božanski predznak. Svakako netipično za Dučića kakvog smo poznavali ili kakvog su nam ga predstavili u dosadašnjim izborima i tumačenjima.

Veoma su zanimljivi i oni delovi u kojima Jerotić pokušava da iznađe puteve ka piscu čak i onda kada mu se direktno opire. Na primer, u ideji sudbine ili sudbe („vladika Nikolaj je voleo tu reč“ – Jerotić), kada prestaje vera, a počinje verovanje da iza stava poricanja ili nihilističkog zanosa postoji dublji smisao. Ili u veoma dobrim, usuđujem se da kažem – veoma preciznim, dubinskim i smelim  tumačenjima poezije Velimira Rajića i Milutina Bojića, s kojim i počinje ova knjiga. Da li je Bojić učeni skeptik ili prorok? Da li je verovao da se nešto može promeniti u narodu ili njegovoj svesti? Da li je nazirao puteve izbavljenja, ili je njegova skepsa bila samo početak misli o drugome u svom narodu, nedoraslom vremenu koje ga je zateklo? Kuda vode njegovi putevi ka Bogu, kroz viđenje ili pesničku osudu?… Ovo su samo neki visoki zahtevi tumačenja koje Jerotić postavlja pred sebe, i u najvećoj meri razrešava, u susretu s ovim pesnikom u dve njegove pesme: „Vrane“ i „Hod“. „Pesmu ’Vrane’ Milutin Bojić je pisao sedam godina pre svog zemaljskog kraja, mada se u nekim drugim njegovim pesmama mogu otkriti naslućivanja o svojoj preranoj smrti“ – kaže u pomenutom uvodnom eseju Jerotić. Da li je tanataloška ravan baš tako uska i jednostrana da postoji samo na nivou slutnje i profetske vizije? Nije li dubinska (ne)hrišćanska rezignacija Bojićeva bila dublja od slutnje o skorom kraju? Na ovo pitanje ne nalazimo odgovor, ali to ovaj tekst ne čini manje sveobuhvatnim, možda samo preciznijim i više fokusiranim na neka druga, ne manje važna pitanja.

Sličan slučaj je i s Velimirom Rajićem, čiji pesimizam i individualna spontanost pripadaju više tadašnjoj evropskoj pesničkoj tradiciji, kompleksnom doživljaju života i dominantne metafizičke simbolike, osvešćene snažnim duhovnim registrom pesnika. Pogotovu u pesmi „Basna o životu“, gde Jerotić pravi malu hipertekstualnu semantičku igru, navodeći u fusnoti odrednicu iz Rečnika srpskog jezika – u vukovskom edukativnom tonu – gde je basna – moralno poučna priča, otvarajući prostor za dubinsko tumačenja pesnika koji je bio mnogo više od setnog melanholika i zagrcnutog lirika, kako nam mnogi ovdašnji stereotipi govore.

Mnoštvo je drugih primera koji bi mogli da budu predmet ovog čitanja Jerotićevih čitanja i predmet razumevanja i razmišljanja o njegovim razmišljanjima. Ali, za kraj treba, istine i Hrista radi, naglasiti jedan poseban, otkrivalački aspekt ove knjige. Pored već pomenutih manje poznatih delova iz dela poznatih pisaca, Jerotić čitaocima i tumačima vraća na velika vrata Srboljuba Mitića, zaboravljenog pesnika, blistav um i delo skrajnuto prestoničkom galamom i podređenom joj teorijom. Tumačenje devet poslanica „Svecima od zdravlja“ svakako je jedan od najboljih tekstova u ovoj knjizi i oduživanje velikog duga prema ovom nepravedno zaboravljenom pesniku.

Ne moramo da shvatimo pisce da bismo ih voleli. Ali moramo da volimo da bismo na pravi način shvatili umetnost i svet i sebe u tom svetu. O tome govori ova knjiga, o darovima ljubavi koji putuju iz „kolektivnog nesvesnog“ u svesnost naše egzistencije, govoreći nam da nismo sami na svetu, jer „svako ima onog koga nema“, prisutnog, a ne otišlog. Ali samo za one koji jasno vide i duboko veruju, upravo kao pisac ove knjige.

 

(Povodom knjige Vladete Jerotića Darovi naših rođaka, Ars Libri, Beograd, 2013)

 

STERIJINI SRBI NA POČETKU DRŽAVE I NA KRAJU ISTORIJE

 

Srbi su imali istorijsku sreću i(li) nesreću da žive u nekoliko država; u nekoliko kulturoloških modela i političkih uređenja. I koliko su Srbi u Srbiji trpeli istoriju na neposredan način i kroz lično iskustvo, toliko su „zagranični“ Srbi divinizovali svoj nacionalni i duhovni zavičaj, više određen duhom nego realnim vremenom, više ograđen mitom nego geografijom i granicama. Susretali su se u nacionalnim osećanjima, a prepoznavali u razlikama, u spoticanjima o isto samo drugačije iskazano, omrazama u prvenstvu u nacionalnim osobinama i žrtvama. Nikada Srbi nisu mogli da budu „svi Srblјi“; trka za tron „najbolјih“ bila je omilјena istorijska disciplina. Detalј iz Uspomena Milutina Milankovića upečatlјiva je ilustracija za to. Kada je prvi put, kao gimnazijalac (pedesetak godina posle Sterije), došao u Beograd (govor dobrodošlice održao je nastavnik gimnazije Jovan Skerlić), začudio se da je Crkva Svetog Dimitrija u Dalјu veća nego Saborna crkva u Beogradu. Isto čuđenje zatiče Jovana Steriju Popovića u drami Milovana Vitezovića Serbio, zemlјo roda moga, na đumruku, kada ga sačekuju predstavnici dve suprotstavlјene srpske dinastije: major Aleksandar Karađorđević (Karađorđev sin i kasniji knez), kao ađutant, i knez Mihailo Obrenović (koga će ovaj prvi da nasledi posle proterivanja nakon Vučićeve bune), i kada ga knez moli da mu da „kondicije“ iz prava. Kasnije vidimo da je pravo u Srbiji samo floskula učenih i da glavni potencijal „pravne države“ leži uglavnom u topuzu, u tom periodu najčešće u rukama Tome Vučića Perišića. Nije manje iznenađenje ni šetnja po varoši beogradskoj, gde Sterija doživlјava neposrednost komunikacije kneza s narodom i naroda s knezom, ali i sva ograničenja školovanog čoveka u zemlјi u kojoj se pismena još nisu utvrdila u jezički standard, a lјudi ni u jedno ni u drugo, osim u svoju tvrdoglavost (polu)obrazovanih i bahatost virulentnih buntovnika iz kojih se s mukom pomalјaju građani. Zato nabrajanje učenih lјudi u Srbiji na početku drame više liči na traganje za alem-kamenom nego na konstatovanje stanja i nadu u uspostavlјanje nove kulture u novoj državi. U dramaturški dobro postavlјenoj proporciji iznenađenja i očekivane peripetije – veoma sličnoj teoriji matematičara Edvarda Kasnera, koji kaže da se čovek nalazi između dve beskonačnosti, beskrajno malog i beskrajno velikog, a mera je za oboje je subjekat – Milovan Vitezović pozicionira svoga Steriju u njegovu veru u umetnost i nacionalni uspon posredstvom kulture i učenosti. Beskrajno veliki su njegova nada i osećanje pripadnosti srpstvu, a beskrajno male mogućnosti u tadašnjoj Srbiji; volјa je još manja.

Zato je Sterijin život paradigmatičan, njegova misija putovanja u rod i podelјenost između dve kulture, odnosno između tri, jer nije nevažno – a to je posebno vidlјivo u drugoj Vitezovićevoj drami posvećenoj Steriji, MiSterija – da je Sterijin otac grčki Cincar (najverovatnije model za Kir Janju; u drami Vitezović to jasno insinuira jezikom i ponašanjem tipičnim za trgovca Cincara), i da ne treba zanemariti ni tu vrstu uticaja. Dakle, između evropske nauke, mita o rodu, umetničkog-molerskog i trgovačkog nasleđa, Sterija pokušava da nađe put ka Srbima u sebi i sebi u Srbima. Oba puta su podjednako teška i prepuna iznenađenja. I oba je Milovan Vitezović uspeo da približi sudbinskim okosnicama tragične ličnosti Sterijine, jer tragika života je kod Srba uvek bila stalni pratilac učenih lјudi. Budući da se ovaj ogled bavi dvema dramama istovremeno: Serbio, zemlјo roda moga i MiSterija, u prilici smo da objedinimo različite vidove Sterijine ličnosti, kojima se Vitezović bavio na sasvim neobičan i originalan način u obe drame, a koji se prožimaju u klјučnim aspektima kao što su jezik narodni, književno stvaralaštvo, prosvetitelјski rad, životna sudbina i porodično nasleđe, političke i nacionalne prilike… Ako je drama Serbio, zemlјo roda moga dinamični opis Srbije i Sterije u Srbiji sredinom devetnaestog veka, onda je MiSterija veoma uspela dramska kreacija unutrašnjeg života Sterijinog i uslovlјenosti koje su u prvoj drami vidlјivije u interakciji s drugim likovima i epizodama, a manje uočljive u potrebi da se unutrašnji život ospolјi i prikaže u svoj svojoj slojevitosti. Zato je MiSterija složenica: eksplicitna relacija između kolektiviteta i individue, nacionalnog zaborava i ožilјaka na duši pojedinca. Činjenica je da su Sterijinu sudbinu odredili životni udesi, kolektivne nacionalne strasti, stranputice, retki uspesi i česti sunovrati trusne Srbije na početku njene državnosti. Ali Vitezović kreće i putem skiciranja lične sudbine – veći deo MiSterije je u monologu ili u razgovoru s ocem – Kir Janjom – pričinom. Monolog je žanr usamlјenog čoveka, što intelektualac uvek i jeste; Ibzen veli: najjači je onaj koji stoji sam. Čovek je sam na početku i na kraju života, a intelektualac uvek; samoća nije usamlјenost, već trajanje nasuprot gomile, kao Sterijin život. Od učenika i potajnog čitača, do profesora koji u Srbiji piše udžbenike, predaje procesno i parnično pravo, piše drame, uči omladinu, trpi teror silnih i zavist učenih…

Jovan Sterija Popović, pesnik starog jezika, dramski pisac iscizelirane retorike, učene i kanonski poetizovane istoriografije, nije svojom poezijom, a ni istorijskim dramama, postigao značajniji uspeh kad je u pitanju književna vrednost, osim u vremenu kada su nastajale i izvođene i kada su zadovolјavale potrebe nacionalnog buđenja i patosa. Kako nam pozorišna istorija govori, duže se na repertoaru zadržala samo Smrt Stefana Dečanskog, koju i Vitezović citira u MiSteriji, u razgovoru između Sterije i njegovog oca-pričine. Uvek aktuelno pitanje jeste kako je Sterija postao komediograf i kako je jedan učen pesnik i pisac drama krenuo ka ironiji i smehu, te kako ga je takav isti ironijski diskurs, Vitezovićev, vratio među Srbe. Mislim da je Vitezović uspeo u onome u čemu Sterija uglavnom nije: da unese humor u studiju naravi, da oštar sarkazam i karakterološku težinu svede na perspektivu zdravog humora i vrcavog duha. I da u tome sačuva smeranu simboliku i metaforičnost.

Nesumnjivo je da su jezik i lingvistički ćorsokaci i urvine srpske naravi glavni junaci ovih drama. Upravo na tom najozbilјnijem diskursu izgrađena je slojevita metafora, svakako jedna od najuspelijih u obe drame. Kada Sterija zamoli Vuka da stavi rukavice, jer u Društvu srpske slovesnosti svi nose rukavice, Vuk kaže: „Dobro. Da se ne vučemo za jezik prlјavim rukama!“, a kada izlaze na jezički dvoboj, knez Aleksandar ih kori: „Napravili ste sprdnju u prestonici… Čaršija je zinula na sva usta, i pismeni i nepismeni seire o dvoboju hromog i sakatog…“ (Serbio, zemlјo roda moga) Nesumnjivo je da su simpatije Vitezovićeve na Vukovoj strani, ali ni Sterija nije samo čovek starog i nerazumlјivog jezika. Jedna akademska rasprava, da je rasprave i volјe za dijalog kod Srba, postala je „dvoboj hromog i sakatog“, što zapenušale rasprave srpskih karaktera i jesu. Iako je, kada smo već kod jezika, odnos Sterije i Vuka često veoma simptomatičan i nije klasičan dijalog, već rasprava o jeziku i poetici (VUK KARADŽIĆ: Nisam nezahvalan za iskazanu slavu i u pismima sam ti iskazao koliko držim do tvoje nadarenosti… samo, zašto hoćeš, grešeći prema daru, da budeš prvi srpski pjesnik 18. vijeka kad se već bližimo polovini 19?! Gete je jednostavno prešao iz vijeka u vijek, iz pjevanja u pjevanje, da u oba bude najbolјi… Ti si se u ovom vijeku rodio i propjevao. Zašto da budeš prošli pjesnik?), sve do kulminacije, kada u razgovoru s bratom (MiSterija) Sterija otkriva da je otac u škrinji držao Vukov Rječnik, a ne dukate kao Kir Janja, iako je govorio da Vuka nikada nije upoznao. Jezik je najveće blago, reči su dukati u rukama sposobnog i talentovanog pisca, kao oni pravi dukati u rukama trgovca. Ta teza je u obe drame predmet spora, s njom Vitezović uvodi Vuka u Sterijino okruženje, ali i posredno pokušava da odgovori zašto su Sterijine komedije bile uspelije od „ozbilјnih žanrova“. Na to pitanje ponovo odgovara Vukovim rečima: „Sa tim ushićem pjevaj, i na tom jeziku!… Što da pjevaš jezikom kojim više ne govoriš?!… Vidakovićevi lјubomiri će biti zaboravlјeni kad i jezik kojim ih veliča, da im se ruga što tako govore ostavio bi ih živim… Zato je tvoja Laža i paralaža veoma živo delce!… Zasnovano je i na narodnoj priči… živo delce!“

Možda i Sterijina i Vitezovićeva tajna jeste upravo u komunikativnosti masovnijeg, opštijeg i jednostavnijeg jezičkog idioma: kada su pozorišni komadi progovorili narodnim jezikom, onda ih je narod počeo shvatati i u sudbini i u kritici karaktera – u istoriji i komediji. Tema se prelivala iz istorijskog u satirično poznanje, jedno od drugog su istovremeno uzmali temu i njeno preoblikovanje – u poetičkom i iskustvenom toposu – kao što je Sterijin Roman bez romana najavio žanrovsku polivalentnost romana u vremenu današnjem. Ovu vrstu prozorlјivosti neće mu priznati (i još uvek ne priznaju!) književni istoričari i tumači. Pogotovu ne oni koji će se prepoznati u piscima „romandžijama“ i pesnicima „odadžijama“, jer metode koje Sterija u ovom alegorično-satiričnom romanu prikazuje više su deo nacionalnog karaktera i oportunizma nego istinske književne metodologije, a još manje posledica talenta i autentičnosti. Nјegova samokritika i analiza zaokružile su čitav jedan paraintelektualni serkl, koji je, s manjim varijacijama i sa značajnijom masovnošću, pretrajao do danas. Zato je Sterijin život paradigma intelektualne kritike, ali i britka satirična oštrica za samoproglašene genije, kojih je u Srbiji uvek bilo napretek. Na isti način Vitezović prikazuje i slika berlinskog stipendistu, Vučićevog štićenika, kasnijeg „učenog“  profesora i autora Zemlјoopisanija sveta, koje treba da postane udžbenik za Licej. U njemu nema Srbije, ali to nema veze za tadašnje i sadašnje Srbe, koji su sebe pronašli u svetu, pa makar on bio i bez Srbije. To je možda i klјuč metafore o rodolјupcima koji pevaju na groblјu. To je groblјe na kome je sahranjen razum, poput razuma pomenutog Spasića, kojim se Spasić veoma ponosi iako je on u njegovom slučaju samo retorička figura.

Vitezoviću će možda upravo tako „razumni“ zameriti izvesna uopštavanja i slobodna tumačenja istorijskih epizoda – u faktografskom, ali ne i u sadržinskom smislu – jer književni tekst je sfera slobode a ne „nužnosti“, kako su neki (a mnogi još uvek!) shvatali i tumačili književnost. Zajedništvo u istom vremenu ili epohi karakterističnih ličnosti uvek je bilo predmet kreativne imaginativnosti i stvaranja dramskih ili književnih mogućnosti, za sretanje velikih duhova u istorijskim epizodama, uvek je bilo izazov za fikcionalizaciju, koja je često bivala „stvarnija od stvarnosti“. Autentičnost ne polazi isklјučivo od faktografije, već i od stvaranja atmosfere u kojoj se lik doba najbolјe prepoznaje. Milovan Vitezović je u svojim dosadašnjim delima pokazao da je pravi majstor za stvaranje pozadine i atmosfere u kojoj najbolјe svetle istinski duhovi u kreativnoj sinergiji fikcionalizacije književnog dela, ali u kojoj se, takođe, veoma dobro vide i sve senke i tmine.

Ne treba zaboraviti, u kontekstu komedije naravi i alegorično-satiričnih dela, da se žanrovi (pre)često određuju nakon stvaranja; zato možemo da tvrdimo da je doba odredilo žanr i da je Sterija samo dokumentarista koji je pokušao da posredstvom gorkog sarkazma i ironije nađe put do istine i izlaz iz kolopleta naravi srpskih, tako što će ih prikazati u satiričnom iskrivlјenju i istinskom postojanju. Kod Sterije je to jedina pobuna, a kod Vitezovića dramsko uobličavanje nemoći pameti i agresije primitivizma. Zato su „uopštavanja“ epizode koje rekonstruišu lik i epohu na nivou inspiracije, a ne dela kao posledice, metafore i zapažanja, moći da se prodre u samu suštinu pojave, što je neophodno za živopisno uobličavanje karaktera. Satira zato podrazumeva opštost i često prelazi u grotesku, što je autentičnija to je grotesknija. Na isti način i Sterija i Vitezović slikaju naravi i večne teme: malograđanštinu, vlast, politiku, „učenost“, rodolјublјe, narod… U drami Serbio, zemlјo roda moga mnoštvo je karaktera koji su rođeni za Rodolјupce, ali u MiSteriji narod u Vršcu je srećan, kaže Jelena Steriji na samrti, što se Rodolјupci ipak neće pojaviti. Istina o nama ostaće negde u zapećku, da se varamo da je nema i da bežimo od onakvih kakvi smo. Nema bolјe potvrde piscu, pa makar i na samrti, da je bio u pravu i da je našao pravi elemenat trajanja i večnosti.

Na isti način se može tumačiti legitimni književni postupak citatnosti. I u slučaju Sterije, ali i Vitezovića. Poznato je da je Sterija prevodio Molijera i da je prvi prevod Tvrdice njegov. Ali da li je Kir Janja nastao na tom književnom predlošku? Nesumnjivo jeste. Da li je Kir Janja plagijat Molijerovog Tvrdice – nije, tu treba napraviti bitnu razliku. Bogatstvo karaktera, lingvistička posebnost, tipiziranje lika i njegova sudbina kao paradigma cicijašluka i gramzivosti, stvaraju jedan živlјi lik, dinamičniju lјubav prema novcu, pogubniju strast, dublјu i tragičniju sudbinu na opštelјudskom planu, nama svakako razumljiviju. Kao što su druge teme – večita istorijska i (malo)građanska provincijalnost, trčanje za modom, strana imena, poricanje porekla i izmišlјanje života, „laža i paralaža“, intrige i ogovaranja, „ženidba i udadba“ uz pomoć navodadžija… prisutne i kod drugih pisaca, ali punoću i fabularno razvijanje u pravom smeru i s majstorskim građenjem likova ka satirično zaoštrenoj žaoki mogu da postignu samo pisci istinskog talenta i izgrađenog osećaja za detalј i posmatranje karaktera. Citat je važan i kod Vitezovića, u dijalogu, ali i u jasnim naznakama koje nas upućuju na delo i njegov alegorični potencijal u drami. „Slaganje vremena i biografije“ takođe je moćna poluga imaginacije, i takvim ulančavanjem jasno možemo da prepoznamo duh epohe, ali i individualnu tragiku ličnosti. Koliko je živa atmosfera dela i sudbine jednog velikog intelektualca između, kako je na početku rečeno, „beskrajno velikog i beskrajno malog“, te koliko je njegov život sudbinski određen „nacionalnim staranjem“, jasno i s gorkom ironijom vidimo u ove dve drame.

Možda je, zbog prave ilustracije svega rečenog, najuputnije završiti razgovorom Jovana Sterije Popovića s ocem (MiSterija), koji najbolјe ilustruje rečeno i nerečeno u ovom tekstu, istorijsku paradigmu i karakterološku determinisanost Srba i njihovog pisca, profesora, dobrovolјnog sapatnika…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Uglavnom, hoće oni dobro… Ja sam im radio najbolјe…

STERIJA OT POPOVIČ:

Kad dobiju najbolјe, oni su baš protiv toga!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!

 

POSLEDNJI LET ŽAR-PTICE

Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, 55 godina uspeha i zaborava

 

Postoje pisci koje čitaoci ne čitaju rado i sa istinskim čitalačkim zadovoljstvom, ali je njihov uticaj obrnuto srazmeran (ne)čitanju. Citati, naslovi knjiga i njihova imena univerzalna su valuta akademskog i salonskog intelektualizma. Mnogi pričaju o Džojsu, Selinu, Beketu… a mali broj ne samo čitalaca već i univerzitetskih profesora pročitao je neku od njihovih knjiga. F. M. Dostojevski je sinonim za roman Zločin i kazna, Ivo Andrić je sinonim za roman Na Drini ćuprija, Meša Selimović za roman Derviš i smrt, Danilo Kiš za Grobnicu za Borisa Davidoviča… i tako dalje sve do činjenice da ni pisce koji su postali deo školske lektire ili neke nacionalne institucije ne poznajemo dovoljno da bismo branili pre svega sopstveni čitalački integritet, a kamoli njihovo delo ili književni kvalitet.

Prezir kao mera kvaliteta

Ova značajna (dominantna!) grupa ima i svoju karakterističnu podgrupu, koja je definiše više od „glavnog“ toka. U nju spadaju pisci čija recepcija sama po sebi ostvaruje značajan uticaj kako u čitalačkim, tako i u krugovima pisaca, inspiracije i nezaobilaznih citata. Periodi njihove slave obeleženi su velikim delima i značajnim književnim uticajem. Međutim, vremena koja su ih nasledila, književne mode, ideološka isključivost i (para)intelektualna površnost, gurnuli su ih na margine ne samo istorije književnosti već i granica znanja i kontinuiteta književnog delanja i mišljenja. Kako drugačije objasniti nestanak i prećutkivanje pisaca poput Borislava Pekića ili Miodraga Bulatovića? Prvi se polako vraća u književnost, u kojoj mnogi izvikani i etablirani pisci nemaju toliko ne samo čitalaca već ni ljudi koji su čuli za njih koliko Borislav Pekić ima fanova na društvenim mrežama. Šta se to desilo s književnošću, da li se povukla u katakombe dok ne prođe karneval budala i vašar taštine (para)intelektualne hipokrizije? S Miodragom Bulatovićem situacija je još gora: jedan od najznačajnijih pisaca opstojava jedva na marginama sećanja i u ponekom citatu svojih najpoznatijih romana. Šta je razlog? Ideologija, možda? Pa zar njegovi prvi romani nisu bili podsmevanje ideologiji, ruganje sistemu, kritika politike?… Nije li Gruban Malić ovdašnji Švejk, samo urnebesniji, strasniji i balkanski karikaturalniji?! Nisu li Ljudi sa četiri prsta i Peti prst povezali emigrantske pejzaže junaka Miloša Crnjanskog s onim emigrantima s kraja XX veka od čijih se književnih pačvoraka (čast izuzecima) stvorila čitava kulturna paradigma? Ili su možda Bulatovićevi  junaci nedovoljno demokratski osvešteni i u svojim kriminalnim biografijama ne nose neko načelo demokratske slobode? Ali nose ideju života i svega onoga što život u svojoj egzistencijalnoj studeni jeste, majka i maćeha, smrt, vrlina, kriminal, ljubav… Otišli su u emigraciju da bi se izborili za svoje parče neba, a ne da bi se vratili kao prvaci NGO na nekom demokratskom tenku (bele kobile nisu u upotrebi zbog jakih veza s nemodernom srpskom tradicijom, o konjima ne bih ovaj put…). Oni su imali samo jedan život i samo jednu smrt i nisu mogli da biraju; moguće je da su zbog toga njihove biografije „totalitarni panegirici“ poznate nam i prezrene „srpske i crnogorske kriminalne svesti“. Koliko pisce iz prve grupe ovdašnja književna čaršija neguje svojim polovičnim ili nikakvim znanjem i primitivnim samopouzdanjem, toliko ove iz druge grupe (podgrupe) potiskuju svojom zavišću ili prezrenjem, karakterističnim za odnos mediokriteta prema talentu. Malobrojni čitaoci koji još uvek prate aktuelnu književnu produkciji lako mogu da nivou motiva, stila, bogatstva metafore, imaginacije… jasno vide koliko današnjim piscima, pogotovu onim mlađim, nedostaje znanje, iskustvo čitanja i kreativno prisustvo nekog od ovih pisaca. Miodraga Bulatovića, na primer.

A možemo sve da posmatramo i na drugi način, tek da ovaj tekst ne bi bio proglašen krajnjim ideološkim subjektivizmom. Prvi Bulatovićev roman, Đavoli dolaze, pojavljuje se 1955. godine. Te godine NIN-ovu nagradu dobija roman Mirka Božića – Neisplakani. Sledeća knjiga, Vuk i zvono, čudesna storija u kojoj Bulatović pokušava da iživi „duhove prošlosti“, prolazi relativno zapaženo, ali nagrade je zaobilaze. Te godine NIN-ovu nagradu dobija Branko Ćopić za knjigu Ne tuguj bronzana stražo. Tek s narednom knjigom, Crveni petao leti prema nebu, Bulatović više ne može da bude nevidljiv, ali, gle čuda, upravo te godine ova još uvek najznačajnija književna nagrada nije dodeljena. Možda to više govori nego da je dodeljena. Međutim, za razliku od dela „proslavljenih laureata“, Bulatovićeve knjige počinju da se prevode u Nemačkoj i Francuskoj, ubrzo postaje najprevođeniji jugoslovenski pisac. Originalnost talenta i stila brzo su prepoznali neki drugi čitaoci i tumači. Početkom šezdesetih godina sada već prošlog veka Bulatović je prepoznat u Francuskoj kao jedan od najoriginalnijih pisaca izvan francuskog govornog područja. U to vreme francuska književnost eksperimentiše s „novim romanom“, pisci poput Virgila Georgijua su potisnuti, Selin još uvek nije institucija…  Ako u ovo razmišljanje uvedemo činjenicu da se u tadašnjoj evropskoj književnosti već pojavljuju pisci „latinoameričkog književnog čuda“ i podatak da se kapitalni roman Gabrijela Garsije Markesa – Sto godina samoće pojavljuje 1967, s velikom sigurnošću možemo tvrditi da je proslavljeni nobelovac znao za Bulatovića i da mu je magija ovog pisca bar malo pomogla da se odmakne od svojih dotadašnjih romana s jasnim ideološkim podtekstom. Zanimljivo razmišljanje, ali zašto ne razmišljati i tako ako horizonti nisu zaklonjeni već pomenutim mržnjom i zavišću?

Istini za volju, treba priznati da je lakše govoriti o Bulatoviću nego pisati posle njega. Nije ga lako ni čitati, jer nas njegova magičnost života podseća na poniženje zaborava. Da li smo time ponizili sebe ili njega? Na ovo pitanje nije potrebno dati eksplicitan odgovor, on je svuda oko nas. Od prvog objavljivanja romana Crveni petao leti prema nebu prošlo je 55 godina (1959–2014). Godine slave i godine tišine. I jedne i druge dovoljan su razlog da se ponovo, posle više od pet decenija, pozabavimo ovim romanom. Ako ne zbog novih čitanja, a ono bar zbog istine i činjenice da dobar pisac ima bezbroj tumačenja. Ovo je prilog toj tezi. Zadovoljstvo je moje.

Srce na pazaru

Roman počinje bolovima  (tada) nepoznate žene u prirodnom okruženju, na livadi iznad grada. Ne možemo da utvrdimo njegov pravi uzrok, te zato i ženu i njen bol i želju da on prođe u ispunjenju neke apstraktne opšteljudske sreće posmatramo kao izmešten elemenat, koji svojom pomerenom logikom imenuje ključne tačke ove priče. Prema „bolovima iz utrobe“ možemo da pretpostavimo da jedan ciklus života začetog u njoj upravo treba da skonča u hladnim vodama Lima, a da drugi počinje njenim viđenjima osnovnih aktera. Dakle, roman počinje čedomorstvom, i ta će ga senka prokletstva pratiti sve do kraja, jer je odnos između Muharema i Ilije profilisan ljubavlju i prokletstvom neželjenog deteta, koje se dodatno pojačava činjenicom da je Muharem jedini koji je ostao od nekada jake loze. Da li život počinje bolom, ili se završava u bolu? Metafizičko pitanje koje se projavljuje kao semantička igrarija određuje duh ovog romana. Međutim, mnoštvo slika i oslanjanje na detalje i poetizovanu stvarnost, tipični za Bulatovićeve lirske iskorake, uvek nameću nekoliko važnih perspektiva. Zato se na početku, iz pastorale livade (prirodni aspekt) i bola (ljudski aspekt) izdvajaju tri glavna toka – perspektive. Kao tri ploda s drveta,[1] od kojih jedan pada na put, drugi „nalik na galeba“ na muslimansko groblje, a treći:

Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pored bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: tu će dugorepi đavo ubrzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući se za uši i noseve; poigraće se sa pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar-pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kada se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.[2]

Nesumnjivo je da u ovom pasusu odmah na početku knjige Bulatović skicira dramaturšku postupnost i kulminaciju, ali razvoj karaktera ostavlja za kasnije. Ovakvim postupkom on želi da naglasi polifoniju glasova koji će se steći u demonski muk i tišinu, iz koje će svojom sudbinom da progovori jedini pravednik na izokrenutoj svadbi. Zato na početku želi da definiše „epizodne“ narativne tokove, uvodeći ih u priču kao pasivne posmatrače koji ne učestvuju direktno u glavnom romanesknom toku, ali ga svojim neučestvovanjem i otkrivanjem karaktera dodatno definišu i određuju kako na planu duha, tako i u intenzitetu. Takođe, pojavljivanje đavola nije samo mitološka ili religiozna slika već mitska projekcija ljudskog negativiteta, oličenje natprirodnog zla naseljenog u ljudskoj prirodi, odnosno u njenom demonskom ispoljavanju. Ono što nije sadržano u ritualu i objektu (svadba, domaćinstvo), sadržano je u subjektu, odnosno u njegovom ekstatičnom ispoljavanju u okolnostima u koje projektuje svoje želje i slutnje. Daleko od istinske moći, i još dalje od istine.

Istina se u Bulatovićevim romanima ne otkriva na analitički i racionalan način, posredstvom monološke forme. Kod Bulatovića ni dijalog nije dovoljan. Bulatovićev postupak, pogotovu vidljiv u ovom romanu kao poetičko-stilska vežba, jasnija, konciznija i fokusiranija nego u romanu-prvencu Đavoli dolaze, istovremeno je i citat i poricanje teze Isaije Berlina o „nestabilnom tronošcu koji podupire centralnu tradiciju zapadnog mišljenja“.[3] Naime, Berlin tvrdi da je njegov „tronožac“ metafora centralne tradicije zapadne političke misli, ali se primenjuje na zapadnu misao generalno. „Prva noga“ pretpostavlja da na sva prava pitanja može postojati samo jedan ispravan odgovor. Ako ne postoji ispravan odgovor, onda pitanje ne može biti pravo. „Druga noga“ znači da mora postojati metod pomoću koga se ispravni odgovori mogu naći, ili procedura za nalaženje onoga što je ispravno. „Treća noga“ i najvažnija premisa ovog pristupa jeste to da svi ispravni odgovori moraju biti kompatibilni jedan s drugim. Bulatović briljira u trećem odgovoru (kao što je i treće teme priče najvažnije, centralno, ključno) i time faktički počinje i završava roman, ne krajem već kompatibilnošću tuge i zgađenosti, tragike istine i posustalim pravednicima. Ali zato na prve dve „noge“ (poglavlja „Tužna braća“ i „Sa đavolom između sebe“) gradi zaplet potpomognut i balkanskom iracionalnošću, mitom, ljubavlju koja kroz mržnju govori, demonologijom… Postoji mnogo zala za koja nema rešenja bez stradanja dobra, bez žrtve koja će istovremeno iskupiti one zaslepljene zlom i sebe u nezlobivoj ljubavi.

Sama činjenica da roman počinje ženskom perspektivom gradi drugu neobičnu intrigu, pogotovo što pojavljivanje lude Mare sve do kraja romana biva skoro neprimetno. Ali ona je bliska Geteovom prizoru majki, opisanih u Faustu. Prema toj slici, majke su boginje koje žive u samoći i oko kojih umiru i prostor i vreme. Mara je čedomorka i oko nje umire i sve ono što može da produži vreme i naseli prostor. Ljudi ostaju sami u svojoj demonskoj instinktivnosti i poricanju u negaciji arhetipske prisutnosti i uloge žene. Ali Mara je i „mitska suđenica“, jer se novi bog pojavljuje uvek u liku muškarca, ili nekoga ko za sebe misli da je muškarac, ili pokušava da okolinu ubedi u to u karikaturalnoj i agresivnoj slici seksualnog podređivanja i dominacije. U ovom romanu i jedna i druga pozicija imaju svoj „plivajući“ identitet ili nije sve baš onako kako gomila urla.

Čudo i skandal – dva aspekta istog događaja

 Dva sekundarna toka, istovetna po sudbinama njihovih nosilaca, svedoci su trećeg. Ali ne poput korelativa normalnosti, kao u klasičnoj realističnoj prozi gde se priča postavlja prema životu bez sumnje da se on može realno i objektivno preslikati. Prosjaci Jovan i Petar, s čudnim međusobnim odnosom emotivne uslovljenosti, i dva pijanca grobara, Ismet i Srećko, koji pokušavaju da na groblju pronađu mesto za nesrećnu ženu samoubicu, kao razdvojene radnje ne dodiruju se u realnom svetu, već u sferi vlastite sudbine koja postaje deo veće slike.  A veća slika jeste svadba Ivanke i Kajice, pokušaj da se očuva budućnost porodice Ilijine. On nejakog i sublesastog Kajicu ženi starijom Ivankom da bi ispunio formu braka i u institucionalnom smislu utvrdio sudbinu porodice i nasleđa. U dubini svoje duše Ilija krije tajnu, kao što Muharem krije ljubav prema Ivanki. Od imetka on ima kuću i službu kod Ilije, i petla koga nosi na pazar da bi ga prodao, seo s ljudima u kafanu i postao punopravan član zajednice. Na putu do varoši nailazi na Kajičinu svadbu i raspojasane svatove. Bulatović se u ovom delu romana opredelio za individualni objektivizam, za realnost koja se reflektuje u svesti jedne ličnosti.

Kao da se iz ove jednostavne i sasvim obične Muharemove želje otvara mnoštvo individualnih autorefleksivnih, monoloških perspektiva: od Ilijine, Kajičine, Ivankine… sve do povratka na Muharemov put i sudbinu petla, koji završava kao zabava pijanih svatova. Dok preplašen leti u granje, svatovi pucaju u petla, koji se pretvara u inkarnaciju žar-ptice. Prostor između puta i svadbenog veselja jeste prostor u kome se dešavaju transformacije neophodne da bi se ljudska priroda i potencijal duše pokazali u svoj svojoj ogoljenosti i intenzitetu.

Petao je, kako kaže Zbignjev Herbert u jednom eseju, ptica koja se pretvorila u karikaturu zbog života s ljudima. Transformacijom petla u sakralnu pticu, najpre u Muharemovoj imaginaciji, a kasnije i u njenoj vlastitoj sudbini, počinje da se razrešava gust simbolički splet. Muharem je tuberkulozni bolesnik i crvenilo koje iskašljava iz pluća jeste „dublje pamćenje simbola“ – crvenog petla, crvene krvi i još crvenijeg srca. Želja raskalašnih svatova jeste da se narugaju sa jurodivim i da potisnu različitost koja se očitava u Muharemovoj iskrenosti i nezlobivosti, u svemu što je njegovo karakterno i duševno određenje. Ilijina priča o Muharemu, između ljubavi i besa, jeste priča oca koji nema hrabrosti, pogotovo u takvoj prilici, da prizna svog sina, iako je njegova dotadašnja briga očinska i izlazi iz moralnog i socijalnog okvira porodice. Pozitivnim ili negativnim osobinama i postupcima koriguje se rod. Ilija je izabrao način koji je zajednica očekivala od njega (da oženi na silu sinovca Kajicu), ali je njegova duša duboko uz nesrećnika s petlom, jedinog preživelog njegovog sina, jektičavog naslednika njegove tužne sudbine i bivše slave. On nije reprezentativan predstavnik roda, pa se njegovo pravo poreklo krije kao stidna tajna. On svojom pojavom životno upotpunjuje Iliju u nadi da ipak nije sve gotovo, ali to je samo emotivna činjenica bez ikakve vrednosti ili težine u stvarnosti koja ih okružuje. Iliju posledica nesvesnog ogrešenja udaljava od osećanja krivice, ali ga vodi ka neobičnoj brizi za usamljenog dečaka, a verovanje u sudbinsku neminovnost ne pruža mu neophodnu utehu. Put od njega do Muharema je dug i ne završava se očekivanim i željenim susretom, već Ilijinim kolapsom, zaleđenim trenutkom u kome se on približava smrti, a Muharem svojom sudbinom ne pronalazi ljudskost kakvu je sanjao i u kakvu je verovao, dok oko njih besni raspojasana gomila čija se ritualna svadbarska sreća pretvara u autodestrukciju koje nisu svesni u svom ludilu i pijanstvu.

Bez obzira na podeljenost priče na nekoliko aspekata, kao da se sve odvija u jedinstvenoj istovremenosti. Kao da su svi učesnici u autorefleksivnim, monološkim ili dijaloškim epizodama, u oponiranjima u rečima i sinhronizaciji emocija, čak i tamo gde ishodi ne pripadaju logici priče ili očekivanoj dramaturgiji dešavanja. Na njihova pitanja može se odgovoriti samo novim pitanjima, složenost misli uslovljava intenzitet osećanja. Od skrivene ljubavi Muharemove, do mržnje koja tinja između dva pijana grobara, Srećka i Ismeta, do enigme koja kvasa u Iliji dok oko njega luduju svatovi koji će se od slavljenika njegove veličine brzo pretvoriti u svedoke njegovog sunovrata. Unutrašnja carstva misli i protivurečnosti junaka Miodraga Bulatovića složena su i slojevita, a njihove kreacije su mozaici misli, reminiscencija i tragičnih sputanosti. Opisi književnih likova polaze iz njihovih telesnih osobina, koje se u određenim stanjima duše još više, posebno u međuodnosima, izopačuju i karikiraju kao na slikama Pitera Brojgela Starijeg, posebno na slici Borba mesopusta (1559).

 Potčinjavanje kao odlika mentaliteta

U romanu postoji samo sloboda da se ode negde daleko, ali ne značajno daleko od činjenice koja individuu potčinjava okolnostima od kojih pokušava da pobegne. Čemu su onda potčinjeni prosjaci, grobari, Muharem i Kajica, Luda Mara… – ideji slobode koje nema, jer je i sama sloboda potčinjena neslobodi, mestu, običajima, ljudima… Kod Bulatovića mesto ne „pamti“ događaje (kao genius locci – lat. duh mesta), već ih uslovlјava i kreira karakterima i njihovim trvenjima na malom prostoru svoje subjektivne i životne određenosti. Možda taj odnos „upućenosti“ (možda je bolji termin „osuđenosti“) jednih na druge definiše Karl Jaspers u tekstu u kome pokušava da se nadoveže na ideju slobode Anselma Kanterberijskog: „Čovek može svagda da živi samo pod autoritetom. Ako to ne želi, potpašće samo jednoj, utoliko više spolјašnjoj sili. Obmana da je slobodan od svakog autoriteta, gurnuće ga u najapsurdniju i najpogubniju poslušnost. Pretenzija na totalno slobodno mišlјenje svakog pojedinca zagluplјuje i prouzrokuje svako totalno potčinjavanje.“ Upravo tako, bez obzira na svoje otpadništvo od društva i svoju volšebnu sudbinu, svi su potčinjeni običajima i verovanjima okoline, procesu o čijim se svrsishodnostima i opravdanostima rituala uopšte ne pitaju. Možda bi iskrena pitanja otključala okove njihovog sveta prividne slobode i ukazala na neke nove puteve, ali oni ne žele da ih postave. Muharem se vraća Iliji i čudnoj potlačenosti i ljubavi istovremeno, kao što se i Ilija posle neuspešnog traženja odbeglog Muharema vraća na svoj prag i mesto svoje propasti. Prosjaci ne pokušavaju da nadiđu svoju ubogu ulogu, luda Mara i dalje baca svoju neželjenu decu u Lim, Srećko i Ismet su i dalje grobari pijanci, maroderi. Svet koji ih je odbacio sačuvao ih je u njihovoj neslobodi, u paradoksalnoj stvarnosti koja čuvajući takve pojave svoj humanizam podređuje demonologiji unutar koje izgovori za neljudsko uvek imaju ljudski razlog i opravdanje.

Pobuna tuge

Ali život ove „male braće“ ipak je neka vrsta pobune. Tačno, ali kakve? Bulatovićevi junaci, bez obzira na često crnohumornu i karikaturalnu perspektivu u kasnijim romanima i tragičnost kao dominantnu odrednicu karaktera u romanu Crveni petao leti prema nebu, nose u sebi izvesne dijalektičke nesuvislosti, na kojima Bulatović gradi svoj fantastični, brojgelovsko-bjelopoljski svet mnogo više nego na mitskom predlošku ili iskrivljavanju činjenica, što je neka vrsta manirističkog pravila u književnosti XX veka. Otpadništvo njegovih junaka nije biranje manjeg između dva zla, ali je ipak pobuna. A svaka pobuna, to je u podtekstu ove naopake dijalektike, jeste tuga iznikla na spoznaji: bolje je umreti kao ja, nego živeti kao vi! Oni koji to treba da vide, ne vide, a oni koji to žive, njima je svejedno. Njihova sudbina je okrenuta ka unutra, oni nisu svedoci sveta koji ih je odbacio, već vlastitog nepristajanja. Otuda je ova osobina bila nerazumljiva onim tumačima koji su u njoj tražili socijalni (jednosmerni čitaoci, u biti dobronamerni) ili ideološki (partikularni, zlonamerni čitaoci) aspekt. Zato čiča Ilija pita, rugajući se, Muharema, da li je komunista ili socijalista, aludirajući na njegovo siromaštvo. Ne pita ga, na primer da li je bednik, što ne bi umanjilo jačinu uvrede, naprotiv. Ali komunizam i socijalizam su pojmovi koji ne spadaju u tradicionalni vokabular i mišljenje, oni su uvezeni i osim nerazumevanja i uravnilovke kao stvarnosnih posledica posrednog tumačenja, nisu u stanju da objasne sebe. Oni ne pripadaju svetu subjektivne slike tradicionalne „humanosti“, Muharemovo siromaštvo i bolest nisu deo njihove zajednice, ne pripadaju ni njihovom stidu ni ponosu, njegova „budalaška sloboda“ samo je slika njihove neslobode, njegova naivnost odraz je njihovog licemerja i lukavosti. Upravo u tom dijalogu Bulatović (to tadašnji tumači vide samo kao reakcionarnu uvredu socijalizma) agresivno prekida akciju i naraciju, u drugom planu se suptilno menjaju percepcija i afekcija, kako bi rekao Žil Delez. Stvarno i imaginarno se stapaju, odnos kretanja i vremena se preokreće, a slika postaje više čitljiva nego što je vidljiva. U njoj je učitana ideja propasti „istorijskih“ naroda, koji promenu istorijskih epoha doživljavaju kao nesuvislu terminološku zbrkanost u izrazu ili kao tvrdoglavo opstajanje (poput svadbe nejakog i sublesastog Kajice da bi se održala porodična loza) u drevnoj matrici, dok ih žrvanj novih dana i vlastite neiskrenosti i hipokrizije melje u prah zaborava bivših epoha.

Iz ove perspektive lako se dolazi do zaključka: likovi s periferije društva jesu tumači (ne i nosioci!) masovnog ludila, oni prolaze kroz ekstremne situacije, spoznajući sve ono što ne žele da vide oni koji žive bezbedno u samoporicanju neophodnom za učestvovanje u masovnom identitetu. U ovom romanu to možemo da primetimo na jednostavan način. Samo takvi volšebnici imaju imena, svi ostali su opisani na osnovu vizuelnih osobina koje ih određuju kao „drugačije“ u slici kolektivnog poricanja u ludilu zajednice. Iako uvek poraženi od većine, samo oni nose autentičnu egzistenciju.

Gde zaista počinje život – kraj bez početka

Nema sumnje da je Miodrag Bulatović Muharemov lik gradio na tradiciji „svete lude“. Jurodivi, ili „svete lude“, nose u sebi i „mudrost lude“. Ideja mudrosti počiva iza arhetipa da neobrazovani ili prostodušni lakše dolaze do suštinskih pitanja i odgovora nego oni koji su opterećeni konvencionalnim znanjima. Ljudska inteligencija, shodno tome, ne prepoznaje razloge i uvide srca, odnosno, uvek ih pripisuje ludosti. Ali treba se podsetiti da su i veliki pisci svetske književnosti imali ovakve likove: Sofokle, Aristofan, Tomas Mor, Erazmo, Šekspir, Dostojevski… Iako ovi likovi pripadaju sekundarnim tokovima kulture i umetnosti, ta tradicija obuhvata i velike likove zapadne civilizacije kao što su Isus i Sokrat. No, bez obzira na sve, ideja o „svetoj ludi“ uvek je ostala neka vrsta aberacije.

No, ne treba prevideti da je eksplicitna luda – luda Mara, s kojom i počinje roman, i koja takođe u sebi gradi svet specifične osećajnosti i mudrosti, koji proističe iz nje. Ali ona je statički elemenat, posmatrač, dok je Muharem aktivni elemenat, učesnik, s tim što je Marina mudrost zrelija, ona je prozorljiva, zna šta može da očekuje i da dobije od sveta: silovanja i čedomorstva kao posledicu začaranog kruga strasti. Muharema naivnost da sve možda i ne mora tako i da ljudi možda i nisu tako loši situira na viši nivo ljudske tragedije, koju luda Mara posmatra poput nekog pomerenog stoika.

Dakle, nesporno je da Muharemova svetost i neprilagođenost potiču iz nepatvorene osećajnosti i spoznaje srca. Ali koja je svrha tog njegovog tužnog dara i osobine? On, poput sebi sličnih, ne može da reši nijedan problem, i kada mu se rugaju, njegova latentna (i sveprisutna) krivica za sebe samoga ne gubi na intenzitetu. Ali kao i pomenuti pisci, i Bulatović uvodi Muharema u svet konvencija iza kojih se kriju hipokrizija i podlost. Međutim, kompleksnu ličnost Muharemovu Bulatović dograđuje dvama značajnim katalizatorima: tradicionalnim stidom i nadom, što značajno pojačava njegovu eksplicitnost i intenzitet književnog lika i ličnosti uopšte. Stid je u njemu emocija okrenuta ka unutra, ka najsuptilnijoj osećajnosti, koju ne sme da izrazi iako svim srcem želi da bude čovek kao i oni čija ga mržnja i poruga guraju na marginu. On ne može da shvati da svojom pojavom i čistotom podseća na sve ono što su ti „dični“ svatovi izgubili i prezreli i da njegovo srce nikada neće moći da prepozna i shvati pripadnost svetu kompromisa i licemerja. Stid kakav Muharem nosi jeste plač sadašnjeg čoveka pred večnim ogledalom, nad starim ranama i budućim bolovima.

Zato crveni petao odleće u nebo, zato pucaju u njega, on je srce koje siroti Muharem nosi u rukama na pazar. Ono je preraslo njegove grudi, metaforu, mržnju… – ono je veće od neba. Ali to nije roba koja se traži, da bi bio deo njih, on mora da napusti svoje srce i svoju „mudrost lude“. Bez obzira na sve, njegova nada ne slabi. Ideja nade sadrži dva elementa: očekivanje i ubeđenje. Muharem očekuje da će se nešto drugačije desiti izvan kauzaliteta slike koja se odvija pred njegovim očima, njegovo ubeđenje ga sokoli kao što sokoli njegovu nadu da će na kraju ipak nadvladati svoju bolest i svoju egzistencijalnu kob i postati čovek. On sopstvenu uzvišenost doživljava kao manu, a za grubost nije sposoban. Njegova tragedija ne rešava krizu tek sklopljenog  karikaturalnog braka, koju svi svatovi naziru i pokušavaju da je potisnu nekim drugim ritualnim afektacijama. On je u funkciji te krize, on je svojom tragičnom ljubavlju pojačava, da bismo je jače osetili, da bi postala nepodnošljiva, da bismo se postideli pred pravednošću sipljivog sirotana, koji svoje srce s krilima i krestom na glavi nosi na pazar prepun neubedljivih osećanja i naše taštine. Njegov odnos prema petlu jeste odnos najčistijih osećanja, a naš (mistično skriven i ritualno svatovski), osim posmatrački i učesnički, jeste i odnos dubinske (ne)iskrenosti.

Muharem je bjelopoljski knez Miškin, tragičan i svet, izvan agresije i ambicije, sirotinjski aristokrata kao Gončarovljev 0blomiv, koji kaže: „Moj život je počeo gaseći se.“ On ne može da peva sa Srećkom i Ismetom na groblju, jer „nema srce“, petao je odleteo i on ne može da „postane čovek“. Njegov život je sam postao epizoda sulude igre, komedije i tragedije istovremeno, koju posmatraju prosjaci Petar i Jovan i jedino što ih boli jeste pripadnost tom osionom i bezdušnom plemenu koje ubija sve što leti i mrzi sve što oseća. Njih boli i sama činjenica da su ljudi i da ih njihove prosjačke noge ne mogu odneti tako daleko da to zaborave. Dakle, kako na početku, tako je i na kraju: nigde se ne može otići i pobeći, jer kraja nema. Crveni petao se odavno pretvorio u rajsku pticu isto kada se i „zemaljsko carstvo“ pretvorilo u pakao ne prepoznajući čisto srce, ali to samo petao još vidi. Delotvornost istine je u visinama.

 

[1] Bulatović na ovom mestu ne kazuje eksplicitno čiji su plodovi u pitanju. Iako luda Mara, saznaćemo kasnije, „duva maslačke“ i ima dovoljno naznaka da su u pitanju cvetići maslačka, pisac ih namerno naziva „plodovi“. Možemo da pretpostavimo da izmetanjem imena iz očekivane onomastike on misli na biblijsko „drvo saznanja“, jer su sva tri mesta oslonci saznavanja osnovnog narativnog toka.

[2] Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, BIGZ, Beograd 1972, str. 8.

[3] Isaijah Berlin, The Crooked Timber of Humanity („Krivo drvo čovečanstva“), str. 24–25.

PREPUNјAVANјE DUŠE ILI KAKO SMO SE SEĆALI RAJSKOG VRTA

Iznenada je nastala jesen, veoma jesen, i moja se baka pretvorila u cvet. Ne u orhideju, ne u lotos, ne u jasmin, ne u lјilјan i ne u ružu. Postala je nepoznati cvet, neka mu ime bude: mirocvet.

(Lajoš Kesegi)

Najupečatlјivija slika moga detinjstva: grana jabuke prepuna behara i težak pokrov belog snega na krupnim cvetovima, jednog aprilskog jutra na Zlatiboru. Prva slika toga dana, čim sam otvorio oči. Proleće je kasnilo te godine, jabuka je uprkos svemu cvetala, sneg je došao tiho, s prvim dnevnim svetlom. Ni danas ne znam kako su se stručno zvale jabuke što su rasle na toj krivoj voćki, sećam se samo slatkih plodova. Mislim da sam tog jutra, iako sam bio još dete, shvatio da starim i da ću sigurno umreti jednog dana. Moja jabuka je bila moje Drvo života. „Među vama ni najmudriji nije ništa drugo do dvodomnost bilјke i aveti“, kaže Ničeov Zaratustra.

Godinama kasnije napisao sam priču o Paklu – „Krčma kod ludog šeširdžije“, i za nju nisam dobio nagradu „Laza Lazarević“. Nisam bio prozorlјiv, iako je tih godina (a i ovih) Srbija bila na najbolјem putu da postane deo „vrućeg kralјevstva“ palih anđela. Te godine sam, zapravo, dobio dve nagrade: prvu nagradu na pomenutom konkursu, za jednu drugu priču, i prijatelјstvo Tomislava Marinkovića – tadašnjeg člana žirija – kome se priča o ludom šeširdžiji najviše svidela. Nagrađenu priču su zaboravili, sećajući je se samo oko jubileja nagrade, kao omatorelog veterana s mnoštvom nespretno prikačenih odlikovanja. Druga nagrada – prijatelјstvo – rasla je proporcionalno tome koliko se tada talentovan pisac u meni smanjivao. Ali ne kao tipično „književno prijatelјstvo“. Nije bilo surevnjivosti, nismo međusobno proveravali šta ko piše, ko dobija bolјe nagrade, kome objavlјuju više u periodici…  Postojalo je nešto mnogo više i drugačije. Približile su nas bilјke, nadrastajući sve drugo, na isti način kao što su magnolije, koje sam pre skoro dvadeset godina doneo iz Lipolista, iz Tominog rasadnika, porasle do kućnog krova.

Kuće su samo naš kukavički pokušaj da pobedimo i podredimo prostor, bilјke to rade bolјe. Dok ih nisam posadio, magnolija je bila za mene sinonim za pozorišni komad Roberta Hardlinga Čelične magnolije, po kome je Herbert Ros kasnije (1989) snimio film; i za Džuliju Roberts, naravno. A onda sam video prve cvetove, i sve je bilo drugačije; film je ostao samo film. Isto onako kao što su prve aronije osvojile hladovinu iza kuće u Lipovici, gde do tada ništa nije rađalo: izdržlјivošću, lekovitošću i oporošću, bilјke nisu osvajale prostor svojom fiziologijom, već lepotom, našim skrivenim želјama, osećanjima i karakterom. Drvenasti božur sam zasadio nasuprot ulici, iza kuće, kao da sam ga skrivao od uroklјivih očiju, lepotu njegovih ogromnih cvetova nisam želeo da delim ni sa kim. On je mnogo više govorio o meni nego što ja pokušavam u ovim ispovednim redovima. A onda su došle japanske kruške, pa opet magnolije, jorgovani, joste, ruže, nove aronije…

Sadnice su putovale od Lipolista do Lipovice, čuvajući u sebi ideju nove lepote kroz jezik i značenje, vreme i prostor. Jedna se duša nije pustošila davanjem, ali se druga bogatila primanjem. Nagrađene prijatelјstvom bilјaka, duše su trajale izvan lјudskih surevnjivosti i materijalističke civilizacije. Ono što je u njima i oko njih bilo materija, cvetalo je svakog proleća, spavalo i sanjalo zimi, živelo u sokovima, javlјalo se u duhu. A onda odjednom shvatiš da u tvojoj bašti ima više prijatelјa nego tebe. Valјda tako treba, istinski postojimo samo u drugima, u onome što raste na drugom drvetu, koje nismo mi, ali mnogo bolјe svedoči o nama.

Lipolist i Lipovica, dva slična korena reči, kao korenje lipe, sinonimi za slične snove o nekom pradavnom vrtu u kome smo započeli sećanje na sebe. Kao lipov čaj u jesenje predvečerje, dok se ulice presijavaju a ti uspomenama pokušavaš da oživiš korake koji odlaze i glasove na verandi, čekaš omanjeg gospodina u godinama i pohabanom odelu i proveravaš da li si uspeo da spakuješ život u kartonski kofer iskrzan po ivicama. Sećanje na sećanje je odsustvo predmetnosti i prisustvo duha, slobodan prolaz u neki drugi svet, koji nas vodi kroz estetsku kategoriju stvarnosti, kroz osećanje, a ne viđenje. Kao Platonova pretpostavka o idealnom svetu u kome je lјudska duša obitavala pre rođenja, pa se sada, ovaploćena u ovom svetu – na zemlјi, seća bivših blagosti, prepoznajući ih u detalјima neposrednog iskustva i njihovim odrazima u podsvesti. Kada govorim latinske nazive bilјaka koje su doputovale na razne načine (to je tek za priču) i koje sam presadio u svoju samoću i porodičnu ostavštinu, kao da ponavlјam neku drevnu alhemijsku tajnu, mantru ili recept za „kamen mudrosti“, a kada isto pokušam na srpskom jeziku, onda kao da dozivam prošlost, svečare i ratove, sovre i parastose, panađure i suze, pesme i kletve… Sve što smo bili i što nikada više nećemo biti. Eto, našao se neko da nam sačuva pamćenje, da nas podseti, blago pokudi, da nas ne ponizi prisustvom i ne prekori ćutanjem. Bilјke.

Rajski vrt je bio vrt svakog čoveka, on nije zadavao nemoguće hortikulturne zadatke, on je svedočio svačiju dušu, svako ga je drugačije video i doživeo, i sve možemo dovesti u pitanje osim činjenice da je bio ispunjen bilјkama i da je bio vrt. Trebale su nam godine da shvatimo, bilјke su nas učinile bolјim lјudima, prijatelјstvo je bilo posledica, a ne preduslov; kada smo Toma i ja shvatili ono što smo oduvek znali, književnost je postala samo priča o jednom drugačijem postojanju. Možda je nekada trebalo napisati priču o Paklu da bismo saznali gde je Raj i da nije svaki put baš onaj „put od žute cigle“, kao do Čarobnjaka iz Oza. Čarolija je svuda. Večno pitanje alhemičara, „da li je Drvo života imalo cvet“, postaje bespredmetno, znamo zasigurno da je imalo čaroliju. Potpuno sam siguran da čovek našeg vremena ne bi video Eden i ne bi poželeo njegove plodove. Nije problem u nedostatku želјe, već u nepoznavanju lepote. Bilјke su građevine duha iako postoje u materijalnom svetu. Da nije tako, čovek bi ih podredio sebi. Način na koji ih je sada „podredio“ sebi svedoči njihovo duhovno poreklo, estetski ili egzistencijalni aspekt postojanja i retku lјudsku mudrost. To dobrovolјno podređivanje estetskom i duhovnom konceptu retka je pojava u lјudskoj istoriji. Bilјke poznaju jedinstvenu samostalnost – više su one potrebne nama nego mi njima. Neke dugo žive, drveće, na primer, zato što je lјudima potrebno dugo vreme da shvate, a kratko da zaborave.

Kada izađem u dvorište, pokušavam da se setim gde sam to sve video. Moje poreklo ne govori dovolјno o meni. Postoji nešto što ga nadilazi. Možda putevi do jabuke pod snegom, do moje nane koja mi daje tek ubrane jabuke i oca koji se smeje u debeloj hladovini. Oni me ne pozdravlјaju iz detinjstva, već iz besmrtnosti, koja počiva i rađa se, obnavlјa se i umire upravo na tom zaboravlјenom drvetu, u sećanju na rajsku baštu, na Eden. Toma Marinković mi je pomogao da se setim. Možda je to deo njegovog poslanja na zemlјi, a možda i mog. Ko to zna? Biljke?!

(Iz knjige Pisac u vrtu – antologija priča savremenih srpskih pisaca o biljkama, koja izlazi uskoro u izdanju Službenog glasnika)

 

TEZE O PINOKIJU

Kada sam kao klinac i strastveni filmofil ponedeljkom i četvrtkom gledao svaki film u varoškom bioskopu (još tada sam navijao za Indijance, ali nije to tema), uvek sam iz bioskopske tmine iznosio na svetlost detinjstva neku dilemu ili dubiozu koju tada ni iskustvom ni znanjem nisam uspevao da razrešim. A kako to i biva, nisam smeo nikoga da pitam. Jedna od najvećih jeste ona o broju metaka u pištoljima pozitivaca, koje nikada ne pune, o „pobedi dobra“ koje se izdiže iznad krvi nevinih, o frizurama koje se ne kvare na vetru… I tako sve do ljubljenja. Preživeo bih nekako bez pucanja i revolucija, ali mi je ta tada (i sada, doduše) neosvojena veština bila velika muka. Ne zbog tehnike, to smo krišom vežbali jureći pampur jezikom po čaši vode, ali šta raditi s nosem? Kako se glumci ne sudaraju nosevima kad se ljube, kako znaju kako se treba namestiti? Podvirivao sam i zavirivao sa svih strana da bih otkrio pravi ugao i položaj u kome se nosevi mimoilaze, ali dilema je ostala. Ne zbog ljubljenja, već zbog noseva, prvo sam nekako savladao, a drugo je ostalo kao „centralni motiv“ mojih razmišljanja. Film nije bio moj „prozor u svet“, više je otvarao vrata nesvesnom. Kada danas gledam izborne liste stranaka i imena potencijalnih narodnih poslanika, ne mogu da se ne setim jedne druge priče o nosevima, bez poljubaca i s mnogo laži – Pinokija, Karla Kolodija.

Od kafe ne raste rep, od pušenja brkovi, od masturbacije se ne suši kičma i ne rastu dlake po dlanovima, to sam razrešio. Ali od laži raste nos, možda se ne vidi, ali raste. A moja dilema iz detinjstva sada ima sasvim drugačiju zapitanost: kada se „odličnici srpske političke i društvene elite“ sretnu negde, u Skupštini narodnoj, na primer, ili u nekom elitnom prestoničkom restoranu, kako jedni drugima ne isteraju oči svojim nosinama, u koje su godinama ulagali sve svoje političko umeće i veštinu? Pinokio je bajka, rekao bi neki sveznajući tumač naše realnosti, a sada nije vreme za bajke. Pogrešno! Upravo sada je vreme da se malo ozbiljnije pozabavimo bajkama. Jung je jednom prilikom rekao da se izučavanjem bajki izučava uporedna anatomija čoveka. Evo, na primer, da ne bude sve o nosevima, u jednoj bajci braće Grim (Dva putnika) kaže se: „Jesti valja koliko se može, a trpeti koliko se mora.“ Upravo tako: prvo trpiš dok se ne domogneš pozicija, a posle jedeš koliko možeš – i koliko ne možeš. Izokrenute bajke su naša realnost, svaka arhetipska figura ima svoju senku, i ona se uvek udvaja: kao realnost i kao etički odgovor. Onaj ko uspe da objedini i sagleda obadva aspekta, mudar je, ali je tada sposoban samo za ćutanje.

Brbljivi i površni Pinokio dominantni je arhetip Srbije. Mešavina emocija i neasimilovanih ideja kontaminiranih besmislom, u kojem, istini za volju, leži jezgro istine. Taj nestašni dečak željan provoda, „nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara“ („Ekspres za sever“, M. Antić), „junak [je] našeg doba“ (M. Ljermontov). Nekako se u njemu sve steklo: šizofrena neusklađenost i unutrašnji svet prepun nataloženih otrova, koji se samo delimično ispoljavaju u retoričkim eksplozijama. Siromašno (radničko, urbano) poreklo oblikuje ga u detinjstvu. Izvan poštene Đepetove stolarske radnje nalazi se svet preobilja, ali nije samo to ključ Pinokijeve apostazije  – on ne želi da radi. Ne veruje u težak rad za malo novca, ali veruje u mnogo novca i zadovoljstva bez rada. Vidi da je moguće, ali se ne pita kako, to je suština. Glad za zadovoljstvom nije genetska glad sirotinje, želja za punim stomakom i lepim odelom, već destruktivizam osvete za subjektivno shvatanje nepravednog društva. Nijedan revolucionarni pokret koji je iznikao iz društvenih lomova nije težio preoblikovanju nego rušenju. Na taj način bi „revolcionarni pravednici“ izbrisali i svoju biografiju. „Čuvajte se ugljarevog sina koji je postao plemić“, govorio je jedan mudar čovek, aludirajući na strukturu dijamanta, koja se samo neznatno razlikuje od strukture uglja. Slično je i sa ljudima, rođeni iz praha, ideju samouništenja nose kao deo tela (nos?!), ali nikada ne polaze od sebe, iako se s njima ispod vešala ili giljotine uglavnom završava krvava priča o „pravednom svetu“. Tako je sa zakonima želja i pravdom koja se po njima kroji.

U bajci se, bez obzira na fikcionalnost, tačno zna šta je iznutra a šta je spolјa, i zna se da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Zato Pinokio nije priča o buntu naivnog dečaka, već o laži na koju je, sledeći lični konformizam i naivnost, pristao. Ne zato što nije znao za istinu, nego zato što je nije tražio, jer je laž udobnija i mnogo više liči na „civilizaciju preobilјa“ i „vrednosti“ modernog društva, naspram surovosti života koji je lep samo zato što je život. Otuda nosonje moraju da ubede čitav svet da je to nova estetika, a u stvari je „samo isti k… u drugom pakovanju“ i na drugom mestu – na licu. Lažljivost je oktroisan i očekivan način, delovanje koje nema odmah represivne posledice. Nos koji raste od laži samo su simbolički objektivizovane nemoć i beskrajna vera u pravdu, inkorporirane u mit i oslikane Kolodijevom bajkom: da će istina na kraju pobediti, odnosno da laž nije dugovečna – ali ko još pita za to? Nosina ima svrhu samo dok još ima onih koji mogu da posvedoče istinu, odnosno dok ne počnu i javno da progone one bez tog „uzvišenog“ simbola vlasti. Gde izlaze podsvesne naslage anime najlakše je shvatiti ako posmatramo čoveka i tačno utvrdimo kada počinje da laže, jer tu je granica između drvenog lutka i dečaka. Između biti i hteti. Drveni lutak koji postaje dečak simbol je preobražaja. Iz oblika u biće, iz reči u delo. Njegova lažljiva anima transformiše se u istinu postojanja – u ontologiju života. Potrebno je samo želeti ili voleti nekog, na primer, Đepeta, ili se pokajati zbog lakomislenosti, a to je najteže. Alavost i nepoštovanje roditelja takođe su simboli preobražaja i odrastanja, ali ne treba zaboraviti ljubav. Neko mora da pamti osećanja, dok su drugi sposobni samo da žele.

Ne treba zaboraviti, odnosno treba apostrofirati, možda pre svega već rečenog, jednu zanimljivu epizodu iz Pinokija. Ona je najvažnija, jer se u njoj, ili posredstvom nje, dešava dvostruki peobražaj i uspostavlja poenta bajkolikog i surovog stvarnog – istovremeno. To je epizoda sa ostrvom na koje odlaze izgubljeni dečaci. Veliki zabavni park prepun je raznih atrakcija i svega što žele naivni klinci. Nakon nekog vremena, pod dejstvom magičnih napitaka (kao Odisejevi lakomisleni drugovi kod čarobnice Kirke), dečaci se pretvaraju u magarce, koje kasnije prodaju. Sličnu, možda čak i bolju metaforu i sviftovsku satiru stvorio je ruski pisac Nosov u knjizi Neznalice na Mesecu. Priča je slična: na neko ostrvo dovoze lutalice-beskućnike. Tamo je večiti praznik, prikazuju im filmove i crtaće, uživaju u velikom zabavnom parku. Posle nekog vremena, pod dejstvom otrovnog vazduha, lјudi se pretvaraju u ovce, koje šišaju da bi prodali njihovu vunu. To je ideja medija, istina koja se sakriva propagandom i slika konzumenata – „ovaca za šišanje“. Nosov je suroviji od Kolodija, njegovi junaci ne izlaze iz utrobe kita preobraženi kao biblijski Jona ili ponovo rođeni Pinokio, jer vreme u kome on piše jeste doba anesteziranih masa, u kojem pojedinac nije više ni broj, možda samo statistička greška.

Priča se da u ljude odrastu samo ona deca koja ne slušaju roditelje. Ali, to su deca „s tezom“, s argumentima svoga nepristajanja ili nepripadanja. Njihovo „nepoštovanje“ roditelja ne potiče od alavosti, već iz stava o životu. Naše iskustvo i sistem vrednosti sveta nosatih uče nas da nijedan dečak ne treba da postane Tom Sojer ili Haklberi Fin, Ćopićev „harambaša Jovanča“, Kekec, hrabri pastir, već Pinokio – lažljivi nezahvalnik sklon porocima, koga će progutati kit proždrljivosti savremenog društva, ali ga neće ispljunuti. To se dešava mlakima u Apokalipsi, ali to je već neka druga priča. Ili ista… Pričaće o tome neki svedoci kraja, ako ih bude.

 

NOSTALGIJA ZA LUBENICOM

…Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste 
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prlјave a još više u ruke čiste
više u velike lјubavi nego u mali blud.  

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat…

Branislav Petrović, „Poslanica pesniku“

Svako se seća bar jednog jedinog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvo stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Ali koji je to trenutak, gde je okidač dubljeg saznanja? Možda u iskustvu, u priči, slici… Kada se spoznaju dubine, ništa više nije „samo“ priča, slika, uspomena… već nešto mnogo više – duhovni stav, egzistencijalizam suprotstavljen večnim pokušajima da se izgradi Vavilonska kula na temeljima nemuštih težnji za dosezanjem neba ili „posedovanjem istine“.  Bez obzira na to koliko su u retoričkim zanosima ovdašnjih graditelja na vodenim temeljima (Baba, ovo nije politika! Samo bezazlena metafora, tako se namestilo!) putevi ka „srećnom društvu“ otvoreni, čovek nikada ne ide u susret istini, već ona dolazi njemu. A kada dođe, hoćemo li biti kod kuće i prepoznati kucanje na vratima? Ili ćemo pomisliti da je na pragu neki mutavi partijski volonter, rđave retorike i jeftinih fraza, verujuća budala ili budala koja veruje, poštar sa sudskim pozivom, ili komšinica s lončetom, kojoj je upravo nestalo šećera? Kroz špijunku se ne vidi ništa, sve se već desilo. Dušu i istinu smo izgubili, ostalo je samo sećanje na njih, oličeno u tufnastom lončetu ili u „Pinkovim“ pionirima velike gladi i želja i tuđe pameti.

Možda je ovaj uvod bio predugačak za opis jednog davnog porodičnog okupljanja. Nije važno ni kada je sve bilo, kada se negde u vremenu odigralo; malo dešavanje uvek je deo nekog velikog procesa. Okupljanja na parastosima i slavama, „za dugim švapskim astalom“ (Đorđe Balašević), u „sobi s ulice“ (soba koja gleda na ulicu – lokalizam iz Srema, prim. P. V. A.), sa sve supama, mesom, sosevima i rezancima, bila su uobičajena, rituali drevni, nepromenljivi, a priče nezanimljive (isto stare, više puta ponavljane… mada se dešavalo da se omakne i poneka nova-stara), s detaljima i provokativnošću direktno proporcionalnim količini alkohola u završnici ručka. Budući da nas je bilo sa svih strana, jedna profesionalna familijarna struja bila je i sveštenička. Često je priča i počinjala s te strane, isprovocirana pitanjem: „Kako je ono bilo kad si ti?…“ Ja sam voleo one zabranjene priče o tuči popova na seoskoj slavi, kada je naš rođak popa Trebnikom isterivao uvrede iz glave drugog popa, ili o onom popu koji je revolucionarima iz žbunova i s analfabetskih kružoka 1941. potkazao moga deda-ujaka kao reakcionara, a ovi ga na Badnje veče streljali na Fruškoj gori. Te priče su se pričale upola glasa i ne pred velikim auditorijumom. Ali i ova je bila tipična – popovska. Počela je negde oko štrudle i treće ili četvrte čaše vina. Meni je tada bila obična, s prizemnim humorom i neprimerenim smehom, ali godinama kasnije istina je došla k meni, s konačnim razumevanjem njihovog podsvesnog smeha i veoma svesnih suza, što mu u iskustvu življenja dođe na isto. Ali, da idemo redom.

Dakle, ode naš popa na jednu seosku slavu kod uglednog domaćina, svog parohijana, i sve je bilo po redu: od molitve, kolača i posluženja, uglednih svečara, snaša koje su se nadmetale u kuhinjskim majstorijama, sve do zdravica – za srećnu slavu, Svetu Trojicu… i tako redom. Ručak je odmicao, veče je dolazilo sa Save, voda je dobijala sivkastu metalnu boju, žagor je postajao sve jači a vino sve pitkije, kada je domaćin staklastim pogledom obuhvatio goste za stolom, okrenuo se oko sebe da vidi da li nešto nedostaje i… gorko zaplakao. Taman da se još malo smrkne pa da navrate tamburaši, da Bog malo zažmuri u sumrak i da počne pesma, kad, umesto lascivnih bećaraca, krenu plač. Suza je suzu stizala, jecaj je iz jecaja rastao, a on je ridao kao snajka nad svekrovim gaćama. Nastade tišina, ustaše kumovi i popa, snaše i komšije… Zgledaju se između sebe i teše uplakanog domaćina, sve pokušavajući da saznaju šta ga je to odjednom tako gorko ražalostilo – da mu nije neko oteo bubac iz tanjira? Ali gorke suze su gušile reči i prekidale misao. Naposletku, jedva ga smiriše. Još uvek vlažnog lica, on poče da tolkuje svoju muku. Tišina je bila tako teška da je bolela, očekivano saznanje ispovesti pred svedocima moglo je samo da se nasluti, tako gorko se ne plače bez razloga. Svi su se u glavi preslišavali kome je ovaj ugledni čovek i dobar komšija, otac i muž, mogao da nanese zlo, i čiji će grob ili nesreću osvetliti jedna zakasnela istina. Za čoveka koji je deo prirodnog procesa, seoskog života i tradicionalnih istina ne postoji individualni bol osim ako nije sam život posredi, ali na njega se čovek već navikne, pa prestane i da ga primećuje. Nisu znali, a i kako bi, ali su osećali, osvanjavajući i omrkavajući na njivama, da su nebo i čovek povezani – kako klasična kineska filozofija uči. U sitnim stvarima je smisao, „detalji su tumači Božji“, kažu mistici. Izvan obmana mnoštva i samoobmana individue detalji nam ne mogu rešiti probleme, ali nam otkrivaju dimenzije koje su često važne kolektivne istine, ključna rešenja ili aksiološke konstante.

Bilo je to davno, još je bio dečak; adolescent, rekli bi oni koji žele da ukinu detinjstvo i dečake i devojčice. Taman su se vratili iznjive (ovo se „u preku“ piše i izgovara spojeno) i dovezli kola lubenica, a te godine baš rodile-najedrale, otac mu reče da lubenice odnese u podrum, tamo do kamenog zida, da se olade, a da onu veliku od juče, „zdravo ladnu“, donese da se malo osveže. Ove nove je brzo istovario i složio i krenuo s „onom jučerašnjom“ ka stolu u hladu kestena. Ali, prag je bio visok, a žurba velika, i on je pao, a lubenica se rasprsla po utabanoj zemlji… I to je bilo sve. Odgovori na dodatna pitanja: je li bilo batina, šta su ti radili… bili su negativni. Ništa se nije desilo kao povratna reakcija na ovu dečiju nezgodu, a desilo se sve. Gostima na slavi tek sada ništa nije bilo jasno – zašto čovek tako gorko plače? Meni se razjasnilo tek godinama kasnije. Samo je ponavljao: „A bila je tako velika i okrugla!“

Da, sasvim je logično pitanje čemu tolike suze i ova priča, na kraju vremena ili sećanja. Posle dolaska istine ne ostaje pustoš, već slika logocentrične apokalipse i vremena u kojem prikazi dolaze iz dubine postojanja, a ne iz iskustva saznanja. Iz takvih dubina nostalgije čovečanstva i žala za geocentričnim postojanjem došle su i suze, koje su iskoristile intuitivno osećanje bola, dečačke uspomene i oči jednog starca da nam pokažu da se celina raspala. Savršeni oblik se oteo čoveku, Bog je relativizovan u našim asimetričnim shvatanjima u kojima celina više nema nikakvo savršenstvo ni oblik, sve je slučajnost i volja, hir i instinkt. To je smušeni haos teorija, simulakrum istinske egzistencije. Savršena sfera – lubenica – nije više model sveta, čovek više nije dokaz Božjeg stvaranja. Kopernik je zajedno sa Zemljom detronizovao i čoveka, koji sada treba da otkrije kakvo je malecno zrno prašine među drugim zrncima. Frojd tvrdi da se čovek posredstvom kopernikanskog preokreta osetio povređen u svom narcizmu. Nije narcizam osnova postojanja, niti jedne teorije koja je, umesto da uredi odnose između nebeskih tela, preuredila osnove shvatanja Božjeg dela. Duhovna autarhija je preinačila i partikulisala sliku celine, kriška lubenice je samo ideja o celini, čovek nakon Kopernika nije najveće Božje delo, već svedok beskraja nastalog voljom nekog bezimenog apsoluta, koji više nije Tvorac. A kada Ga nema, onda je, naukovali smo to više puta, sve dozvoljeno i moguće, kako u primitivnoj političkoj prisili, tako i u suptilnom medijskom zaglupljivanju. Onda je i sve ono što je detalj i dešavanje, dramaturgija i iskustvo, smrt i suze, slava i sahrana, sasvim normalno, a nije! Normalni su samo rezanci u supi iz drugog pasusa. Sve drugo je tumaranje po životu koji je izgubio centar i osnovu, koji se rasuo po prašini, a mi u pričama pokušavamo da sakupimo njegove opiljke, krhotine neke lubenice koju je neko davno za nas i u naše ime razbio.

Šta je video i čuo ovaj uplakani čovek – koji u mom sećanju plače svih ovih godina, suzama koje je nasledio kao sudbinu – kada se crveno lubeničino srce iz razbijene celine – zelene sfere – pomešalo s prašinom? Verovatno sve one kletve izrečene upola glasa, tihe jecaje i glasne krike, vojske u raznim uniformama i bitange, pokore i pljačke, sebe rođenog i sahranjenog bez dana srećnog života, bele pokrove i peškire na krstačama, grobove u tuđini i grobove u žitu, zapaljene kuće i vatre u pekarskim pećima, glad i panađure, razbijene tambure i prkosne pesme, vancage, secikese, kocoše i kurvare sa zamašćenom kosom i ufitiljenim brčićima, koji se preko noći pretvaraju u komesare s „naganom“ u rukama kojim dele pravdu, ili u „narodne deputate“ – zastupnike tuđe volje i svoje primitivne gramzivosti u ime narodne sreće i u slavu svoje lične gluposti. Mnogo više je video u sumrak tog letnjeg dana nego oni koji će prisustvovati sumraku civilizacije, samo se još tada uplašio i zaćutao – suze su bile samo neizgovorene reči.

Hildegarda iz Bingena je rođena pre devetsto godina, i bila je kraljeva učiteljica u svom manastiru na obalama Rajne – neka vrsta hrišćanske Lorelaj. Njena poznata rečenica glasi: Homo Est Clausura Mirabilium Dei. Šta to znači? Čovečanstvo predstavlja zaključak božjih čuda. Ljudi predstavljaju kraj stvorenog sveta.  Clausura je krajnji aspekt čovečanstva, ne samo u smislu katastrofe nego i moći. Pogrešno shvaćene moći i još pogrešnije upotrebljene želje za srećom. Sremski seljak iz priče poslednji je segment stvaranja, bio je toga svestan, video je sebe na odru, ili u blatu koje su mu zamesili oni koji mu pričaju o dostojanstvu budućnosti u izmišljenoj sadašnjosti u kojoj prošlost spava dok ne progovori u prašini ili u kriku nad potopom. U onom bivšem čoveku koga se seća s nostalgijom i onom budućem koji mu se, kao Andrićev Radisav, s koca smeje smehom sadašnjeg vremena. On samo nije umeo sve to da kaže. Ovi današnji, ili ono što je od njih ostalo u poharanoj zemlji, neće ni imati prilike.

POTČINJAVANJE

Zar se na tako malo život sveo?

Ivan Galeb

(Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba)

 

Posle odlaska s vlasti jednog od poslednjih evropskih diktatora, španskog „doživotnog predsednika“ generala Franka, i dolaska na vlast mladog i obrazovanog monarha Huana Karlosa, mnoge institucije dotadašnjeg sistema pale su u zaborav, prerastajući u muzejske eksponate i svedočanstva jedne autokratije, ali ne zadugo. Evropsku „humanističku“ javnost svojevremeno je zgrozio oglas u jednom tiražnom španskom dnevnom listu, kojim aktuelno ministarstvo unutrašnjih poslova traži, nudeći posao, bivše pripadnike Frankove tajne policije. Građanska naiva i salonski intelektualci zgražavali su se nad nepobitnom činjenicom opstanka svakog društva, oličenom u prastaroj francuskoj izreci: „Sve se menja, samo je policija stalna.“ Naravno, kada se čitav sistem vlasti promeni iz korena, možda ova istina neće više važiti, ali do tada… odnosno zauvek, važiće sistemi prisile i straha i autoriteta oličenih u kukavičluku i hipokriziji potčinjenih, ili u „tajnama“ kojima surovost i potreba za manipulacijom odlično vladaju.

Izgleda da su beslovesne političke i građanske elite napokon naučile lekciju na nekoliko primera koji su nedugo posle navedenog usledili u zemljama Istočne Evrope: ozloglašeni pripadnici Čaušeskuove Sekuritatee vrlo su brzo našli uhlebljenje u „novom“ policijskom aparatu, a istočnonemački Štazi je u izmenjenim okolnostima (i s novim imenom) uspeo da zadrži staru slavu i oblast delovanja. Angažman bivših Hitlerovih „stručnjaka“ u zemljama zapadnih demokratija dosadio je i holivudskim poslenicima. Režimi koji su dolazili na vlast unapred su se ograđivali od ponovnog zapošljavanja onih koji su „okaljali ime i čast ili okrvavili ruke“, ali ko je presuđivao u slučajevima „prekoračenja nadležnosti“ i u kojoj meri plebs bio upućen u nešto što se vodilo (i vodi!) pod šifrom „Strogo pov.“? Kada su jednog naučnika iz Nase pitali kako to da su Rusi prvi poslali čoveka u svemir, on je odgovorio laički, „naivno“ i pre svega tačno: „Rusi su zarobili bolje Nemce.“ Da li su zarobljavali samo takvu vrstu naučnika (kao tvorca američkog kosmičkog programa Vernera fon Brauna), ili su i neki drugi „zarobljenici“ pomagali i uspostavljali neke druge institucije? Izvesne državne agencije, na primer. No, nije to fašistička specifičnost, iako u pogledu metodologije važi to pravilo. Pisac Sven Hasel u jednom od svojih romana kaže: „Za novac i vojnike nije važno odakle dolaze!“ Armije i frontovi deo su trenutnih političkih, geostrateških ili lokalnih interesa. Sve je valuta, najpre duša, pa sve ostalo što se za novac ili privilegiju da se bude pokvaren i zao bez kazne, sa satisfakcijom „viših“ interesa ili novčanom, može dobiti.

Vladavina svake tajne policije počiva pre svega na egzistencijalnom strahu, tačnije, na suverenom manipulisanju najnižim instinktima podanika. Strah obično vuče korene iz krvavih vremena „uterivanja“ vlasti, kada su „kožni mantili“ nosili „zakonske norme“ u svojim parabelumima i naganima (priča se da su kod čistača cipela na Slaviji naručivali čišćenje „do šešira“, koji jedini nije bio od kože), dok niski instinkti špijuniranja, cinkarenja, potkazivanja i tužakanja imaju odlično uporište u folkloru i nacionalnim osobenostima. Kako je vreme prolazilo, drukare su evoluirale u građane, socijalističke trudbenike, društvene radnike… a potomci kožnih mantila u službenike raznih ministarstava, stipendiste stranih fondova, konzule i ambasadore, odnosno potonje „demokratske perjanice“. Pomenuti cerebralni strah i dostave bližnjih i operativaca i dalje su punili dosijee tajne službe; svako ko bi bio u mogućnosti da vidi svoju „fasciklu“ verovatno bi se zabezeknuo: znali su o njemu više nego on sam, a on jedini nije znao da nema prijatelje, već službenike koji su prilježno beležili njegovo nepripadanje ili iskakanje iz ideološkog šablona. Upad republičke policije u prostorije Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, za vreme poslednje Jugoslavije, nije bio izazvan sukobima oko ingerencija i vlasti, već oko „tajnih znanja“, decenijama vredno sakupljanih u podrumima zgrade na početku ulice Miloša Velikog.

Međutim, prljav veš ne zanima samo bulevarsku štampu, uvek željnu senzacije; on je predmet zanimanja svih onih koji su nekada „ipak bili ljudi, slabi na novac, privilegije, zadovoljstva… (uporniji i tvrđi i na batine)“, a od kojih su dobrim delom sačinjeni establišment i politička nomenklatura ne samo Srbije nego i većine zemalja ovoga ipak malog sveta. Vladajući tajnama primitivnih identiteta i instinkata, život i umetnost su izgubili tajnu. Zato je ova kaljuga opšta, nema spasenih ni čistih. Nema dobre namere u nedobronamernoj „istini“. Dobra vest više nije ohrabrenje, ljudi su navijeni na zlo, unutrašnji glasovi ne govore o ubeđenjima i savesti, već o destrukciji koju vidimo u drugom i ka drugom usmeravamo, jer „pakao, to su drugi“ (Sartr).

Iako je osnovna funkcija tajnih službi da stalno bdiju nad sigurnošću države, susrećući se pritom i s interesima sličnih službi drugih zemalja, čuvanje režima je periodično različito tumačeno i sprovođeno. Afera „Votergejt“ je poljuljala Ameriku, kao što je Kenedijeve poljuljala afera s Merilin Monro; jedan predsednik je podneo ostavku, a jedna porodica koja je bila simbol Amerike sklonjena je iz javnog i političkog života, ali režim je sačuvan. Slične afere na ovim prostorima imale su potpuno obratne efekte: sposobni operativci smenjivani su posle uspešno obavljenog posla, preuzimajući na sebe ulogu žrtvenog jarca, ali su režim, a posebno ideologija, bili sačuvani. „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, kada nema drugog na vidiku. „Slučaj Ranković“ i Brionski plenum ne bi bili tako uspešno tempirani i okončani da su u pitanju bili, recimo, kriminal ili švaleracija, terorizam i neprijateljska emigracija… Ali prisluškivanje, odnosno tajna znanja i saznanja, uvek imaju velike šanse da uspeju. Nije bitan razlog – bitan je način. Duga tradicija spletkarenja, pričanja upola glasa, kućnih tajni i cinkarenjauvek je imala za cilj da sakrije prave namere onoga ko potkazuje; skriveno je razbijano o tuđe glave, potkazani je preuzimao imaginarnu krivicu. Stratišta su uvek bila puna onih koje su pretekli maštovitiji i beskrupulozniji potkazivači.

Međutim, u zemljama bivšeg Istočnog bloka tajne službe su imale još mnogo veoma konkretnih i „teških“ zadataka: od likvidacije političke emigracije uz pomoć veoma uslužnih i servilnih „uličnih heroja“ – kriminalaca, idola sadašnjih klinaca, koji su ubrzo posle obavljenog posla zamenili svoje žrtve u čituljama, do organizovanja sive ekonomije (čitaj: šverca), od kojeg su se izdržavali mnogi režimi, ali i mnogi veoma skupi ratovi. Zastrašivanja, praćenja, likvidacije, plasiranja lažnih vesti i puštanje magle preko svojih glasila i glasnogovornika i mnoštva sitnih doušnika koji se motaju po autobusima i kafanama, piju kafu i kiselu vodu (a nisu lečeni alkoholičari), slušaju i „buškaju“ narod, bili su opšte mesto svakodnevice. Ali najveći posao služba je imala sigurno oko osnivanja opozicije i uspostavljanja višepartijskog sistema, kada je mnoštvo fantomskih stranaka i onih drugih odlično stvorilo privid i simulakrum demokratskog režima. Da li se nešto od tada promenilo? Ništa, samo smo bliži idealu komunizma, u kome će se „ljudi sami zatvarati“. Sami će pisati svoje optužnice na društvenim mrežama, ličnom glupošću i naivnom verom u moć istine u odnosu na laž. Mislim da posedujem i jedno i drugo.

Da li mi čuvamo tajne, ili tajne čuvaju nas? Ko koga poseduje? I ko se još uvek seća istine, i kome je ona potrebna? Ona je uvek između života i smrti, odgovorna životu i odana smrti, kao zalog vlastite ispravnosti. Ko je danas spreman na to, ko se dobro oseća u svojoj koži, ko bar jednom nije poželeo lepa odela i automobile, silikonske kurve i dah tajnovitosti i opasnosti kao u holivudskim filmovima B produkcije? Sve se može dobiti bez mnogo muke: s malo više zlobe, praćenja, potkazivanja i neophodne mržnje. Ali mnogi ne shvate da nema „svetih krava“, danas za stolom, sutra ispod njega. Proces je važan, a ne ljudi, pogotovu tamo gde boli, gde je laž delotvorna, zamešena s malo istine i malo više zlobe. To su najpre shvatili tajni potkazivači, pa javni – novinari, a onda i svi ostali.

 Koliko nas ćutanje obavezuje u odnosu na tajnu i kako govor može da nas oda? Ne treba zanemariti ni ideju istine iz perspektive potkazivača. Da li je tajna pouzdan način da sebe uništimo tuđim grehom i pečatom neizgovorenih reči, koje iz nivoa dobronamernog razgovora podižemo na nivo zlonamerne osude? Onaj ko bude vladao „tajnim znanjima“ i ko bude negovao drevne instinkte potkazivanja i kukavičluka svojih podanika, vladaće i svim ostalim sferama države, pa i narodom naposletku. Ali, ne treba zaboraviti: sve dok druge proganjaju u ime istine, ona ne postoji. Sve je privid laži koju nasilno oblikujemo u istinu, dok pravu tajnu čuvaju samo oni koji u male ljudske istine i velike izmišljotine malo i veruju. Svet se neće promeniti sve dok mu svima vidljiva i svuda prisutna istina ne bude ništa značila. Bezdan nema dna. Istoriju će pokrenuti oni koji će napokon shvatiti da varljiva prijatnost očaja i beznađa nije dovoljno opravdanje za sve slabosti. Čak je i Pontije Pilat na kraju izjavio: „Uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“ (Jovan, 19: 6). Kao da je bitno; ovde i nije reč o krivici, već o krivcima.

 

POTOP

I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.

(Knjiga postanja 7:24)

Iako je nekad bio stvaran i subverzivan, a danas je samo stvaran, aforizam „Socijalizam i Pakao povezuje ideja o zajedničkom kazanu“ aktuelniji je nego ikada. Ali, ako bismo otišli dalje u traženju mitskih i mitopoetičkih podudarnosti, svakako bismo došli do jedinstvenog zaključka – sve civilizacije povezuje mit o nestanku u potopu. Ono što se negde ostvarilo, a negde nije, ili to ne možemo da proverimo unutar istorijskog (sa)znanja, dešava se danas u Srbiji, kao generalna proba Sudnjeg dana ili kao deo Božje ljubavi i promisli, da bi se napokon neko na ovom parčetu zemlje opametio dok se ne pretvori u vodozemca. Krila nam neće porasti, u to sam siguran – s nebom smo raskrstili još 1945. i nismo mu se previše približili do sada, bez obzira na svakodnevna metanisanja demona koji bi hteli da budu anđeli – a što se peraja tiče i povratka u okean… sve su nam izvesniji. Kafka je davno zapisao: „Kada bi Boga pitali zašto voli ljude, on ne bi znao da odgovori.“ Ovih dana pod vodom nestaje jedan manastir iz petnaestog veka – valjevska Gračanica, na dnu akumulacije brane Rovni kod Valjeva, Božjom volјom ili kao posledica lјudske bezobzirnosti i bahatosti. Možda je zbog toga ili zarad nekakve druge nebeske volje poplavljen dobar deo zapadne Srbije, a možda i nije. Činjenica je da su vode pokuljale iz dubina, reke se prelile preko obala, mutne bujice i talog našli su se na ulicama. Ne, nije to predizborna kampanja – o poplavi govorim!  Evo, već vidim babu kako mi preti artritičnim prstom i opominje da se ne “mešam sa mekinjama da me ne bi svinje pojele.” Ne bričam baba, bre, o politici, o potopu govorim koji više nije spoljašnje dešavanje već unutrašnje urušavanje, naplavina nesvesnog, tama koja više nije mračna senka, već bujica mraka. A kad je o mraku, onda je malo i o politici, kako bez toga?

Oni koji danas žele da nas ubede u važnost trenutka i u svoju nepogrešivost i neophodnost posredno nam govore da nema spolјašnje i unutarnje stvarnosti. Stvarnost je ono što deluje, ono što je dešavanje, te zato svi mi poklopljeni time delimo istu stvarnost, ali to je gledište uopšteno egzistencijalnom studeni i zakonima života svagdašnjeg. Pristajanje na uprošćene istine primiče nas prostoti i odmiče od višeg i konciznijeg razumevanja. Kjerkegor je davnih godina odredio greh kao „neovlašćenu stvarnost“, odnosno kao nešto što postoji kršeći zakone postojanja. Teolozi, platonisti i mali broj mislećih mogu se složiti s tim, pošto imaju svest i meru u svetu ideja koje nisu želja za podređivanjem, već mišljenje. Ali šta da rade drugi, oni koji veruju samo u sadašnji trenutak, uplašeni budućnošću (vlastitom) i nesvesni prošlosti (kolektivne)? Kako da odrede odnose unutar svoje stvarnosti? Kako da razumeju ravnotežu spoljašnjeg i unutrašnjeg? Kako da objasne odakle voda izvan korita reka, nemoguće da je sve s neba, ima nečeg i u tami zemaljskoj, a i u ljudskoj.

Filozofija istorije ne može toliko racionalizovati iskustvo da bi razrešila jedinstvenost zbivanja, iracionalnost suštine života i subjektivno delovanje pojedinaca ili grupa. To delovanje iniciraju htenje i želja, a istinskog čoveka krasi imaginacija. On želi i da vidi i da shvati. Čovek današnjeg vremena samo vidi, ali ne razumeva, i na tome se sve završava – „vatromet na pozadini ništavila“ (Sioran). A slika je sledeća: pejzaž se preobražava, proporcije se menjaju, reka više nije reka, tamne vode su svuda, suvo i sigurno više nije ništa. Psihološka realnost je zanemarena, nije više deo samospoznaje, već vizuelizacije – procesa preobražaja čoveka u sopstvenu sliku i na kraju u njenu sadržinu: mutljag nakupljen u godinama laži i pristajanja, u svim potiskivanjima vrline i potcenjivanjima istine, u svim zaboravljenim znanjima prirodnog sleda i Božje promisli. U vrtlozima regresije čovek se odvaja od sopstvenog bića, nesvestan svojih reči i dela, ali to ne pojmi, to ne spoznaje; morala se pojaviti voda da bi na plastičnom primeru video da tone. Slike potopljenih gradova nisu bile dovoljne, šta je još potrebno da bismo shvatili da postoji nešto što nas nadilazi, da smo u središtu stvaranja vlastite sudbine, ali i odgovornosti?

Tamne vode ovog vanrednog (kao da postoje redovni?!) potopa ne dolaze spolja, nego iznutra; to smo viđali i do sada, ali nismo razumevali na pravi način. Masa koja je bila u svom koritu probila se u više društvene sfere, varvari nisu došli iz prostranstva stepe, magle i snegova severa, već iz tame nesvesnog. Odatle dolaze i ljudi i mutna voda. To je vertikalna provala varvarstva, proces proterivanja čoveka razuma u korist čoveka nagona. Mesta se menjaju, gore više nisu red i trezvenost, već nered i strast, ne svesno mišljenje, već mit, zato je i red u vrednovanju obrnut. Zbog toga nije bitno ko „nije uradio svoj posao“, ko je na gradilištima nasipa krao cement i kamen, a ko je stavljao novac u džep izdajući dozvole za gradnju na terenima koji su podložni poplavi. Hidrologija i preventivna odbrana od poplava posledica su staranja, a ne univerzalni izgovor, nauka je obaveza i briga, a ne sredstvo. Kome to danas pričati? Nebitne su i krokodilske suze, osim što podižu nivo vode, ali, sva sreća, nema ih mnogo.

Kada se preraste nagon, stvoriće se vladanje. Onaj ko je dovoljno hrabar, prevazići će vladanje i sagraditi karakter. Onaj ko sahrani karakter, na tom mestu zasadio je sudbinu. Ne samo pojedinca, treba misliti o tome dok život svodimo na egzistencijalna opravdanja i bedne izgovore. Kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore; jedno je uslovlјeno drugim. Mesta se menjaju, ali ravnoteža ostaje, samo što više nije u korist čoveka. Ili možda i jeste – na korist nekoga (ili nečega) u šta se čovek pretvorio. Mesto vladara je gore, kao i mesto svesti. Narod je dole, u nesvesnom, tamo gde se poklapaju dve tame koje spajaju vladara i narod, gornju i donju sferu, nastaje horizontalni pakao navodnih izbora i dobrih namera. Po sudbini to pripada i jednima i drugima. Jer, kada je na nebu, anđeo je sveto biće, kada potone, postaje đavo; konj koji vuče plug ili kola je sveta životinja, kada je na ulici, on je opasnost; strah od novog okruženja i nesnalaženje neminovno izazivaju katastrofu.

Katastrofa nastaje ako čovek potone ispod svoje svesti. Da li postoji neki metodski postupak koji može da osvetli čoveka do najdublјe tame i iznese na videlo ono što je u nju potonulo, da ga oslobodi tereta koji se nagomilao u tmini – potonulog života ili sakrivenog greha? Sigurno postoji. Možda je pravo pitanje da li smo spremni da ga primenimo i koliko će nas ostati posle toga. Ponovo ceh plaćaju oni koji imaju samo jedan život zbog onih koji žele da imaju „još samo jedan“ mandat i sve što s tim ide. Kakva je to građevina zbog koje je neko morao da izgubi sve, a neko da dobije više nego što mu je potrebno ili što zaslužuje? Ona raste ka dole, a ne ka gore, u htonsko, a ne u nebesko. Pravo pitanje, na koje nema iskrenog odgovora, ujedno je i ključno: Da li u svetlosti živi najbolјe ili najgore u čoveku? Možda je sve ipak samo mutna voda.

 

ŠTA VIDIM KADA ZATVORIM OČI ILI KO NAM JE UKRAO PONEDELJAK?

O Petru Laziću, sasvim lično

 Svaka žena plakaše tugu svoju…

Homer, Ilijada

 

 Vreme: Kraj pretposlednje decenije dvadesetog veka

Mesto: Mali grad u Sremu

Akteri: Indeksovci, đaci i pomalo Petar Lazić

Kada začujem kucanje na prozoru, najpre obazrivo, pa sve agresivnije, prva misao koja me uvodi u javu „sobe sa ulice sa dunjama na ormanu“ jeste da sam zakasnio u školu. Uglavnom je tako i bivalo. Moj drug Žika uzaludno pokušava da me probudi lupajući u prozor i koru velikog mozga – mog, u osvit još jednog depresivnog ponedelјka. Tada sam još uvek verovao u san i nisam se plašio spavanja i onoga što ću videti kada zatvorim oči. Dok vrtimo pedale bicikala („biciklova“ – što bi rekli Sremci, a i lepše zvuči kao množina), s velikim šansama da zakasnimo na čas, prepričavamo jučerašnju epizodu Indeksovog radio-pozorišta. U stvari, preslišavamo se, jer razgovor u ponedelјak, uz prvu cigaru pre časa, nije mogao da počne ako nisi imao nedelјno ironijsko posvećenje u tadašnju (još uvek) politiku zbunjenosti i ideološke naive posustalog komunističkog projekta. Sjajne teme za zajebanciju i sjajna zajebancija od koje se pravi još uspešnija tragedija. I napravila se, naravno, ne zaslugom indeksovaca, već uz svesrdnu pomoć onih koji su pričali glupe viceve o „pametnom Srbinu“ ili „glupom Muji“, smejući se sami svojim neduhovitostima. Dakle, lјudi koji su najbolјe radili ono što najmanje znaju, za razliku od indeksovaca, koji su na odličan način pričali ono što se svih tiče, a nisu morali da glume sebe.

Ne verujem da to indeksovci nisu znali, možda ne na nivou društvene kletve i prozorlјivosti, ali svakako na nivou svega onoga što je bilo predmet njihovog „smeha koji srcem plače“, iako je srce tek kasnije proplakalo. Nisam mogao tada da se ne smejem kreativnosti i hrabrosti autora, jer bez obzira na to što su smeh i ironija svojevrsna katarza, istovremeno su jedinstveni prostor u kome iživlјavamo i krijemo svoj kukavičluk, svi, osim onih koji to javno napišu ili izgovore. Nekako smo i mi, đaci tadašnji, autori i glumci ondašnji, bili kao deca koja pevaju u mraku da se ne bi plašila tog istog mraka ili onoga što mislimo da je u mraku. Pera Lazić je samo par godina pre toga objavio knjigu Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), pesme značajnog kvaliteta, provokativnog naslova, izokrenute lirike i originalnih slika, nesvojstvenih tadašnjoj poeziji, izuzimajući nekoliko značajnih pesnika tog vremena. Nekako su se svi potpisali na poslednjoj korici knjige.

Nekoliko godina kasnije, nakon povratka iz „kovnice bratstva i jedinstva“ – JNA, na prvoj godini fakulteta, jutarnje razgovore u ponedelјak suvereno su ispunile fraze iz Đekne, crnogorski humor, nategnut, patetičan i ćoškast, neduhovit… Vreme je natkrililo primitivni pristup svim temama sve veće društvene traume; ideološko-nacionalni pseudofetišizam, koji patetično i ironično moralizuje. Dakle, društvena retardacija – pred jednom nepodnošlјivom situacijom i društvenom dubiozom – s vidlјivim nedostatkom duha. Lažan je ovde bio čak i cilјani infantilizam, lažno je bilo sve, zabludeli smo u hodniku s ogledalima.

Neko je ukrao ponedelјak nama i nedelјu indeksovcima. Desila nam se razlika forme, i ovde je ona izvirala iz sadržine teme. A to je poenta ironije, uspon i pad smeha. I jedni i drugi smo još uvek bili tu, ali kao što je Molijerov građanin-plemić celog života i ne sluteći govorio prozom, takav su bili (i ostali!) i naš odnos i pogled na svet. Govoreći humorom postali smo šala, neslana. Kada bi planeta i stala, ne bismo imali gde da siđemo, a onda je došao kondukter da naplati karte za vožnju na planeti s koje smo bežali čitavog života. Neki su odustali, neki su nestali, neki su postali ozbilјni, neki su zajebanciju zamenili za ozbilјnu politiku… Neki, malobrojni, nastavili su da budu ono što najviše jesu – lјudi koji još imaju hrabrosti i snage da se nasmeju sebi u drugima i drugima u sebi. Jer je smeh čoveka budućeg vremena nad ovim vremenom jedina osobina i pravilo ironije – jedinog pravog tumača vremena, sadašnjeg, prošlog, budućeg… svakog. Petar Lazić joj je ostao veran, a ni ona njega nije napuštala. Nije bežao iz života i život nije bežao od njega. Dugo je i uspešno to prijatelјstvo. Duhovitost ih je preporučila jedno drugom, a ozbilјnost učinila duhovitim.

 

Vreme: Malo mlađe od prethodnog, nedovolјno za sadašnjost (daleko bilo)

Mesto: Beograd

Akteri: Petar Lazić i još poneko koji se zove „svi“ (bez Vuka, ne i Karadžića…)

Tih godina normalan čovek u Srbiji ako je želeo da vidi svetlo, morao je da zatvori oči. A ako i vidi svetlo, istovremeno je video euforiju političkog cirkusa, nedoraslost problemima i stranim igračima, rat i posledice. Petar Lazić je počeo da se bavi novinama. Smatrao sam to izborom razumnog čoveka. Uvek je bolјe baviti se novinama, nego da se novine bave tobom. Ali Krmača, Bre i na kraju i Glas javnosti, nisu bili samo „projekti“; bila je to pobuna onih koji nisu hteli da budu „večna rezerva“ društva, ali, za razliku od takozvanih prvotimaca, nisu hteli da budu ni patetični ostatak bivših lјudi i uverenja. Sa snagom da se narugaju, s volјom da ne pristaju, govorili su ono što je bilo ćutanje odgovornih i podsmeh poniženih. Preživeli bismo te godine i bez Petra Lazića, ali ne bismo ih se možda sećali s ovakvom setom. Da nisu bile velike, te godine prisile i poniženja, ne bi ih tako lako porazile ove godine „vladavine prava i preobilјa izbora“ i budžetskog deficita – mozga, jedino. Izgleda paradoksalno, ali nije. Visoko podignuta lestvica duha ostaje uvek visoko, samo se lјudski limiti smanjuju. Lazićevi tekstovi o „jednoj emisiji“ i „jednoj bivšoj zemlјi“ dovolјno govore o tome koliko smo se lako predali i kako smo olako zaboravili, koliko je visoko bila ta lestvica smeha i duha smeha – onoga čega smo se prelako odrekli, nadajući se da će na tome sve da se završi. Ali nije.

 

Vreme: Sadašnje

Mesto: Uspomene, takođe sadašnje

Akteri: Petar Lazić i njegov glas

Čitam njegove knjige, podsećam se koliko je bio u pravu i pijemo zajedno rakiju (i ostale tekućine sa sličnim efektima i ispolјavanjima u lјudskoj psihi i razgovoru). Mislim da je to dovolјno za jedno obično prijatelјstvo i neobično razumevanje. Što bi razumevanje bilo obično? Kao u Kratkoj istoriji duše (moja omilјena Lazićeva knjiga), kada od duše ostane samo seoba, budući da je Lazić uspeo da izbegne „prvo glupo pitanje i glup odgovor Umberta Eka“ (Umberto Eko je posle planetarnog uspeha romana Ime ruže napravio listu od deset glupih novinarskih pitanja i svojih odgovora, takođe u poetici gluposti pitanja, prim. aut.). Pitanje glasi: „Zašto ste napisali Ime ruže?“ Odgovor: „Pokušao sam da napišem Bibliju, ali nisam uspeo, i sada me grize savest!“ Petar Lazić nije pokušavao da napiše Bibliju, ali je napisao hodočašće kroz društvena ludila, narodne gluposti, životne radosti i retke prilike za smeh. Pre nekog vremena sam slušao kako je u svojoj radio-emisiji čitao Erističku dijalektiku Artura Šopenhauera, poredeći je s govorima aktuelnih srpskih političara. Zvuči kao „nemoguća misija“, ali je vrlo moguća, nažalost i tačna i očigledna. Knjige otvaramo kada želimo da pobegnemo od stvarnosti, a zatvaramo onda kada nam je njihove stvarnosti dosta. Lazićeve knjige su one koje nam dozovolјavaju da konzumiramo stvarnost prepranu u njegovom duhu, da se ne umorimo, ali da se, ipak, zamislimo. Pa i sama vera u radio, u glas i njegove imaginativne sposobnosti, u reč pre svega, govori o verniku stare vere – onome koji ostaje na pozicijama pravih vrednosti. Čovek iz radio-aparata, pisac duhovite inspiracije, intriga večnog nepristajanja, smeh iz dubine…

Istinski živimo samo u uspomenama, dobro je da postoji neko da nam ih sačuva. Isti onaj koji nam je napisao i rekao malo o sebi i sve o nama, znajući da će sve to biti značajno sećanje na lepe i manje lepe dane, kada su neki ćutali, neki vikali, a neki imali snage i duha za smeh i tugu. Ili je to sve jedno isto.

Ko nam je, zaista, ukrao ponedelјak?

 

Vreme: Buduće

Mesto: Uspomene, takođe buduće

Akteri: Petar Lazić, cenzura, čitaoci i oni kojih se tiče

U dve nove knjige, izbora pesama Kao kamen i priča Naš trag, Lazić je rešio da sažme najbolјe pesme i najmetaforičnije priče. Iako se metaforičnost i alegoričnost ne mogu osporiti ni pesmama. Da li želi da pobegne u preneseno značenje, ili samo pokušava da na najbolјi način transponuje i prenese istinu? U pesmama je versifikacijski precizan kao Dis, opor kao Domanović, provokativan kao Pera Todorović ili Krsta Cicvarić, originalan kao Pera Lazić. Neko može da kaže da neki od pomenutih nisu pesnici. Pa i nisu, ni Lazić nije samo pesnik. Verujem da ni pesme ni priče neće niko cenzurisati, jer ne samo da u današnjoj Srbiji niko ne prepoznaje preneseno značenje, slojevitost metafore, tačnost i preciznost alegorije… u današnjioj Srbiji niko ne može da prepozna ni značenje. Počinje se dezavuisanjem značaja, lјudi, pojava, nasleđa, intelekta… i onda se značenje izgubi u hodniku s ogledalima iz trećeg pasusa ovog teksta. No, svejedno, ako ne želimo da učestvujemo u besmislu, moramo svedočiti smisao. Metaforični „kamen“ iz Lazićevih pesama je ono što traje u lјudskoj naivnoj predstavi trajnosti i što nestaje u trenu u Božanskom promislu. Istina je, kao i uvek, negde između. O tome peva pesnik, tonovi rezignacije su podrazumevajući, vreme bez nade se ne podrazumeva – ono je stvarnost. Budućnost je sadržana u opomeni pesnikovoj, jer prava književnost je uvek anticipacija, prozorlјivost se u dobrim delima podrazumeva. Ako su se prema romanima Žila Verna stvarala tehnološka čuda budućeg vremena, prema Lazićevima će se stvarati analiza pustinje budućeg vremena i sadašnjeg podsmeha malobrojnih razboritih lјudi. Upravo o tome govore fragmenti priča Našeg traga, a fragmenti nisu ostaci celine, nego preduslov postojanja misli u kojoj ćemo ponovo rekonstruisati smisao dela i egzistencijalnog paradoksa. Mistici bi rekli da su „detalјi tumači Božji“, i u pravu su. Samo, Lazić ne tumači prisustvo Apsoluta u našim životima, već Nјegovu milost što nas nije napustio, takve kakvi smo.

 

 

 

UŽIČKA LEPINJA

(komplet lepinja ili lepinja sa sve“)

 Potrebno je:

1 lepinja (Testo najmanje dva puta razmešeno pre pečenja u pećnici na drva, više plјosnata i vazdušasta iznutra, bez upotrebe aditiva i sličnih „obogaćivača“, više tvrda nego meka. Ovi preduslovi kvalitativne postojanosti su neophodni jer se lepinja dva puta peče: jednom da postane ono što jeste po primarnoj vokaciji, a drugi put da pređe u stanje užičke gastronomske zamene za religiju, ili bar ličnog kućnog kumira, obrednog hleba za svakodnevnu upotrebu.)

1 jaje (Može i dva, u zavisnosti od veličine lepinje ili materijalnog stanja domaćina/pekara/kuvara, ali jedno je uglavnom sasvim dovolјno i sve preko toga je obično previše – što dovoljno govori o filozofskom podtekstu ovog jela.)

3 velike supene kašike kajmaka, prevrelog (Mora da bude mastan kajmak i nikakve zamene ne dolaze u obzir; eventualno može skorup, jer zna se šta je kajmak, kao što se zna i šta je jaje, i ne postoji zamena. Zamena za kajmak i jaja rezultira fijaskom koji se obeležava sinonimom za nešto iznad jaja, ali to je deo jednog drugog recepta.)

Pretop (Moča, topa… – ono što ostaje u plehu posle pečenja jagnjeta/praseta/kokoške. Slano, masno, pregorelo, nezdravo i ukusno preko svake mere.)

Užice bez lepinje ne postoji, niti postoji lepinja bez Užica, ona je za Užičane nešto kao Božić za Dikensa, jedno bez drugog se ne može zamisliti. Ako postoji u gastronomiji jednostavnost i sposobnost nekog jela za „metafizički ples“, onda se to svakako steklo u ovom jelu koje nije jelo, ili jelu koje je sve. Paradoksalni spoj banalnosti i megalomanije izvorište je imaginacije koja užičku lepinju više smešta u duh nego u svakodnevno blagoutrobenije. „Lepinja sa sve“ nije sinonim za preobilјe, već za jednostavnost. „Komplet lepinja“ je kompletna samo u punoći ukusa, a ne u broju sastojaka. Ova paradoksalnost se očitava u užičkom semantičkom i sintaksičkom dendizmu, tako da je ova (užička / komplet / „sa sve“) lepinja inicijator jedne do sada nepoznate glasovne promene – nepostojano t. Užičani često kažu: komple(t) lepenja. Ovo drugo sintaksičko (ali i semantičko!) izobličenje („lepenja“) nema prevelikog osnova, osim što je to lozinka/šifra koja otkriva čoveka iniciranog u tajno društvo posvećenika ovog gastronomskog dragulјa. Ako tražite „užičku lepinju“ ili „zapečenu lepinju“, koristeći nazive koji su se odomaćili izvan užičke kotline, rizikujete prezriv pogled pekara. Priča se da je neki pekar na užičkoj Rakijskoj pijaci potegao sačmaru ispod tezge na jednog zalutalog turistu koji se drznuo da ogladni na tako opasnom mestu, pa da još pomisli da bi glad mogao da zadovolјi ovim nadaleko poznatim užičkim specijalitetom, koji je tražio koristeći naziv koji ga je otkrio u svom njegovom ubogom nepripadanju ovom jelu. Dakle, lepinja nije kajgana u hlebu, kakvu naivnim turistima uvalјuju ugostitelјi na Zlatiboru i u okolini, već važno jelo, koje je sinonim za „sve“, a „sve“ je ono što zadovolјava i fiziku i metafiziku – ova protivurečnost je klјuč svega; to je onaj značaj koji imaju lično i kolektivno iskustvo u ukusu i trajanju, pogotovu u vremenima kada je svaka vrsta monumentalnosti dovedena do kraja i istorijskog besmisla. Neminovno je da se monumentalnost i religijska misao sakriju u ovaj mali artefakt. Ali na čemu počiva značaj i autentičnost sveprisutnosti ovog jela i kakav se bog i duh vekovima javlјaju iz ove užičke Aladinove lampe kada se protrlјa, odnosno kada se parče poklopca umoči u žitku sredinu, mešavinu kajmaka, jaja i pretopa? Lepinja je muzej mentaliteta, ali nije pretvorena u ruševinu, naprotiv.

Sva četiri elementa lepinje poseduju svoju mitološku i simboličku autonomnost i identitet i međusobno podsticajna načela: hleb/lepinja – telo Božje, folklorni i religiozni sinonim sitosti („nisi sit ako se leba ne najedeš“); jaje, drevni mistični simbol duha i centra sveta; kajmak – esencija mleka, veoma bliska esenciji sveta, pogotovu u indijskoj mitologiji veda; i pretop, eterično ulјe nastalo kao posledica procesa višesatnog pečenja mesa („još ako se malo poprska pivom, da porumeni“). Dovolјno za ritual u kome se svet pretvara u „lepinju sa sve“, a „lepinja sa sve“ postaje svet.

Način pripreme:

Lepinja se iseče po ivicama tako da se može odvojiti poklopac, a rupa u sredini mora biti konusnog oblika da bi mogla u sebe da primi što više nadeva (čitaj: kajmaka i jaja), koji ne sme da se prosipa kada se poklopac umače u žitku unutrašnjost (što zavisi od ukusa – neki preferiraju pečeniju, ali to nisu pravi lepenjolјupci). Višak „sredine“ hleba može da se izvadi, iz prethodno navedenih razloga. U ispražnjenu unutrašnjost se stavi kajmak, pa se iznad njega razbije jaje. Prava se lepinja sprema „u sebi“ – kajmak i jaja se sjedinjuju u jedinstvenu masu u samoj lepinji. Kada se sve dobro izmeša i masa postane konzistentna, poklopac se vrati na mesto i lepinja je spremna za pečenje. Peče se u zagrejanoj pećnici na temperaturi 200–250 stepeni Celzijusa, 10–15 minuta (zavisi kako ko voli, pečenije/nepečenije). Kada je lepinja pečena, otvori se poklopac i sve se prelije prethodno zagrejanim pretopom.

Služiti toplo, s kiselim mlekom ili jogurtom (baška), a može i s pivom (hladnim), i jesti sa slašću, umačući poklopac u sredinu. Kasnije pojesti i sve ostalo. Pri kraju „viknuti“ (bar) još jednu, da se ne prekida kontinuitet obreda.

Zlobni lјudi i multinacionalne kompanije proturaju poslednjih godina netačne i maliciozne vesti da je ovo jelo nezdravo i da sadrži štetne materije. Užičani su, na svu sreću, prepoznali u ovome međunarodnu zaveru, pa sada jedu još više lepinja, s još masnijim pretopom. U inat, a kako drugačije!

 

(Moj skromni doprinos knjizi Kuvar kod srpskog pisca, Službeni glasnik, Beograd, 2012, priredio Miodrag Raičević)

SVEZNANJE NEZNANJA

Ne treba biti posebno dalekovid i mudar da bi čovek shvatio da televizijski program samo u manjoj meri oblikuje javno mnjenje, navike i želje mase – bez obzira na to šta o tome pričali teoretičari medija i „spin-majstori“. Mnogo više i u karakterističnijoj srazmeri filtrira i beleži posrnuća i posuvraćenja te iste mase i svetine, koja (ta ista masa i svetina, uz pomoć televizije, naravno) pokušava da nametne kao neku vrstu kolektivne vrline i vrednosti. Dakle, nasilje je često okrenuto suprotno očekivanom smeru – to se ponekad zove mazohizam. Osnovna ideja je svakako da se lične frustracije ljudi „od uticaja“ proture kao kolektivne, radi ubeđivanja nas „običnih“ da je vrednost samo ono što se programski „kruniše“ kao takvo. Možda je najbliže objašnjenju izvrnuto i uopšteno tumačenje misli Vasilija Rozanova: „Stvar je u tome što su naši talenti nekako povezani s porocima [ja imam porok da ne pristajem na tuđe ’istine’, više volim svoje! – prim. aut.], a vrline – s bezbožnošću [jedenje s Drveta saznanja nije početak ezoterije znanja i mudrosti, već krađe i ždranja – prim. aut., takođe].“ Neko je sve to preozbiljno shvatio, skučenim umom apartnog mišljenja i večnom ljudskom potrebom da sebe učini pametnijim ili da vlada ljudskom glupošću, što mu dođe na isto. Jer, ni jedno ni drugo s pameću nema nikakve veze – s tom precenjenom vrednošću koja je počela da se gubi i nestaje pred navalom informacija i idejom konzumerizma i stvaranja potreba, a ne njihovog zadovoljavanja. Zašto bi neko imao potrebu za pameću i znanjem ako oni nemaju upotrebnu vrednost, jer pametni ne vladaju, znanje nije moć?… Ali, budući da čovek još uvek nije sveden na „potrošačku životinju“ (proces je pri kraju!), onda „znanje“ treba sačuvati bar u prividu – u vladanju mnoštvom informacija, koje mnogo više govore o sveprisutnoj entropiji nego o mestu i potrebi istinskog saznanja. Da uprostimo nagomilane tautologije s početka teksta: stvorili smo model znanja koje služi zaglupljivanju masa – privid u kome pojednici koji tvore gomilu neće biti svesni svoje gluposti, budući da raspolažu mnoštvom informacija, koje ne govore ništa o prirodi pojave, ali odlično ilustruju glupost „informatičkog doba“. Naše saznanje dešava se u vizuelnom, jer ga ne posedujemo u ontološkom, mentalnom i (što je najvažnije!) moralnom kontekstu iskustva, ali i potrebe. Bilo koja informacija, o bilo čemu, treba da bude svedena na nivo žvakaće gume. Kada Đavo dođe, biće nam mnogo važnije kako se zove i kako je obučen, i da li ima bele zube ili „uloške s krilcima“, nego ono što donosi sa sobom. Ali, kao što znamo (jel?!), Nečastivi je legija, sve ono što mu prethodi je proces, a mi smo na kraju, jer početak nismo mogli da (pred)vidimo.

Mislim, iako nisam neki poseban stručnjak i poznavalac, da se u Srbiji gleda oko dvadeset-trideset domaćih televizijskih programa. Programske šeme su uglavnom iste: preuzimanje stranih emisija, prikazivanje bajatih filmova i turskih sapunica, budalaste tzv. panel-emisije, u kojima gostuju „poznati“, potvrđujući stalno onu davnašnju narodnu mudrost – da je glupost probojnija od pameti. Ali možda treba da se zadržimo samo na onim emisijama koje zauzimaju „prajm-tajm“. To nisu političke tirade i marketing-monolozi samozaljubljenih lidera, odnosno, oni (još uvek) nemaju svoj stalni termin, ali se u isto vreme uvek prikazuju kvizovi, u raznim oblicima i agregatnim stanjima: od legendarne „Slagalice“, pa do „Lavirinta“. Verujem da je gledanost velika, sudeći bar prema odzivu kandidata i ogromnoj gomili onih drugih koji uvek u isto vreme sedaju pred televizor, da podrže svoje favorite i njihove „giga“ mozgove. Ili da potrebu za znanjem i pameću ižive u nekom drugom.

Na prvi pogled se može učiniti veoma zanimljivo da se takva želja za takmičenjem u znanju javi u zemlji u kojoj, prema zvaničnim podacima,  egzistira oko sedamdeset posto (!!?) funkcionalno nepismenih ljudi, gde još uvek mnogi mrdaju usnama dok čitaju poruke s mobilnih telefona ili novine. A oni, ruku na srce i sudeći po uticaju i statusu, predstavljaju dominantniji i važniji deo nacije. Možda već ovde treba napraviti digresiju i jednom zauvek, bar što se sadašnjosti i modernih vremena tiče, rastaviti kulturu i znanje. Kultura modernog sveta nije stanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ga ne dotiče. Otuda, prema prizemnoj i svakidašnjoj analogiji, čovek ovdašnji nagomilavanje informacija koje svakodnevno prima sa svih strana (posredstvom medija, pre svega) proglašava znanjem i kulturom, ne libeći se da kao takav izađe u javnost i da se u nekom kvizu takmiči i odmeri s nekim isto takvim. Naravno, stid je nešto što šou-biznis ne poznaje, a želja za slavom je nasušna potreba i hipertrofirana ideja vrednosti miliona ljudi, pogotovu za onom koju će postići svojim “znanjem.” I, na kraju: zvezda je rođena, istovremeno kada i alhemijska formula za postizanje gledanosti. Nije čudo što su u Americi skandali vezani za nameštanje rezultata kvizova stigli čak do kongresne komisije (poznati skandal s TV kućom NBC, s kraja šezdesetih), za razliku od nekih drugih, po društvo pogubnijih i destruktivnijih dešavanja.

Kao što smo rekli: idealitet kulture stoji nasuprot praktičnoj delatnosti, a realitet podjednako nedostaje idealitetu kao i praksi. Duh ne doseže život, život ne doseže duh, i to je to; prekinuta je pupčana vrpca s ontologijom života, s drevnim resursima znanja i mudrosti. Na drugoj strani, ako znate nazive nekoliko svetskih fudbalskih klubova, imena glumaca, sportista i još neke tričarije, pametni ste taman prema meri TV kviza, odnosno prema meri već poznate definicije tzv. novinarskog znanja – da ni o čemu znaju sve a da o svemu znaju ponešto. Međutim, ta vrsta pameti je nedovoljna da shvati da je izabrala masku a ne lice, da je individuu utopila u kolektivitet privida života i znanja o životu. Da li je to bar „opšta kultura“? Nije, to je samo njena slika, bez etičkog kodeksa i moralnog stava.

Možda grešim, ali neka mi onda neko objasni zašto nestaju stari zanati. Neisplativi su možda? Ali zašto se niko njima ne bavi bar iz hobija? Ili stara jela, na primer? Nije valjda da su plastični sendviči ukusniji? Ako je tako, zašto su onda ti biseri kulinarstva ili ručno rađeni predmeti najskuplji? Odgovor je jednostavan: zato što podrazumevaju znanje, veštinu, vreme, talenat, posvećenost… Jednom rečju – odnos. Sve ono što čovek današnjeg vremena nema u svojoj socijalnoj inteligenciji, prepunjenoj bojama, bukom, sisama, kučićima, golim guzicama… Danas u selu (u onom gde još uvek žive ljudi) možete sresti čoveka koji će vam potanko ispričati tajne i javne detalje svetske politike, pohvaliće se android telefonom i fejsbuk profilom, ali neće umeti da otkuje kosu, zato što je svojim iskustvom postao deo modernog sveta, koji to smatra arhaizmom. Gde nestaju znanja – u sveznanju, kao što se život troši u lažnim emocijama i svojoj imitaciji. Jedan od možda najočiglednijih primera jesu folklorna društva. Nekada istinski svakodnevni život pretvoren je u scensko dešavanje, definisan dramskom senzacijom, daleko od svake suštine, bez pitanja smisla osim „negovanja tradicije“. Ali, tradicija je, kako Bela Hamvaš kaže, „večiti spokoj istine“, a ne „istorijska emocija“. Ta emocija, kao i svaka druga, uglavnom boluje od sentimentalističke pogrešnosti i povodljivosti. Jednom sam sreo devojku, poreklom Srpkinju iz Amerike; istinska lepotica, sa sve upletenom kikom i punim jelečetom. U folklornoj družini zaplitala je moravac kao njena prabaka na vašaru u Topoli vek ranije, ali nije znala srpski; uopšte, o Srbiji je znala veoma malo. Tom logikom je mogla da igra i indijanski ples, koji joj je teritorijalno bliži, ili plemenske igre Bantu crnaca, bar bi bila oskudnije obučena. Šalu na stranu, sve je u vizuelnom, ništa ili veoma malo u kognitivnom, saznanje smo zamenili znanjem bez bilo kakvog konteksta – gomilom informacija izvan svakog smisla.

Naporedo s tim ruši se i ugled nauke, prirodno-tehničkih znanja, naučnog stila mišlјenja. Nauka ne može da se razvija na sopstvenim osnovama, sama od sebe, mora da ima cilj. A to svakako nije takmičenje u brzini odgovora, asocijacijama i slagalicama, iako te veštine metodički i ritualno pripadaju naučnom mišljenju, ali kao početna premisa, a ne krajnja svrha – zadovoljenje sopstvene radoznalosti ili ispunjavanje praznine besmisla onih koji to gledaju u medijskoj areni. Istini za volju, neki učesnici kvizova su zaista pravi biseri, ja im se divim i odajem im poštovanje, nisu oni krivi što je kontekst kviza informacioni koncentracioni logor, rezervat za one koje na taj način nadziru „veliki brat“ i njegova „dečica“ – beslovesna tevabija TV gledalaca.

Zašto puniti glavu smislom i potrebom za znanjem? Treba znati druge stvari. Shvatio sam da sam u pravu kada sam jednom prilikom na internetu radio test o „poznavanju modernog života“. Pokazao sam zapanjujuće neznanje. Znao sam da sam na dobrom putu i da na testu „opšte kulture“ koji je podeljen studentima na jednom ovdašnjem fakultetu ne bih znao nijednu pesmu Jelene Karleuše. Ali u svojoj obavezi da o svemu imam kakvo-takvo mišljenje, pre i nakon svega moram da sparim pitanja i odgovore. Želim da imam iskustvo istine, a ne njene slike koju je neko drugi za mene obojio.

Napokon postoji način da nas ubede u našu „civilizovanost“ i kulturu koja se hrani gledanjem filmova, aktivnim učešćem na društvenim mrežama,  čitanjem novina i internet portala i propitivanjem na TV sesijama zvanim kvizovi. Da znamo, a da nikada ne saznamo. Ili da bar pokušamo, ako još uvek ima šanse, da nekako izbegnemo upoznavanje sa sobom iz druge ruke, preko posrednika i vlasnika znanja o našem (ne)znanju.

ZA SAMOĆU JE POTREBNO DVOJE

Dnevnici ili memoarska proza su verovatno jedini književni žanr u odnosu na koji intelektualno odgovorniji i obazriviji duhovi pitanje smisla postavljaju na početku, a ne na kraju, kako je to u ostalim žanrovima uobičajeno. Pitanje smisla je skoro ekvivalentno pitanju „naknadne pameti“ – autorizacije događaja iz perspektive njihove konačnosti i piščeve sveže stečene mudrosti i spekulativne pameti. Zašto ih onda pojedinci pišu i zašto ih mi (čitalačka masa, prim. aut.) čitamo? Da li zbog sumnje u vlastito iskustvo, ili zbog potrebe da u problematično iskrenim napisima proverimo koliko je poniženje drugoga u teškim vremenima bilo veliko i identično našem? Ili možda nije? Sasvim dovoljno da bismo se s nekim složili u zajedničkoj neiskrenosti i kukavičluku i sasvim dovoljno da bismo nekoga osudili zbog usamljeničke hrabrosti. Savremeni čovek nije, gubeći i zaboravljajući prošlost, uspeo da osvoji budućnost, ukoliko pod budućnošću i sadašnjošću ne podrazumevamo skup egzistencijalnih i psihičkih frustracija kojima se, s promenljivim uspehom i skromnim čitalačkim zanimanjem, bavi moderna književnost. No, ne treba zaboraviti da nas prošlost može podučiti sve dok daje odgovore na pitanja na koja sadašnjost ne može ili neće. Ali kako da znamo da su odgovori pravi, kako da pređemo ketmanske i nepotističke barijere, kako da priznamo „koliko je malo trebalo biti hrabar“? Nije neophodno da poverujemo piscu – treba verovati emociji koja je stvarala atmosferu, uverenjima koja se nisu razmenjivala za varljive bakrenjake kratkotrajnog mira ili egzistencijalne sigurnosti i unapred iskompromitovanog ugleda, shvatiti obrise uzaludnosti u koju smo verovali ne želeći da poverujemo da je već sve gotovo i da su svi pečati već slomljeni. Treba verovati i u samoću na koju društvo osuđuje onoga koji se usudio da glasno kaže ono što svi misle i o čemu „bučno ćute“ i, naravno, u istine te samoće kao u „skice donete iz noći“ (A. Arto).

Dnevnik samoće Vidosava Stevanovića je upravo knjiga koja reaktuelizuje sve navedene sumnje, ali ih sobom promišlja na originalan i veoma direktan način čoveka koji je davno osetio bolove i posledice balkanskih masakara i, što je važnije, odavno je shvatio istinu (od koje intelektualci a i svi ostali, beže kao baba od smrti) da nas drugačije mišljenje ne spasava učestvovanja. Jasnih granica nema ukoliko nisu postavljene nepristajanjem na „pevanje sa horovima i zavijanje sa vukovima“, na istine mase koje se javno izvikuju po trgovima i koje više podsećaju na pokliče nego na reči koje će nas, bar malo, približiti istini bivanja i odgovornosti pred istorijom, tako dragom u načelnom i nepostojećom u moralnom smislu. Samo su dva puta koja pisca vode nesigurnim stazama traženja istine u svetu koji opstojava na ideološkim lažima koje su se odavno projektovale u privatne živote i koje se ispoljavaju kao lični, prečesto politički i konačni sudovi i stavovi. Prvi je put „u pravcu najvećeg straha“, put odvajanja od dojučerašnjih prijatelja, od „mudrih“ i „dalekovidih“ kolega, koji su odavno shvatili suštinu „hegelijanskog ujeda“ – izvan istorije se ne može biti, treba hvatati svaki priključak za mesto u parteru: bliže vođi i bliže budućnosti, u koju ćemo projektovati sve svoje nesavršenosti i primalne instinkte. Drugi put je hronologija i okvir (auto)refleksivne slikovnosti kada Vidosav Stevanović pokušava da zabeleži te trenutke, atmosferu grada koji liči na bivak pred marš, društva koje se filmskom brzinom pretvara u žandarmerijsku stanicu ili pograničnu karaulu, trenutke u kojima tanka pokorica građanstva puca kao tanana opna loše shvaćenih navika i nikada neprihvaćenih vrednosti, ljude koji pokušavaju i sebe i druge da ubede u istine u koje sve manje i sami veruju, demantovani životom i sunovratom svakog vrednosnog sistema osim onoga u kome vladavinu laži smenjuje vladavina straha.

Iako se ovi dnevnički zapisi tiču jednog kratkog perioda, 1988–1993, oni se kreću u dva smera: ka prošlosti, u kojoj pisac pokušava da osvetli zatamnjena i olako zaboravljena i pogrešno shvaćena mesta u naslagama pamćenja, i ka budućnosti, koja vodi emigraciji i nesigurnim predelima u kojima bi trebalo da se sagleda i osvetli svačija odgovornost. Nijedan od tih smerova nije konačan, nijedna istina nije kolektivna i nijedan dan nije uzaludan ako zapis o njemu ostavimo negde na margini vlastitog bivanja. Ta margina je u slučaju Vidosava Stevanovića popunjena zgusnutim emocijama i pitanjima na koja još uvek tražimo prave odgovore. Druge neke margine su u našu stvarnost ekspedovale drugačije perspektive, karaktere i ljude.

Ukrštanjem takve neobične i originalne saznajne perspektive, individualnog i kolektivnog doživljaja sveta i socio-antropološke recepcije, Vidosav Stevanović reaktuelizuje sadržaje i znanja koja misleći duhovi, a on svakako jeste jedan od njih, nose u sebi kao jasnu svest o stvarima i pojavama. On ne može da utiče na njih, ali može da ih svedoči, nalazeći u njima čudna ali istinita saglasja. Iz perspektive lične samoće i bojkota i u duhu književne kreacije, imenuje ih (ne želeći da sudi i presuđuje) i oživljava unutar poetičkog i semantičkog konteksta dnevnika i promišljanja stvarnosti, ličnog svedočanstva i odgovornosti.

Na drugoj strani, očitavanje racionalnog i iracionalnog, irealnog i imaginativnog unutar svakodnevice, u ljudima i događajima, ali i predočavanje istoriografski manje poznatih činjenica, neminovno će odvesti potencijalnog tumača ili čitaoca putevima na kojima će jasno raspoznati nukleuse iz kojih se razvila celokupna istorijska i moderna nacionalna trauma srpskog naroda. U delu Blud rada Mihail Epštajn kaže: „Kada je iznad sudbine, čovek postaje Bog, za koga unaokolo nema ničeg drugog što je u stanju da postane dešavanje, da se spolja zarije u biće sveobuhvatnog Subjekta. Ali ukoliko čovek ostaje čovek, ima sudbinu: u stanju je da čini postupke i dospeva u dešavanja, a u najdubljim činovima samosvesti – da dokuči povezanost jednih i drugih.“ Sudbina mislećih je samoća, kao sudbina i kao stanje, samoća koju im društvo u lažljivom samozaceljenju nikada neće oprostiti.

I, na kraju, ko je kriv? Niko!? Ovaj pisac nije ničiji sudija, on samo pokušava da svojim svedočanstvima i epistemološkom sumnjom nađe pravu reč i odgovore za vremena prošla i buduće nedoumice. I ništa više. Ili je to možda – sve? Ili je možda „Niko“ baš „Neko“, setite se kako se Lucifer predstavio doktoru Faustu: „Ko si ti?“ „Niko!“ Nema kraja, a i početak smo negde zagubili – postoji jedino samoća, ko pristane, shvatio je.

 

(Ovaj tekst je napisan 2011 godine povodom Dnevnika samoće – Vidosava Stevanoviča a objavljen u monografiji Vidosav iste godine. Danas je možda aktuelniji nego pre pet godina. Nastavak Dnevnika samoćeSplin Pariza objavljen je 2015 godine u izdanju Službenog glasnika.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KNJIŽEVNE GROBNICE

Knjiga je naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao jednog čoveka, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.

                                                                                                       Džon Kuper Pouis

Prošli su Sajam knjiga, novogodišnja euforija, januar sa slavama, i počeo je februar sa istim ljudima i odgovorima bez pitanja, i bez slava i slave. Oni koji su imali sreće da ih ne pregazi stampedo tinejdžerki koje jure književne i medijske „dive“ da im potpišu svoja nova „književna sočinjenija“ na Sajmu, ili oni koji su uspeli da prežive talase gluposti i jeftinih emocija u šarenom staniolu vašarskog marketinga i sa istog mesta izađu bar zgađeni, imali su realne šanse da prežive i sve književne nagrade koje dolaze s krajem godine i s krajem smisla. Ovaj drugi kraj je, u stvari, proces. Jer dešavanje je posledica nečega što mu je prethodilo, što ga je spremilo i tempiralo, tihe vode koja je podrovala sve bregove i sada pred našim očima dobija oblik i intenzitet bujice sastavljene od fekalnih voda, besmislenih reči i prećutanih istina.

 

Kako smo počeli da čitamo gledajući?

Možda je sada više nego posle Drugog svetskog rata na vlasti i dejstvu obrazac Marka Ristića – uspostavljanje vrednosnog sistema i kritike u istoj ravni vrednovanja i tumačenja – sve s nama je dobro, sve izvan nas je loše. Međutim, nije baš sve tako jednostavno i jednostrano, nadrealistička zanesenost i komunistička isključivost evoluirale su u drugačije, suptilnije metode u decenijama izgrađivanom „građaninu pokornom“ – mentalnom hedonisti, idealnom potrošaču, koji kupovinom knjiga i glupavm „lajkovima“ prikriva neznanje i institucionalizuje prostotu. Nova kupovina ga raduje, prežderava se medijskim sadržajima, pokušavajući da liči na ideju o sebi koju mu drugi serviraju – u glupim knjigama i izjavama pisaca koji pokušavaju da budu pametni – dograđujući tako apsurdnost svoje situacije i egzistencije. U svakom slučaju, ne sme da kaže: „Ja to ne shvatam“, jer bi onda sam sebe isključio iz stvarnosnog i društvenog simulakruma. Zato mnogi ne razumeju „umetničku“ književnost, ali ni u onoj drugoj ne nalaze sebe i potrebne odgovore, jer ih i ne traže, za to je ipak potreban stav ili bar elementarno poštenje, koje će shvatiti da isti korenski sistem povezuje raspričane spisateljice i „zabrinute“ intelektualce nadnete nad „sveopštim udesom srpske kulture “. To su samo dve strane iste medalje kojom smo odlikovani za intelektualni kukavičluk i ketmanstvo – sjajno priznanje teško stečenog statusa društvenog debiliteta. U stvari, postoje samo dva aspekta književne scene: jalovi „pseudointelektualizam“, koji služi tome da ideološke namere i političku poniznost proglasi važnom književnom temom i „veličajšim“ stilom, i isto toliko jalovi sentimentalizam, koji na banalan način svedoči kako nema „svetih mesta“ u književnom delu. Najlakše je pisati o onome o čemu nemaš pojma, a još ako imaš medijskog uticaja i manjak imaginacije – eto recepta za uspeh. To je kao u anegdoti o dvojici klinaca koji pokušavaju da ubede jedan drugoga u svoja seksualna iskustva. Na kraju jedan od njih kaže: „Znam ja sve o tom seksu, ispričao mi jedan koji je gledao.“ Da, u gledanju je caka, a ne u čitanju, jer da je tekst važan za slavu, sigurno bi se mnogi ovdašnji književni poslenici (i poslenice!) potrudili da pišu malo bolje. Ne bi cedili naš mozak, nego svoj – ima razlike! Dakle, stvara se književnost koja se – gleda: tekst koji se ne čita već sluša i ljudi čija je jedina ubedljivost (bez bilo kakve argumentacije!) sadržana u „emocionalnim kricima“ koje Ruso pripisuje praistorijskim divljacima.

 

Kako smo zaslužili sopstvenu „sliku“?

Virtuelna realnost medija ima samo jednu svrhu: da nas „raduje“ i ne opterećuje komplikovanošću, složenošću ili kompleksnim temama – sve treba da bude veselo i pozitivno. Književnost više nije svet koji nas obavezuje, već svet koji treba da nas zabavlja; zato više ne postoje pisci, već „glave koje govore“ o tome šta su napisali ili pročitali, koristeći svoj uticaj ili naviku pasiviziranih gledalaca, karnevalske publike, da ih gledaju, a ne da ih slušaju. Možda jednog dana neće morati ni da pišu, biće dovoljno da prepričaju sadržaj zamišljenog dela, dovoljno za snove koje kupujemo na rasprodaji. Nije daleko dan kada će se i ta iluzija urušiti, jer nesrećni intelektualci željni medijske slave ne mogu da shvate da „rijaliti“ nije izopšteni model medijskog formata, već pilot-emisija u kojoj se smejemo onome što ćemo vrlo brzo postati. Nećemo zaboraviti slova, ali ćemo zaboraviti da čitamo. Život je kratak, stvaranje za večnost je neizvesno, istinski umetnički izazov je pretežak, čitaoci su sve gluplji, medijska slika sve agresivnija, malobrojni intelektualci sve češće su predstavljeni kao TV kuvari skupih i bezukusnih jela i društveni spletkaroši, sakupljači mrva s Neronove trpeze ovdašnje politike, koja upravlja našim poniženjima.

Ljudima više nije potrebna argumentacija, ona otežava pristup i onemogućava očekivano razumevanje; nije važno šta se govori, važno je ko govori! Sve teže se percipiraju i najjednostavniji tekstovi, pisci vape za čitaocima, čitaoci za slikom, a i jedni i drugi za slavom i prisutnošću u žabokrečini misli i ideja, koje ne podrazumevaju duhovni trud niti bilo kakvu intelektualnu, etičku ili estetičku obavezu. Slava je deo sadašnjosti, nema više kvaliteta koji raste za neke buduće čitaoce, pisci više nisu profete koji anticipiraju budućnost, već imitatori želja i naivnih emocija svojih čitalaca. Jedino je nescrpna mogućnost da varaju i budu varani, dok svoje nemušte sitnoposedničke želje i niske instinkte proglašavaju za vrline.

 

Kada su pisci odustali od sebe?

Maksim Gorki je napisao da postoje dva pristupa pisanju književnosti i štampe za narod: buržujski – kad se trudiš da spustiš tekst na nivo čitaoca, i drugi, sovjetski – kada težiš tome da čitaoca podigneš na književni nivo. Sovjetski pisci i novinari, smatrao je Gorki, moraju da podignu čitaoca na nivo razumevanja prave književnosti i uopšte ozbilјnih tekstova. Kakva uzvišenost totalitarizma, kakav totalitarizam uzvišenosti, ili bar njene ideje, tačne, pre svega! Danas ni prvo nije moguće, jer nema praga – granice za niskost. „Socijalizam, to pitanje trećeg staleža“ – pisao je Dostojevski – „nije izgradnja kule da se dosegne nebo, nego proces da se nebo svuče na zemlju.“ Kod Dostojevskog je bar zemlja granica. U medijima ni ljudski život nije obaveza, a u književnosti je stil zaboravljen kostur u ormanu ili slika rođaka robijaša u porodičnom albumu: nešto čega se stidimo, ali i ne pokušavamo da razumemo, jer nasledstvo obavezuje. Sve je usko skopčano jedno s drugim: demoni političke korektnosti, nezameranje, provokativnost kao greh, nizak stilski nivo kao obaveza. Gubljenje stila u bilo kojoj umetnosti samo je projekcija rasapa vrednosti, nedostatka konkretnosti, potrebe da se nešto kaže na „lep način“, jer tako se stvara jeftin ideal uzvišenosti. Jednostavnost je vrlina obrazovanih ljudi, za one druge ona je samo univerzalni izgovor za prostaštvo, iza koga ne stoji ništa drugo osim agresivne potrebe da se uvek i svuda brani oktroisano pravo na vulgarizaciju svega uzvišenog i moralno obavezujućeg, tako što će se pročitanim proglašavati ono što je viđeno.

 

Kako književnost imitira život?

Zašto književnost neuspešno podražava stvarnost? Zašto su pisci samo glumci na traci koje troše medijska slava i loša književnost? To je politika uspeha koja nije daleko od one institucionalne. Svaki političar je suštinski glumac, svaki pisac više ne želi istinski uspeh svog dela, već ulogu pisca, naivnu holivudsku iluziju o pijanom Hemingveju ili o nekoj novoj Silviji Plat ili Virdžiniji Vulf (svakako ne Džejn Ostin, zbog seoskog porekla, to ne prolazi u zemlji preodenutih seljaka – novopečene „evropske gospode“…), koje su se u pričama i shvatanjima tevabije književnih mediokriteta od tragičnih žena i velikih pisaca pretvorile u vrckave starlete jeftinog vodvilja. Književnost je odavno postala (čast retkim piscima i još ređim intelektualcima) razmena banalnih informacija i novootkrivenih „uvida“ na nivou profesionalnog trača. Sve je teže razdvojiti stvarnost od simulacije, televizijski voditelji su postali slavni, pitanje je dana kada će se objaviti u ulozi „društvenih kritičara“, koji su, opet, u međuvremenu postali zabavljači prostote i ulizice moćnih, lična posluga agresivnih prostaka u sveopštem poniženju normalnih ljudi i zdravog razuma. Pisci su samo kolateralna šteta – samih sebe.

Velika literatura jeste ona koja razumeva svoje nemogućnosti, ali od toga ne pravi „sveto tlo dela“, već kreativnu provokaciju i intelektualnu odiseju. Književnost nije sfera gotovih istina i konačne mudrosti, u traganju je smisao, u samoći sudbina – u samoći u društvu drugih ljudi. Sujeta pisca sputava imaginaciju, samopouzdanje je za manje inteligentne, staranje o recepciji i reklami ubija inventivnost, bol oslobađa stvaranje i talenat, a želja za slavom patetično kmečanje ili (para)intelektualno naricanje. Jer ko je spreman na istinu bola i neizvesnost u civilizaciji večne mladosti i bežanja od smrti? Jedina preostala snaga upotrebljena je za prilagođavanje.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.

(Matej 23, 23–28; Zač. 95)

Još samo buket cveća i ništa više. Tek da ne zaboravimo gde smo. Vatru će zadržati neki novi Prometej, u knjizi koju piše ovog časa, negde u noćnoj tmini. Želim da verujem u to.  Nadam se da to neće biti poslednja knjiga koja će stići na nebo. Na zemlji će zauvek ostati samo ljudi, pročitani i banalni.

 

 

KAKO SE (I ZAŠTO) JEDU ĐEVRECI?

Ne ostaje drugo do samo osamlјenost. Nema drugoga do samo ovo jedno jedino. Sam. Osamu malo ih izdrži. Biti sam znači ostati udvoje s Bogom. Ostati udvoje s rečima Sina.

Lajoš Kesegi, Palilogos

Ja sam bio kafanski i više nič’ji,
i bio pust i prezren – neželјen kô grobar.
Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
i da mi opet kažu kako sam dobar.

Vitomir Vito Nikolić, „Intime“

Sve su bitke izgublјene i dobijene u prošlosti. Verovatno sam to već negde napisao, svakako odnekud prepisao. Smislio sigurno nisam, nemam tu pamet i nisam s godinama stekao mudrost, već samo poziciju tumača i žrtve ove tačne maksime. Nekako mislim da mi se već sve desilo, osećam to po nekoj hijerarhiji koju mi iskustvo donosi ili koju prepoznajem naknadnom pameću (ni prethodna mi nije neka jača strana – ja se ne učim na greškama, ja učim greške svojom pogrešnošću). Moja prababa, koju smo svi zvali majka i kojoj su samo praunučići imali hrabrosti i gluposti (od detinjstva gajim ove osobine!) da se obraćaju sa „ti“, dok su joj svi ostali persirali, donosila mi je svakog jutra u krevet kiflu i plastičnu čašu milerama. Naravno, sve bih pojeo u krevetu, verovatno su krmelјi dodatno „začinjavali“ obrok, kasnije su me mrvice žulјale u postelјini, ali „nema lјubavi bez bola i tuge“. Nedelјom mi je donosila đevrek, kao da je htela da taj poseban dan obeleži posebnim oblikom i ukusom, a možda je intuitivno htela da mi naglasi važnost pojma kruga ili pojma praznine ili ispunjenosti, ili možda obadvoje. Da li sam tada razumeo tople đevreke hrskave kore, dok sam ih umakao u hladnu belinu milerama? Nisam siguran da ni sada o tome mnogo znam, varlјive su i lažlјive uspomene, prevelike su obaveze istine.

 

Toplina nije osobina ljudi, to su tek kasnije naučili?!

Ne moraju da budu topli, nije neophodno, ali je poželјno, zbog uspomena. I kada su hladni, čuvaju u sebi toplotu sunca nakuplјenu u pšeničnom zrnu i alhemijsko oslobađanje oblika i sadržine između pregrejanih mlinskih kamenova i paklenu vrućinu pekarske peći kao inicijaciju u pakao stvarnosti. Dakle, izlaskom iz paklene vrućine i tame pećnice, počinje njihovo postojanje u krajnjem obliku, koji ih približava našoj potrebi ili sudbini. Možda samo običnoj ljudskoj gladi, ako ona može da bude samo obična?

 

Kako postojati u zajedničkom paklu?  

Treba na vreme napustiti kafanski astal. Pozdraviti se s praznim pričama i samoćama nadnimljenim nad čokanjima i pikslama i preventivno pišati. Nikada se ne zna koliko će put da traje, bešika više nije nova i nema sklonost ka dugom traženju mudrosti. Ne zbližavati se sa „službenicom“ na vratima WC-a, ona je epizodista. Ako je moguće, izaći na sporedni izlaz, time se izbegava mogućnost da na vratima sretnete razgovorljivog poznanika ili nekog književno/umetničkog genija. Čak su se i prazne priče ispraznile, nije neophodno dodavati još praznine, ljudi koji zauzimaju prostor zauzimaju ga svojom prazninom, a ne suštinom. Ne zaboravite, krenuli ste na dug put traženja mudrosti, zadovoljenja duhovne gladi i potrebe. Regresijom prema detinjstvu, paklenim putem samosvesti i uspomena. Korak-dva i na ulici ste – slobodni, sami. Ova nezavisnost od gomile je intelektualna sloboda užasa, oslobađanje od realiteta uz pomoć samovolјne ironije, melanholičnog očaja. Ipak, mnogo bolje od pripadanja. Ne javljati se na telefon, svaki poziv vraća nas u stvarnost, ne postoje dobronamerne reči, nema iskrenih interesovanja. Treba biti svestan sebe i drugih, svoje misije da budeš i želje i svrhe gomile da te potopi svojim nebivstvom. Nije bitno ko te u ime besmisla zove i priziva, na svetlucavoj spravici uvek svetli pogrešno ime. Koje bi te reči sada vratile smislu i sačuvale te od užasa postojanja? „Zemlju smo odvezali od Sunca, dahće na nas prazan prostor…“ – kaže Žorž Bataj u Veseloj nauci. Možemo to nazvati Bog ili Ništa, treba mu svakako krenuti u susret. Zakasnili smo za Sunce, treba ga tražiti u nekim drugim oblicima.

 

Tamo gde žive krugovi i praznine

Pekaru izabrati prema jedva vidljivim tačkama na izlogu, to su otisci dečijih noseva koji zalepljeni za staklo pokušavaju da se što više približe mirisima i ukusima. Deca jedu kolače i peciva kroz staklo. Samo oni koji imaju duhovne snage, mašte i imaginacije da prevaziđu tu prepreku zaslužuju savršenstvo kruga, đevreka ili krofne, svejedno.

Ljudi koji prolaze razmišljaju o prevari, o sebi u slavi i slavi u sebi. Ne obazirati se. Žene su zabrinute i brižne, do prve strasti ili prilike da svale svoju biblijsku krivicu na drugoga. Duboko u sebi kriju instinkte, a onda ih obznanjuju pod drugim nazivima, iskrivljavaju ljubav i ubijaju reči. One koje se smeju nisu duhovite. Nebitno.

 

Pred ogledalom – unutra nije unutrašnjost   

Izlog nije dubina pogleda, već samo ravna površina, granica koju prelaze i prolaze hrabri. Važno je pronaći tragove na staklu. Izbegavati neonske izloge, svetlost ne osvetljava. Bataj je u pravu, svetlost skriva tamu bezdana. Čovek je najpraznije biće, ne može se s poštovanjem pokoriti svome ja, ne pita sebe ništa u ogledalu, nema odgovora, istinski čovek čeka potvrđivanje, duhovno razrešenje egzistencije, život koji ne može da kupi i koji ne može da ga ponizi.

U pekari ne gledati ljudima u oči, tamo nema ničega. Kupiti samo jedan đevrek, bilo koji. On bira vas, a ne vi njega. Vaše spasenje je obostrano, narušićete zubima krug, prosućete prazninu, zavarati glad, sablazniti prostotu… Ima li svetijih zadataka u običnom danu beogradske zime, u kojoj se smenjuju hladnoća i glupost, prostota i želja za moć, ljudi i oni drugi?

Komad po komad, kidate pažljivo hlebni krug, da se unutrašnja praznina ne prosipa po ulici, da ne izgubite uspomene, vi ste deo njih, misli ulaze u beskraj koji je samo par trenutaka ranije pamtio svoje ograničenje i ideju kruga i sopstvene celovitosti. Vreme više ne postoji, u hrskavom hlebu dodirujete pretke. Svetla na semaforu se smenjuju, bedan pokušaj da se zaustavi kretanje. Đevrek je sada nalik polumesecu. Prosjak kuca na prozor, dajte mu neki dinar, mali otkup bedne ljudske ideje milosti, svako jede samo svoju prazninu i čeka mudrost koja će ga naučiti da uživa u njoj, novac samo odlaže istinu. „Prazninu u bilo kojoj situaciji možemo popuniti maštom – ali po kojoj ceni poniženja!“ – kaže Simona Vej. Đevrek je istovremeno praznina i celina kruga, pereca je bedan pokušaj da se praznina anulira zanatskim gestom, šarom koja popunjava golotinju praznine – melanholična inventivnost, grandiozan strah od onoga što nas iz središta đevreka gleda. Ne možemo mu zaprečiti prolaz hlebnim krstićima.

Napokon smo dosegli sve ono što je u krugu, prosuli svu nadu i stekli varljivost sveta – privid sitosti. Sve ono što jeste i nije pamćenje u kome treba da živimo. „Biće je istovremeno najpraznije i najbogatije, istovremeno je najopštije i najosamlјenije, istovremeno najrazumlјivije i najotpornije u našoj spremnosti da shvatamo, istovremeno najkorisnije, pa ipak samo buduće, istovremeno najpoverlјivije i najproračunlјivije, istovremeno najviše zaboravlјeno i najviše upamćeno, istovremeno onaj o kojem najviše kazujemo i onaj koga najviše prećutkujemo“ – kaže Hajdeger.

 

Magna mater, na kraju sećanja

Majka mi maše s ruba uspomena, preti prstom. Stigao sam na kraj još jednog dana, oslobodio prazninu, zavarao glad i prekršio zavet istine. Nadam se da me neće istući papučom. Kazna je mnogo veća, ili je sve to samo život. Mala zadovoljstva traže velike istine.

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (II)

Simbol Vavilona je čest mitski izvornik i motiv kolokvijalnog tumačenja savremenog grada. Aleksandra Mokranjac uvodi termin „anti-Vavilon“, jer odlično zna da Vavilon nije stanje nego proces, epidemija. Unutar Vavilona neprekidno nastaju uvek novi i novi Vaviloni; temelјi koji danas izgledaju kao početak nečeg grandioznog sutradan se pretvaraju u haos, u apsolutnu nerazumlјivost, u nedovršeni odlomak. Možda je ova relacija nedostajala tekstu o preoblikovanju beogradskih obala. Jer, u savremenom svetu i svevlasti političke prinude i prisile nema više suprotstavlјenih cilјeva; različiti cilјevi ne mogu da postanu suprotni: postoje samo zaobilazne linije. Tu se gubi osećanje uzajamne povezanosti, ne ostaje drugi duhovni sadržaj, već samo čista negacija i strah. Hrabrost više nije nedostatak straha, već ontološka potreba da se stvari nazovu pravim imenom, kad već nema pravih puteva za pojmove s potencijalom i determinizmom smisla. Zato ova autorka ima potrebu da neke stvari, pojmove i procese naglasi na drugačiji način čak i onda kada se to opire pravopisnim pravilima i zakonima.

Preoblikovanje identiteta najpre se dešava u duhu, zatim u jeziku, a tek kasnije ostavlјa posledice na materijalne građevine. Zato je neophodno „uvezati“ više aspekata umetničkog ispolјavanja, da bi onde gde aparatura jedne nauke zastane, druga nastavila sa svojim rečnikom, kao u Karnapovom delu Die logische Syntax der Sprache, gde se jasno objašnjava kako neopozitivizam dotiče egzistencijalni problem jezika, pokušavajući da razreši izazove stvarnosti u sistemu simbola. Bogatstvo koje se krije u dubini problema jezika savremeno društvo ograničava na siromaštvo dostupno na površini termina, a sâmo pitanje jezika iskorišćava kao način za banalizovanje duhovnih pitanja. Posmatrajući jezik kao građevinu, autorka pokušava da pronađe prave puteve i načine saopštavanja, jer, poput Bele Hamvaša, zna da jezik poseduje različite stepene hijerarhije, i da u pojedinim svojim elementima, u različitim stepenima stvarnosti razlikuje njihov stepen realiteta. Ova zakonomernost je veoma važna i uočlјiva u onim delovima ove knjige kada autorka odlazi u prostore drugih umetnosti, vraćajući ih integralnosti postavlјenoj u početnoj definiciji i jedinstvu vidlјivog i nevidlјivog – grada i hrama.

Moderni Vavilon je već odavno prevazišao srozavanje reči. Slučajna stanovišta manipulacije odlučuju u kom smislu neko koristi isti termin. Stepen jezičke korupcije već zahteva da se prilikom pokušaja formulacije osnovnih pitanja posebno suočavamo sa svakom pojedinom reči koja se pretvorila u deo ove formulacije; u suprotnom slučaju, izloženi smo tome da nam se svaka formulacija gubi u hegelovskom „lošem beskraju“. Taj loši beskraj pribežište je slabih i kukavica: spasava ih od zauzimanja stava, jer ga čini nemogućim. Aleksandra Mokranjac pripada onim drugima, malobrojnima, uspešno varirajući ove različite apokaliptične aspekte izraza i predstavlјajući suštinu arhitektonskog mišlјenja nizom simbola različitog ispolјavanja a sličnog ili istog značenja, stvarajući tako širok, jezički i semantički slojevit diskurs grada i njegovog sižejnog centra i duhovne vertikale.

Ne treba zanemarivati paradigmu kulturalne, nacionalne i političke geografije, koja je za Aleksandru Mokranjac takođe veoma bitna i često je u podtekstu svake misli o doživlјaju i „konzumiranju“ grada. Građani transformišu, negiraju ili konceptualizuju nove upotrebe ili značenje prostora. Zanimlјiv je jedan od istorijskih primera „čitanja grada“, koji ovde može biti veoma indikativan. Brutalan je, ali veoma dobro objašnjava kako se prostor može pročitati ili posedovati. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich), jedan od najmoćnijih lјudi Trećeg rajha i verovatno budući firer, ubijen je usred dana (4. juna 1942), u Pragu koji su Nemci potpuno držali pod kontrolom. Atentatori su za vreme priprema vežbali na maketi grada. Atentat je, dakle, bio i svojevrsna vežba u čitanju grada, s porukom da onaj ko ga bolјe zna (a to znanje često dolazi od nadahnuća lјubavi, ali prečesto i ne), na njega polaže veće pravo.  Da li je ovo „pravo“ atentatora u stvari pravo koje mnogi drugi sami sebi daju jer su pročitali sve znakove grada, prepoznajući u njima prave smernice za njegovo upropašćavanje u svom oktroisanom pravu da grade svoje neznanje ili da grade iz bahate ili materijalne potrebe? Sledstveno već rečenom, načini za verbalizam takvih činova pružaju im se nadohvat ruke, kao uobičajeni govor moći prikriven političkim floskulama. I takvim se pojavama bavi ova knjiga, ali i onima koji još uvek imaju obavezu intelektualnog dostojanstva da im se suprotstave.

Anri Lefevr deli prostor na apsolutni i društveni: prvi predstavlјa fizički svet, a drugi je kompleksniji, i u njemu je prostor sredstvo kontrole i dominacije. Taj drugi prostor u ovoj knjizi možemo prepoznati u društvenoj kritici i sveprisutnoj ironiji. Jer je Aleksandra Mokranjac odlično shvatila da je jedini klјuč za surovi realitet, ironija – smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, svest o stvarima i pojavama, svetu u celini, kako to običavaju da kažu teoretičari (post)moderne. Ukomponovani s književnim načinom saopštavanja, naučnim i stručnim znanjima i iskustvima, ironija i humor u građenju slike, doživlјaju ili potencijalu kritičke misli stvaraju poseban realitet, u kome se neke zakonitosti i zakonomernosti najbolјe vide izopštene iz „podrazumevajuće“ slike našeg vremena i uspavane savesti. Za Borhesa je realizam magični prostor u kome se lјudska drama najbolјe vidi, za Balzaka je to način da poveruje u lјudsku komediju isto onako kao što to čini Dante kroz sholastičku filozofiju. Svi oni, poput autorke ove knjige, raskrinkavaju realitet na najneočekivanijem mestu, pomoću humora, koji jedini ima snagu da prozre stvarnost tako da se zakrivlјenja duha najbolјe vide. Samo onaj koji ima potrebu da se suprotstavi sudbini, ima potrebu i smisao za humorom, on je kriterijum ličnosti i slobode – pobeda nad eksterijerom. Kao u minucioznim opisima „implanata i burleski u građevinarstvu“. Ali to nije humor koji zasmejava, čak ne ni onaj sa smeškom, već onaj koji pokazuje da je inicijativa promišlјanja i kritike još uvek u rukama čoveka i njegove najšire autentičnosti i perspektive nezavisnosti. Aleksandra Mokranjac je dorasla do te sfere i odlično se u njoj snalazi.

I šta reći na kraju a da to već nije, na neki način, rečeno na početku? Kada je poznati teoretičar Čarls Landri razmatrao pojmove idealnog grada, zaklјučio je da su najbolјa mesta ona koja imaju bogat sadržaj i iskustva, koja su, u suštini, dalekovida u svom konceptu. To je emotivno zadovolјavajući grad, ali nije grad emocija. A osećanja su ono što nas čini istovremeno ranjivim i uzvišenim – o tome govori ova knjiga.

 

(Predgovor knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (I)

Pisati o knjizi/gama Aleksandre Mokranjac za svakog dovolјno hrabrog i samouverenog učenog čitaoca/tumača podrazumeva izazov i opasnost da se u kritici ili tumačenju ode predaleko ili da se bude „ispod“ teme. Oba principa su podjednako ili pogrešni ili nedovolјni. Ovakvi tekstovi zahtevaju sagovornika koji će se nastaviti na njihovu misao i tamo gde im se direktno opire, jer autorkina potreba da govori o suštinama u pojavama, a ne obratno, stvara gusto tkanje raznih znanja i iskustava, te integralnost misli u semantičkoj polivalentnosti teksta. Zato postoje samo dva načina: pisati o onome što se ne razume, ili polemisati s onim što se otvara kao nastavak vlastite misli. Budući da pisac ovog teksta nema dovolјno znanja o Arhitekturi i civilizaciji – ni jednu ni drugu ne stvara nego trpi – a o književnosti zna tek ponešto, onda je jedini način „pisanja o pisanju“ slediti vlastiti instinkt ili strah, na isto mu dođe, i na taj način stati uz hrabre duhove koji imaju snage i volјe da napišu ovakvu knjigu.

Samo se knjige i violine grade, sve ostalo se pravi, ali se ne stvara; i grad se gradi (nije li ovo dublet?), ali sobom. Ospolјava se u materijalnom i potvrđuje u duhovnom prostoru. Stremi visini i zauzima prostor s definicijom hrama u svom temelјu/korenu. Ali hram nije institucija neke formalne konfesije, u njemu čovek ne doživlјava mitsku metamorfozu, ne preoblikuje se u telu, već prolazi kroz istorijsku evoluciju i postaje ličnost – ta zaboravlјena valuta čovekove mitske i mistične integralnosti. Samo takav čovek dostojan je grada i samo takav čovek može da ga obuhvati u duhu i prepozna u smislu. Ova knjiga je upravo put ka takvim prepoznavanjima, bez obzira na to da li se tekstovi u njoj ticali arhitekture, mitologije ili neke od književnih eksplikacija.

Kakva je veza između civilizacije i sudbine? Možda da tu relaciju postavimo ovako: ako tragamo za smislom grada, onda osećamo njegovu sudbinsku važnost. Pritom sudbinu na ovom mestu ne doživlјavamo kao fatumsku predestinaciju blisku istočnjačkom pogledu na svet, već kao skup determinanti koje se poklapaju ili bliže definišu duhovni identitet i ospolјen prostor, kao poligon uzdizanja ili sunovrata nematerijalnih vrednosti u materijalnim manifestacijama građevinarstva i arhitekture. Ali civilizaciju ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti civilizacijskih dostignuća; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Sveukupnost misli o postojanju podrazumeva sveukupnost pogleda, misao koja se suprotstavlјa, ali i onu koja traži svoju istoriju spasenja ili letopis sunovrata – podjednako je važno. I jedna i druga se nalaze na stranicama ove knjige, kao suprotstavlјeni pogledi, sadržinski i manifestacijski različiti, ali kao iste sudbine samo jedne zajednice, ujedinjene u svetu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – u svetu mrtvih i još nerođenih, kao i onih sadašnjih, koji svedoče.

Nije mi namera da na početku zaplašim čitaoca ovom knjigom ili svojim čitanjem, ali mi nije cilј ni da ga relaksiram. Želim samo da definišem okvire „civilizacijske misli“ i diskursa koji Aleksandra Mokranjac svojim duhovnim i naučnim posvećenjem gradi. Jer ona nije skeptik, važno je apostrofirati i tu funkcionalnu razliku, kao što kritika nije samo sud, kategorički najmanje. Moderna skepsa zna samo za interese, bez sadržaja, u krajnjoj liniji ona je sposobna jedino za opskurnu – tautološku tvrdnju: „Interes je interes interesa.“ Od takve prazne tautologije autorka želi da odmakne svoje misli kao i od činjenice da je današnja civilizacija u najvećoj meri kult neznalica, partikularnih znanja, brutalnog samopouzdanja, nadmenog intelektualizma… svih onih nesposobnih za kontinuitet duhovne misije ili misli o svemu što ih nadilazi ili nečemu što nije predmet njihovih neposrednih interesovanja ili instinkata.

Aleksandra Mokranjac odlazi dalјe od  te mehanički reprodukovane slike urbanog pejzaža, potpomognute verbalnom ideologizacijom i skrivenom političkom prisilom. Ne zbog toga što svaka kulisa ili Potemkinovo selo imaju svoj rok trajanja, već zato što želi da se bavi uzrocima, a ne posledicama. Zato je u ovoj knjizi palimpsest bitan semantički, kao simbolički potencijal, a ne kao artefakt pismenosti – gradivnog elementa civilizacije i grada kao simbola i znaka. Samim tim, njeno definisanje društvene sfere i kolektivnog identiteta, te uticaja umetnosti, književnosti i arhitekture i njihovog prožimanja, nije skup pojedinačnih simbola određenih subjektivnim iskustvom ili akribijskim otajstvima. Ona želi – i u tome uspeva na sasvim originalan, renesansni način – da stvori polisistem odgovornog promišlјanja kao skup i sklop različitih sistema koji se međusobno preklapaju, stvarajući strukturalne celine. Samim tim, veza između lokaliteta Mali Blagotin, „etičke čežnje hramova“, sakralne i urbane paradigme učestvovanja u istoriji, sveta živih i sveta mrtvih, „Balkana, kolevke Hrama i neba“… stvara novu integralnost, koja duboko u osnovnoj postavci podrazumeva vreme kao Borhesovu tačku Alef, u kojoj istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost. Linearnost neophodnu za bliže određenje istorijskog vremena Aleksandra Mokranjac ostavlјa u sekundarnom, poredbenom planu teksta, više kao aritmetičku vrednost vremena, udalјenu od njegove suštine, ili zbog jasnijeg tumačenja ideoloških i simboličkih intervencija na integralnoj slici sveta, prirodnom redu stvari, koji nije uvek imanentan ideji indukovanog i artificijelnog poimanja trajanja, kome je ova autorka sklona. To u isto vreme predstavlјa kritiku institucionalizovanog pamćenja, jer je autorki mnogo važnije da prostor i grad poistoveti s duhovnom inskripcijom, a ne s materijalnom pojavnošću i programiranim sledom događaja (pre)često pomerene i ideološki objektivizovane logike, koja nije ništa drugo nego politički instrumentalizovana prošlost koja stvara sebi sličnu budućnost.

Na ovom mestu je neophodno napraviti malu digresiju vezanu za političko mišlјenje ili institucije, ali i pamćenje, jer prema ovim terminima, u najširem smislu, autorka ima polemički odnos, definišući ih u klјuču svojih istraživanja i deskripcije. Politika je za nju daleko od atinskih aeropaga i diskurzivnog citata antičkog prauzora, a mnogo je bliža ovdašnjem srpskom korporativnom načinu vladanja i društvene (ne)odgovornosti „neovandalizma“ (termin A. M.). Definicija pamćenja kao izvesnog ekvivalenta istorijskih događaja i prepoznavanja kontinuiteta i citata u aktuelnom trenutku mnogo je bliža Fukoovom terminu kontrasećanja, gde subjektivnost pojedinca – to u punoći svog iskaza A. Mokranjac i jeste – iskazuje jasan otpor prema službenim ili aktuelnim verzijama istorijskog kontinuiteta. Samim tim, iskorak ka likovnoj umetnosti i dostignućima srednjovekovnog graditelјstva i slikarstva na potpuno drugačiji način kontekstualizuje misao o istorijskom usponu i „padu u vreme“, odnosno o permanentnom izneveravanju istorijskih duhovnih istočnika na putu stvaranja „parazitopolisa“ (termin Patrika Gidsa, vezan za promišlјanje sunovrata starog Rima), ili onoga grada koji je civilizacijska negacija, jer pronalazi arhitektonski oblik svog sunovrata i ritual u kome se favorizuje stalno izražavanje tih negacija. Očigledno je da su moderni gradovi u najvećoj meri (para)vrednosne hijerarhije, koje građane ne obavezuju u duhovnom, već samo u ritualnom i društvenom ispolјavanju. Oni naselјavaju predeo koji se prostire između ranije definisanih prinudnih vrednosti, prolaznosti kao osobine političkih mehanizama i materijalne stalnosti kao osobine građevinarstva. Na duhovnu komponentu ne računa niko osim pojedinih tumača i malobrojnih arhitekata, koji svoju profesionalnu misiju doživlјavaju kompleksnije nego kao samo upotrebnu vrednost zanata. Dobro je što je Aleksandra Mokranjac u ovoj knjizi uspela da apostrofira neke od njih.

 

(Prvi deo predgovora knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

 

POSPREMANJE GROBLJANSKE AVLIJE

Sumnjaju neki da nosi 
nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kažem vam šta dobro znam:
„Računajte na nas.“ 

 Đorđe Balašević, Računajte na nas

 

 Mogu da ti puše Paspalje, Paspalje….

Navijačka pesma

Još uvek se sećam jutarnje izmaglice i jeze, magle koja se diže s reke i zvuka voza koji se približava. Putnici na peronima, dim cigareta i miris briona sveže izbrijanih hodočasnika u glavni nam grad. Neko za svojom mukom, poslom ili školom, retki zbog zadovoljstva. Mislim da sam spadao u ove poslednje, mada sada, posle toliko godina, nisam više siguran; jer sve je bilo i muka i škola s poslednjim lekcijama, za koje smo svi verovali da nam se neće dogoditi. Prvim jutarnjim vozom, bar jednom mesečno, putovao sam u Beograd da kupim neku novu ploču, knjigu, da malo pobegnem od provincijske dosade, da se prošetam među sebi sličnim zanesenjacima, koji preturaju knjižarske police i gomile ploča u tadašnjem PGP-u na uglu Nušićeve ili Makedonske, ili u knjižari „Kultura“ u tadašnjoj Ulici maršala Tita. To su daleke, ali snažne slike. One zamenjuju sve vrste analiza, one su analogomi, obavezuju nas istovremeno na sećanje i gađenje. Prošlost nas plavi setom, sadašnjost mučninom.

Sve je smešano, negdašnje i bivše, varljivo sadašnje, prostakluk svagdašnji… Taj gorak ukus nije izbrisalo ni interesovanje moje ćerke za ploče – prema njenim rečima, prave raritete – zaboravljene u ormanu sa svim „bezobraznim podacima moje mladosti“, artefaktima nemuštog i naivnog bunta – mirazom jednog uzalud potrošenog života. Kako drugačije objasniti to što se već neko vreme suočavamo s rekonstrukcijom fenomenologije percepcije po totalitarističkom receptu, uz sadejstvo gluposti mase i bahatosti silnih? Ploče koje su izbacili novi vlasnici Studija B, a koje je sa đubrišta uzeo poznati košarkaš i to objavio na društvenim mrežama, samo su još jedan detalj – cigla u grandioznoj katedrali našeg poniženja. Od knjiga izbačenih iz magacina privatizovanih izdavačkih kuća, olako prodatog fonda Jugoslovenske kinoteke, rušilačkih pohoda nove elite na stare kuće i staru gradsku arhitekturu… sve do ovog poslednjeg đubrišta, teče istorija koja može da stane u rečenicu Džonatana Mana, koji je upravljao Fondom Svetske zdravstvene organizacije za borbu protiv side (poginuo je prilikom pada „Sviserovog“ aviona 111): „Živimo u svetu koji preseca neograničena destruktivna sila.“ Šta reći dalje i kako objasniti zašto nam se lomače dešavaju i zašto tako uspešno gore, ložene našom ravnodušnošću, strahom i pristajanjem? Na koliko smo koraka do opšte eutanazije, koju će nad nama da izvedu primitivni instinktivci, sveteći se za svoja lična razbojništva i glupost? Za uspomene koje nemaju, za prošlost u kojoj su bili niko i za budućnost u kojoj žele da budu sve.

Posle zadušnica, u sumrak poslednjeg vremena, sa grobova bivših dana psi razvlače ostatke darova koje smo skupljali da spasimo svoju i duše svih onih koji su verovali da će svet biti bolji ako ga gradimo u duhu kulture a ne razbojništva, na parcelama otetim od onih koji su verovali i koji nisu tražili ništa zauzvrat. Samo su želeli da budu a ne da imaju, jer je biti sve a imati se može samo varljiva prolaznost, onoliko koliko se može kupiti za trideset Judinih srebrenjaka – „lončareva“, krvna, njiva i bedan blagoslov vlasti.

Svakoj društvenoj eutanaziji mora da prethodi amnezija, kolektivna i pojedinačna. Kada anestetizujete stanovništvo propagandom, primitivizmom i nižim oblicima života intenzivno prikazivanim u vašarskim medijima i „rijalitijima“ (u ovo ubrajam i srpsku Skupštinu!), smrt neće boleti. Da kojim slučajem propaganda Trećeg rajha (Propagandastaffel) nije anestetizovala osećanja, istrebljenje i masovna ubistva ne bi bili mogući. Da nisu muk i ćutnja institucionalizovani kao društvena vrednost i obaveza i podrazumevajuće pristajanje, kao u knjizi Pola Virilioa Procedura ćutnje  (Paul Virilio, Procedure silence, Editions Galilée, Paris, 2002), možda bi se neko postideo reči bližnjeg, ali nema više obaveza prema bližnjima, a reči je naselilo ćutanje. U pomenutoj knjizi Virilio kaže da je ćutnja mehanizam koji su uspostavili saveznici tokom rata na Kosovu, s ciljem da se odobri bombardovanje. Ćutnja je značila pristanak, odobravanje nasilja nad onim drugim – „večito drugim“. Sada smo „večito drugi“ mi koji se grozimo primitivizma i želimo da imamo uspomene, da se sećamo nečeg lepog i da to lepo sačuvamo za one koji dolaze posle nas. Ne zbog toga što je naše, već zato što je lepo.

Ne bih se vraćao na stranice Dnevnika nespokoja, jer jedan događaj koji, nažalost, nije poslednji, nije razlog da pišem o onome što svi znaju. Nepristojno je podsećati ljude na njih same, na ono što su izgubili i na ono što smo postali. Čak mi je i logično da seljačine sruše poslednju gradsku televiziju, to se nekako podrazumeva. Ali sve to s pločama, primitivcima i kontejnerima podsetilo me je na jedan večernji razgovor od pre desetak godina, par godina posle „osvajanja slobode“, s jednim glumcem koji je želeo da snimi tonski zapis s tekstovima Duška Radovića iz antologijskih jutarnjih emisija Studija B, Beograde, dobro jutro. Pozvao me je da potraži knjige u kojima su ti tekstovi sakupljeni. Na moje pitanje zašto to radi on, zar nije bolje da pripremi izbor Radovićevih autentičnih tonskih zapisa, odgovorio mi je da je toliko malo tih zapisa sačuvano, da od njih ne može da se napravi pristojan izbor. Setio sam se ploče Beograde, dobro jutro, koju mi je stric poklonio za jedan rođendan; još je imam, ali sve manje imam Beograd, a i on sve manje ima sam sebe. Sve je manje onih koji Beogradu od srca žele „dobro jutro“ i sve je više onih koji mu spremaju „laku (i dugu) noć“. Mislite o tome.

LUSTRACIJA

Koliko kukavičluka treba za jednu 
hrabrost 
o jutro dobrodošlo 
i koliko opet hrabrosti za kukavičluk 
srce moje. 

Vitomir Vito Nikolić

Dok mnogi pokušavaju da properu biografiju u tamnim vodama zaborava i kratke pameti ovdašnje, da sebe i druge ubede u pravovernost i poštenje izmišljajući stalno nove sinonime za svoju „posebnost“, oni koji žele nešto da shvate i, u najgorem slučaju, pojme, moraju da potraže rečnik stranih reči. Ne zbog naslova ovog teksta, već zbog „sadržine pojma“. Nema potrebe, radi se upravo o onome što bi se i moglo pomisliti… Ili možda ne? Evo rečničke odrednice: lustracija (lat.) – 1. ispitivanje vlastite savesti i čišćenje od grehova, tipično za stari Rim; 2. povremeni pregled zemljišnih knjiga (Ljubo Mićunović, Savremeni rečnik stranih reči, Književna zajednica Novog Sada i Univerzitetska riječ, 1988). Međutim, važnije je pitanje: Zašto sam se odlučio za ovako neobičan naslov – reč koja se isprala u praznoslovlju ovdašnjem? Odnosno, zašto je ova krajnje neobična i netipična reč zauzela tako važno mesto u tumačenju i pokušaju da se razume naša svakodnevna, inače dovoljno smušena i sluđena, stvarnost?

Trebalo bi, bar se tako priča kada se režimi menjaju, preispitati svačiju ulogu u prethodnom režimu i na osnovu sakupljenih podataka razrezati adekvatnu kaznu ili kaštigu kojom bi se optuženi iskupljivao u nekom, takođe zakonom određenom, budućem vremenskom periodu. I sve bi bilo lepo, mi bismo sigurno koračali u pravcu „svetle budućnosti“, krivci za naše strahove i gubitke bili bi napokon kažnjeni, život bi bio arija „sreće, bogatstva i prosperiteta“ (mislim da sam sintagmu pod navodnicima pozajmio iz stranačkog programa jedne od partija koja se zalaže upravo za pomenuto kažnjavanje). Ali (uvek to prokleto ali), samo kada bi istina i pravednost bile stvar pravnih i političkih akata! Pravda, možda, ali prethodna dva pojma svakako potpadaju pod regulativu koja, transcendentno, pre svega, nadilazi partikularne zakone kojima se parceliše i relativizuje osećanje sudske pravde i kazne kod tome sklonog pučanstva. Prvo pravo pitanje glasi: Da li će neko biti lustriran ili oslobođen zato što je bio kukavica, ili što nije smeo da bude čovek po meri svojih uverenja, ili baš zbog toga? Ili će se, kao treće rešenje, najbliže ovdašnjoj sturkturi „herojstva“ kazniti sam; „istrgnuti bič iz ruku dželata i bičevati se do smrti…“ (Sioran). Hrabrost „pravednih“ ne počiva u ličnoj vrlini i moralnom trudu, u milosti još manje, u emocijama bez posedovanja i ljubavi bez posredovanja tek nikako – sve naše hrabrosti sadržane su u kukavičluku onih drugih.

Najveći je problem, svakako, naći čestitog presuditelja (ili presuditelje), koji bi najpravednije sagledao greh ili zločin u okvirima prethodnog vremena ili političke odgovornosti. Međutim, gde i kako ga naći? Da li među onima koji su poslednjih desetak godina bili deo vlasti (i krivice) kao parlamentarna ili bilo kakva druga opozicija, a sada su vlast koja propisuje zakone, ili možda među onima koji su se dobro nafatirali u prethodnom režimu, pa ga stoga veoma dobro poznaju iznutra, a sada su, naravno, integralni deo nove vlasti „evropskih i tranzicionih procesa“? Oni koje treba dozvati iz smrti možda bi najviše rekli, ali niz tehničkih nemogućnosti ne dozvoljava tu vrstu komunikacije, ili… I, na kraju, ko bi bio porota? Možda opet oni, ili „pravoverni“ narod, kao u posleratnim procesima protiv „narodnih neprijatelja“ (čiji je jedini greh bio nepripadanje pobedničkoj ideologiji), koji je vrlo prilježno izvikivao, kao hor, glas narodni u grčkim tragedijama: „profitrer“, „kulak“, „fašistička kurva“, „na smrt“… Ili su možda građanski opredeljene gospođe u međuvremenu postale „štrikačice revolucije“, kao žene koje su za vreme Francuske revolucije još tokom noći zauzimale mesta ispod vešala i, čekajući jutarnja pogubljenja, štrikale. Valjda u svojim blaziranim životima pariskog polusveta nisu mogle da nađu ništa istinitije osim smrti. Tuđe, naravno.

Ništa se od tada nije promenilo, izopačenu vrednosnu lestvicu podupiru bezvredni argumenti. Kao što i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend…) tako i našim životima, političkom i društvenom stvarnošću, vlada simulativna teorija o humanizmu. Sudi se u ime lјudi a ne u ime istine, potencijalna individualna krivica polako dobija kontekst kolektivne kazne.

Možda lustracija zahteva odustajanje od napredovanja u današnjem bezumnom ritmu slaganja laži i politikantskih floskula, uspostavu novih merila u ocenjivanju kvaliteta života, rehabilitaciju skromnosti i štedljivosti, morala i kulture, oživljavanje duhovne vertikale. Ko bi se usudio da ovo kao program iznese pred glasače? I koliko bi glasova osvojio? Zašto onda kažnjavati one koji su to javno rekli, a nisu učinili? Treba ih kazniti zato što su različiti (a nisu!), a ne zbog toga što su isti (a jesu, ali to ne treba „čačkati“).  Tu vrstu projekcija razumeju i oni koji sada sebe vide „s desne strane Boga“, ili baš na njegovom mestu. Ne znam u koju me je grupu moja pokojna baba ubrajala, kada me zaklinjala da se manem politike ili je samo želela samo da me skloni od ove „samosvesti“ da ne poverujem u „sebe bezgrešnog i od Boga odabranog.“ Bolje da me je zaklinjala da ne idem u kafanu ali je od toga, poučena neuspehom sa dedom, digla ruke. A i politika je veći greh, smrtonosniji svakako.

Da li me je neko pitao za mišljenje? Nije. I ne treba, ali smatram da je jedini pravi čovek onaj koji nema tajne; onaj koji će pred sud kojim presedava neki surovi sudija vremena ili Roj Bin (Sudija za vešanje, prim. P. V. A.) izaći čiste duše, iako ga na kraju grada čeka krivo drvo i groblje za zločince, samoubice i prokažene. Pošto je više puta na ovim stranicama argumentovano dokazano da nisam dovoljno pametan, završiću Emersonovim rečima:

„Oni koji žive velikosvetskim životom ne vide da sami sebe isključuju iz doživljaja putem jagme za njima. Vitezovi verske netrpeljivosti ne vide da pred sobom zatvaraju vrata neba koja pred drugima hoće da zalupe. Ako zaboraviš srca drugih, gubiš svoje.“

Dovoljno za moju optužnicu.

ROMANI STRASTI

Oktobar je „mesec knjige“ u Beogradu, pa će možda da zvuči kao jeres kada jedan zaljubljenik u knjige i pisanu reč – koji je, uzgred budi rečeno, bio toliko glup i nesmotren da od toga napravi životni poziv – kaže da knjige koje nas najbliže određuju ne spadaju u takozvanu „ozbiljnu literaturu“. Daleko od toga da one ne govore o ozbiljnim stvarima, naprotiv, ali za suštinu života najdirektnije su vezane one knjige koje u svojoj poetici nemaju jasnu književnu ili žanrovsku određenost, pa čak ni spisateljsku ambiciju. One su sredstvo intenzivnog iskaza, direktnog obraćanja, iskreno, bez metaforičkih meandara, stilskih papazjanija i fino i brižljivo iscizeliranog izraza. Njihovi pisci intuitivno poznaju svoje čitaoce, oni znaju šta oni žele, šta i kako vole, a nisu pisci bestselera, iako pišu ono što čitaoci žele da čitaju. Neka mi oproste oni književnici (u toj tevabiji ima čak i dragih ljudi) koji misle da će njihove knjige promeniti svet ili ga, u najbolju ruku, učiniti boljim. Lepšim, možda, ali boljim nikako. Neka mi oproste i one spisateljice koje su kaparisale pravo da nama, koji možemo samo obično da volimo, objasne zašto to nije dovoljno za sreću, pa moramo da savladamo najkomplikovanije načine za pred ili postkoitalno praznoslovije, ili da bar budemo grofovi ili glumci, oficiri (predratni, naravno, konjički, obavezno – valjda zato što te pismene žene podsvesno misle da su svi muškarci konji!), u lošijim varijantama.

One knjige u kojima pisci ne polaze od književne, obično veoma sujetne i egocentrične ambicije, istinitije i mnogo bolje govore o pojavama, životu, psihologiji, mentalitetu, suštini… Pa zar nije i sam Andre Žid rekao da su loši romani najbliži životu? U kojoj knjizi će muvlji ispljuvak ili dopisana rečenica u kojoj „pisac“ u samo nekoliko reči meša latinicu i ćirilicu, pisana i štampana slova, imati snagu i potencijal simbola? U jelovnicima, naravno. U tim matrikulama naših želja i javnih i tajnih strasti, u romanima o zgubidančenju u kafanama, o samcima koji u tanjir gledaju kao u kristalnu kuglu, o pijancima koji jedu pasulj jer ih je žena izbacila iz kuće, o „fensi“ tipovima koji ne znaju imena skupih i neukusnih jela u malim porcijama koje kusaju, a sanjaju musaku u staroj „Zori“… S tim knjigama se posvećujemo u svoju glad, nalazimo joj ime, strasti sabiramo u kolonama sa cenama, čitamo sudbinu iz fleka od gulaša ili slova od lažnog zlata u onim jelovnicima formata i dizajna kao Magna carta. Svi smo u njihov tajnopis upisani masnim slovima, kafanskim pravopisom, kvrgavim škrabotinama i teškim istinama. Najkraće ih čitamo zato što smo u njima već pročitani, unapred.

I danas kada uđem u kafanu, kojih je sve manje, pogotovu onih gde iznad šanka na tabli kredom piše ponuda specijaliteta za taj dan, odmah u ruke uzmem jelovnik. Nisam endemski i hronično gladan kao većina populacije na ovim prostorima, a i u pogledu pića nemam nekih specijalnih želja, ali sve drugo što se može naći u jelovnicima predstavlja natprosečnu meru moga interesovanja. Nikada neću biti književni lik nekog modernog romana sve dok kusam škembiće i pijem lozu i „polić belog“… Šta ću, sudbina… Ne mogu na sve strane, a „stvarnosna proza“ je nasmrt bolesna od stvarnosti. Ali zato pomno čitam sve stavke, analiziram brojeve i podatke, dopisane didaskalije, opaske, i sve to slažem u romanesknu ili pripovedačku konstrukciju, koja odlično i najdirektnije priča priču o kulturi (ne samo ishrane), naravima, kompleksima, genetskoj gladi sirotinje i poslovičnoj gladi bogatih, o onome što nismo ili jesmo i o onome što bismo želeli da budemo, i još o mnogo čemu čega nismo ni svesni i preko čega prelazimo, čak i u „ozbiljnoj“ literaturi, kao preko nevažnog detalja. A detalji su, kako nas uče mistična učenja – tumači Božji.

Moja strast ima nekoliko izvorišta. Prvo je objašnjeno Andrićevom opaskom o kafanskim ljudima: to su ljudi koji ulaze u mnoge kafane, tražeći nešto novo, ali uvek nalaze isto. Tako i ja podsvesno očekujem nešto drugačije, ali uvek nalazim isto: priču o bogatstvu, večitoj sitosti i meraklijskim osećanjima, muku s rečima i mapu svih naših neostvarenosti i inferiornosti. Pa zar edukativne metode ne pokazuju najjasnije običaje jednog društva, sposobnosti, potrebe i namere? Naša prisutnost u knjigama vidljiva je i kod Platona, i u jelovnicima – romanima skrivenih strasti i javnih gladi. Čitalac se prepoznaje u njegovim rečima isto kao što je ta obimom mala knjiga svedok duboke ljudske potrebe i strasne želje. Toma Akvinski je takav uvid u stvaranje i čitanje teksta, odnosno u njihovu sinergiju, nazivao quem auctor intendit (autorova namera, u slobodnom prevodu), što znači da svaki čitalac može izvesti neko značenje iz teksta, bez obzira na žanr ili način pisanja. Ili, kako to Frojd još bolje definiše: „Naše stvarno uživanje u stvaralačkom radu proizlazi iz oslobađanja od napetosti u našem umu… omogućavajući nam da tako uživamo u vlastitom sanjarenju bez samoporicanja i srama.“ Mada je „sram“ promenljiva kategorija u kontekstu ove zemlje; nekada je sramota biti sit, a nekada je sramota biti gladan, ali uvek je sramota biti pismen – zbog nepismenih koji se množe prostom deobom. Bolje je tumačiti svoje male strasti nego velike nespokoje – i tu sam pogrešio, pored one greške s početka.

Sećam se kafane u koju me je otac vodio dok sam bio dete, na „deset s lukom, kupus salatu i koktu“. Kasnije sam u tu kafanu odlazio stalno strepeći da me neko od profesora ne primeti. Kafana se zvala veoma neobično, „Muzej“, jer su po zidovima bili okačeni razni suveniri. Danas običavam da kažem da sam još kao dete počeo da posećujem muzej, i ne lažem. Tamo sam započeo svoju čitalačku strast. Gazda, tada se to zvalo šef ili upravnik, pokušavao je da svojim ćoškastim rukopisom u male kolone jelovnika upiše sve iz svoje kulinarske ponude, tako da je tu bilo antologijskih skraćenica, složenica, konstatacija…. Jedna od onih koje su mi do danas ostale u pamćenju i na koju me asociraju prijatelji s kojima se sve ređe viđam ticala se kiselog kupusa s govedinom, koji je u literarnoj transkripiciji jelovnika definisan kao „kis. kus. sa gov.“. Asocijacije i aluzije nisu nas, nažalost, pripremile na „kis.“ život i „gov.“ budućnost. Da smo samo tada znali da pročitamo tajne znake koji su nam jasno naglašavali šta se iza brda valja… I neka mi neko kaže da jelovnici govore samo o jelu. Možda, ali više o životu koji jede nas, jer smo mu i predjelo, i glavno jelo, i dezert na jelovniku vlastite sudbine.

Prijatno!

OSTRVO

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamo neki.
Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović, „Znam zašto“

Ne verujem da za modernog čoveka ima veće sramote i provokacije od savršenstva. Jer kako drugačije tumačiti brutalnu agresiju prema okolini, bližnjem, prirodi… ako ona ne dolazi iz perspektive bića koje je vlastitu sudbinu pretvorilo u tragediju egzistencije, pobedilo žal za rajem i od okoline stvorilo projekciju svojih iščašenih želja i zanosa. Očigledno, druga vremena (i ljudi) stvarala su velike ličnosti i dela kojima su se ponosile generacije. Mi najviše od svega možemo da ih poštujemo, mereći njihovom uspešnošću svoj neuspeh, kukavičluk i nesavršenost. O prirodi kao tumaču Božje volje da ne govorimo, ili možda baš o tome treba da pričamo da bismo dosegli dubine sopstvenog pada.

Pre više od decenije družio sam se s delima Meše Selimovića i s njegovim junacima: Ahmetom Nurudinom, Ahmetom Šabom, Sejidom Mehmedom… Pokušavao sam (i valjda uspeo) da priredim za štampu desetoknjižje ovog velikog pisca. Priznanje je došlo tek kasnije, kada me je mimoišao poziv za skup posvećen Selimovićevom delu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Hvala im što su me poštedeli praznine tumača i paušalnih ocena nauke koja ne razume ljude, a još manje običnu ljudsku tugu.

Sećam se da je posle nekog vremena granica između pisca i njegovog kritičara daleko u vremenu nestajala, i mi smo se pretvarali u sagovornike. Pričao sam mu o ostrvu koje je zauzelo dobar deo horizonta i pogleda s plaže na kojoj sam letovao kao dete. Mislio sam da se na njemu kriju razna svetska čudesa, ale i bauci, gusari i duhovi… Nikada nisam smeo da odem do njega; nisam se usuđivao ni kasnije, kad su me moja deca pitala šta je na ostrvu i kad ćemo da idemo tamo. Sreća te ne idem više na letnje odmore na tzv. domaće more (ni na stranjsko!), pa ne moram bar o tome da mislim, a i deca su porasla, isto kao i moji dečiji strahovi. Meša mi je u poslednjem nezavršenom romanu Ostrvo ispričao priču o jednom drugom ostrvu i dvoje ljudi koji pokušavaju da povrate smisao koji je bespovratno istekao iz života: da nadoknade godine provedene u simulakrumu života koji je, sopstvenom rutinom, opustošio samog sebe. Pokušao je da odgovori na aktuelno i grozničavo pitanje o smislu života savremenog čoveka nesposobnog za emocije, koji, okružen ljudima, pati u kavezu sopstvene unutrašnje samoće. Muškarac i žena pokušavaju da nađu zamenu za veru u život, posmatrajući jedno drugo svako sa svoje strane samotnog ostrva duše izgubljene negde između dostignutog i nedostignutog, bića i nebića. Bez obzira na to što je prostor na kome žive ograničen, svet je beskrajan, ali ne kao ideja, već kao prazan prostor izbora. Pisac suptilno govori da su okolnosti univerzalni izgovori, da ne možemo da se realizujemo čak ni u redukovanoj i pojednostavljenoj verziji rajskog vrta.

Nemamo snage da počnemo iz početka; svet je prazan prostor mnoštva izbora, ali ne postoji više lična hrabrost, čak ni strah da se učini neki izbor, pa makar i pogrešan. Samim tim ni veza između čoveka i Boga više nije ontološka veza, retorička molitva, sakralnost jezika, već samo direktna ilustracija apostazije. Kostas Akselos kaže da više ne možemo da govorimo o lјudskoj tragediji, budući da je tragedija postojala kao tragedija onda kada je imala sakralni smisao. Mi nismo ni u tragičnoj, ni u komičnoj situaciji. Bio bi nam neophodan jedan mnogo elementarniji strah, onaj koji prepoznaje odgovornost i imenuje bednike. Produktivna strepnja, pozitivan strah. Stvarnost je s druge strane straha i strepnje. S ove naše strane, u ograničenosti ostrva, u strahu da to shvatimo i prihvatimo. Svet koji okružuje čoveka nije stvarnost, nego privid, iluzija, nastao tako što su bogovi nestali iza spolјnih fizičkih pojava. Da, nestali su paganski bogovi srdžbe i besa, a novozavetnog Boga i Sina Božjeg zaboravili smo onog trenutka kada smo Ljubav proglasili nižim osećanjem, patetičnim sentimentalizmom… Ljubav i duh, delovanje i delanje u tom arealu lepote i grozničavog traženja, više nisu pokušaj da se dosegne spokoj mudrosti, već dezintegracija smisla. Zašto? Zato što više nema uzroka koji se mogu protumačiti iskustvom. Ljubav i mržnja se ne mogu opisati, mogu se samo činiti, piše se samo o uzrocima i posledicama.

Čovek ne zna šta jeste. Androgin koji brodi prema poslednjoj luci. Onaj koji ne želi, u arhipelagu tuge čovečanstva, da na ostrvu svoje samoće prizna sebe u nekom drugom, onaj kome je vreme dalo prolaznost, a prostor upućenost na druga bića – način da dosegne večnost. Taj isti ne može sebi da prizna da je zaboravio da voli, to je Mešino ostrvo, to je onaj kosmički napor u metafizičkoj poeziji Džona Dona i želja da se kaže velika istina da „nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe“ (to je čak ukapirao i pijani novinar Hemingvej i time uspeo da spasi od zaborava jedan prosečan roman), isto govori i Momčilo Nastasijević, ali slično kaže i Koventri Petmor: „Đavo doslovno održi svoja obećanja, ali prema tumačenju duha ostaje nam dužan; Bog doslovno ostaje dužan svoja obećanja, ali prema našem duhu uvek ih ispunjava, iznad svake nade.“ Čovek je kažnjiv, istina nije. Čovek katkada zna, ostalo je surovo.

Eto, opet me Meša Selimović, ovih kišnih dana, iz podsvesti i nepouzdanih uspomena podseća da nije pisao samo o muškarcu i ženi, čak ni o Balkanu i Evropi, da je metafora mnogo dublja i višeznačnija i da je možda dobro što sam do opisivanja slike društvene i političke dubioze jednog vremena i naroda krenuo okolnim i težim putem, ali ni upola toliko teškim koliko su teški putevi koje je mislećim ljudima trasiralo vreme u kome trajemo, uprkos svemu.