IZMEĐU GREHA SAZNANјA I LOGIKE ŽIVOTA ili DA LI JE ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA ZAISTA IMALA STAKLENE TEMELjE?

Ništa za mene nije strašnije nego da imam posla

s lјudima čije reči ne zaslužuju verovanje.

Artur Šopenhauer

 

Pišući o ruskom komunizmu, o njegovim izvorima i prirodi sekularne utopije, Nikolaj Berđajev tvrdi da Rusi nemaju dobar dizajn jer nisu u sebi razrešili problem prostora, koji ih veličinom i grandioznošću nadilazi, daleko izvan logike bilo kakve granice i mere. Ovu misao možemo bliže da definišemo onim što Jurij Lotman zove sekundarne oblikotvorne celine, misleći na tekstove koji analitički posmatraju formativne uzroke umetničkog stvaranja u odnosu na život i ponašanje. Takve celine svedoče, prema Lotmanu, da umetnost nije mimetička posledica života, jer se socijalna svest samooblikuje i samoizmišlјa sa osloncem na nasleđe, koje usvaja kao osnovni oblik inspiracije i poetički predtekst. Na isti način, u skladu s ova dva pogleda ili posledično sa osloncem na njih, možemo da objasnimo zašto je u srpskoj književnosti priča zapostavlјena i zašto je roman još uvek „elitni“ žanr, odnosno izgovor za sve nesavršenosti koje stroga forma priče ne bi dopuštala. Dakle, dok su sekundarne oblikotvorne celine izgovor većini pisaca za manjak talenta i lukavo skrivene individualne nesavršenosti, one su Aleksandri Mokranjac neposredna inspiracija, kreativno obavezujuća i književno inspirativna i inovativna. Kao što je svet njenih priča ograničen fatumom, a ne vremenom ili volјom i diktatom pisca.

Ovdašnja književna „Aleksandrijska paradigma“ u delu Aleksadr(ine)e Mokranjac dobija pravi smisao izvan (para)intelektualnih (čast izuzecima) poza i terora pročitanog (ali ne i učitanog u delo) ovdašnjih „plemića citata“ i „(post)modernih naučenjaka“, ličnih čitalačkih i interpretativnih skučenosti i spisatelјskih nemoći. Jer, kako je to davno primetio Stendal: „Zlo na svetu ne prouzrokuju oni koji kažu sve što znaju, nego oni koji kažu više nego što znaju.“ Ili, dodao bih ja: oni koji nemaju dovolјno snage ili lјubavi (u ovom slučaju između pojmova i iskustva stoji znak jednakosti) da krenu „u smeru vlastitog straha“ i da pročitano iskustveno potvrde, a rečeno bolno osete, kroz greh saznanja i obavezu svedočenja. Zato moja dilema i poluglasno postavlјeno pitanje: Da li ima čitalaca za ovakvu knjigu danas u Srbiji? – možda zvuči kao jeftina jeremijada povređene sujete čoveka koji nije bio dovolјno vešt da igra fudbal, koji je nedovolјno hrabar da bude pisac ili nedovolјno beskrupulozan da poveruje i bude akviziter veštačkih rajeva ovdašnje političke, retoričke i moralne kloake. Ali sama činjenica da ova knjiga stvara jedan nivo komunikacije i čitanja koje ne podrazumeva ali priziva (po)znanje, može moje pitanje da poistoveti s latentnim intelektualnim kukavičlukom, centralnom institucijom društva ovdašnjeg, što je veći greh od tragičnih nespokoja ili isto tako tragične uzvišenosti junaka ove knjige.

Zato pitanje čitanja Ljubavi Silvije Plat ne podrazumeva samo poznavanje modernih strategija pisanja i tumačenja, iako je nesporna njihova prisutnost, već i kreativnu potrebu da se nasleđe velikih pisaca sublimiše kroz poistovećenje, a ne samo pokušajima da se naknadnom pameću rastumače sudbina i delo, često oboje, uglavnom neuspešno. Budućnost nikada nije pametnija od prošlosti, kao što mi nikada ne možemo biti stariji od svojih predaka. Zato je u ovoj knjizi odnos prema vremenu posredno definisan kao način da se shvate udalјenosti, a ne prolaznost ili trajanje – jeftini lјudski strahovi nad neminovnošću fizičkog nestanka. Životne uloge se, kako piše Erik Gofman, stvaraju u jednoj vrsti predstavlјačke igre – kao u pozorištu – koja na jednoj strani izvire iz ponavlјanja i ritualizacije, a na drugoj iz inovacije i razlike. Kao što kod Aleksandre Mokranjac „raskopavanje prošlosti“ nije samo beg od izgublјene bitke s logikom već i traženje logičkog sleda koji prepoznaje, ceni i vrednuje osećanje i razumeva život kao blagoslov i kaznu, istovremeno.

Nјeni književni likovi, kao stvarnosne paradigme, svoj pravi identitet traže i nalaze u priči ulančanoj autorkinom namerom i učitanim simbolima sudbine, individualno tragične i prepoznatlјivo opšte. Zato namera Aleksandre Mokranjac nije da priču inficira životom, već da život kontaminira smislom književnog kazivanja i oporošću i bolom iskustva svih književnih likova ponaosob. Iznad banalnosti živlјenja, ali i iznad intertekstualne osnove, identiteta i institucionalne autonomije ličnosti. Samim tim, tragična sudbina pesnikinje Silvije Plat nije samo simbol jedne loše pročitane univerzalnosti klasične književne i životne „sudbe“ već i mapa puta koji su svetitelјi prošli bez volјe i potrebe da o njemu govore. Upravo se u njoj (Silviji Plat, nap. P. V. A.) sabiraju znanje i imaginacija i ideja o višku života i manjku smisla, kao izvornom stanju, načinu i tragičnoj sadržini egzistencijalne pozicije. Pobuna – to je prava reč, ali ne protiv Boga, već protiv beskrupuloznosti savremenog sveta i primitivizma mase koja je poverovala da je lični tumač Božje volјe. Zato čovek gomile vidi ali ne shvata, rđavo kušan vremenom i prolaznošću kao sinonimom straha od smrti, zaroblјen u ličnom zatvoru – beznačajnom spletu iskustava i navika. Na tu vrstu pučke apostazije i društvene dubioze upućuje zaboravlјena i prastara veza između života i vrline; etos je u starohelenskom izvornom značenju predstavlјao zavičajno mesto. Zato je više nego očigledno na koji način je Aleksandra Mokranjac definisala prostor priče i razvoja svojih književnih junaka. Zato oni nisu Božji izaslanici niti đavolјi glasnici, zabijeni u postojanje, u apsurdnim, često i karikaturalnim mizanscenima, u kojima se najbolјe vide granične situacije egzistencije, ali i izopačenost civilizacije koja se prebrzo navikla na kompromise s društvenim anomalijama. Dovolјno su hrabri da traže smisao, očekivano ravnodušni prema prezrenju, daleko izvan života kao oportunizma živlјenja i smrti kao sinonima nestanaka.

Istorijski apokrifi, ili je to samo odblesak drevnog arhetipa, kažu da je Aleksandrijska biblioteka imala temelјe od stakla, jer je, navodno, to bio najtvrđi materijal toga doba. Ova priča je svakako rub teatralnosti istorije, na kojem se susreću unutrašnji i spolјašnji svetovi, mašta i činjenice. Ali sve i da je tako bilo, ideja nije bila u tvrdoći, već u alegoriji, prozoračnosti temelјa građevine koja čuva knjige – svetove od pismena i misli. Gledati i videti kroz knjige put je ka mudrosti i izraz poštovanja prema napisanom, iako, kako je to primetio Fridrih Niče: „Ako dovolјno gledaš u ambis, ambis počne da gleda u tebe.“ Kao i knjige, kroz prozirne temelјe aleksandrijskih naslaga civilizacije. Jer svako mesto osim upotrebne funkcije krije i onu drugu, koja se jasnije nazire u posebnom čitanju tipoloških znakova, čemu je ova autorka veoma sklona, i to predstavlјa jedno od izvanrednih zadovolјstava za pravog čitaoca, čak i za kukavicu s početka teksta.

Istina nema cenu, kaže u uvodnoj maksimi priče „Disbalans“ Aleksandra Mokranjac, sugerišući čitaocu da ono što ima cenu nema vrednost, pogotovu ne onu u merkantilnoj aritmetici brojeva koji više ne svedoče veličine nego samo nemušte lјudske pokušaje da uspostave kakvu-takvu hijerarhiju. Možda je to Rostanova „jednačina zrelosti i samoće“, na koju se autorka poziva na početku knjige? U svakom slučaju, eonima daleko od majmuna koji se gleda u ogledalu progresa ovih poslednjih dana veka koji je tek počeo, a odavno je okončan s lјudima iz početne Šopenhauerove misli, i u njima.

 

 

(Aleksandra Mokranjac – Ljubavi Silvije Plat, Sl.Glasnik, Beograd 2016 – predgovor)

 

 

 

 

KAKO UBITI KLAVIR I UPOKOJITI ENPIRA novi prilozi za Istoriju intelektualnog nespokoja

Ovaj tekst je napisan početkom 2013 godine kao pogovor za knjigu Laure Barne – PAD KLAVIRA. Objavlјujem ga šest godina kasnije, na kraju 2019 godine u kojoj su naslednici prodali a neki novi elitni kupci prekopali grob Veselina Čajkanovića na beogradskom Novom groblјu. Kada sam ga pisao bilo mi je drago što je život jednog čestitog čoveka i naučnika (i drugih umetnika uz njega) postao tema jednog uspelog romana. Danas se u meni mešaju stid i bes a i podnaslov mi je sve jasniji i precizniji. Sve je na prodaju, nije to nikakva novost, ali neki beleg se negde mora ostaviti, da nas neki budući lјudi ne pamte po ceni već po vrednosti. Ili je možda i budućnost na prodaju, možda je već prodata, znaćemo to kada se napokon pojavi kupac sa šilјatim repom i rogovima. Tada je kasno da gledamo u prošlost, sve se već desilo.

 

* * *

O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona što, beše duša mojih misli.

Anica Savić Rebac – Dante u Apeninu

Senoviti Senjak i Topčidersko brdo nad njim, kao mali Olimp, zavičaj duha, mesto gde su živeli, na obodima tadašnjeg Beograda, veliki umovi i neobične ličnosti srpske nauke i kulture: Isidora Sekulić, Veselin Čajkanović, Toma Rosandić, Žanka Stokić, Zora Petrović… i mnogi drugi, nametnuo se Lauri Barni ponovo, opsesivno i inspirativno, kao mesto dešavanja romana Pad klavira. Možda bi početno pitanje i trebalo da se tiče te metafizičke, mnogo više nego geografske toponimije tog egzistencijalnog i duhovnog zavičaja mnogih značajnih ličnosti. Zašto baš Senjak i Topčidersko brdo? Beograd tog vremena je već imao ekskluzivno Dedinje i intelektualnu koncentrisanost Profesorske kolonije, velike građevine u centru grada u kojima su bili razni intelektualni i umetnički saloni, a ova mala naseobina na granici između varoši beogradske i Dedinja okupila je u sebi neobične duhove koji su veoma imponovali i pomenutim delovima grada, ali su „svoje mesto” našli upravo tu. Verovatno je Proviđenje, čije namere ne možemo saznati u potpunosti, ali uspevamo da ih rekonstruišemo samo na osnovu posledica, odlučilo da baš na Topčiderskom brdu stvori komunu neobičnih likova, koja o srpskoj umetnosti, kulturi, duhovnosti, mnogo više svedoči samom sobom nego što kasnije istorijska misao svedoči činjenicama. Istini za volјu, tu komunu su, najverovatnije kasnije, nazvali umetničkom kolonijom. Ova nespretna sintagma više definiše statističke činjenice u realnom istorijskom vremenu, iako je za ovaj prostor i njegove najpoznatije žitelјe mnogo važnije duhovno i intelektualno određenje, mnogo više nego naknadna istorijska ili istoriografska pamet potomaka, branitelјa i osporitelјa. Možda je zbog toga „mač revolucije” bio tako oštar kada se obrušio na Senjak i Topčidersko brdo, možda su kasniji vlasnici tog mača na kraju dvadesetog veka, okupaniji i naoko civilizovaniji od prethodnika, nastavili sa rušenjem tog poslednjeg bastiona gospodstva i duhovne aristokratije kojim je suvereno vladao duh Isidore Sekulić, ali i mnogi drugi. A u ovoj knjizi je baš o duhovima i reč, i još o ponečemu. Klaviru na primer.

Mitsko središte kuće je ognjište (kako je tvrdio Veselin Čajkanović tragajaući za srpskim mitološkim istočnicima), tačka „alef” dobre energije, duhova predaka, dobrih i loših dana i godina. Kada su mitovi zajedno sa ognjištem otišli u knjige, središte građanskih kuća (onih bolјe stojećih) bio je klavir – tronogo čudovište koje je suvereno vladalo prostorom. Od klavira je neretko zazirala posluga, na tamnosjajnim politurama ogledala su se deca koja će samo neku godinu kasnije na belim i crnim dirkama lomiti prste učeći prve sonate koje će ih, bar je tako „graždansko” uverenje bilo, odmaći od naroda koji svira u frule, diple, harmonike i tambure, i igra po vašarima i panađurima, ali najveći greh tih dobroćudnih čudovišta koja su poslušno ćutala u salonu, kao oltari neke nove vere, bila je upravo njihova veličina. Oni nisu mogli (ni hteli) da idu u revolucije i partizane, kao ni njihovi vlasnici (par socijalista iz bogatijih staleža i nekolicinu bogataških sinova – nadrealista – izuzimamo), pa samim tim nisu mogli da osvoje ni svoju slobodu, a ni mesto u novim danima, umetničkim delima i u čitankama. Bili su bolno statični i otmeni u svom politiranom sjaju. U posleratnim vremenima, u retkim salonima, svedočili su sebe i sve ono što „oslobodioci” nisu bili. Nјihov „pad” je bio neminovan i dugotrajan. Trajao je sve do početka dvadeset i prvog veka, i još uvek traje. Ne zbog visine nego upravo suprotno, trebalo ih je svesti na meru niskomisleće množine, koja i danas jedva da se malo odvaja od rodne nam zemlјe. „Ovo padanje je večno”, reći će Bela Hamvaš, sa istom mišlјu u drugoj kulturi, u eseju o proroku Enohu. Zato i ova priča počinje rušenjem kuće Veselina Čajkanovića – našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije – i padom klavira od koga jedan umetnik iz sveta seni pokušava da napravi modernu skulpturu, koja bi trebalo da simbolizuje sve ono što je klavir sa sobom doneo i svedočio u krhkoj građevini srpske građanske klase i umova koji su je sobom i svojim delom stvarali i svedočili.

Veselin Čajkanović je svakako jedan od njih, ako ne i najkarakterističniji. Više puta odlikovani ratnik, vrsni erudita, akademik, dekan Filozofskog fakulteta, član uprave Srpske književne zadruge. Proučavao je srpske mitološke izvornike, predanja, mitove, priče, idući u svom delu u dva smera – u daleku prošlost i inspirativnu naučnu budućnost, otkrivalačku u naučnoj nameri, obojenu uvidima jednog posebnog „jasnovidca” velikog duha. „Zahvalnost” je dobio posle Drugog rata zbog toga što je bio dekan Filozofskog fakulteta za vreme nemačke okupacije. „Apel srpskom narodu” nije potpisao, ali su mu sudili oni koji su ga potpisali. Otpušten je s Beogradskog univerziteta kao kolaboracionista. Posle te odluke pao je u postelјu i nije ustao sve do smrti, 1946. godine.

Laura Barna ga je oživela u svetu duhova, u slojevitoj stvarnosti dubinskih misli i slika njegove duše u inspirativnoj empatijskoj vezi s porodicom, ali i s magičnom Anicom Savić Rebac. Ženom eruditom, damom koja je naučno znanje i helensko nasleđe nosila kao otmenu halјinu – osećajući se u njoj istovremeno udobno i ekskluzivno, asketski i raskošno, otmeno i ponizno, uzvišeno pre svega u idealu helenske čistote i umetnosti i večnih simbola mudrosti. Samim tim je ova učena prečanka bila intrigantna surovoj, poslovično isklјučivoj beogradskoj čaršiji, koja nije štedela takve duhove i neobične žene koje su nadilazile vladajući stereotip. Kao dete je prevodila velike pesnike, gradila i dograđivala svoju erudiciju, stvarajući istovremeno svet svoga naučnog dela i snova o starim vremenima i njihovim vrednostima. „Ceo Novi Sad govorio je o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom”, zapisao je Milan Kašanin. Crnjanski joj posvećuje pesmu Relјef sa likom Dantea, dopisuje se sa Lazom Kostićem i Urošem Predićem, piše pesme gradeći posebnu lirsku notu i specifičan okvir slikovitosti pesme. U kulturnom nasleđu i antičkim idealima, gde je lјubav najuzvišenije osećanje, u slojevima umetnosti, inspiracije, svesnog i nesvesnog, bila je kao kod svoje kuće, u životu i Beogradskoj varoši bilo je drugačije, borila se s predrasudama i „grehom” zato što se udala za muslimana Hasana Rebca, koga je pratila i u životu i u smrti. Tragična smrt žene koja je spojila poetski senzibilitet i snagu intelekta samo je još jednom posvedočila njenu hrabrost, ali i emotivnu krhkost i pravu stranu njene pesničke prirode i osobenog senzibiliteta.

Veselina Čajkanovića je upoznala kada je donela na Filozofski fakultet svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija i izabrala upravo Čajkanovića za mentora. Nјihove sudbine se prepliću i dopričavaju – što u realnom životu, što u romanu Laure Barne – u lirskom i oporom životnom tonu sve do dana kada se 2012. godine ruši porodična kuća Čajkanovića. U toj noći, prepunoj sena sa senovitog Senjaka i vampirskih pričina, počinje ova priča. Laura Barna je situira u sudbinu slavnih vampira – nekadašnjih stanovnika Senjaka i Topšiderskog brda, u naplavinu prošlosti, patnje i slave. U ispovednom tonu Čajkanović pokušava da opiše početak ove „vampirske priče”: „U našem narodu religija se pogrešno vezivala za magiju i to je dodatno otežavalo moj ionako nejasan položaj naučnika. Ali, da ponovo ne unesem zabunu: duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše”. Ali gde su se to susreli duhovi Veselina Čajkanovića i Anice Savić Rebac, i zašto jedna pre svega romaneskna konstrukcija uspeva da rekonstruiše jednu posebnu emotivnu i povremeno erotičnu atmosferu? Možda je tajna u Čajkanovićevom objašnjenju „ženskih” i „muških” priča koje je još Vuk Karadžić tako podelio. Čajkanović to objašnjava ovako: „Ženske su one u kojima ima čudesa, a muške one u kojima nema čudesa, nego ono što se pripoveda rekao bi čovek da je moglo zaista biti”. Mislim da je upravo u ovome jedan od klјučeva tajne pripadanja, u ženskoj imaginativnosti i eteričnosti, i muškoj sudbinskoj utemelјenosti u život i mit, istovremeno.

Eros i Tanatos života i pripovedanja se prepliću, pogotovu u uranskom obliku lјubavi, u krhkosti antičke lepote i inteligencije. Biti vampir ili biti večan. Da li nas naša stremlјenja i dela određuju u istoriografskom ili ezoteričnom smislu? („Postoji u našem narodu verovanje da lјudi, pogotovo žene, koji su umrli neprirodnom smrću, postaju vampiri, a Anica se još za života pripremala za to. Koketirala je znanjem osiono i nadmeno, zalazila u druge svetove, izjednačavala i život, i smrt, i umetnost, a to je bilo ravno hodu po skliskom užetu, večito pogibelјno ateriranje nad ponorom. Žena s glavom u torbi, što je odlika sanjara, šuškalo se i s vremenom stvrdnjavalo u žigosanje nemilosrdne gomile. I sve je u njoj očvrslo do osetlјivosti stakla, u njoj istovremeno i lomlјivoj i nesalomlјivoj, svoj u suprotnostima, paradoksu i apsurdima, neuhvatlјivoj i lakodostupnoj – i ničijoj i svačijoj.”)

Ovaj roman kompleskne strukture i neracionalno i mistično uspostavlјenih odnosa između likova je možda je pravi primer za to da se naše vreme ne završava s krajem naših zemalјskih dana. Mera je talenta i imaginacije koliko ćemo to dočarati, koliko ćemo prepoznati drugost i veličinu ličnosti koje nije moguće saobraziti aritmetičkoj vrednosti proteklog vremena. Ili, kako kaže Laura Barna, opisujući vampirska videla Veselina Čajkanovića: „Ali ima i nas bivših – utvara bez senki – svedoka sopstvenog pada i bitke čoveka sa strancem u sebi.” Nije li taj stranac ipak neko drugi u kome se skrila tajna strana naše ličnosti? Anica, Isidora, bridžašice…?

Pored pomenutih slavnih senjačkih duhova u romanu se pojavlјuju i igračice bridža – bridžašice. Žanka Stokić, Mara Rosandić (supruga velikog vajara Tome Rosandića), Zora Petrović (slikarka) i Isidora Sekulić, u specifičnim odnosima koje bridž kao igra definiše: sedenje na četiri strane sveta (kao veštice iz Čarobnjaka iz Oza), aduti i simboli boja, stvaraju jednu posebnu dijalošku i intrigantsku strukturu koja, inače, kompleksnom svetu zaumnog i topčidersko-senjačkih pričina daje jednu posebnu notu. Pogotovo u odnosu na enpiricu Anicu koja se napajala inspiracijom umetnika, crpeći iz njih sve ono što ju je u stvarnom životu učinilo himerom i što ju je u smrti učinilo tako stvarnom i prisutnom. Zato bridžašice biraju Čajkanovića kao dostojanstvenog viteza i ubicu vampira: „Štitio sam ga dok se to moglo. Ali su meštani Brda, naročito umetnici, baš od mene očekivali klјučni potez koji bi razvejao misteriju i strah, a uz to, smatrali su me direktnim krivcem za sva neuobičajena dešavanja poslednjih meseci, pripisujući mi moći koje svakako nisam imao. Od mene su to očekivale i utvarne kartašice; noćima su opsedale Puškinovu ulicu iščekujući da izazovem sile koje su mi bile pokorne, a koje su sve vreme nastojale da se odmetnu. Izmestivši se s raskršća, svake večeri približavale su se mojoj kući, sedale dve naspram dve, raspoređivale na vlažnu zemlјu špil od pedeset i dve karte za novu partiju bridža, zajedno sa uz četiri šolјice vrelog čaja.”

Karakterologija Čajkanovićeva je više u ovom romanu definisana je rezultatima njegovog istraživanja koje je Laura Barna dobro ukomponovala u mističnu atmosferu i naučnikovu sudbinu, u kompleksne odnose između likova u porodici Čajkanović. Od narodnih verovanja do ezoterijske simbolike i moći bilјaka u verovanju i mitu, sve je deo jedne odiseje kroz zaumno, koja se upravo sada u zaumnom očitava i proverava sama sebe.. Ovaj postupak je veoma važan jer na višem planu uspelosti teksta i strukture, pogotovo kroz Jungovu teoriju arhetipova, koja postaje klјuč istorijskih događaja kroz karakteristične i reprezentativne figure iz nasleđa. Na taj način se posredno definiše kolektivitet a duhovni razvoj nacije personalizuje osobu koja obeležava čitavu epohu. U duhovnom smislu to je Veselin Čajkanović, odnosno Anica Savić Rebac kao njegova Anima, a u svetu simobola to je, neizostavno, klavir, ako se ova ideja može proširiti i na stvari. Možda uz pomoć sinhroniciteta.

Ali klavir nije samo centralna figura i simbol kuće Čajkanovića. Književni artefakt i simbol oko koga se strukturira priča – vampirski zaplet i drama. I zagonetna i zatvorena Isidora Sekulić je deo tog bratstva, deo osećanja i trajanja muzike („Vezala se za klavir jer je, prevlačeći jagodicama kažiprsta po belim dirkama, milovala prste brata Dimitrija koji ju je pratio na violini, a po crnim – Emila Stremnickog, kog je sahranila pre nego što se za njega i udala: nasmejanog lica, u belom lanenom odelu i letnjem stivenson šeširu nonšalantno šetka trgovima Kristijanije, poskakuje kao jarac po šahovskoj tabli, svesno izbegavajući svetle kamene kvadrete…”). Klavir kao da je kapija kroz koju se prolazi u druge svetove, koja nas deli od prlјave banalnosti života i himeričnog sveta muzike iz utrobe tronogog politiranog „narodnog neprijatelјa”. Iako je Čajkanovićev klavir sublimat mnogih tragedija: „Ceo život je samo trka s vetrom, a trka s vetrom je jedino realno utrkivanje sa starim dobom. Vetrovi samolјubivo talože iskustva minulih vremena, kazala je i to moja mudrulјa Ruža, gledajući me sažalјivo iza odškrinutih vrata dok sam ležao u bolesničkoj postelјi sa sveskom i olovkom na kolenima. I u tom pogledu sam još tada naslutio dvostruko proročanstvo: jedno od njih je bila moja skora smrt, a drugo – pad kuće Čajkanovića. Za Ružu je i jedno i drugo bilo – pad klavira.”

Opis Čajkanovićeve sahrane upravo je sublimat sudbine, jer je tema romana uvek gotov i razrešen život. Tu vrstu razrešenja Laura ostavlјa u klјuču mitskog jedinstva predaka i potomaka, paganskog obreda kojim se upokojava sudbina, ali ne i život. Jer ovo je porodični roman, ali roman velike porodice koja se može poistovetiti sa narodnom sudbinom i nacionalnim sunovratima koji, nažalost, još uvek traju. „Tražila je da ostave otvoren kovčeg na raskršću, nasred Novog groblјa, prepuštajući ga grobarima. S tog mesta se sasvim jasno videla humka pored iskopane rake. Po Veselina treba da dođu njegovi, a neće doći sve dok smo mi ovde. Ajdemo, da im ne smetamo!, kazala je užurbano, uzela Mariju i Kolјu pod ruku i nestala u peskoviti vazduh. Ugodila je mojoj paganističkoj želјi da me ostave demonima Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca. Ali je niko nije poslušao.”

A oni su ipak došli, dodao bi pisac ovih redova. Laura Barna ih je videla i uvela u ovaj roman ne zbog demonologije i „Srpskog vrhovnog boga”, već zbog književnosti, intelektualnog duga koji imamo prema pređašnjima i odgovornosti prema onima koji dolaze iza nas. Pad klavira je uspon književnosti, mera drugačijeg svedočanstva sagledanog u pogrešnom i nedovolјno shvaćenom nasleđu u kome tražimo i, uz malo sreće i posvećenosti, pronalazimo jedine sebe.

 

U Beogradu, 14. 02. 2013
 Petar V. Arbutina

 

 

 

PRAVO NA USPOMENE

 

Beograd je na neobičan način

grad velikog zaborava,

ali i tihih sećanja.

Mirjana Popović Radović

 

„Stvaraoci izabrani za ovu knjigu bili su za mene ne samo drugo lice moga grada već i njegovi posebni stanovnici, koji su mi omogućili autobiografski pogled na sopstveno sazrevanje“, kaže autorka Mirjana Popović Radović na uvodnim stranicama knjige Beograd kao autobiografija, sugerišući duhovno opreznom čitaocu da je svaki grad, u svom postojanju ili nestajanju, (auto)biografija trajanja. No, ovo nije samo „bildungsroman“, kako bi se na prvi pogled dalo zaključiti, možda je pre u pitanju neka vrsta obrnute žanrovskе perspektivе, jer autorka u drugi plan stavlja svoje individualno sazrevanje – iako je kontekst vremenа jedan od dramskih i etičkih korelativa važnih za sagledavanje uspona i pada urbanog identiteta Beograda.  Neposredno iskustvo je neophodno za činjenični i vremenski okvir, ali su mnogo važniji intuitivno osećanje pripadnosti jednom prostoru i duhovna interakcija s nasleđem, sagledana u sentimentu uspomena Mirjane Popović Radović i rezignatnim tonovima neposrednog iskustva sadašnjosti.

Jer, ako teži istinskoj egzistenciji i obavezujućoj istini bivanja, čovek istovremeno postaje deo prostora i vremena – nasleđa prethodnika – određujući time glavne kote na sopstvenoj duhovnoj mapi. Samo tada postaje sabesednik predaka i učitelj potomaka. Ukoliko nije tako, on, bezlični građanin, ostaje zarobljen u vlastitoj urbanoj egzistenciji, svetu potreba i plotskih uslovljenosti, u svakodnevnom učestvovanju u gradskoj vrevi, ali i permanentnom neučestvovanju u vlastitom životu. To je veoma blisko autopoetičkom idealu čitaoca iz Hazarskog rečnika Milorada Pavića: „Čitalac je onaj ko ume pravim redom da pročita delove jedne knjige“, te da time „nanovo stvori svet“. Onaj ko ume da „pročita“ grad neće ga nanovo stvoriti kao himeru, već kao vidljivi okvir niza događaja u sinhronicitetu fizičkog i duhovnog uzrastanja urbaniteta i njegovih kreativnih tumača.

Iz te perspektive vidljivi su svi oni graditelji identiteta, trudoljubivi stvaraoci istinskog lica jednog grada, koji nije samo skup građevina jednog vremena, niti samo kontinuitet prolaznosti i naplavina istorijskog pamćenja. Svi oni u ovoj knjizi, džojsovskoj odiseji ulicama Beograda, postoje simultano u istoj zajednici, psihografiji grada, umetničkom delu, dobrokomšijskom gradskom životu i etici suživota. Otuda nije nimalo slučajna sintagma Itala Kalvina iz citata na početku prvog poglavlja – „grad duša“ (Nevidljivi gradovi), u kojoj se semantički objedinjuje vidljivo i nevidljivo, gradovi kao žene, odnosno sentimenti skrivenih individualnosti ili njihov skup, slojevi nasleđa kao slojevi na palimpsestu, narativnost kao prolaznost i priča kao okamenjena stvarnost za onoga ko može da je nađe i onoga ko vidi dalje. Mirjana Popović Radović u priču o sebi u gradu i gradu u sebi integriše epizode mikroistorije jednog prostora, koje upotpunjuju autobiografsku sliku grada i onoga ko je s njim rastao, prepoznajući vlastitu sudbinu u njegovoj. Kao u citatu iz Markesove autobiografske knjige Living to Tell the Tale, ona svoj doživljaj grada strukturira kao „neprestano individualno otkriće pojedinca“. Zato je ovo knjiga duboke posvećenosti, ali i svedočanstvo i komparativna studija o „ukupnom životu“ drevnog grada koji je, kao neka panonska Atlantida, nestao pod talasima novog vremena, te o novom gradu, bahatom i banalnom ne samo u psihološkom ispoljavanju „gradskog duha“ svojih stanovnika već i u podrugljivom, setnom vitgenštajnovskom tonu autorke, koja direktno imenuje duhovna središta i okvire autentične egzistencije beogradskog čoveka, nalazeći veoma originalne i nesvakidašnje perspektive da se naruga dominaciji ideje progresa i ulozi „novog“ čoveka u samoživom i majmunski podražavajućem (pre)oblikovanju prostora.

U želji da što bolje ilustruje pomenute procese ili da dublje dočara svoje zapitanosti i rezignacije, Mirjana Popović Radović u prvoj, spoljašnjoj sferi, svoj tekst ilustruje mnoštvom citata iz svetske književnosti i nauke, pre svega iz multidisciplinarnog promišljanja urbanih celina Rolana Barta, Nan Elin, nezaobilaznog Luisa Mamforda, već pominjanog Itala Kalvina, zaboravljenog Jana Hojzinge… U drugoj, unutrašnjoj sferi citata prepoznajemo gradivne likove knjige od Mike Alasa, preko Jelisavete Načić, Bore Stankovića, Momčila Nastasijevića, Isidore Sekulić, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera… sve do Rastka Petrovića. Svi su oni personifikacije i lica grada i njegove veličine.

I da ostanemo u sferi citata, kojoj se skromno pridružuje autor ovih redova, tek zarad sinhronizacije emotivnog aspekta čitanja i tumačenja: autor koji se pominje samo jednom, veoma indikativno u kontekstu kulturnih promena i otvaranja društvenog diskursa ka evropskim i svetskim vrednostima revolucionarne 1968, jeste Anri Lefevr, koji je te godine održao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Ne znam o čemu je bilo predavanje, barem to u ovoj knjizi ne piše, ali uprkos tome, moja čitalačka imaginacija, potpomognuta moćima proširenog hronotopa, može da iznese smelu tvrdnju da je Lefevr govorio upravo o temi koja ga je opsedala tih godina, odnosno da je često citirao svoj esej „Pravo na grad“ („The Right to the City“, 1967), u kojem veoma razložno i iskustveno utemeljeno govori o egzistencijalnoj krizi i odumiranju gradskog života. U svojoj kasnijoj knjizi o urbanoj revoluciji (La Révolution Urbaine, 1970) on tvrdi da grad kakav smo poznavali brzo nestaje i nije ga moguće ponovo uspostaviti, osim u pamćenju umetnika ili u utopiji kao „ekspresivnoj želji“. Možda je upravo takva želja stvorila ovu autobiografsku hrestomatiju, na liniji s Lefevrovom mišlju da „heterotopije“ značajno menjaju ustaljene odnose. Jedno je sigurno, Mirjana Popović Radović ga nije nimalo slučajno navela kao značajnog gosta Beograda. Kao što takođe nije nimalo slučajno i svakako ne iz obične umetničke ambicije, čitav tekst dopunila (ovo je pravi termin, jer ne možemo njene umetničke vizije Beograda da shvatimo kao ilustracije!) crtežima koji otvaraju vizuelnu perspektivu doživljaja, „dajući mu trajnost pojave“ – kako to i sama kaže.

Nasledstvo i delo velikih Beograđana Mirjana Popović Radović iščitava u sudbinama svojih sugrađana, u fatumskim putevima, odlascima i dolascima, nezaboravljenim emocijama detinjstva i melanholijom zrelog doba. Zato ovom knjigom defiluju nepravedno zaboravljeni i pogrešno upamćeni umetnici, pisci, naučnici… koje autorka pozicionira činjenicama, ali i izvan zvanične istorije. Delom zbog toga što su mnogi od „junaka“ učesnici njenog neposrednog iskustva i uspomena, a delom i zato što „velika“ istorija ne beleži emocije koje su neophodne da bismo najdirektnije shvatili sveukupnost doživljaja grada, granice epoha i stilova, uticaje i perspektive iz kojih se vidi mnogo dalje od povesne konačnosti događaja i zbog kojih postajemo svesni pozicije prvobitne emocije – sudbinske spoznaje ličnog i karakterološko-kulturološkog određenja i nasleđa i „imaginarne egzistencije“ – koja s ovom knjigom postaje veoma vidljiva i eksplicitna slika.

U čitavoj knjizi prisutno je pitanje koje autorka postavlja i sebi i drugima: Da li naša želja da oblikujemo i sačuvamo grad mora biti direktno vezana sa željom da pripadamo određenom tipu ljudi? Mislim da je odgovor na ovo pitanje više nego očigledan svakom čitaocu. „Čovek je izgradnjom grada rekonstruisao samog sebe…“, kaže Robert Park. Isto važi i za rušenje, kao i za pamćenje. Mirjana Popović Radović je ovom knjigom uspela da rekonstruiše nepravedno zaboravljenog i malograđanštinom potcenjenog beogradskog čoveka.

(Beograd kao autobiografija – Mirjana Popović Radović, Sl.Glasnik, Beograd 2018 – pogovor)

O KNJIGAMA I KROMPIRIMA

Prema Oksfordskom rečniku, reč 2016. godine bila je postistina. Mislim da je to reč doba, a ne samo određene godine, zato što objektivne činjenice sve manje utiču na pravilnije i preciznije tumačenje pojava u društvenoj stvarnosti. Sve se podrazumeva, a imena sve manje govore o prirodi pojava koje određuju. Mistici kažu da su čarobnjaci mogli da vladaju svojim dobrim i zlim duhovima samo ako su im znali imena. To je izvor svake umetnosti ‒ ime i dubinsko poznavanje pojma, odgovornost, profesionalna i iskustvena, prema onome šta predstavljaš i čemu ideš u susret. Ali život je odavno prestao da bude magija i pretvorio se u življenje. Zbog toga se stiče utisak da je danas prefiks post planina iza koje su se sklonile sve loše savesti i većina poluinteligenata koji žele da budu tumači dobrog ukusa i savest svog vremena. Prošlost ne obavezuje, sadašnjost je sinonim za brzo snalaženje i trule kompromise, a budućnost će doći sama od sebe, ne zbog toga što smo je zaslužili, već zato što vreme ipak protiče, a Zemlja se okreće.

Gorepomenuti iza planine izmaštanih himera o sopstvenoj važnosti odavno telale da živimo i u postknjiževnom svetu. Šta bi to trebalo da znači? Uglavnom smanjenje svake obaveze da se podari smisao rečima, pogotovu onim napisanim. Ukratko, svi su pisci i sve je književnost, mi ostali (čitaj: budale) treba tome svemu da se divimo, jer to je smisao egzistencije mediokriteta ‒ vredno je ono što (ne) razumemo i ono što ne shvatamo dok čitamo. Ali ljudi koji ne razumeju jedni druge ne mogu da razmenjuju ideje, ne mogu da komuniciraju. Možda u toj sferi privida komunikacije među ljudima i jeste smisao današnjeg uspeha u izdavačkom poslu, koji se odavno razlio u sopstveno bezobalje; od kulturološke misije i dubinske posvećenosti jeziku, rečima i knjizi, do štancovanja knjiga za široku upotrebu i kratko pamćenje.

Ovi poslednji nose društveni šnjur zaklonjeni iza floskule „Izdavaštvo je posao, biznis“. I to je tačno. Tim poslom sa bavim skoro četvrt veka i još uvek verujem da svaki posao ima svoj etički kodeks i veoma stroga pravila, koja garantuju profesionalnu odgovornost i tržišnu uspešnost. Teško da ćete se zaposliti u nekoj čeličani, na primer, zato što ste ubeđeni da čelik treba da bude tvrd i da je to suština vašeg znanja. Knjige jesu od papira koji trpi sve, ali sve nije programska orijentacija, već sinonim za povlađivanje prostoti i niskosti (ne)ukusa. To ljudi ne vide ili ne žele da vide, kao što neki ljudi koje zovemo daltonisti ne vide boje. Oni ne razlikuju crvenu i zelenu boju od sive i zato ih ne postavljaju na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati
katastrofu. Ta anomalija često je povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti s ljudima koji vide normalno.
Psiholozi zbog toga smatraju da takvim osobama ne treba poveravati poslove u kojima bezbednost ljudi i okoline zavisi od tog osećaja. Diogen Kinik kaže da je crveno boja vrline. Znači, treba videti i želeti da razumeš. Neka mi ne zamere daltonisti, nisam hteo da ih ponizim ovim metaforama. Ali kako drugačije opisati one koji u svom vidokrugu nemaju knjigu kao centralni deo jedne kulture? Ili one koji pečatanje bezvrednih knjiga vide kao šansu za dobru zaradu? Kakve je boje roba kada je samo roba? Da pojednostavimo: oni koji nisu slepi za boje, ili, u prenesenom značenju, za smisao, shvatiće da je Sajam knjiga, a i samo tržište knjiga u Srbiji, samo jedan vašar jeftine taštine i pelivanskih ambicija onih koji misle da je uspešnost kulture merljiva populističkom grajom. Oni drugi, dominantniji, „daltonisti“, govoriće o uspešnosti i masovnosti, o kulturi koja se ne vidi u jeziku medija, u svakodnevnim razgovorima, u dijalogu od gradskog prevoza do univerzitetskih katedri. Na putu u „srećnu budućnost“ ispoliranih političara i agresivnih biznismena negde smo zaboravili pouke knjiga i vrednosti jezika. Nisu tome krivi oni koji su od pismenosti imali samo izvežbani potpis, već oni koji je trebalo da tu vatru jezika i znanja čuvaju i predaju dalje. To je slika i posledica izdavačkog biznisa u Srbiji ‒ sužena autarhija, nedostatak ugleda znanja i ukidanje duhovne svojine pojedinca i naroda, epigonstvo, jezička i logička korupcija. Kuda krenuti, kako vaspitati one koji treba da vaspitavaju druge? Nismo dovoljno hrabri za izbore, nismo dovoljno dorasli prilikama, to je jedini odgovor koji znam.

Nemam ništa protiv, da se razumemo, da starlete i blogerke pišu knjige, to će sačuvati kakvu-takvu pismenost, i nije problem ove ili bilo koje kulture to što takve knjige postoje. Davno je rekao S. J. Lenc: „Nedostatak dara nadoknađuje se nedostatkom karaktera“, a ako postoji neko ko će taj nedostatak pretvoriti u vrlinu i tržišnu vrednost, stvar je rešena. Problem je što ima sve manje onih drugih, važnijih, stilski boljih i umetnički uzvišenijih knjiga, koje će trajati malo duže od puta školarca s potpisanom knjigom neke starlete u rukama sa Sajma knjiga u njegov mračni provincijski sokak. Šta će mu odrediti budućnost? Želja da bude učesnik rijalitija, zaštićeni svedok, starleta?… Umesto da dodirne budućnost vlastite imaginacije i ličnu kreativnost, on je samo nemi svedok stvarnosti koja ga ponižava jeftinom estetikom, svodeći njegovu pismenost sa pijedestala uzvišenog tumača na banalnost pasivnog svedoka. Samo krompiri rastu sami od sebe. Intelektualac se formira u odnosu na okolnosti, izazove, lične nespokoje i sumnje, društvene imperative i nasleđene vrednosti i uzore. Samo se knjige i violine grade, sve se ostalo pravi i proizvodi. To je nauk izdavačkog posla, ako više ima ikoga da ga takvog nauči i primeni, ne kao znanje, već kao obavezu. Možda će nas jednoga dana biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar, kako je to davno rekao Momo Kapor. Ili strpljiv da se pročita i nešto drugo, dodao bi potpisnik ovih redova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da bismo shvatili da postoje i drugačiji ljudi i drugačije potrebe, dovoljno je za vaspitanog čoveka, a ni onima drugima neće biti suvišno da znaju. Zato je biti izdavač koji ne razume svoj posao izvan proizvodnje i prodaje pogubnije nego biti loš vozač autobusa ili hirurg. Manje loših posledica mogu da naprave ova poslednja dvojica ako loše rade svoj posao. Neko možda može i da umre, ali teško da će moći da inficiraju ili oštete hiljade korisnika svojih usluga. Izdavač može, i te kako i trajno.

„Knjiga je“, kaže Džon Kuper Pouis u eseju „Kritika knjige“, „naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao ’jednog čoveka’, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.“

Ne znam samo da li će biti nekoga da to vidi, ili ćemo, kao Sterijini rodoljupci, pevati na groblju na kojem smo i grobari i pokojnici.

 

(Blic, 19 mart, 2019)

ONAKVI KAKVE NAS JE ISTINA ZAPAMTILA

Možemo se složiti ili ne složiti s Darvinom, verovati u Boga, svetsku pravdu, komunizam, globalizaciju, demokratiju, gradove na vodi ili vodu u gradovima,  ali na ulasku u te areale slepe vere ili prosvećene sumnje, ili na izlasku iz njih, uvek će stajati pitanja na koja moramo da odgovorimo u kontekstu ličnog poštenja i (takođe ličnog) odnosa prema istini. „Istine“ u koje pokušavamo da ubedimo sebe, neretko i druge, samo su restlovi zabluda, ostaci ideoloških stranputica i rukavaca, a suočavanje s njima od nas stvara istinozborce ili zločince – ne postoji treća varijanta. Iako je književnost fikcija, ali i „gorka stvarnost napisanog i pročitanog“, Miroslav Turudić se odlučio za prvu varijantu, gradeći lični odnos prema kolektivnom iskustvu; na sećanjima i bolu stvarnosti, na repu jedne ideologije i početku nove zablude na pragu novog veka, pre svega na hronično prisutnom snu primitivnog i naivnog ljudskog konformizma o „hiljadugodišnjem carstvu sreće“. Diskurs je, dakle, opšti i lični, društveni i porodični, zajednički u delovima susreta ličnog i kolektivnog: lične sudbine i dominantne ideologije, odnosno karaktera njenih „posvećenika“, koji su skloni da vlastite frustracije proglase društvenim normama. Ali, bez obzira na obavezujući, bolno inspirativni književni i istorijski diskurs, prepunjen emocijama, Turudić izbegava zamke „graždanskog“ sentimenta i očekivane palanačke patetike i sete: uzdaha sa „kibicfenstera“, praznih razgovora uz belu kafu i sitne kolače, sulc i „milihbrot“. Zato već u prvoj knjizi ove trilogije (Opelo za divlju kajsiju) iz veoma originalnog ugla definiše svoj odnos prema uspomenama požutelih spomenara.

 

A toliko sam morao popiti da bih, manje-više, isprao naftalin kojim je bila nafilovana konverzacija o starim dobrim vremenima, sačinjena od beznačajnih detalja i nevažnih uspomena. Svi ti ljudi pripadaju našem svetu, ali, nažalost, sve je manje onih koji su spremni i sposobni za suptilno plodotvorno delanje. Sve je više degenerika na čiji doprinos održanju starog poretka više ne može da se računa.[1]

 

Pisac istovremeno jetko i tačno definiše prostor dešavanja, aktuelno vreme bez nade i dug istorijski proces sunovrata urbanih i građanskih vrednosti u vlastite suprotnosti i karikaturalne imitacije. Međutim, pre bilo kakve ozbiljnije priče o svake hvale vrednoj književnoj građevini, Zemunskoj trilogiji, trebalo bi posebno definisati prostor dešavanja, jer je on – bez obzira na to koliko bio sekundaran u velikoj većini knjiga tematski posvećenih „tragičnom osećanju života“ – za ovo troknjižje veoma važan kao preduslov (ili predznak) karakteroloških i kulturoloških znakova koji su „semantička čvorišta“. Pre svega zbog (re)definisanja ključnog pojma, koji su pisci skromnog talenta i kritičari poslovične profesionalne površnosti stvorili kao univerzalnu poštapalicu u obavezujućoj sintagmi – „urbana proza“. Mučeći se da uguraju prostor u pomenutu sintagmu kao obavezujući element i najdirektniju asocijaciju na okruženje, iz nje su automatski istiskivali vreme – kontinuitet trajanja, građenja i izgrađivanja osećanja i odnosa prema gradu. To samo dokazuje i pokazuje poreklo „tvoraca“ i korisnika ove nespretne sintagme, koji, ne želeći da u sebi pomire i sagledaju bar tri generacije kakvog-takvog kontinuiteta (setite se odnosa prema istini s početka teksta!), odnos prema gradu definišu kao otuđenje života u urbanoj zajednici. Možda je to i prirodno, oportunistički svakako jeste, jer funkcije prostora često određuju oblik života. Dovoljno je videti sebe u prostoru, ali je takođe značajno biti odgovoran prema sebi u sudbini, ličnoj i istorijskoj. Na suptilan način, kroz paraintelektualne tlapnje, tragika poraza grada se depersonalizuje, a kao glavni i osnovni krivac za njihova „urbana otuđenja“ pojavljuje se upravo grad, i kao oblik, i kao stanje. Podsvesna mržnja montanjara i „oslobodilaca“ nalazi svoj pravi egzistencijalni oblik u projekcijama predačkog na sve što ih nije prihvatilo u njihovom dominantnom „kulturnom“ kodu i što ih je svojim pravilima i drevnošću obavezivalo i preziralo folklorni primitivizam, nadmeno prostaštvo i sve drugo čega su se evropski gradovi oslobodili u prošlim vekovima. Miroslav Turudić sa svojim knjigama pripada drugom, konstruktivnijem aspektu doživljaja: odgovornosti koja stvara odnos prema gradu, koji postoji u prostoru, ali se potvrđuje u sudbini, kao što se sudbina gradi u individualnom odnosu prema istoriji. Pogotovu kada uzmemo u obzir prostornu postavku dva grada koja istovremeno spaja i razdvaja reka – Zemun i Beograd. Postupak spajanja i razdvajanja Turudić u ličnosti i sudbini svog junaka Vojina Erdevičkog maestralno gradi do nivoa univerzalnog znaka. Jurij Lotman kaže da su gradovi na obali mora ljudska pobeda nad stihijom, ali ovu činjenicu određuje tačka gledišta. Naime, Beograd je, iz perspektive Zemuna, na obali nekog drugog sveta, mračnog, maloazijskog, a Zemun, iz beogradske perspektive, na pragu Evrope. Ni jedan ni drugi nisu u punoći pripadanja stigli do onih toponima koji su ih u vremenu i prostoru, političkoj i društvenoj istoriji, određivali i svojatali. Ta vrsta odnosa prema centralnom prostoru značajno oblikuje pojmove o našem identitetu i u potpunosti gradi književni lik Vojina Erdevičkog i njegov karakter čitanja, objašnjavanja i tumačenja „oznakovljenosti“ prostora i topoloških znakova[2] izvan upotrebne vrednosti i istorijske konačnosti. Pogotovu onda kada se iz pozicije drugih progovara o vlastitom identitetu ili sukobu dva karakterološka koncepta, što je uvek bio inicijalni početak građenja jedne nove društvene formacije, nastale na promeni društvene paradigme i hijerarhije vrednosti. Kao što Vojina Erdevičkog na kraju dvadesetog veka potiskuju „kuferaši“, potomci i nastavljači stihije proleterskih brigada iz pohoda „oslobađanja Srbije“ pet decenija ranije, uklapajući se veoma uspešno u nasleđe „proleterskog internacionalizma“ i „tekovina revolucije“, u institucije društvenog, pre svega represivnog i policijskog sistema „nove“ države.

 

Devastiranje evropskog karaktera grada Zemuna sprovođeno je vešto i sistematski iz centara moći smeštenih u Beogradu. Paralelno sa već rečenim podizanjem betonske barikade na ulazu u grad, koja je sakrila Dunav i pitoreskni stari deo varoši od nesputanog pogleda, porušene su i stotine zgrada na Francenstalu (Zemunci izgovaraju Franstal). Sve su to bile divne švapske kuće sa hrastovim kapijama, ogromnim ajnfortima, kibicfensterima, pločicama u kupatilima, parketima u prostranim sobama, gipsanim plafonima, kaljevim pećima ukrašenim čipkastim fajansom. Tu su, kadgod, živeli zemunski Nemci, pretežno zanatlije i povrtari, ali i prvi industrijski radnici. Većina je, ni kriva ni dužna, morala da pobegne pred partizanskom osvetom, a u njihove ispražnjene domove, sa uzorno uređenim baštama, useljeni su kolonisti, demobilisani prvoborci, te aktivni kapetani i majori takozvane narodnooslobodilačke vojske, iz Bosne, Like, Dalmacije… Ono što je planski i smišljeno građeno u prošlom i početkom ovog veka, pažljivo i sa ljubavlju čuvano tolike godine – ubrzo je rastureno i ruinirano, pločice obijene, kupatila pretvorena u torove i kokošinjce, parketi položeni prve zime.[3]

 

Posle „građevinskih radova“, krenuli su duhovni radovi. Odnosno, operacija odstranjivanja svake slobodne misli i duha koji je imao samo jedan greh – pripadanje zajednici sa izgrađenim društvenim i (malo)varoškim kodeksom i pravilima ponašanja i etikom svakodnevnog života, to jest, sveukupnost odnosa prema okolini i bližnjima. Nosioci takvih „procesa“ i njihov „narod“ evoluirali su u „novu klasu“ pod budnim policijskim okom i s vekovnim podaničkim naukom – željom i potrebom za služenjem, bez obzira na to kako se dominacija prostote u kom periodu nazivala, i institucionalno sprovodila.

 

Vesna je, uostalom, bila etalon sofisticiranog primitivizma. Otac i majka pukovnici, prvoborci iz Bosne, baštinici svih oficirskih privilegija, krunisanih petosobnim stanom u Gospodskoj ulici, povukli su se posle penzionisanja u vikendicu kraj Sremskih Karlovaca, i oslobodili Baderovima sto pedeset kvadrata u najcenjenijem delu Zemuna. Vesna je, dok je bila omladinski, a potom sindikalni aktivist, odvukla Stevu iz kruga mojih malobrojnih prijatelja, a onda je, kad se naprasno podala srpstvu i pravoslavlju, počela grubo da ga gura u buržujsko detinjstvo. Sa malo uspeha. Njega smo još i primili, kao pokajnika, ali nju, zacelo, nećemo nikad.[4]

 

 

I tada a i sada, nakon poslednjeg zahvata opisanog u prethodnom odlomku, koji još uvek traje, građani su ispunjavali nekakav samo svoj Limbo, koji se ugnezdio između prinude i prisile, komunističke policije sakrivene u nove uniforme i ideoloških i revolucionarnih glavoseka u novim šarenim demokratskim pelengaćama, sa stegom „evropskih vrednosti“ na početku kolone u kojoj gordo hodaju oni koji o Evropi znaju manje od nesrećnika sa slike Seoba Srba Paje Jovanovića. Ta geneza nove klase i maskarada bila je Turudiću inspirativna kao okvir životne drame Vojina Erdevičkog, ali i kao proces koji nije samo deo književne inspiracije ili neposrednog iskustva autora ili njegovog junaka već i ključno etičko i egzistencijalno pitanje. Odgovori su uvek, sada pogotovu, podrazumevali izgrađen odnos prema istini i parametrima ljudskog dostojanstva. Turudić, odnosno Erdevički, odlično zna da tamo gde je nada – rađa se čovek, a gde je tragika postojanja – nastaje misao o gradu, u obavezujućim uspomenama i ličnom iskustvu istine i svedočenja, koju možemo nazvati sveukupnom egzistencijom ili jedinstvom života. Upravo kao što Mišel Fuko veruje da je najtačnija figura heterotopije[5] brod (možda lađa koja je godinama plovila od Zemuna do Beograda i natrag, simbol prelaska i transformacije), ploveći deo prostora, ali istovremeno smatra i da taj pokret stvara autentičnu imaginativnu vrednost i identitet grada, pogotovu kada se jedno razdoblje završilo i kada grad pokušava da pronađe druge oblike i saznanja u širokom luku mogućnosti postojanja. Tako i Vojin Erdevički, kao ukleti brod, putuje između Zemuna i Slovenije, novih nada i starih uspomena, dok ga uhode „drugovi“ iz Udbe, koja nije nikada stara i nikada uspavana, već samo menja imena, čuvajući ljubomorno namenu i odnos prema „neprijateljima“. Međutim, u evoluciji Erdevičkog u „heterotopa“, apatrida, „ukletog Holanđanina“, dolazimo do jednog šireg pogleda, koji osim mikrosveta Zemuna, obuhvata i bivše jugoslovenske republike, istinska prijateljstva, ljubavi, razočaranja… Specifična situacija Vojinova stvara odnos između sociofugalnih i sociopetalnih mesta.[6] To su mesta koja podstiču beg i mesta koja privlače ljude sopstvenim socijalnim identitetom. To je kod Erdevičkog pozicija koju možemo pratiti kroz sva tri romana – individualna pobuna čoveka-samca koji ne nalazi dovoljno udobno mesto sve dok ga sećanja vraćaju iskonu i razlogu njegovog izgnanstva.

 

Ka­kav ste čo­vek, ko ste, šta ste, u stva­ri, sa­zna­je­te pod is­tra­gom. Is­tra­ga je lak­mus u či­jem se ras­tvo­ru pre­po­zna­ju va­še pra­ve oso­bi­ne, ne­pre­po­zna­tlji­ve u gu­stom mu­lju veš­tač­kih gra­đan­skih od­no­sa. Ono što će i naj­veš­ti­ji isled­nik o va­ma sa­zna­ti uvek će bi­ti ne­u­po­re­di­vo ma­nje od ono­ga što će­te sa­zna­ti o se­bi sa­mo­me, ako bu­de­te ima­li hra­bro­sti da tom sa­zna­nju ča­sno u oči po­gle­da­te.[7]

 

Upravo takva „pekićevska“ spoznaja dovodi ga do uvida u to da Slovenija nije Ovidijevo Tome, ali ni Zemun (skupa s Karagaćom i njegovom zavičajnom kriminalnom klikom naseljenom u institucije) nije Rim – iako su progoni intelektualaca i njihov odnos prema vlasti istorijska konstanta i zajednički imenitelj za sva vremena i društva. Razlike postoje upravo tamo gde sve izgleda monolitno i upravo takve razlike kod jednih jačaju dogmatsku svest i ideološko slepilo, dok su kod drugih, a Vojin Erdevički spada u tu drugu grupu malobrojnih, preduslov intelektualnog stava, sumnje, razloga za razmišljanje, pre svega. Kao u opasci generala Boštjaničića, tasta Erdevičkog:

 

Moraš da znaš da se partizan u slovenačkoj Osvobodilnoj fronti kvalitativno razlikovao od boraca sa titovkom na temenu u Lici, Bosni, Crnoj Gori, Srbiji. Ako ne računamo nekoliko Brozovih lakeja, mi u Sloveniji nismo bili zaslepljeni nikakvom ideologijom. Ili, ako smo bili komunisti, nismo svoja uverenja nametali drugima, niti ih nadređivali osnovnom cilju – borbi za oslobođenje. Bitku za ideje ostavljali smo za vremena kad oteramo okupatore.[8]  

 

Zato Turudićevi romani gaje često „gnomski“ stil, koji se može smatrati nekom vrstom tajne ali vidljive onomastike: „pisma u korenima reči“, u imenovanju karakteristika ličnosti kao njihovih mentalnih ili karakteroloških određenja. Dramaturška linija individualne sudbine i kolektivne prisile u određenoj meri predstavlјa odgonetku-komentar. Potom dolaze spolјni uvidi i komentari, misaoni, iskustveni i društveni sistemi znakova i procesa koji karakterišu određene periode i kompletiraju sliku. Poput, na primer, varijacije na akronim UDBA, koji uz suptilnu ironiju ističe ozbiljnost činjenice da se, kao u francuskoj poslovici: „sve menja, ali policija ostaje ista“. Ili kao uvođenje Edvarda Kocbeka, čuvenog slovenačkog pisca i pesnika, u priču o boravku Vojina Erdevičkog u Ljubljani.[9] Kocbek, kao bivši partizan, u svom delu i stavu bio je sve ono što je suprotno „revolucionarnim tradicijama“, iako je formalno pripadao njima i njihovim nastavljačima.

Vojin Erdevički u poslednjem delu trilogije pokušava da iskustvo i biografiju svoga životnog hodočašća objasni jednom mitskom eksplikacijom, koju odlično inkorporira u razgovor s ocem, stvarajući u odnosu prema prethodnicima i spoznajama prošlosti polaznu tačku za dubinsko odgonetanje svoga stava i sudbine. Kao što u tekstu Nemesta[10] Mark Ože tvrdi da se posebnost mesta određuje identitetom, istorijom i odnosom prema njoj. U teritorijalnom ponašanju čoveka moguće je, dakle, razlikovati posebna mesta i situacije koji pobuđuju njegovu maštu i njegova (o)sećanja. Grad je, prema Ožeu, posledica radikalizacije u teritorijalnom ponašanju, ali teritorija ne mora biti stvarna, u prostoru. Književno delo je takođe teritorija, u imaginativnom postoji svest, a u mitskom ključni preduslovi socijalnog i društvenog ponašanja.

 

Zemun je Isakov pandan, a Avra’am je puka multiplikacija čestitog stanovništva koje bi trebalo da voli svoj grad, podiže ga, neguje, razvija, izgrdi ga kad je zločest, ali nikad ne bi pomislilo da ga nagrdi, kamoli uništi. Ova urbana utopija, dakako, suprotstavljena je stvarnosti, jednako kao i biblijska idila koja smerne i pravedne iskušava, ali ne nagrađuje njihovu poslušnost i veru. Da bih sve upodobio sa pravim poretkom stvari, kako na zemlji, tako i na nebesima, mit sam priveo istini: otac mora ubiti sina! Rukom Avra’amovom, zapravo rukama Zemunaca, ubijen je Zemun, jednako kao što su neodgovornošću varošana uništene i ostale pristojne varoši vojvođanske. U prvom slučaju glavni optuženi, to jest, neposredni nalogodavac, jeste Jahve, u drugom – starosedeoci nesposobni i nespremni da se odupru buljucima najnovijih Huna i Avara koje je uragan primitivizma, gole sile i urođenog rušilaštva, naneo u edensku pitominu panonske ravnice. Sila je jednaka, demon je isti, kao i uvek![11]

 

Ali, istovremeno, mit je i skrovište za bitange, kao što je patriotizam utočište za nitkove. Jova Krpigaća je izmislio sebe jer mu je dozvoljeno da bude apostol izmišljene istorije. U tom smislu nisam bio siguran da je Miroslav Turudić želeo da posle Opela za divlju kajsiju ide dalje, jer šta bi se izvan toga moglo još reći, ali je onda verovatno shvatio da se mora stalno govoriti, jer se istina mora stalno svedočiti ako ne želimo da se pretvorimo u „krpigaće“, budući da ne možemo da verujemo u vrednosti za koje oni misle da su ih osvojili. Nekoga rečeno obavezuje, a napisano mu ne dozvoljava da se zaustavi na konstatacijama prema kojima velika većina gaji odnos „dobrovoljnog slepila“, čekajući da istorija odradi svoje, zaboravljajući da svi istorijski periodi nastaju na predlošku i obrascima prethodnih vremena i na naivnoj veri da će „sve jednog dana proći“. Otuda se na ovom prostoru istorija uči bez istorijske svesti, a tako se i stvara u aktuelnom trenutku, s demonima uteklim iz kolektivnog nesvesnog pravo u prve redove društva ili u skupštinske klupe. Miroslav Turudić nije ksenofob, jer za to nema razloga, predugo živi u gradu i ne odriče se svojih civilizacijskih navika, kao što književno delo nije prostor obračuna već svedočenja, svesti da smo drugačiji i da svet neće biti bolje mesto ako ga podredimo sebi i uniformišemo prema liku kojem se divimo u ogledalu.

 

Kuferaši su, ma koliko agresivni, vazda morali da se prilagođavaju pravilima, načinu života, filozofiji i domicilnoj tradiciji. Otpor zatečene sredine bio je veći i efikasniji što je ona bila manje civilizovana. U tom obostrano bolnom sukobu, bubotke su neminovno primali i jedni i drugi, ali se vremenom uspostavljala prećutna koegzistencija, bez obzira na teško premostivu liniju razgraničenja koja nepogrešivo stavlja ljude na mesta što im pripadaju, čak i kad se prirodan red hoće poremetiti silom ili novcem. Iskustvo mi veli da su u ovakvim procesima oni manje dobijali, no što smo mi gubili.[12]

 

I hotel „Central“ je gnomski motiv, ali i Ožeovo „nemesto“, na kojem Erdevički ispija svoja pića kao kod kuće, jer tu i jeste kod kuće, održavajući vlastiti intenzitet nepripadanja mestu koje ga vezuje za jednog drugog vlasnika, s kojim se susreće na početku jedne druge životne priče, koju, bar u prostornom aspektu, može smatrati i svojom. To je Nikola Nidermajer, potomak vlasnika hotela „Central“, koga Erdevički sreće u Budimpešti. Zemunac po osećanju i setnim uspomenama – saznajemo to iz razgovora – štampa 1968. godine knjigu-dnevnik svoga oca, predratnog komuniste i posleratnog komunističkog sužnja – i nailazi na potpunu ravnodušnost čitalačke publike. Turudić ovom epizodom svog junaka jasno želi da naznači da su tragedije individualne, kao i zločini. Pripadnost nekom narodu ne determiniše pojedinca izvan matične knjige rođenih ili poreske matrikule, sve treba zaslužiti i osvojiti. Neko vrlinu i pristojnost, kao izumiruća „graždanska“ klasa, a neko prostor, kao što to misle potomci proleterskih brigada, koji dolaze u „maticu“ da se svojim sunarodnicima svete za svoje zablude i navodno nacionalno otpadništvo, odnosno za sve što su sami radili dok je to bilo naplativo i oportuno. Samo su žrtve samotni svedoci u svom postojanju i pamćenju, dželati i pred sudom nerado priznaju krivicu, jer nemaju svest o njoj. Zato civilizaciju u bilo kom segmentu postojanja, građanske navike ili dođoške virulentnosti, ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti egzistencije ili u njenim sunovratima; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Tako je i s nespojivim svetovima društvenih klasa, autentično postoje samo jedni uz druge, u ravnoteži dominantne elite. Čim se ta ravnoteža promeni, nastaje revolucija – bunt prostaka i smrt hrabrih. Ali ovde se hrabrost ne očitava u herojskim podvizima na bojnom polju, već u autentičnoj egzistenciji koja ne trpi kompromise. Kao kod Vojina Erdevičkog, u njegovom dendijevskom stavu zalivenom alkoholom, ili kod Gustava Nidermajera, čije sudbina i perspektiva, nasuprot stereotipima o Drugom svetskom ratu, najbolje opisuju „logorski dvadeseti vek“, spoljašnja i unutrašnja zatočeništva, kao što i sam pisac, objedinjujući tri sudbine iz tri naroda, kaže u krovnom romanu trilogije, Zemun, jedna uspomena:

 

Vojinov glas iščeze u zaglušujućem tresku teških hrastovih vrata, koja su se, činilo se, pre zatvorila no što su se otvorila. Prekinuti u svojoj sladostrasnoj opijačkoj raboti, lumpen-gosti se utišaše, iznenađeno pogledaše ka vratima, a potom prekorno ka Vojinu. On se ušeprtlja, ostavi nedopijenu čašu i strelovito šmugnu na ulicu. Tek pred hotelom uspeo je da složi kamenčiće razbijenog kafanskog razgovora:

           – Zaboga! – zajauka glasno. – Da li je to Luciferovo pomazanje? Božje, zacelo, nije! Čekaonica pakla. Trojica kandidata za večni oganj. S tri kraja sveta, u istom trouglu straha, bola i patnje.

           Sudbina Eđidija Furlana kao da se ušunjala pod indigo životnog sunovrata Nikole Klausa Nidermajera. A, opet, sve se to utapalo u veran prepis apatridske kobi Vojina Erdevičkog. Opljačkani, ojađeni, unesrećeni prognanici ne samo iz zavičaja, već iz sveta koji im ne pristaje. Grčka tragedija van vremena, mimo mesta, bez radnje. Kontroverza ne samo svrhe, već i postojanja per se.[13]

 

U prve dve knjige zaokupljaju nas posledice i priče koje su u funkciji glavnog narativa, a u ovoj poslednjoj shvatamo okvire i esencijalnu sadržinu tragike dvadesetovekovnog sunovrata belle époque na rubu Evrope, u tamne vode nesvesnog, karakterističnog za „Bizant“ i za izvitoperenu karakterologiju onih koji žive na kraju uspomene o „velikom carstvu“, koje je moguće uspostaviti samo u nacionalnoj patologiji o posebnosti i ugroženosti, istovremeno. Vojin Erdevički to zna i oseća, ali to ga ne spasava učestvovanja; položaj pisca je nužan, jer su saznanja bolna, kao kod Don Kihota, koga su uvek tumačili njegovom uzaludnošću, ne videvši ili ne želeći da vide njegov bol i aristokratiju duha. To vidimo u Vojinovom neseseru, „ključnom detalju“ (Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog), i u nabrajanju pisaca njegove lektire: Servantes, Erazmo Roterdamski, Pekić, Rable, Ševalije, Mor… U okviru duhovne mape ili na vrhovima koje uvek treba naglasiti, posredno u pisanju, ili neposredno u etičkom iskazu. Tako u susretu uhode Geze Kopilovića s Hamvaševim knjigama prepoznajemo postupak citatnosti koji dodatno usložnjava ličnost Vojina Erdevičkog, ali i njegovim uhodama stvara himere koje nadilaze njihove „bezbednosne“ stereotipe o „neprijateljima“. Užasno je i nedopustivo saznanje da je i onaj s druge strane ipak čovek. Uostalom, i sam Hamvaš kaže: „Mi ne živimo u istoriji, već u romanu.“[14]

Nesporno, sve je roman, ali sama žanrovska određenja ostaju u okvirima uže teorijske determinisanosti. Nesporno je da je Miroslav Turudić na svoje knjige primenio moderne strategije pripovedanja, snalazeći se dobro u suptilno doziranom (post)modernističkom diskursu, ali i suvereno vladajući klasičnom naracijom i unutrašnjom arhitekturom svakog romana pojedinačno. Ali možda književno delo ponekad treba posmatrati i izvan diskursa, u registru doživljaja i osećajnosti, kao što otac Vojina Erdevičkog kaže na kraju romana Zemun, jedna uspomena: „Bez sumnje, mada na izdisaju. Gradovi i jesu živa stvorenja.“

„Ulica Eureka je spomenik Belfastu, kao što je Džojsov Uliks spomenik Dablinu“ – davno je primetio jedan književni kritičar. Sa sigurnošću možemo tvrditi da je Hodočašće Arsenija Njegovana autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku, svim njenim kratkim usponima, dugim sunovratima, tragičnim epizodama i (pseudo)urbanim smušenostima i tumaranjima. Ali je Zemunska trilogija možda više od spomenika, na tragu večnosti, izvan zabluda, licem u lice sa istinom i nama onakvima kakve nas je istina zapamtila, glasnima u osudama i tihima u rečima koji svedoče. Trilogija je izvan tog karakterološkog stereotipa više od romana, mnogo više od sećanja.

Bili ste u pravu, gospodine Erdevički: Zemun je danas samo uspomena. Ali, ni sećanje neće dugo trajati. Dok svi ne pobegnemo ili, pak, odumremo…[15]

 

Dovoljno dugo, posle ove knjige, svakako, zauvek.

 

 

 

(Zemunska trilogija – Miroslava Turuduića, Klub matične kulture, Zemun 2016 – predgvor)     

 

[1] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[2] E. Goffman, Samopredstavljanje u svakodnevnom životu – The Presentation of Self in Everyday Life, 1959; Ponašanje na javnim mestima – Behaviour in Public Places, 1963.

[3] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[4] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[5] „Prostor se, u ključu druge moderne ili postmoderne, može shvatiti kao vizuеlizovano putovanje napred i nazad kroz prostor i vreme. Čovek je fragmentirano biće. On asocijacijama, putovanjima u prošlost i budućnost, a dok je prisutan u sadašnjosti, teži za jedinstvenošću“ (Michel Focault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, Architecture, 1984).

[6] H. Osmond, Odnos između arhitekta i psihijatra – The Relation Between Architect and Psychiatrist, 1959.

[7] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci I, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

[8] Miroslav Turudić, Drugo izgnanstvo Vojina Erdevičkog, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2004.

[9] Ibid.

[10] Marc Augé, Non-Places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity, Verso, London – New York, 1992.

[11] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[12] Miroslav Turudić, Opelo za divlju kajsiju, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2000.

[13] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

[14] Bela Hamvaš, Teorija romana, Studentski kulturni centar, Beograd, 1996.

[15] Miroslav Turudić, Zemun, jedna uspomena, Grafički atelje Dereta, Beograd, 2007.

SATIRANJE JE ŽIVOT VEČNI

Čovek nalazi mir u pobuni!

(Jedan od slogana na grafitima za

vreme građanskih protesta

u Istanbulu u leto 2013. godine.)

 

Pred nama je još jedan zbornik satiričnih priča – malih panorama živiota kome je neko oduzeo smisao i reči koje gorkim ukusom satire i isceljujućom ulogom smeha, čuvaju vrednosti opisujuću stare ludosti i nove pajace (budala je ipak jedna vrsta dostojanstva!). U inat svakodnevnim jadima i protiv „zaglušujuće tišine“ jer tišina može da bude odraz mudrosti i mira, ali je ćutanje uvek kukavičluk. U ovoj knjizi su priče onih koji ne žele i ne mogu da ćute. To je mera njihove književne kreativnosti, satirične umešnosti ili životnog stava. Značajno I dovoljno svedočanstvo da ima nas koji ne želimo da budemo prevareni isto koliko ne želimo da budemo predvođeni gorima od sebe koji misle da su bolji od svih. Ko su ti ljudi? Da li moraju nužno biti deo političkih elita, ekonomskih i finansijskih centara moći, mističnih društava, tajnih vladara sveta… ? Šta oni vide a mi ne vidimo, ili je možda obratno? Možda je njihova vera u demokratske „vrednosti“ veća od našeg znanja da svaka zanesenost tog tipa pogađa manje inteligentne ili više pokvarene ljude. Ili samo oni znaju ono što mi osećamo – genijalnost sistema koji ludilo pretvara u razum a strasti u interese.

Bertold Breht je pre otprilike sedamdeset godina tokom berlinskog ustanka 1953 rekao: „Ako si nesrećan zbog naroda, jedini izbor ti je da izabereš nov narod.“ Od tada su se stvari malo promenile, nov narod je teško pronaći, stari svakako izumire, rešenje za takve tragaoce je u dobrovoljnom slepilu.  Savremeni čovek, ubeđen je u svoju pravovernost i pripadnost živi u svetu globalnih poređenja i ne želi da vidi svoju okolinu. Mediji ga obasipaju pohvalama, pacifikuju prikrivenim kletvama, zavaravaju važnim ulogama u društvenim procesima, on dominira društvenim mrežama i sposoban je da se poveže s ljudima sličnim sebi u celom svetu. Ali je nesposoban za stvaranje društvenih veza sa istinskim egzistencijama, jer je dobrovoljni emigrant iz svoje. Nesposoban je za vlastiti smeh, tuđi ga veseli ali ga ne čini pametnijim. Nema kapaciteta za satiru, ne može da se poveže sa samim sobom, sa bližnjim. Satiričar to sve može jer u ljudima iz svoje okoline ne vidi protivnike već sebe. To je mera njegovog poštenja, obaveza njegove književne eksplikacije, sudbina njegove samoće, važnost svake egzistencije.

U ranom romanu Itala Kalvina – Dan jednog posmatrača (ovde nije preveden, pitam se zašto? – prim.aut) Glavni lik, Amergo Ormea, neoženjeni levičarski intelektualac, pristaje da bude posmatrač na izborima u čuvenoj bolnici Kotolengo za neizlečive u Turinu – domu za mentalno obolele i invalide. To je njegov način da se pridruži borbi za „pravedni svet.“ Glasanje na izborima je postalo obavezno za sve u Italiji posle Drugog svetskog rata. Mesta kao što je Kotolengo uvek su donosila značajan broj glasova desničarskim hrišćansko-demokratskim partijama. Da pojednostavimo ovu istorijsko književnu parabolu; bolesni su uvek bili u prilici da se svete zdravima. Bolnica je u ovom zanimljivom romanu simbol – živa, satrirična i povremeno gorko smešna ilustracija apsurdne prirode ideologije i političke prisile. Na sličan način kao što naslovna priča Predraga Ž. Vajagića – Razglednica iz Hipohondurasa, relativizuje pitanja bolesti i zdravlja – alegorije o zdravima koji misle da su bolesni i bolesnima koji sve oko sebe žele da ubede u svoje zdravlje. Na sličan način i ostale priče iz ovog zbornika na originalan način prikazuju apsurdnost egzistencije, iskrivljenje stvarnosti i pravo lice karaktera „novog čoveka“, vitalnost satire, kao izmeštene pozicije iz koje se neke sva iščašenja i sve istine najbolje vide. I sve postoji zajedno dopunjujući se tamo gde zafali iskrenosti ili nedostane laži.

Zato je satiranje od satire i za satiru „život večni“, izvan religijske dogme i tevabije ideoloških vernika. Naravno, sve to pisca ne činim uspešnijim ali ga čini mogućim, istinitim, barem u onoj meri koliko vremena „smešne ozibiljnosti“ čine mogućim neke druge pisce i neke druge teme. Zato će nas neko buduće vreme pamtiti po snazi i volji da se smejemo, neke druge neće pamtiti po sili da to spreče, možda samo po nemoći, jer mu sve to na kraju dođe na isto. Da ne bi smo sutra bili isti danas se trudimo da budemo drugačiji – odgovorniji prema smehu, otvoreniji prema satiri, tužni zbog onih koji ne razumeju, srećniji jer nas još uvek ima – ovakvih kakvi jesmo.

 

(Povodom novog, šestog zbornika satiričnih priča ivanjičke Nušićijade – Skupe priče i besplatni jadi – avgust 2017)

PREMOŠĆAVANјE PAMĆENјA

Povodom knjige Svetislava Lj. Markovića

Moravička premošćavanja (Nušićijada, Ivanjica 2016)

 

 Postoji zemlјa živih i zemlјa mrtvih, a most

između njih je lјubav, samo ona jeste, samo ona ima smisla.

(Tornton Vajlder, Most Svetog kralјa Luja)

 

Mostovi su večna tema, kao što je večna želјa da se dosegne nepoznato, da se upozna ono što nas razdvaja i razume ono što nas spaja. Da nije mostova, ostali bismo stalno na istoj, svojoj obali, i nikada ne bismo iskoračili iz istorijskog i teritorijalnog determinizma, niti bismo se usudili da pobegnemo ili da se suprotstavimo sudbini. Knjiga Moravička premošćavanja govori upravo o tome, o dve obale i jednom gradiću koji je postao grad onda kada je shvatio reku, ne želeći da je pobedi, jer mostovi ne menjaju samo krajolik već i lјude. Zato je možda knjiga o mostu važnija nego knjiga o gradu. Važnija je i od knjige o reci, jer reke menjaju tok, ali mostovi čuvaju samo jedan put i samo svoju drevnost i smisao. Zato ovogodišnja centralna tema Nušićijade nije samo omaž gradu i građenju već nešto mnogo dublјe, pretpostavka postojanja i jednog i drugog.

Istraživati put ideje i njene materijalizacije u duhu podrazumeva traganje za korenima smisla, za onim što je svemu prethodilo. Sve što postoji u vidlјivom svetu nužna je projekcija duhovne slike, unapred odsanjanog puta, želјe da se prevaziđu ograničenja. Istorijski kontekst i razvoj ideje i konačna materijalizacija mosta na Moravici, prikazani u knjizi Svetislava Lj. Markovića, samo su dobro istražen i prikriven okvir tog dubinskog smisla.

Poznanje života i smrti osnova je opšte civilizacijske zapitanosti, straha i nade. U mnogim mitologijama, prelazak u drugi svet vodio je preko reke – dinamičkog principa protoka, koji je simbolizovao proticanje vremena, ali i stalnost života, budući da je tok stalan – reka protiče, a ne otiče. Bilo je potrebno da se najpre premoste želјa za prelaskom i ideja o postojanju sveta i „s druge strane“. Ideja je morala da se oživotvori u svetu poznatih simbola, dobivši lik i priliku lađara – čamdžije, splavara, koji skoro u svim mitologijama i mitološkim učenjima prevozi duše na drugu stranu. Samim tim, on je i posednik tajne onoga što se nalazi na drugoj strani, a to znanje pripada samo posvećenicima, bogovima i polubogovima. Ali, bez obzira na jasnu hijerarhiju božanstava, splavar je samo jedan, i u tom smislu on je personifikacija prelaska, ličnost u kojoj se stiču znanja poznatog sveta i strahovi od onoga što je izvan poznanja – druge obale. U nadogradnji simbola možemo slediti i analogiju koja se projavlјuje u obliku ipostasa – lica koje simbolizuje prelazak i tajno znanje i koje kasnije evoluira u materijalnu građevinu i civilizacijsku potrebu i naviku.

Metaforika mosta je traganje za tajnom, dok splavar evoluira u čuvara mosta. U nordijskoj mitologiji most se zatrese kada preko njega prelazi neko ko nije umro, a čuva ga stražar koji, ugleda li da mu se približavaju neprijatelјske čete i nepozvani gosti, duva u rog. U religijama koje su nastale kasnije (islam, prim. aut.) jedini prolaz između dva sveta jeste most – ćuprija, kojim duša prelazi u nematerijalno carstvo. Simbolička predstava mosta u nebeskoj zemlјi podrazumeva da je on uzan koliko i oštrica mača. Onaj ko sa sobom nosi greh, strmoglavlјuje se u provaliju. Slični motivi pojavlјuju se i u severnoameričkim indijanskim bajkama, u kojima je most napravlјen od male drvene grede. U starokineskoj slici sveta, most koji povezuje dva sveta takođe je veoma uzan, toliko da se grešnici survavaju u bujicu gnoja i krvi. Most od debala mora da pređe i hodočasnik Sjuen Cang, koji iz Indije donosi poučne spise. U religiji parsizma preminuli mora da pređe preko mosta Cinvat, koji je uzan koliko i vlas kose, a grešnici se s njega stropoštavaju u pakao. Ako bismo ove mitološke izvornike morali da uprostimo književnim citatom, onda bi bilo neophodno da iz sećanja prizovemo knjigu Torntona Vajdlera (trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade), nepravedno zaboravlјen svetski književni klasik, Most Svetog kralјa Luja. Sudbine nekoliko lјudi prepliću se na mostu između dva sveta, kada je svako pitanje suštinsko i kada svaki odgovor mora biti iskren, zato što je jedino na takvom specifičnom mestu moguće istovremeno spoznati večnost lјubavi i prolaznost života.    

 Na dugu i mlečni put na nebeskom svodu gledalo se kao na nebeske mostove. Dakle, mostovi nisu samo sredstva komunikacije i spoznaje već simbolizuju i prelazak u drugi oblik postojanja, koji se može savladati samo pomoću tačno određenih obreda prelaska (rites de pasage). Takve rituale mogu da dosegnu jedino oni koji imaju želјu i znaju težinu i misiju njenog ostvarivanja. Zato je podizanje mosta između svetova toliko značajan verski događaj da mu je potreban sveštenik (pontifex) kako bi podstakao komunikaciju između obala – on je tumač ideje. Mesto sveštenika će u budućnosti svakako evoluirati u ulogu zadužbinara-graditelјa i arhitekte-tumača.

Tokom izgradnje mostova u drevno vreme, morale su da se prinose žrtve. Vestalske device u starom Rimu bacale su lutke sa starog mosta u Tibar, sugerišući izgradnju novog. Mostovi su imali i svoje bogove zaštitnike; oni su čuvali prelaz od zlih sila i demona koji su s tamne strane hteli da se domognu lјudskog sveta. Most je svakako živi mit (termin Malinovskog, prim. aut.), koji bliže opisuje lјudske postupke i puteve, svesno i nesvesno, ali se preko mita ponovo stiže na početak vremena, dostiže se ne-vreme, i ponovo prisustvujemo činu stvaranja i prodiremo u prvobitni svet, prožet prisutnošću natprirodnih bića. Ovaj tekst i svesno iskrivlјavanje konačnih znanja dovolјno govore u prilog tome.

Relativno lako se može, sledeći puteve primarne potrebe, mitoloških refleksija i njihovih varijacija, u zavisnosti od dublјih životnih kauzalnosti, dosegnuti smisao mnogih građevina koje su obeležile civilizacijsko uzrastanje čovečanstva, ali se nikada, bez obzira na jasnu primarnu potrebu, ne može do kraja i racionalno dosegnuti i objasniti simbolika mostova. Možda je najbolјe definisati prostor koji na najsveobuhvatniji način može objediniti ideju i ličnu mitologiju mosta. Prema Levi-Strosu: „Mit je, dakle, savršen logički model za razrešavanje protivurečnosti, model koji proističe iz težnje intelekta da sve harmonizuje.“ Harmonizacija ideje o „drugoj obali“, o drugosti uopšte, inkorporirana je u želјu da se ona i dosegne. U drevnim tradicionalnim i magijskim učenjima, davanje određenog imena detetu uspostavlјalo je izvestan spoj i most između bića i božanskih suština, vezujući ga time za čitav neveštastven svet i nasleđe svih onih koji su to ime nosili. Dakle, most je i onomastički simbol, ime zaštitnika koje rasteruje demone i spaja svoga nosioca s galerijom predaka, u večnoj lјudskoj želјi da se dosegne nepoznato u sebi, projektovano izvan poznate aksiološke ravni bića.

Izlivanje pojma iz mitološkog ili religioznog obrasca neizbežno je steklo i materijalizaciju u komunikaciji i jeziku, koji neminovno čuva smisao i značenje, pogotovu u sintagmama „porušiti sve mostove za sobom“, „graditi mostove između naroda“, „graditi zlatne mostove“, „magareći mostovi“… koje dovolјno ilustruju jačinu simbolike reči. U heraldici, mostovi su centralni motivi gradskih grbova. U Insbruku su to pontonski mostovi, u grbovima Mostara i Višegrada centralni motivi su najprepoznatlјiviji mostovi, a u Ivanjici, odnosno na njenom gradskom grbu, izobražen je upravo stilizovan most na Moravici.

Mostograditelј je personifikacija ideje i nije samo neimar koji sprovodi ideju u delo – on mora biti ideja sama. Pre svega, potrebno je da se izbori s dinamičkim principom – rekom, i da na taj način podredi prirodu, ali, takođe, treba da je sačuva neokrnjenom, nepatvorenom, jer dinamički princip reke treba da bude sastavni deo konačne vizuelizacije mosta. Znači, koliko je arhitektonski i lјudski, most treba da bude i prirodni princip i da u sebi nosi karakteristiku ideje spregnute s potrebom, ali i ideju krajolika. Kao u muzici, kada se spolјni i unutrašnji podražaji pretvaraju u melodiju koja savlađuje vreme na isti način kao što most savlađuje prostor i reku – personifikaciju protoka vremena. Zato u knjizi Moravička premošćavanja posebnu pažnju treba obratiti na topografsko i prirodno okruženje, koje autor posebno apostrofira kao neophodni okvir simbioze građevine i njene okoline. Pogotovu je to važno u ivanjičkom kraju, kojem je priroda jasno zadala osnovne smernice poetike života i njegovog vizuelnog ispolјavanja.

Ipak, neminovno je da jedna građevina koja u drevnom poimanju može biti i korisna i lepa nosi u sebi obrise lјudske drame, u kojoj se ukrštaju čovekove želјe i san o lepoti. I na to je Marković mudro i tačno ukazao analizirajući procese koji su prethodili izgradnji mosta na Moravici. Most ne menja samo sliku krajolika, niti potrebu kretanja čini apartnijom i lakšom, on menja život zajednice, uvodeći u nju jedan sasvim drugačiji pogled i potrebu. Kada se premosti bezdan, više ništa nije isto, jer postojanje takve građevine narod oseća i tumači intuitivno, iz pozicije svojih potreba, dok se dublјi smisao prepoznaje kao razmena uticaja koji ostavlјaju neizbrisiv trag u kulturnoj i nacionalnoj matrici. Narod stvara građevine na sliku i priliku svojih najdublјih, često nesvesnih težnji i osobina, a te građevine polagano utiču na karakter i navike naroda. Ne postoje slučajne građevine, ne postoje bezrazložni oblici i linije u arhitekturi, egzaktnost u stvaranju uvek svedoči o duhu koji nadilazi sve. Mostovi najbolјe svedoče kako su se spregli potreba i vrhovi duha, život višeg reda i suštinskih potreba.

Postoje dve notorne činjenice koje na ovom mestu moramo prihvatiti. Most treba tumačiti kao metaistorijsku datost, kao deo kosmičke tajne, koja se događa u mnoštvu svetova istovremeno i projavlјuje se kao totalitet procesa u inomaterijalnom biću, u drugim oblicima prostora i drugačijim elementima vremena. I druga, ne manje važna: most je preplivao istorijsku bujicu i pučinu, postajući, na drugoj obali, nadistorijska činjenica, s nadistorijskim bivstvovanjem. Zato eshatološka viđenja uglavnom imaju tri stepena: harmoniju, otkrivanje lažnog identiteta harmonije i, na kraju, dolazak Spasitelјa. Gde je u svemu tome most kao religiozni ili istorijski simbol i arehetip? Upravo u svemu tome, ne kao činjenica ili predtekst, već kao percepcija; kao večita čovekova želјa za iznalaženjem pravog puta – sistem uslovnih znakova koji otkrivaju pravo lice stvarnosti ili pravo lice subjekta koji tu i takvu stvarnost oblikuje. Dakle, iako je most u kontekstu istorijskog nasleđa metaistorijska činjenica, osnovna odlika njegove ontološke šeme jeste protoistorija, kojoj prethodi mit kao svevremenost.

Možda je drevni most (drevnu želјu, prim. aut.) čovek nosio u sebi od samog početka, kao simboličku kontraindikaciju svoga postojanja. Ili, jednostavnije rečeno, kao najplastičniju sliku svog putešestvija po zemlјi. Iako sve može izgledati besmisleno u vremenu kada je „čovek poleteo u kosmos“ i kada je jaruge i bezdane svojih strahova počeo da savlađuje na drugi način – nije tako. Ideja je pretrajala ne zbog toga što je napretkom tehnologije dobila savršeniji oblik i osvojila bolјi materijal, već stoga što čovek nije evoluirao dalјe od svojih magijskih svojstava i želјe da razara i na razorenom ponovo gradi. Veliki vezir i zadužbinar Mehmed-paša Sokolović porazio je mnoge zemlјe, a na porušenom je gradio njegov verni mimar i neimar Sinanudin, koji je svojim građevinama pokušao da dosegne očekivanu slavu pobede i veličinu pobednika, ali i da metaforično još jednom potvrdi da je želјa ostala ista i da se njene elementarizacije ne razlikuju od onoga što je prethodilo – mostovi su prava slika ideje da nema pobednika i pobeđenih, nema večnih vladara, hijerarhije i ideologije, večna je samo želјa da se premosti ponor i dosegne vlastita sudbina na drugoj obali. Zbog toga je verovatno i velikom piscu Ivi Andriću most najbolјe poslužio kao autentični simbol kojim je hteo da dokaže prožimanje dve vere istih lјudi, dva boga i dva suprotstavlјena sveta koja se uništavaju i dezavuišu, upravo u toj istosti – u zajedničkoj želјi da budu ono što ne vide u sebi, a mrze u drugome. Upravo zbog toga simbolika mosta uspeva da u sebi objedini protivurečnosti lјudske prirode i da je prikaže istovremeno u veličanju i poricanju.

Prava priroda ove intelektualne protuberacije najbolјe je sadržana u jednoj drugačijoj, književnoj personifikaciji mosta. Svako razdoblјe suženo je u svom kulturnom dometu, a mnogi tumači dele tu uskost doba, s pouzdanjem u vlastiti ukus koje s vremenom prerasta u tvrdoglavu isklјučivost. Mnogi su slepi za ideju da je svaka delatnost postala rad, osim umetnosti, a mostovi su upravo sredokraća između ta dva suprotstavlјena pola lјudskog shvatanja. Umetnička delatnost je jedina održala jedinstveni smisao – ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Zato, ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralne prožetosti, a s njom se gubi i smisao delatnosti.

Most na Moravici nije samo most, kao što ćuprija na Drini nije samo ćuprija, jezički arhaizam koji imenuje materijalni oblik. Kao što „premošćavanje“ nije samo građevinski poduhvat već i duhovno uzdizanje, kao što su mostovi baština čovečanstva – istovetnost koja se stvara između naroda, reka i obala, bezdana i neba koje ga prekriva. Ljudi su uvek negde između.

Neprepoznavanje dualizma između kultura geometrijskog i istorijskog tipa, kako ih je podelio filozof Konstantin Nojka, osnov je suštinskog nerazumevanja. Jedne (geometrijske kulture) spadaju u red duha, dok su druge deo reda prirode. Geometrijske kulture uvode ideju reda i uklјučuju poslednji smisao geometrije – imanentnost, ignorišući realnost. Istorijske kulture upadaju u zamku iskustva i postaju sluge realnosti. Svet kao prisutnost, kao živa činjenica, datost… pretpostavka je istorijskih kultura, onih kultura u kojima tok, sudbina i aktuelnost odnose prevagu. U inverziji atributa ova dva kulturna modela počiva sintaksički i simbolički smisao puta mosta i mostograditelјa. Geometrija je došla na mesto sudbine, a sudbina na mesto istorije – tu počiva osnova lutanja, istorijskog i stvarnosnog usuda, mosta i mostograditelјa, ali i civilizacije uopšte. One se susreću u ovakvim istraživanjima, u težnji da se dosegne smisao potrebe i potreba za smislom, kao što je prilјežni istraživač i hroničar ivanjičkog kraja i mostova Svetislav Lj. Marković i uradio. Posvećeno i mudro, znajući da je tema velika i značajna i, kao i sve velike teme, beskrajna.

 

PRE NEGO ŠTO PREPOZNAMO DAR, TREBA DA NAUČIMO DA DARUJEMO

U današnje vreme teško se neko usudi da ne sudi. Kao da ozbiljnost izvan suda i osude i ne postoji, kao da ljubav i viši interes ne postoje izvan hvalospeva, pogotovu u tumačenju umetničkih dela, književnih posebno. Za izbegavanje te zamke učenih ali ne i naučenih, neophodan je dar ljubavi. Ljubav, a ne korisnost, pravednost, a ne interes, suština su II zapovesti Trojičinog božanstva… A bez toga, bez te suštine, na koju nas opominje i jevanđelist Matej (22: 37–40), ne mogu se očuvati ni smisao ni dostojanstvo čovekovo. Zato su retki objektivni tumači, zato više sudimo, a malo razumevamo. Zbog toga naša „odgovornost“ često postaje karikatura naučnih i umetničkih principa i (para)etičkih merila. Vladeta Jerotić u knjizi Darovi naših rođaka, petom nastavku sage o promišljanju nasleđa srpske književnosti i umetnosti, kaže: „Pravi autoritet u čoveku i voli i ceni čoveka, jer poznaje svoje božansko poreklo, lažni autoritet niti voli niti ceni čoveka, jer mu je poreklo u gordom Luciferu, a ne u smernom Bogočoveku.“

Jerotićev način tumačenja i razmišljanja u ovoj knjizi nije ni „objektivizam“ ni „idealizam“, „iracionalizam“ ili „scientizam“, kako bi, na osnovu pogrešno shvaćenog pristupa, ovu knjigu okarakterisala ovdašnja kritika, potopljena u čaršijski ili pseudonacionalni akademizam pogrešno i naivno shvaćene evropske ideje. Pravoslavni diskurs nije ograničenje, kako bi ti isti tvrdili, istorija evropske i većim delom svetske civilizacije jeste hrišćanska, ali autor na tome ne insistira ni u ideološkom ni u vrednosnom smislu. Ne postoji želja za prevrednovanjem ili stvaranjem dominantnog novog komparativnog modela. Jerotićev način je potreba za razumevanjem, dubinska, pre svega, intelektualna, saznajna perspektiva. Važno je na ovom mestu to napomenuti, jer ideja spasenja, razumevanja ljudske i stvaralačke drame u odnosu na hrišćansko nasleđe i duh kulture nije teorijski model, već uspostavljanje višeg nivoa tumačenja, koji nužno ne isključuje teorijsko znanje ili nasleđe, ali pokušava da ode korak dalje u smeru saglasja i dijaloga s autorom. Zato što duh kulture nije moguće graditi na gordosti i samozaljubljenosti teorija ili ideoloških koncepata, već na razumevanju i dobronamernosti i želji da se ode dalje od isključivosti jednog diskursa ili kulturološkog stereotipa. Upravo onako kako je Toma Akvinski pokušavao da filozofsku Evropu spasi duhovne dileme kada je sasvim jasno utvrdio da hrišćanska ideja o Bogu jeste nadrazumska ideja, ali nije protivrazumska. Naravno, za ovo su sposobni samo veliki duhovi sinteze, spremni i dovoljno hrabri da traže obogotvorenog čoveka, a ne čoveka uslovljenosti i zavisnosti od različitih projektovanih kulturnih i ideoloških modela. Darovi naših rođaka spadaju, u hegelovskom smislu, u sintezu svih teorijskih pristupa, pre svega ukidanjem njihovih jednostranosti i objedinjavanjem na višem nivou, u liku tumača i u njegovoj odgovornosti prema prethodnicima (nosiocima darova, ne danajskih!), kao i u odgovornosti prema onim budućim ljudima, kojima su ti darovi namenjeni, odnosno onima kojih se nasleđe tiče. To je prirodan proces, kreativan, ali i nužno regresivan samo onda kada u sebi nosi i ideju budućnosti, „putovanja u obadva smera“. Na putu individuacije i geneze umetničke ličnosti neophodno je prožimanje religioznog i umetničkog. Nisu li sve velike spoznaje, iskustva i stvaranja religiozni činovi?! Ne doživljava li se svaka uzvišenost otkrivanjem božanskog u čoveku? Čovek se vraća Bogu tamo gde ga je prvi put naslutio – u prirodi, u procesu stalnog i istrajnog rađanja i umiranja. Razumeva ga u vrhovima duha – u umetnosti, tamo gde se najbolje i najjasnije vidi. Samo takvim razumevanjima čovek može u sebi da bude i predak i naslednik, da prepoznaje darove i da ih predaje dalje. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok, kažu tumači mitova. Stigavši do „kraja istorije“ (Fukujama), čovek ponovo otkriva sebe, stari smisao u „novom“ sebi. Oni koji proglašavaju kraj (kao u eseju o Miodragu Pavloviću u ovoj knjizi, s provokativnim naslovom „Otkrivanje smisla kraj je stvaranja“) nemaju dovoljno snage ili duha da shvate da kraja nema, ali je neophodno spoznati da ni smrti nema, a za to nam je ipak potrebna duboka i iskrena vera.

Ideja čovekovog traganja i trajanja nije vitalistička ideja fiziološkog određenja života (svest o poroznosti i prolaznosti), već svest o precima i potomcima, traganje za onom tačkom u kojoj se svi sreću. Ova knjiga je putokaz ka takvim mestima. Jer da nije tako, čežnja jasno prepoznata i apostrofirana u delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog bila bi sentimentalistička i patetična ustreptalost, a ne arhetipska čežnja za dubinama u sebi i oko sebe. Ne bi komparacija između Andrića i Dostojevskog – u jednoj manje poznatoj i manje navođenoj Andrićevoj priči,Čudo u Olovu“ – bila tako delotvorna i uspešna. Zašto Jerotić u tekstu „Kako danas razmišljati o ’čudu tajni i autoritetu’, povodom pripovetke Iva Andrića ’Čudo u Olovu’“, kaže da je ovo Andrićeva ispovedna proza? Šta Andrić u njoj „ispoveda“? Savremeni tumači bi ovu tezu proglasili nedovoljno tačnom, jer u pomenutoj priči pisac ne ispoveda ništa lično. Ali ispoveda nešto mnogo važnije, nadlično, a opet svoje. Opštu, čoveku prirođenu veru u čuda i duboku ličnu dramu dok tražimo takva otkrovenja ili dok se s njima srećemo. Čudo je prikazano i tumačeno kao vitalnost imaginacije ili snaga prave vere, a depresija i dekadencija kao posledice nedostatka mogućnosti da se uspostavi saznajna ravnoteža između racionalnog i verovanja u „ono što ne vidimo“. Na ovom primeru jasno možemo da primetimo princip traganja za darovima i želju da se dosegne dalje od ličnog (i piščevog i tumačevog), novi oblik pripadanja delu i piscu i mesta koja nisu „zatamnjena“, već toliko svetla da su nevidljiva onima koji gledaju iz mraka.

Andrić i Crnjanski se ne sreću u društvenoj ili socijalnoj perspektivi svog vremena, niti u zajedničkim temama, poetičkim bliskostima, stilskim podudarnostima… već u čežnji, u osećajnosti. Tekst o „Lamentu nad Beogradom“ je zato sav od osećanja i pokušaja da se pronikne u emotivnu mapu pesnikovu i sve one valere sete, tuge, nostalgije, želje… koji su prethodili stvaranju. „Čežnja kao Želja“ – kaže Jerotić tumačeći jedan deo iz Andrićevih Znakova pored puta i želju pišući velikim slovom – „prisutna je kod svih ljudi, ali skoro uvek žalosno preokrenuta Čežnja u požudu, Želja u bezbroj željica.“ Na taj način okolnim putevima dolazimo do suštine, do stanovišta s kojih se principi stvaranja i „muke duhu“ jasnije i bolje vide. Ili, kod Crnjanskog: „[…] Pesma kao čežnja neprestano izvire iz nepresušnog Izvora žive vode, zagonetnog Izvora Života.“ Čežnja je ono nesaznatljivo, prepoznato u nagonu, a ostvareno u stvaranju. Ne treba očekivati od pisca da imenuje svoje duboke tajne, jer ih često nije svestan u punoći njihovog postojanja, kao što nije u potpunosti svestan koga svojim delom citira ili koga, daleko u budućnosti, oslovljava. Zato Jerotić na pravom mestu citira Junga: „Potpuno je nevažno kakav su život vodili i kakvi su bili veliki stvaraoci, jer ono što su stvarali – delo je nadahnuća arhetipova njihovog kolektivnog nesvesnog.“ Upravo delo onih koji su im prethodili i onih koje su oni prepoznali u svojim potomcima, u najširem smislu. Ako nije tako, čemu onda stvaranje? Kome pišemo pisma iz podsvesti i ko nam ih to i za koga diktira?

Ovu knjigu ne treba posmatrati kao deo „nove kritike“, jer ona to nije. Jasno se stiče utisak da to nije ni autorova namera. On svesno izbegava proces koji je još davne 1967. opisao Sol Belou: „Kritika dočekuje čitaoca zaprečnim barijerama interpretacije. I publika se poslušno stavlja na raspolaganje tom monopolu stručnjaka – onih bez kojih bi bilo nemoguće razumevanje književnosti. Kritičari su, govoreći u ime pisaca, uspešno zamenili pisce.“ Ova hipertekstualnost u kritici trebalo bi da bude deo hiperobjektivnosti, ali nije. Egocentrizam naučne istine uvek stoji između objektivnog i subjektivnog, kao što, na isti način, zaprečava puteve od subjektivnog do istinskog postojanja, kako u nauci, tako i u životu. Jerotić usvaja teze i postulate ranijih tumača, često ih ne dovodeći u pitanje. Oni su polazna tačka za putovanje (Rajićevo „prokletstvo“ i melanholija, Dučićev odnos prema putenosti i ženskoj lepoti, na primer). Pomenute stereotipe Jerotić u svom tekstu analitički produbljuje, suprotstavlja ih drugom, širem i sveobuhvatnijem kompleksu mišljenja, objašnjava ih i rasklapa i ponovo sklapa u ključu novog značenja, između starih zabluda i novih uvida proširene recepcije, hrišćanske, kulturološke, filozofske, psihoterapeutske, mistične…

Treba takođe napomenuti da Jerotić i u izboru dela pisaca kojima se bavi u ovoj knjizi bira manje poznata dela, ona koja je kritika često zaobilazila, a u kojima se putevi za ovakvo dubinsko tumačenje bolje vide. Pravi primer za to je, kada smo ga već pomenuli, upravo Dučić, iako ni s Desankom Maksimović, Velimirom Rajićem ili Milutinom Bojićem i ostalima nije ništa drugačije. Nesumnjivo je da Jerotić dobro poznaje delo i biografiju Jovana Dučića, to se više nego jasno vidi, kao što se još na početku veoma dobro vidi da tekst o njemu neće ići u smeru već ispričanih priča o pesniku zakasnelog romantizma, nadahnutog patriotizma, pesniku čulnosti i putenosti. Jerotić bira pesmu „Zalazak sunca“, naglašavajući njen pre svega religiozni doživljaj, kako pesnikov, tako i tumačev, suptilnu parabolu koja kreće od čulnosti i završava u veri, sagledanoj iz aspekta mističnog doživljaja, muško-ženske uzajamnosti i otajstava u kojima se spajaju dva pola ličnosti – muški i ženski. Ali ne kao preduslov novog života, čak ne ni kao androgin ili ne samo tako, već kao preduslov razumevanja dualističke prirode, spoznaje koja nema nikakav polni, već božanski predznak. Svakako netipično za Dučića kakvog smo poznavali ili kakvog su nam ga predstavili u dosadašnjim izborima i tumačenjima.

Veoma su zanimljivi i oni delovi u kojima Jerotić pokušava da iznađe puteve ka piscu čak i onda kada mu se direktno opire. Na primer, u ideji sudbine ili sudbe („vladika Nikolaj je voleo tu reč“ – Jerotić), kada prestaje vera, a počinje verovanje da iza stava poricanja ili nihilističkog zanosa postoji dublji smisao. Ili u veoma dobrim, usuđujem se da kažem – veoma preciznim, dubinskim i smelim  tumačenjima poezije Velimira Rajića i Milutina Bojića, s kojim i počinje ova knjiga. Da li je Bojić učeni skeptik ili prorok? Da li je verovao da se nešto može promeniti u narodu ili njegovoj svesti? Da li je nazirao puteve izbavljenja, ili je njegova skepsa bila samo početak misli o drugome u svom narodu, nedoraslom vremenu koje ga je zateklo? Kuda vode njegovi putevi ka Bogu, kroz viđenje ili pesničku osudu?… Ovo su samo neki visoki zahtevi tumačenja koje Jerotić postavlja pred sebe, i u najvećoj meri razrešava, u susretu s ovim pesnikom u dve njegove pesme: „Vrane“ i „Hod“. „Pesmu ’Vrane’ Milutin Bojić je pisao sedam godina pre svog zemaljskog kraja, mada se u nekim drugim njegovim pesmama mogu otkriti naslućivanja o svojoj preranoj smrti“ – kaže u pomenutom uvodnom eseju Jerotić. Da li je tanataloška ravan baš tako uska i jednostrana da postoji samo na nivou slutnje i profetske vizije? Nije li dubinska (ne)hrišćanska rezignacija Bojićeva bila dublja od slutnje o skorom kraju? Na ovo pitanje ne nalazimo odgovor, ali to ovaj tekst ne čini manje sveobuhvatnim, možda samo preciznijim i više fokusiranim na neka druga, ne manje važna pitanja.

Sličan slučaj je i s Velimirom Rajićem, čiji pesimizam i individualna spontanost pripadaju više tadašnjoj evropskoj pesničkoj tradiciji, kompleksnom doživljaju života i dominantne metafizičke simbolike, osvešćene snažnim duhovnim registrom pesnika. Pogotovu u pesmi „Basna o životu“, gde Jerotić pravi malu hipertekstualnu semantičku igru, navodeći u fusnoti odrednicu iz Rečnika srpskog jezika – u vukovskom edukativnom tonu – gde je basna – moralno poučna priča, otvarajući prostor za dubinsko tumačenja pesnika koji je bio mnogo više od setnog melanholika i zagrcnutog lirika, kako nam mnogi ovdašnji stereotipi govore.

Mnoštvo je drugih primera koji bi mogli da budu predmet ovog čitanja Jerotićevih čitanja i predmet razumevanja i razmišljanja o njegovim razmišljanjima. Ali, za kraj treba, istine i Hrista radi, naglasiti jedan poseban, otkrivalački aspekt ove knjige. Pored već pomenutih manje poznatih delova iz dela poznatih pisaca, Jerotić čitaocima i tumačima vraća na velika vrata Srboljuba Mitića, zaboravljenog pesnika, blistav um i delo skrajnuto prestoničkom galamom i podređenom joj teorijom. Tumačenje devet poslanica „Svecima od zdravlja“ svakako je jedan od najboljih tekstova u ovoj knjizi i oduživanje velikog duga prema ovom nepravedno zaboravljenom pesniku.

Ne moramo da shvatimo pisce da bismo ih voleli. Ali moramo da volimo da bismo na pravi način shvatili umetnost i svet i sebe u tom svetu. O tome govori ova knjiga, o darovima ljubavi koji putuju iz „kolektivnog nesvesnog“ u svesnost naše egzistencije, govoreći nam da nismo sami na svetu, jer „svako ima onog koga nema“, prisutnog, a ne otišlog. Ali samo za one koji jasno vide i duboko veruju, upravo kao pisac ove knjige.

 

(Povodom knjige Vladete Jerotića Darovi naših rođaka, Ars Libri, Beograd, 2013)

 

STERIJINI SRBI NA POČETKU DRŽAVE I NA KRAJU ISTORIJE

 

Srbi su imali istorijsku sreću i(li) nesreću da žive u nekoliko država; u nekoliko kulturoloških modela i političkih uređenja. I koliko su Srbi u Srbiji trpeli istoriju na neposredan način i kroz lično iskustvo, toliko su „zagranični“ Srbi divinizovali svoj nacionalni i duhovni zavičaj, više određen duhom nego realnim vremenom, više ograđen mitom nego geografijom i granicama. Susretali su se u nacionalnim osećanjima, a prepoznavali u razlikama, u spoticanjima o isto samo drugačije iskazano, omrazama u prvenstvu u nacionalnim osobinama i žrtvama. Nikada Srbi nisu mogli da budu „svi Srblјi“; trka za tron „najbolјih“ bila je omilјena istorijska disciplina. Detalј iz Uspomena Milutina Milankovića upečatlјiva je ilustracija za to. Kada je prvi put, kao gimnazijalac (pedesetak godina posle Sterije), došao u Beograd (govor dobrodošlice održao je nastavnik gimnazije Jovan Skerlić), začudio se da je Crkva Svetog Dimitrija u Dalјu veća nego Saborna crkva u Beogradu. Isto čuđenje zatiče Jovana Steriju Popovića u drami Milovana Vitezovića Serbio, zemlјo roda moga, na đumruku, kada ga sačekuju predstavnici dve suprotstavlјene srpske dinastije: major Aleksandar Karađorđević (Karađorđev sin i kasniji knez), kao ađutant, i knez Mihailo Obrenović (koga će ovaj prvi da nasledi posle proterivanja nakon Vučićeve bune), i kada ga knez moli da mu da „kondicije“ iz prava. Kasnije vidimo da je pravo u Srbiji samo floskula učenih i da glavni potencijal „pravne države“ leži uglavnom u topuzu, u tom periodu najčešće u rukama Tome Vučića Perišića. Nije manje iznenađenje ni šetnja po varoši beogradskoj, gde Sterija doživlјava neposrednost komunikacije kneza s narodom i naroda s knezom, ali i sva ograničenja školovanog čoveka u zemlјi u kojoj se pismena još nisu utvrdila u jezički standard, a lјudi ni u jedno ni u drugo, osim u svoju tvrdoglavost (polu)obrazovanih i bahatost virulentnih buntovnika iz kojih se s mukom pomalјaju građani. Zato nabrajanje učenih lјudi u Srbiji na početku drame više liči na traganje za alem-kamenom nego na konstatovanje stanja i nadu u uspostavlјanje nove kulture u novoj državi. U dramaturški dobro postavlјenoj proporciji iznenađenja i očekivane peripetije – veoma sličnoj teoriji matematičara Edvarda Kasnera, koji kaže da se čovek nalazi između dve beskonačnosti, beskrajno malog i beskrajno velikog, a mera je za oboje je subjekat – Milovan Vitezović pozicionira svoga Steriju u njegovu veru u umetnost i nacionalni uspon posredstvom kulture i učenosti. Beskrajno veliki su njegova nada i osećanje pripadnosti srpstvu, a beskrajno male mogućnosti u tadašnjoj Srbiji; volјa je još manja.

Zato je Sterijin život paradigmatičan, njegova misija putovanja u rod i podelјenost između dve kulture, odnosno između tri, jer nije nevažno – a to je posebno vidlјivo u drugoj Vitezovićevoj drami posvećenoj Steriji, MiSterija – da je Sterijin otac grčki Cincar (najverovatnije model za Kir Janju; u drami Vitezović to jasno insinuira jezikom i ponašanjem tipičnim za trgovca Cincara), i da ne treba zanemariti ni tu vrstu uticaja. Dakle, između evropske nauke, mita o rodu, umetničkog-molerskog i trgovačkog nasleđa, Sterija pokušava da nađe put ka Srbima u sebi i sebi u Srbima. Oba puta su podjednako teška i prepuna iznenađenja. I oba je Milovan Vitezović uspeo da približi sudbinskim okosnicama tragične ličnosti Sterijine, jer tragika života je kod Srba uvek bila stalni pratilac učenih lјudi. Budući da se ovaj ogled bavi dvema dramama istovremeno: Serbio, zemlјo roda moga i MiSterija, u prilici smo da objedinimo različite vidove Sterijine ličnosti, kojima se Vitezović bavio na sasvim neobičan i originalan način u obe drame, a koji se prožimaju u klјučnim aspektima kao što su jezik narodni, književno stvaralaštvo, prosvetitelјski rad, životna sudbina i porodično nasleđe, političke i nacionalne prilike… Ako je drama Serbio, zemlјo roda moga dinamični opis Srbije i Sterije u Srbiji sredinom devetnaestog veka, onda je MiSterija veoma uspela dramska kreacija unutrašnjeg života Sterijinog i uslovlјenosti koje su u prvoj drami vidlјivije u interakciji s drugim likovima i epizodama, a manje uočljive u potrebi da se unutrašnji život ospolјi i prikaže u svoj svojoj slojevitosti. Zato je MiSterija složenica: eksplicitna relacija između kolektiviteta i individue, nacionalnog zaborava i ožilјaka na duši pojedinca. Činjenica je da su Sterijinu sudbinu odredili životni udesi, kolektivne nacionalne strasti, stranputice, retki uspesi i česti sunovrati trusne Srbije na početku njene državnosti. Ali Vitezović kreće i putem skiciranja lične sudbine – veći deo MiSterije je u monologu ili u razgovoru s ocem – Kir Janjom – pričinom. Monolog je žanr usamlјenog čoveka, što intelektualac uvek i jeste; Ibzen veli: najjači je onaj koji stoji sam. Čovek je sam na početku i na kraju života, a intelektualac uvek; samoća nije usamlјenost, već trajanje nasuprot gomile, kao Sterijin život. Od učenika i potajnog čitača, do profesora koji u Srbiji piše udžbenike, predaje procesno i parnično pravo, piše drame, uči omladinu, trpi teror silnih i zavist učenih…

Jovan Sterija Popović, pesnik starog jezika, dramski pisac iscizelirane retorike, učene i kanonski poetizovane istoriografije, nije svojom poezijom, a ni istorijskim dramama, postigao značajniji uspeh kad je u pitanju književna vrednost, osim u vremenu kada su nastajale i izvođene i kada su zadovolјavale potrebe nacionalnog buđenja i patosa. Kako nam pozorišna istorija govori, duže se na repertoaru zadržala samo Smrt Stefana Dečanskog, koju i Vitezović citira u MiSteriji, u razgovoru između Sterije i njegovog oca-pričine. Uvek aktuelno pitanje jeste kako je Sterija postao komediograf i kako je jedan učen pesnik i pisac drama krenuo ka ironiji i smehu, te kako ga je takav isti ironijski diskurs, Vitezovićev, vratio među Srbe. Mislim da je Vitezović uspeo u onome u čemu Sterija uglavnom nije: da unese humor u studiju naravi, da oštar sarkazam i karakterološku težinu svede na perspektivu zdravog humora i vrcavog duha. I da u tome sačuva smeranu simboliku i metaforičnost.

Nesumnjivo je da su jezik i lingvistički ćorsokaci i urvine srpske naravi glavni junaci ovih drama. Upravo na tom najozbilјnijem diskursu izgrađena je slojevita metafora, svakako jedna od najuspelijih u obe drame. Kada Sterija zamoli Vuka da stavi rukavice, jer u Društvu srpske slovesnosti svi nose rukavice, Vuk kaže: „Dobro. Da se ne vučemo za jezik prlјavim rukama!“, a kada izlaze na jezički dvoboj, knez Aleksandar ih kori: „Napravili ste sprdnju u prestonici… Čaršija je zinula na sva usta, i pismeni i nepismeni seire o dvoboju hromog i sakatog…“ (Serbio, zemlјo roda moga) Nesumnjivo je da su simpatije Vitezovićeve na Vukovoj strani, ali ni Sterija nije samo čovek starog i nerazumlјivog jezika. Jedna akademska rasprava, da je rasprave i volјe za dijalog kod Srba, postala je „dvoboj hromog i sakatog“, što zapenušale rasprave srpskih karaktera i jesu. Iako je, kada smo već kod jezika, odnos Sterije i Vuka često veoma simptomatičan i nije klasičan dijalog, već rasprava o jeziku i poetici (VUK KARADŽIĆ: Nisam nezahvalan za iskazanu slavu i u pismima sam ti iskazao koliko držim do tvoje nadarenosti… samo, zašto hoćeš, grešeći prema daru, da budeš prvi srpski pjesnik 18. vijeka kad se već bližimo polovini 19?! Gete je jednostavno prešao iz vijeka u vijek, iz pjevanja u pjevanje, da u oba bude najbolјi… Ti si se u ovom vijeku rodio i propjevao. Zašto da budeš prošli pjesnik?), sve do kulminacije, kada u razgovoru s bratom (MiSterija) Sterija otkriva da je otac u škrinji držao Vukov Rječnik, a ne dukate kao Kir Janja, iako je govorio da Vuka nikada nije upoznao. Jezik je najveće blago, reči su dukati u rukama sposobnog i talentovanog pisca, kao oni pravi dukati u rukama trgovca. Ta teza je u obe drame predmet spora, s njom Vitezović uvodi Vuka u Sterijino okruženje, ali i posredno pokušava da odgovori zašto su Sterijine komedije bile uspelije od „ozbilјnih žanrova“. Na to pitanje ponovo odgovara Vukovim rečima: „Sa tim ushićem pjevaj, i na tom jeziku!… Što da pjevaš jezikom kojim više ne govoriš?!… Vidakovićevi lјubomiri će biti zaboravlјeni kad i jezik kojim ih veliča, da im se ruga što tako govore ostavio bi ih živim… Zato je tvoja Laža i paralaža veoma živo delce!… Zasnovano je i na narodnoj priči… živo delce!“

Možda i Sterijina i Vitezovićeva tajna jeste upravo u komunikativnosti masovnijeg, opštijeg i jednostavnijeg jezičkog idioma: kada su pozorišni komadi progovorili narodnim jezikom, onda ih je narod počeo shvatati i u sudbini i u kritici karaktera – u istoriji i komediji. Tema se prelivala iz istorijskog u satirično poznanje, jedno od drugog su istovremeno uzmali temu i njeno preoblikovanje – u poetičkom i iskustvenom toposu – kao što je Sterijin Roman bez romana najavio žanrovsku polivalentnost romana u vremenu današnjem. Ovu vrstu prozorlјivosti neće mu priznati (i još uvek ne priznaju!) književni istoričari i tumači. Pogotovu ne oni koji će se prepoznati u piscima „romandžijama“ i pesnicima „odadžijama“, jer metode koje Sterija u ovom alegorično-satiričnom romanu prikazuje više su deo nacionalnog karaktera i oportunizma nego istinske književne metodologije, a još manje posledica talenta i autentičnosti. Nјegova samokritika i analiza zaokružile su čitav jedan paraintelektualni serkl, koji je, s manjim varijacijama i sa značajnijom masovnošću, pretrajao do danas. Zato je Sterijin život paradigma intelektualne kritike, ali i britka satirična oštrica za samoproglašene genije, kojih je u Srbiji uvek bilo napretek. Na isti način Vitezović prikazuje i slika berlinskog stipendistu, Vučićevog štićenika, kasnijeg „učenog“  profesora i autora Zemlјoopisanija sveta, koje treba da postane udžbenik za Licej. U njemu nema Srbije, ali to nema veze za tadašnje i sadašnje Srbe, koji su sebe pronašli u svetu, pa makar on bio i bez Srbije. To je možda i klјuč metafore o rodolјupcima koji pevaju na groblјu. To je groblјe na kome je sahranjen razum, poput razuma pomenutog Spasića, kojim se Spasić veoma ponosi iako je on u njegovom slučaju samo retorička figura.

Vitezoviću će možda upravo tako „razumni“ zameriti izvesna uopštavanja i slobodna tumačenja istorijskih epizoda – u faktografskom, ali ne i u sadržinskom smislu – jer književni tekst je sfera slobode a ne „nužnosti“, kako su neki (a mnogi još uvek!) shvatali i tumačili književnost. Zajedništvo u istom vremenu ili epohi karakterističnih ličnosti uvek je bilo predmet kreativne imaginativnosti i stvaranja dramskih ili književnih mogućnosti, za sretanje velikih duhova u istorijskim epizodama, uvek je bilo izazov za fikcionalizaciju, koja je često bivala „stvarnija od stvarnosti“. Autentičnost ne polazi isklјučivo od faktografije, već i od stvaranja atmosfere u kojoj se lik doba najbolјe prepoznaje. Milovan Vitezović je u svojim dosadašnjim delima pokazao da je pravi majstor za stvaranje pozadine i atmosfere u kojoj najbolјe svetle istinski duhovi u kreativnoj sinergiji fikcionalizacije književnog dela, ali u kojoj se, takođe, veoma dobro vide i sve senke i tmine.

Ne treba zaboraviti, u kontekstu komedije naravi i alegorično-satiričnih dela, da se žanrovi (pre)često određuju nakon stvaranja; zato možemo da tvrdimo da je doba odredilo žanr i da je Sterija samo dokumentarista koji je pokušao da posredstvom gorkog sarkazma i ironije nađe put do istine i izlaz iz kolopleta naravi srpskih, tako što će ih prikazati u satiričnom iskrivlјenju i istinskom postojanju. Kod Sterije je to jedina pobuna, a kod Vitezovića dramsko uobličavanje nemoći pameti i agresije primitivizma. Zato su „uopštavanja“ epizode koje rekonstruišu lik i epohu na nivou inspiracije, a ne dela kao posledice, metafore i zapažanja, moći da se prodre u samu suštinu pojave, što je neophodno za živopisno uobličavanje karaktera. Satira zato podrazumeva opštost i često prelazi u grotesku, što je autentičnija to je grotesknija. Na isti način i Sterija i Vitezović slikaju naravi i večne teme: malograđanštinu, vlast, politiku, „učenost“, rodolјublјe, narod… U drami Serbio, zemlјo roda moga mnoštvo je karaktera koji su rođeni za Rodolјupce, ali u MiSteriji narod u Vršcu je srećan, kaže Jelena Steriji na samrti, što se Rodolјupci ipak neće pojaviti. Istina o nama ostaće negde u zapećku, da se varamo da je nema i da bežimo od onakvih kakvi smo. Nema bolјe potvrde piscu, pa makar i na samrti, da je bio u pravu i da je našao pravi elemenat trajanja i večnosti.

Na isti način se može tumačiti legitimni književni postupak citatnosti. I u slučaju Sterije, ali i Vitezovića. Poznato je da je Sterija prevodio Molijera i da je prvi prevod Tvrdice njegov. Ali da li je Kir Janja nastao na tom književnom predlošku? Nesumnjivo jeste. Da li je Kir Janja plagijat Molijerovog Tvrdice – nije, tu treba napraviti bitnu razliku. Bogatstvo karaktera, lingvistička posebnost, tipiziranje lika i njegova sudbina kao paradigma cicijašluka i gramzivosti, stvaraju jedan živlјi lik, dinamičniju lјubav prema novcu, pogubniju strast, dublјu i tragičniju sudbinu na opštelјudskom planu, nama svakako razumljiviju. Kao što su druge teme – večita istorijska i (malo)građanska provincijalnost, trčanje za modom, strana imena, poricanje porekla i izmišlјanje života, „laža i paralaža“, intrige i ogovaranja, „ženidba i udadba“ uz pomoć navodadžija… prisutne i kod drugih pisaca, ali punoću i fabularno razvijanje u pravom smeru i s majstorskim građenjem likova ka satirično zaoštrenoj žaoki mogu da postignu samo pisci istinskog talenta i izgrađenog osećaja za detalј i posmatranje karaktera. Citat je važan i kod Vitezovića, u dijalogu, ali i u jasnim naznakama koje nas upućuju na delo i njegov alegorični potencijal u drami. „Slaganje vremena i biografije“ takođe je moćna poluga imaginacije, i takvim ulančavanjem jasno možemo da prepoznamo duh epohe, ali i individualnu tragiku ličnosti. Koliko je živa atmosfera dela i sudbine jednog velikog intelektualca između, kako je na početku rečeno, „beskrajno velikog i beskrajno malog“, te koliko je njegov život sudbinski određen „nacionalnim staranjem“, jasno i s gorkom ironijom vidimo u ove dve drame.

Možda je, zbog prave ilustracije svega rečenog, najuputnije završiti razgovorom Jovana Sterije Popovića s ocem (MiSterija), koji najbolјe ilustruje rečeno i nerečeno u ovom tekstu, istorijsku paradigmu i karakterološku determinisanost Srba i njihovog pisca, profesora, dobrovolјnog sapatnika…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Uglavnom, hoće oni dobro… Ja sam im radio najbolјe…

STERIJA OT POPOVIČ:

Kad dobiju najbolјe, oni su baš protiv toga!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Kad Srbima bude dobro, biće to kraj istorije!

 

POSLEDNJI LET ŽAR-PTICE

Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, 55 godina uspeha i zaborava

 

Postoje pisci koje čitaoci ne čitaju rado i sa istinskim čitalačkim zadovoljstvom, ali je njihov uticaj obrnuto srazmeran (ne)čitanju. Citati, naslovi knjiga i njihova imena univerzalna su valuta akademskog i salonskog intelektualizma. Mnogi pričaju o Džojsu, Selinu, Beketu… a mali broj ne samo čitalaca već i univerzitetskih profesora pročitao je neku od njihovih knjiga. F. M. Dostojevski je sinonim za roman Zločin i kazna, Ivo Andrić je sinonim za roman Na Drini ćuprija, Meša Selimović za roman Derviš i smrt, Danilo Kiš za Grobnicu za Borisa Davidoviča… i tako dalje sve do činjenice da ni pisce koji su postali deo školske lektire ili neke nacionalne institucije ne poznajemo dovoljno da bismo branili pre svega sopstveni čitalački integritet, a kamoli njihovo delo ili književni kvalitet.

Prezir kao mera kvaliteta

Ova značajna (dominantna!) grupa ima i svoju karakterističnu podgrupu, koja je definiše više od „glavnog“ toka. U nju spadaju pisci čija recepcija sama po sebi ostvaruje značajan uticaj kako u čitalačkim, tako i u krugovima pisaca, inspiracije i nezaobilaznih citata. Periodi njihove slave obeleženi su velikim delima i značajnim književnim uticajem. Međutim, vremena koja su ih nasledila, književne mode, ideološka isključivost i (para)intelektualna površnost, gurnuli su ih na margine ne samo istorije književnosti već i granica znanja i kontinuiteta književnog delanja i mišljenja. Kako drugačije objasniti nestanak i prećutkivanje pisaca poput Borislava Pekića ili Miodraga Bulatovića? Prvi se polako vraća u književnost, u kojoj mnogi izvikani i etablirani pisci nemaju toliko ne samo čitalaca već ni ljudi koji su čuli za njih koliko Borislav Pekić ima fanova na društvenim mrežama. Šta se to desilo s književnošću, da li se povukla u katakombe dok ne prođe karneval budala i vašar taštine (para)intelektualne hipokrizije? S Miodragom Bulatovićem situacija je još gora: jedan od najznačajnijih pisaca opstojava jedva na marginama sećanja i u ponekom citatu svojih najpoznatijih romana. Šta je razlog? Ideologija, možda? Pa zar njegovi prvi romani nisu bili podsmevanje ideologiji, ruganje sistemu, kritika politike?… Nije li Gruban Malić ovdašnji Švejk, samo urnebesniji, strasniji i balkanski karikaturalniji?! Nisu li Ljudi sa četiri prsta i Peti prst povezali emigrantske pejzaže junaka Miloša Crnjanskog s onim emigrantima s kraja XX veka od čijih se književnih pačvoraka (čast izuzecima) stvorila čitava kulturna paradigma? Ili su možda Bulatovićevi  junaci nedovoljno demokratski osvešteni i u svojim kriminalnim biografijama ne nose neko načelo demokratske slobode? Ali nose ideju života i svega onoga što život u svojoj egzistencijalnoj studeni jeste, majka i maćeha, smrt, vrlina, kriminal, ljubav… Otišli su u emigraciju da bi se izborili za svoje parče neba, a ne da bi se vratili kao prvaci NGO na nekom demokratskom tenku (bele kobile nisu u upotrebi zbog jakih veza s nemodernom srpskom tradicijom, o konjima ne bih ovaj put…). Oni su imali samo jedan život i samo jednu smrt i nisu mogli da biraju; moguće je da su zbog toga njihove biografije „totalitarni panegirici“ poznate nam i prezrene „srpske i crnogorske kriminalne svesti“. Koliko pisce iz prve grupe ovdašnja književna čaršija neguje svojim polovičnim ili nikakvim znanjem i primitivnim samopouzdanjem, toliko ove iz druge grupe (podgrupe) potiskuju svojom zavišću ili prezrenjem, karakterističnim za odnos mediokriteta prema talentu. Malobrojni čitaoci koji još uvek prate aktuelnu književnu produkciji lako mogu da nivou motiva, stila, bogatstva metafore, imaginacije… jasno vide koliko današnjim piscima, pogotovu onim mlađim, nedostaje znanje, iskustvo čitanja i kreativno prisustvo nekog od ovih pisaca. Miodraga Bulatovića, na primer.

A možemo sve da posmatramo i na drugi način, tek da ovaj tekst ne bi bio proglašen krajnjim ideološkim subjektivizmom. Prvi Bulatovićev roman, Đavoli dolaze, pojavljuje se 1955. godine. Te godine NIN-ovu nagradu dobija roman Mirka Božića – Neisplakani. Sledeća knjiga, Vuk i zvono, čudesna storija u kojoj Bulatović pokušava da iživi „duhove prošlosti“, prolazi relativno zapaženo, ali nagrade je zaobilaze. Te godine NIN-ovu nagradu dobija Branko Ćopić za knjigu Ne tuguj bronzana stražo. Tek s narednom knjigom, Crveni petao leti prema nebu, Bulatović više ne može da bude nevidljiv, ali, gle čuda, upravo te godine ova još uvek najznačajnija književna nagrada nije dodeljena. Možda to više govori nego da je dodeljena. Međutim, za razliku od dela „proslavljenih laureata“, Bulatovićeve knjige počinju da se prevode u Nemačkoj i Francuskoj, ubrzo postaje najprevođeniji jugoslovenski pisac. Originalnost talenta i stila brzo su prepoznali neki drugi čitaoci i tumači. Početkom šezdesetih godina sada već prošlog veka Bulatović je prepoznat u Francuskoj kao jedan od najoriginalnijih pisaca izvan francuskog govornog područja. U to vreme francuska književnost eksperimentiše s „novim romanom“, pisci poput Virgila Georgijua su potisnuti, Selin još uvek nije institucija…  Ako u ovo razmišljanje uvedemo činjenicu da se u tadašnjoj evropskoj književnosti već pojavljuju pisci „latinoameričkog književnog čuda“ i podatak da se kapitalni roman Gabrijela Garsije Markesa – Sto godina samoće pojavljuje 1967, s velikom sigurnošću možemo tvrditi da je proslavljeni nobelovac znao za Bulatovića i da mu je magija ovog pisca bar malo pomogla da se odmakne od svojih dotadašnjih romana s jasnim ideološkim podtekstom. Zanimljivo razmišljanje, ali zašto ne razmišljati i tako ako horizonti nisu zaklonjeni već pomenutim mržnjom i zavišću?

Istini za volju, treba priznati da je lakše govoriti o Bulatoviću nego pisati posle njega. Nije ga lako ni čitati, jer nas njegova magičnost života podseća na poniženje zaborava. Da li smo time ponizili sebe ili njega? Na ovo pitanje nije potrebno dati eksplicitan odgovor, on je svuda oko nas. Od prvog objavljivanja romana Crveni petao leti prema nebu prošlo je 55 godina (1959–2014). Godine slave i godine tišine. I jedne i druge dovoljan su razlog da se ponovo, posle više od pet decenija, pozabavimo ovim romanom. Ako ne zbog novih čitanja, a ono bar zbog istine i činjenice da dobar pisac ima bezbroj tumačenja. Ovo je prilog toj tezi. Zadovoljstvo je moje.

Srce na pazaru

Roman počinje bolovima  (tada) nepoznate žene u prirodnom okruženju, na livadi iznad grada. Ne možemo da utvrdimo njegov pravi uzrok, te zato i ženu i njen bol i želju da on prođe u ispunjenju neke apstraktne opšteljudske sreće posmatramo kao izmešten elemenat, koji svojom pomerenom logikom imenuje ključne tačke ove priče. Prema „bolovima iz utrobe“ možemo da pretpostavimo da jedan ciklus života začetog u njoj upravo treba da skonča u hladnim vodama Lima, a da drugi počinje njenim viđenjima osnovnih aktera. Dakle, roman počinje čedomorstvom, i ta će ga senka prokletstva pratiti sve do kraja, jer je odnos između Muharema i Ilije profilisan ljubavlju i prokletstvom neželjenog deteta, koje se dodatno pojačava činjenicom da je Muharem jedini koji je ostao od nekada jake loze. Da li život počinje bolom, ili se završava u bolu? Metafizičko pitanje koje se projavljuje kao semantička igrarija određuje duh ovog romana. Međutim, mnoštvo slika i oslanjanje na detalje i poetizovanu stvarnost, tipični za Bulatovićeve lirske iskorake, uvek nameću nekoliko važnih perspektiva. Zato se na početku, iz pastorale livade (prirodni aspekt) i bola (ljudski aspekt) izdvajaju tri glavna toka – perspektive. Kao tri ploda s drveta,[1] od kojih jedan pada na put, drugi „nalik na galeba“ na muslimansko groblje, a treći:

Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pored bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: tu će dugorepi đavo ubrzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući se za uši i noseve; poigraće se sa pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar-pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kada se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.[2]

Nesumnjivo je da u ovom pasusu odmah na početku knjige Bulatović skicira dramaturšku postupnost i kulminaciju, ali razvoj karaktera ostavlja za kasnije. Ovakvim postupkom on želi da naglasi polifoniju glasova koji će se steći u demonski muk i tišinu, iz koje će svojom sudbinom da progovori jedini pravednik na izokrenutoj svadbi. Zato na početku želi da definiše „epizodne“ narativne tokove, uvodeći ih u priču kao pasivne posmatrače koji ne učestvuju direktno u glavnom romanesknom toku, ali ga svojim neučestvovanjem i otkrivanjem karaktera dodatno definišu i određuju kako na planu duha, tako i u intenzitetu. Takođe, pojavljivanje đavola nije samo mitološka ili religiozna slika već mitska projekcija ljudskog negativiteta, oličenje natprirodnog zla naseljenog u ljudskoj prirodi, odnosno u njenom demonskom ispoljavanju. Ono što nije sadržano u ritualu i objektu (svadba, domaćinstvo), sadržano je u subjektu, odnosno u njegovom ekstatičnom ispoljavanju u okolnostima u koje projektuje svoje želje i slutnje. Daleko od istinske moći, i još dalje od istine.

Istina se u Bulatovićevim romanima ne otkriva na analitički i racionalan način, posredstvom monološke forme. Kod Bulatovića ni dijalog nije dovoljan. Bulatovićev postupak, pogotovu vidljiv u ovom romanu kao poetičko-stilska vežba, jasnija, konciznija i fokusiranija nego u romanu-prvencu Đavoli dolaze, istovremeno je i citat i poricanje teze Isaije Berlina o „nestabilnom tronošcu koji podupire centralnu tradiciju zapadnog mišljenja“.[3] Naime, Berlin tvrdi da je njegov „tronožac“ metafora centralne tradicije zapadne političke misli, ali se primenjuje na zapadnu misao generalno. „Prva noga“ pretpostavlja da na sva prava pitanja može postojati samo jedan ispravan odgovor. Ako ne postoji ispravan odgovor, onda pitanje ne može biti pravo. „Druga noga“ znači da mora postojati metod pomoću koga se ispravni odgovori mogu naći, ili procedura za nalaženje onoga što je ispravno. „Treća noga“ i najvažnija premisa ovog pristupa jeste to da svi ispravni odgovori moraju biti kompatibilni jedan s drugim. Bulatović briljira u trećem odgovoru (kao što je i treće teme priče najvažnije, centralno, ključno) i time faktički počinje i završava roman, ne krajem već kompatibilnošću tuge i zgađenosti, tragike istine i posustalim pravednicima. Ali zato na prve dve „noge“ (poglavlja „Tužna braća“ i „Sa đavolom između sebe“) gradi zaplet potpomognut i balkanskom iracionalnošću, mitom, ljubavlju koja kroz mržnju govori, demonologijom… Postoji mnogo zala za koja nema rešenja bez stradanja dobra, bez žrtve koja će istovremeno iskupiti one zaslepljene zlom i sebe u nezlobivoj ljubavi.

Sama činjenica da roman počinje ženskom perspektivom gradi drugu neobičnu intrigu, pogotovo što pojavljivanje lude Mare sve do kraja romana biva skoro neprimetno. Ali ona je bliska Geteovom prizoru majki, opisanih u Faustu. Prema toj slici, majke su boginje koje žive u samoći i oko kojih umiru i prostor i vreme. Mara je čedomorka i oko nje umire i sve ono što može da produži vreme i naseli prostor. Ljudi ostaju sami u svojoj demonskoj instinktivnosti i poricanju u negaciji arhetipske prisutnosti i uloge žene. Ali Mara je i „mitska suđenica“, jer se novi bog pojavljuje uvek u liku muškarca, ili nekoga ko za sebe misli da je muškarac, ili pokušava da okolinu ubedi u to u karikaturalnoj i agresivnoj slici seksualnog podređivanja i dominacije. U ovom romanu i jedna i druga pozicija imaju svoj „plivajući“ identitet ili nije sve baš onako kako gomila urla.

Čudo i skandal – dva aspekta istog događaja

 Dva sekundarna toka, istovetna po sudbinama njihovih nosilaca, svedoci su trećeg. Ali ne poput korelativa normalnosti, kao u klasičnoj realističnoj prozi gde se priča postavlja prema životu bez sumnje da se on može realno i objektivno preslikati. Prosjaci Jovan i Petar, s čudnim međusobnim odnosom emotivne uslovljenosti, i dva pijanca grobara, Ismet i Srećko, koji pokušavaju da na groblju pronađu mesto za nesrećnu ženu samoubicu, kao razdvojene radnje ne dodiruju se u realnom svetu, već u sferi vlastite sudbine koja postaje deo veće slike.  A veća slika jeste svadba Ivanke i Kajice, pokušaj da se očuva budućnost porodice Ilijine. On nejakog i sublesastog Kajicu ženi starijom Ivankom da bi ispunio formu braka i u institucionalnom smislu utvrdio sudbinu porodice i nasleđa. U dubini svoje duše Ilija krije tajnu, kao što Muharem krije ljubav prema Ivanki. Od imetka on ima kuću i službu kod Ilije, i petla koga nosi na pazar da bi ga prodao, seo s ljudima u kafanu i postao punopravan član zajednice. Na putu do varoši nailazi na Kajičinu svadbu i raspojasane svatove. Bulatović se u ovom delu romana opredelio za individualni objektivizam, za realnost koja se reflektuje u svesti jedne ličnosti.

Kao da se iz ove jednostavne i sasvim obične Muharemove želje otvara mnoštvo individualnih autorefleksivnih, monoloških perspektiva: od Ilijine, Kajičine, Ivankine… sve do povratka na Muharemov put i sudbinu petla, koji završava kao zabava pijanih svatova. Dok preplašen leti u granje, svatovi pucaju u petla, koji se pretvara u inkarnaciju žar-ptice. Prostor između puta i svadbenog veselja jeste prostor u kome se dešavaju transformacije neophodne da bi se ljudska priroda i potencijal duše pokazali u svoj svojoj ogoljenosti i intenzitetu.

Petao je, kako kaže Zbignjev Herbert u jednom eseju, ptica koja se pretvorila u karikaturu zbog života s ljudima. Transformacijom petla u sakralnu pticu, najpre u Muharemovoj imaginaciji, a kasnije i u njenoj vlastitoj sudbini, počinje da se razrešava gust simbolički splet. Muharem je tuberkulozni bolesnik i crvenilo koje iskašljava iz pluća jeste „dublje pamćenje simbola“ – crvenog petla, crvene krvi i još crvenijeg srca. Želja raskalašnih svatova jeste da se narugaju sa jurodivim i da potisnu različitost koja se očitava u Muharemovoj iskrenosti i nezlobivosti, u svemu što je njegovo karakterno i duševno određenje. Ilijina priča o Muharemu, između ljubavi i besa, jeste priča oca koji nema hrabrosti, pogotovo u takvoj prilici, da prizna svog sina, iako je njegova dotadašnja briga očinska i izlazi iz moralnog i socijalnog okvira porodice. Pozitivnim ili negativnim osobinama i postupcima koriguje se rod. Ilija je izabrao način koji je zajednica očekivala od njega (da oženi na silu sinovca Kajicu), ali je njegova duša duboko uz nesrećnika s petlom, jedinog preživelog njegovog sina, jektičavog naslednika njegove tužne sudbine i bivše slave. On nije reprezentativan predstavnik roda, pa se njegovo pravo poreklo krije kao stidna tajna. On svojom pojavom životno upotpunjuje Iliju u nadi da ipak nije sve gotovo, ali to je samo emotivna činjenica bez ikakve vrednosti ili težine u stvarnosti koja ih okružuje. Iliju posledica nesvesnog ogrešenja udaljava od osećanja krivice, ali ga vodi ka neobičnoj brizi za usamljenog dečaka, a verovanje u sudbinsku neminovnost ne pruža mu neophodnu utehu. Put od njega do Muharema je dug i ne završava se očekivanim i željenim susretom, već Ilijinim kolapsom, zaleđenim trenutkom u kome se on približava smrti, a Muharem svojom sudbinom ne pronalazi ljudskost kakvu je sanjao i u kakvu je verovao, dok oko njih besni raspojasana gomila čija se ritualna svadbarska sreća pretvara u autodestrukciju koje nisu svesni u svom ludilu i pijanstvu.

Bez obzira na podeljenost priče na nekoliko aspekata, kao da se sve odvija u jedinstvenoj istovremenosti. Kao da su svi učesnici u autorefleksivnim, monološkim ili dijaloškim epizodama, u oponiranjima u rečima i sinhronizaciji emocija, čak i tamo gde ishodi ne pripadaju logici priče ili očekivanoj dramaturgiji dešavanja. Na njihova pitanja može se odgovoriti samo novim pitanjima, složenost misli uslovljava intenzitet osećanja. Od skrivene ljubavi Muharemove, do mržnje koja tinja između dva pijana grobara, Srećka i Ismeta, do enigme koja kvasa u Iliji dok oko njega luduju svatovi koji će se od slavljenika njegove veličine brzo pretvoriti u svedoke njegovog sunovrata. Unutrašnja carstva misli i protivurečnosti junaka Miodraga Bulatovića složena su i slojevita, a njihove kreacije su mozaici misli, reminiscencija i tragičnih sputanosti. Opisi književnih likova polaze iz njihovih telesnih osobina, koje se u određenim stanjima duše još više, posebno u međuodnosima, izopačuju i karikiraju kao na slikama Pitera Brojgela Starijeg, posebno na slici Borba mesopusta (1559).

 Potčinjavanje kao odlika mentaliteta

U romanu postoji samo sloboda da se ode negde daleko, ali ne značajno daleko od činjenice koja individuu potčinjava okolnostima od kojih pokušava da pobegne. Čemu su onda potčinjeni prosjaci, grobari, Muharem i Kajica, Luda Mara… – ideji slobode koje nema, jer je i sama sloboda potčinjena neslobodi, mestu, običajima, ljudima… Kod Bulatovića mesto ne „pamti“ događaje (kao genius locci – lat. duh mesta), već ih uslovlјava i kreira karakterima i njihovim trvenjima na malom prostoru svoje subjektivne i životne određenosti. Možda taj odnos „upućenosti“ (možda je bolji termin „osuđenosti“) jednih na druge definiše Karl Jaspers u tekstu u kome pokušava da se nadoveže na ideju slobode Anselma Kanterberijskog: „Čovek može svagda da živi samo pod autoritetom. Ako to ne želi, potpašće samo jednoj, utoliko više spolјašnjoj sili. Obmana da je slobodan od svakog autoriteta, gurnuće ga u najapsurdniju i najpogubniju poslušnost. Pretenzija na totalno slobodno mišlјenje svakog pojedinca zagluplјuje i prouzrokuje svako totalno potčinjavanje.“ Upravo tako, bez obzira na svoje otpadništvo od društva i svoju volšebnu sudbinu, svi su potčinjeni običajima i verovanjima okoline, procesu o čijim se svrsishodnostima i opravdanostima rituala uopšte ne pitaju. Možda bi iskrena pitanja otključala okove njihovog sveta prividne slobode i ukazala na neke nove puteve, ali oni ne žele da ih postave. Muharem se vraća Iliji i čudnoj potlačenosti i ljubavi istovremeno, kao što se i Ilija posle neuspešnog traženja odbeglog Muharema vraća na svoj prag i mesto svoje propasti. Prosjaci ne pokušavaju da nadiđu svoju ubogu ulogu, luda Mara i dalje baca svoju neželjenu decu u Lim, Srećko i Ismet su i dalje grobari pijanci, maroderi. Svet koji ih je odbacio sačuvao ih je u njihovoj neslobodi, u paradoksalnoj stvarnosti koja čuvajući takve pojave svoj humanizam podređuje demonologiji unutar koje izgovori za neljudsko uvek imaju ljudski razlog i opravdanje.

Pobuna tuge

Ali život ove „male braće“ ipak je neka vrsta pobune. Tačno, ali kakve? Bulatovićevi junaci, bez obzira na često crnohumornu i karikaturalnu perspektivu u kasnijim romanima i tragičnost kao dominantnu odrednicu karaktera u romanu Crveni petao leti prema nebu, nose u sebi izvesne dijalektičke nesuvislosti, na kojima Bulatović gradi svoj fantastični, brojgelovsko-bjelopoljski svet mnogo više nego na mitskom predlošku ili iskrivljavanju činjenica, što je neka vrsta manirističkog pravila u književnosti XX veka. Otpadništvo njegovih junaka nije biranje manjeg između dva zla, ali je ipak pobuna. A svaka pobuna, to je u podtekstu ove naopake dijalektike, jeste tuga iznikla na spoznaji: bolje je umreti kao ja, nego živeti kao vi! Oni koji to treba da vide, ne vide, a oni koji to žive, njima je svejedno. Njihova sudbina je okrenuta ka unutra, oni nisu svedoci sveta koji ih je odbacio, već vlastitog nepristajanja. Otuda je ova osobina bila nerazumljiva onim tumačima koji su u njoj tražili socijalni (jednosmerni čitaoci, u biti dobronamerni) ili ideološki (partikularni, zlonamerni čitaoci) aspekt. Zato čiča Ilija pita, rugajući se, Muharema, da li je komunista ili socijalista, aludirajući na njegovo siromaštvo. Ne pita ga, na primer da li je bednik, što ne bi umanjilo jačinu uvrede, naprotiv. Ali komunizam i socijalizam su pojmovi koji ne spadaju u tradicionalni vokabular i mišljenje, oni su uvezeni i osim nerazumevanja i uravnilovke kao stvarnosnih posledica posrednog tumačenja, nisu u stanju da objasne sebe. Oni ne pripadaju svetu subjektivne slike tradicionalne „humanosti“, Muharemovo siromaštvo i bolest nisu deo njihove zajednice, ne pripadaju ni njihovom stidu ni ponosu, njegova „budalaška sloboda“ samo je slika njihove neslobode, njegova naivnost odraz je njihovog licemerja i lukavosti. Upravo u tom dijalogu Bulatović (to tadašnji tumači vide samo kao reakcionarnu uvredu socijalizma) agresivno prekida akciju i naraciju, u drugom planu se suptilno menjaju percepcija i afekcija, kako bi rekao Žil Delez. Stvarno i imaginarno se stapaju, odnos kretanja i vremena se preokreće, a slika postaje više čitljiva nego što je vidljiva. U njoj je učitana ideja propasti „istorijskih“ naroda, koji promenu istorijskih epoha doživljavaju kao nesuvislu terminološku zbrkanost u izrazu ili kao tvrdoglavo opstajanje (poput svadbe nejakog i sublesastog Kajice da bi se održala porodična loza) u drevnoj matrici, dok ih žrvanj novih dana i vlastite neiskrenosti i hipokrizije melje u prah zaborava bivših epoha.

Iz ove perspektive lako se dolazi do zaključka: likovi s periferije društva jesu tumači (ne i nosioci!) masovnog ludila, oni prolaze kroz ekstremne situacije, spoznajući sve ono što ne žele da vide oni koji žive bezbedno u samoporicanju neophodnom za učestvovanje u masovnom identitetu. U ovom romanu to možemo da primetimo na jednostavan način. Samo takvi volšebnici imaju imena, svi ostali su opisani na osnovu vizuelnih osobina koje ih određuju kao „drugačije“ u slici kolektivnog poricanja u ludilu zajednice. Iako uvek poraženi od većine, samo oni nose autentičnu egzistenciju.

Gde zaista počinje život – kraj bez početka

Nema sumnje da je Miodrag Bulatović Muharemov lik gradio na tradiciji „svete lude“. Jurodivi, ili „svete lude“, nose u sebi i „mudrost lude“. Ideja mudrosti počiva iza arhetipa da neobrazovani ili prostodušni lakše dolaze do suštinskih pitanja i odgovora nego oni koji su opterećeni konvencionalnim znanjima. Ljudska inteligencija, shodno tome, ne prepoznaje razloge i uvide srca, odnosno, uvek ih pripisuje ludosti. Ali treba se podsetiti da su i veliki pisci svetske književnosti imali ovakve likove: Sofokle, Aristofan, Tomas Mor, Erazmo, Šekspir, Dostojevski… Iako ovi likovi pripadaju sekundarnim tokovima kulture i umetnosti, ta tradicija obuhvata i velike likove zapadne civilizacije kao što su Isus i Sokrat. No, bez obzira na sve, ideja o „svetoj ludi“ uvek je ostala neka vrsta aberacije.

No, ne treba prevideti da je eksplicitna luda – luda Mara, s kojom i počinje roman, i koja takođe u sebi gradi svet specifične osećajnosti i mudrosti, koji proističe iz nje. Ali ona je statički elemenat, posmatrač, dok je Muharem aktivni elemenat, učesnik, s tim što je Marina mudrost zrelija, ona je prozorljiva, zna šta može da očekuje i da dobije od sveta: silovanja i čedomorstva kao posledicu začaranog kruga strasti. Muharema naivnost da sve možda i ne mora tako i da ljudi možda i nisu tako loši situira na viši nivo ljudske tragedije, koju luda Mara posmatra poput nekog pomerenog stoika.

Dakle, nesporno je da Muharemova svetost i neprilagođenost potiču iz nepatvorene osećajnosti i spoznaje srca. Ali koja je svrha tog njegovog tužnog dara i osobine? On, poput sebi sličnih, ne može da reši nijedan problem, i kada mu se rugaju, njegova latentna (i sveprisutna) krivica za sebe samoga ne gubi na intenzitetu. Ali kao i pomenuti pisci, i Bulatović uvodi Muharema u svet konvencija iza kojih se kriju hipokrizija i podlost. Međutim, kompleksnu ličnost Muharemovu Bulatović dograđuje dvama značajnim katalizatorima: tradicionalnim stidom i nadom, što značajno pojačava njegovu eksplicitnost i intenzitet književnog lika i ličnosti uopšte. Stid je u njemu emocija okrenuta ka unutra, ka najsuptilnijoj osećajnosti, koju ne sme da izrazi iako svim srcem želi da bude čovek kao i oni čija ga mržnja i poruga guraju na marginu. On ne može da shvati da svojom pojavom i čistotom podseća na sve ono što su ti „dični“ svatovi izgubili i prezreli i da njegovo srce nikada neće moći da prepozna i shvati pripadnost svetu kompromisa i licemerja. Stid kakav Muharem nosi jeste plač sadašnjeg čoveka pred večnim ogledalom, nad starim ranama i budućim bolovima.

Zato crveni petao odleće u nebo, zato pucaju u njega, on je srce koje siroti Muharem nosi u rukama na pazar. Ono je preraslo njegove grudi, metaforu, mržnju… – ono je veće od neba. Ali to nije roba koja se traži, da bi bio deo njih, on mora da napusti svoje srce i svoju „mudrost lude“. Bez obzira na sve, njegova nada ne slabi. Ideja nade sadrži dva elementa: očekivanje i ubeđenje. Muharem očekuje da će se nešto drugačije desiti izvan kauzaliteta slike koja se odvija pred njegovim očima, njegovo ubeđenje ga sokoli kao što sokoli njegovu nadu da će na kraju ipak nadvladati svoju bolest i svoju egzistencijalnu kob i postati čovek. On sopstvenu uzvišenost doživljava kao manu, a za grubost nije sposoban. Njegova tragedija ne rešava krizu tek sklopljenog  karikaturalnog braka, koju svi svatovi naziru i pokušavaju da je potisnu nekim drugim ritualnim afektacijama. On je u funkciji te krize, on je svojom tragičnom ljubavlju pojačava, da bismo je jače osetili, da bi postala nepodnošljiva, da bismo se postideli pred pravednošću sipljivog sirotana, koji svoje srce s krilima i krestom na glavi nosi na pazar prepun neubedljivih osećanja i naše taštine. Njegov odnos prema petlu jeste odnos najčistijih osećanja, a naš (mistično skriven i ritualno svatovski), osim posmatrački i učesnički, jeste i odnos dubinske (ne)iskrenosti.

Muharem je bjelopoljski knez Miškin, tragičan i svet, izvan agresije i ambicije, sirotinjski aristokrata kao Gončarovljev 0blomiv, koji kaže: „Moj život je počeo gaseći se.“ On ne može da peva sa Srećkom i Ismetom na groblju, jer „nema srce“, petao je odleteo i on ne može da „postane čovek“. Njegov život je sam postao epizoda sulude igre, komedije i tragedije istovremeno, koju posmatraju prosjaci Petar i Jovan i jedino što ih boli jeste pripadnost tom osionom i bezdušnom plemenu koje ubija sve što leti i mrzi sve što oseća. Njih boli i sama činjenica da su ljudi i da ih njihove prosjačke noge ne mogu odneti tako daleko da to zaborave. Dakle, kako na početku, tako je i na kraju: nigde se ne može otići i pobeći, jer kraja nema. Crveni petao se odavno pretvorio u rajsku pticu isto kada se i „zemaljsko carstvo“ pretvorilo u pakao ne prepoznajući čisto srce, ali to samo petao još vidi. Delotvornost istine je u visinama.

 

[1] Bulatović na ovom mestu ne kazuje eksplicitno čiji su plodovi u pitanju. Iako luda Mara, saznaćemo kasnije, „duva maslačke“ i ima dovoljno naznaka da su u pitanju cvetići maslačka, pisac ih namerno naziva „plodovi“. Možemo da pretpostavimo da izmetanjem imena iz očekivane onomastike on misli na biblijsko „drvo saznanja“, jer su sva tri mesta oslonci saznavanja osnovnog narativnog toka.

[2] Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, BIGZ, Beograd 1972, str. 8.

[3] Isaijah Berlin, The Crooked Timber of Humanity („Krivo drvo čovečanstva“), str. 24–25.

ŠTA VIDIM KADA ZATVORIM OČI ILI KO NAM JE UKRAO PONEDELJAK?

O Petru Laziću, sasvim lično

 Svaka žena plakaše tugu svoju…

Homer, Ilijada

 

 Vreme: Kraj pretposlednje decenije dvadesetog veka

Mesto: Mali grad u Sremu

Akteri: Indeksovci, đaci i pomalo Petar Lazić

Kada začujem kucanje na prozoru, najpre obazrivo, pa sve agresivnije, prva misao koja me uvodi u javu „sobe sa ulice sa dunjama na ormanu“ jeste da sam zakasnio u školu. Uglavnom je tako i bivalo. Moj drug Žika uzaludno pokušava da me probudi lupajući u prozor i koru velikog mozga – mog, u osvit još jednog depresivnog ponedelјka. Tada sam još uvek verovao u san i nisam se plašio spavanja i onoga što ću videti kada zatvorim oči. Dok vrtimo pedale bicikala („biciklova“ – što bi rekli Sremci, a i lepše zvuči kao množina), s velikim šansama da zakasnimo na čas, prepričavamo jučerašnju epizodu Indeksovog radio-pozorišta. U stvari, preslišavamo se, jer razgovor u ponedelјak, uz prvu cigaru pre časa, nije mogao da počne ako nisi imao nedelјno ironijsko posvećenje u tadašnju (još uvek) politiku zbunjenosti i ideološke naive posustalog komunističkog projekta. Sjajne teme za zajebanciju i sjajna zajebancija od koje se pravi još uspešnija tragedija. I napravila se, naravno, ne zaslugom indeksovaca, već uz svesrdnu pomoć onih koji su pričali glupe viceve o „pametnom Srbinu“ ili „glupom Muji“, smejući se sami svojim neduhovitostima. Dakle, lјudi koji su najbolјe radili ono što najmanje znaju, za razliku od indeksovaca, koji su na odličan način pričali ono što se svih tiče, a nisu morali da glume sebe.

Ne verujem da to indeksovci nisu znali, možda ne na nivou društvene kletve i prozorlјivosti, ali svakako na nivou svega onoga što je bilo predmet njihovog „smeha koji srcem plače“, iako je srce tek kasnije proplakalo. Nisam mogao tada da se ne smejem kreativnosti i hrabrosti autora, jer bez obzira na to što su smeh i ironija svojevrsna katarza, istovremeno su jedinstveni prostor u kome iživlјavamo i krijemo svoj kukavičluk, svi, osim onih koji to javno napišu ili izgovore. Nekako smo i mi, đaci tadašnji, autori i glumci ondašnji, bili kao deca koja pevaju u mraku da se ne bi plašila tog istog mraka ili onoga što mislimo da je u mraku. Pera Lazić je samo par godina pre toga objavio knjigu Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), pesme značajnog kvaliteta, provokativnog naslova, izokrenute lirike i originalnih slika, nesvojstvenih tadašnjoj poeziji, izuzimajući nekoliko značajnih pesnika tog vremena. Nekako su se svi potpisali na poslednjoj korici knjige.

Nekoliko godina kasnije, nakon povratka iz „kovnice bratstva i jedinstva“ – JNA, na prvoj godini fakulteta, jutarnje razgovore u ponedelјak suvereno su ispunile fraze iz Đekne, crnogorski humor, nategnut, patetičan i ćoškast, neduhovit… Vreme je natkrililo primitivni pristup svim temama sve veće društvene traume; ideološko-nacionalni pseudofetišizam, koji patetično i ironično moralizuje. Dakle, društvena retardacija – pred jednom nepodnošlјivom situacijom i društvenom dubiozom – s vidlјivim nedostatkom duha. Lažan je ovde bio čak i cilјani infantilizam, lažno je bilo sve, zabludeli smo u hodniku s ogledalima.

Neko je ukrao ponedelјak nama i nedelјu indeksovcima. Desila nam se razlika forme, i ovde je ona izvirala iz sadržine teme. A to je poenta ironije, uspon i pad smeha. I jedni i drugi smo još uvek bili tu, ali kao što je Molijerov građanin-plemić celog života i ne sluteći govorio prozom, takav su bili (i ostali!) i naš odnos i pogled na svet. Govoreći humorom postali smo šala, neslana. Kada bi planeta i stala, ne bismo imali gde da siđemo, a onda je došao kondukter da naplati karte za vožnju na planeti s koje smo bežali čitavog života. Neki su odustali, neki su nestali, neki su postali ozbilјni, neki su zajebanciju zamenili za ozbilјnu politiku… Neki, malobrojni, nastavili su da budu ono što najviše jesu – lјudi koji još imaju hrabrosti i snage da se nasmeju sebi u drugima i drugima u sebi. Jer je smeh čoveka budućeg vremena nad ovim vremenom jedina osobina i pravilo ironije – jedinog pravog tumača vremena, sadašnjeg, prošlog, budućeg… svakog. Petar Lazić joj je ostao veran, a ni ona njega nije napuštala. Nije bežao iz života i život nije bežao od njega. Dugo je i uspešno to prijatelјstvo. Duhovitost ih je preporučila jedno drugom, a ozbilјnost učinila duhovitim.

 

Vreme: Malo mlađe od prethodnog, nedovolјno za sadašnjost (daleko bilo)

Mesto: Beograd

Akteri: Petar Lazić i još poneko koji se zove „svi“ (bez Vuka, ne i Karadžića…)

Tih godina normalan čovek u Srbiji ako je želeo da vidi svetlo, morao je da zatvori oči. A ako i vidi svetlo, istovremeno je video euforiju političkog cirkusa, nedoraslost problemima i stranim igračima, rat i posledice. Petar Lazić je počeo da se bavi novinama. Smatrao sam to izborom razumnog čoveka. Uvek je bolјe baviti se novinama, nego da se novine bave tobom. Ali Krmača, Bre i na kraju i Glas javnosti, nisu bili samo „projekti“; bila je to pobuna onih koji nisu hteli da budu „večna rezerva“ društva, ali, za razliku od takozvanih prvotimaca, nisu hteli da budu ni patetični ostatak bivših lјudi i uverenja. Sa snagom da se narugaju, s volјom da ne pristaju, govorili su ono što je bilo ćutanje odgovornih i podsmeh poniženih. Preživeli bismo te godine i bez Petra Lazića, ali ne bismo ih se možda sećali s ovakvom setom. Da nisu bile velike, te godine prisile i poniženja, ne bi ih tako lako porazile ove godine „vladavine prava i preobilјa izbora“ i budžetskog deficita – mozga, jedino. Izgleda paradoksalno, ali nije. Visoko podignuta lestvica duha ostaje uvek visoko, samo se lјudski limiti smanjuju. Lazićevi tekstovi o „jednoj emisiji“ i „jednoj bivšoj zemlјi“ dovolјno govore o tome koliko smo se lako predali i kako smo olako zaboravili, koliko je visoko bila ta lestvica smeha i duha smeha – onoga čega smo se prelako odrekli, nadajući se da će na tome sve da se završi. Ali nije.

 

Vreme: Sadašnje

Mesto: Uspomene, takođe sadašnje

Akteri: Petar Lazić i njegov glas

Čitam njegove knjige, podsećam se koliko je bio u pravu i pijemo zajedno rakiju (i ostale tekućine sa sličnim efektima i ispolјavanjima u lјudskoj psihi i razgovoru). Mislim da je to dovolјno za jedno obično prijatelјstvo i neobično razumevanje. Što bi razumevanje bilo obično? Kao u Kratkoj istoriji duše (moja omilјena Lazićeva knjiga), kada od duše ostane samo seoba, budući da je Lazić uspeo da izbegne „prvo glupo pitanje i glup odgovor Umberta Eka“ (Umberto Eko je posle planetarnog uspeha romana Ime ruže napravio listu od deset glupih novinarskih pitanja i svojih odgovora, takođe u poetici gluposti pitanja, prim. aut.). Pitanje glasi: „Zašto ste napisali Ime ruže?“ Odgovor: „Pokušao sam da napišem Bibliju, ali nisam uspeo, i sada me grize savest!“ Petar Lazić nije pokušavao da napiše Bibliju, ali je napisao hodočašće kroz društvena ludila, narodne gluposti, životne radosti i retke prilike za smeh. Pre nekog vremena sam slušao kako je u svojoj radio-emisiji čitao Erističku dijalektiku Artura Šopenhauera, poredeći je s govorima aktuelnih srpskih političara. Zvuči kao „nemoguća misija“, ali je vrlo moguća, nažalost i tačna i očigledna. Knjige otvaramo kada želimo da pobegnemo od stvarnosti, a zatvaramo onda kada nam je njihove stvarnosti dosta. Lazićeve knjige su one koje nam dozovolјavaju da konzumiramo stvarnost prepranu u njegovom duhu, da se ne umorimo, ali da se, ipak, zamislimo. Pa i sama vera u radio, u glas i njegove imaginativne sposobnosti, u reč pre svega, govori o verniku stare vere – onome koji ostaje na pozicijama pravih vrednosti. Čovek iz radio-aparata, pisac duhovite inspiracije, intriga večnog nepristajanja, smeh iz dubine…

Istinski živimo samo u uspomenama, dobro je da postoji neko da nam ih sačuva. Isti onaj koji nam je napisao i rekao malo o sebi i sve o nama, znajući da će sve to biti značajno sećanje na lepe i manje lepe dane, kada su neki ćutali, neki vikali, a neki imali snage i duha za smeh i tugu. Ili je to sve jedno isto.

Ko nam je, zaista, ukrao ponedelјak?

 

Vreme: Buduće

Mesto: Uspomene, takođe buduće

Akteri: Petar Lazić, cenzura, čitaoci i oni kojih se tiče

U dve nove knjige, izbora pesama Kao kamen i priča Naš trag, Lazić je rešio da sažme najbolјe pesme i najmetaforičnije priče. Iako se metaforičnost i alegoričnost ne mogu osporiti ni pesmama. Da li želi da pobegne u preneseno značenje, ili samo pokušava da na najbolјi način transponuje i prenese istinu? U pesmama je versifikacijski precizan kao Dis, opor kao Domanović, provokativan kao Pera Todorović ili Krsta Cicvarić, originalan kao Pera Lazić. Neko može da kaže da neki od pomenutih nisu pesnici. Pa i nisu, ni Lazić nije samo pesnik. Verujem da ni pesme ni priče neće niko cenzurisati, jer ne samo da u današnjoj Srbiji niko ne prepoznaje preneseno značenje, slojevitost metafore, tačnost i preciznost alegorije… u današnjioj Srbiji niko ne može da prepozna ni značenje. Počinje se dezavuisanjem značaja, lјudi, pojava, nasleđa, intelekta… i onda se značenje izgubi u hodniku s ogledalima iz trećeg pasusa ovog teksta. No, svejedno, ako ne želimo da učestvujemo u besmislu, moramo svedočiti smisao. Metaforični „kamen“ iz Lazićevih pesama je ono što traje u lјudskoj naivnoj predstavi trajnosti i što nestaje u trenu u Božanskom promislu. Istina je, kao i uvek, negde između. O tome peva pesnik, tonovi rezignacije su podrazumevajući, vreme bez nade se ne podrazumeva – ono je stvarnost. Budućnost je sadržana u opomeni pesnikovoj, jer prava književnost je uvek anticipacija, prozorlјivost se u dobrim delima podrazumeva. Ako su se prema romanima Žila Verna stvarala tehnološka čuda budućeg vremena, prema Lazićevima će se stvarati analiza pustinje budućeg vremena i sadašnjeg podsmeha malobrojnih razboritih lјudi. Upravo o tome govore fragmenti priča Našeg traga, a fragmenti nisu ostaci celine, nego preduslov postojanja misli u kojoj ćemo ponovo rekonstruisati smisao dela i egzistencijalnog paradoksa. Mistici bi rekli da su „detalјi tumači Božji“, i u pravu su. Samo, Lazić ne tumači prisustvo Apsoluta u našim životima, već Nјegovu milost što nas nije napustio, takve kakvi smo.

 

 

 

ZA SAMOĆU JE POTREBNO DVOJE

Dnevnici ili memoarska proza su verovatno jedini književni žanr u odnosu na koji intelektualno odgovorniji i obazriviji duhovi pitanje smisla postavljaju na početku, a ne na kraju, kako je to u ostalim žanrovima uobičajeno. Pitanje smisla je skoro ekvivalentno pitanju „naknadne pameti“ – autorizacije događaja iz perspektive njihove konačnosti i piščeve sveže stečene mudrosti i spekulativne pameti. Zašto ih onda pojedinci pišu i zašto ih mi (čitalačka masa, prim. aut.) čitamo? Da li zbog sumnje u vlastito iskustvo, ili zbog potrebe da u problematično iskrenim napisima proverimo koliko je poniženje drugoga u teškim vremenima bilo veliko i identično našem? Ili možda nije? Sasvim dovoljno da bismo se s nekim složili u zajedničkoj neiskrenosti i kukavičluku i sasvim dovoljno da bismo nekoga osudili zbog usamljeničke hrabrosti. Savremeni čovek nije, gubeći i zaboravljajući prošlost, uspeo da osvoji budućnost, ukoliko pod budućnošću i sadašnjošću ne podrazumevamo skup egzistencijalnih i psihičkih frustracija kojima se, s promenljivim uspehom i skromnim čitalačkim zanimanjem, bavi moderna književnost. No, ne treba zaboraviti da nas prošlost može podučiti sve dok daje odgovore na pitanja na koja sadašnjost ne može ili neće. Ali kako da znamo da su odgovori pravi, kako da pređemo ketmanske i nepotističke barijere, kako da priznamo „koliko je malo trebalo biti hrabar“? Nije neophodno da poverujemo piscu – treba verovati emociji koja je stvarala atmosferu, uverenjima koja se nisu razmenjivala za varljive bakrenjake kratkotrajnog mira ili egzistencijalne sigurnosti i unapred iskompromitovanog ugleda, shvatiti obrise uzaludnosti u koju smo verovali ne želeći da poverujemo da je već sve gotovo i da su svi pečati već slomljeni. Treba verovati i u samoću na koju društvo osuđuje onoga koji se usudio da glasno kaže ono što svi misle i o čemu „bučno ćute“ i, naravno, u istine te samoće kao u „skice donete iz noći“ (A. Arto).

Dnevnik samoće Vidosava Stevanovića je upravo knjiga koja reaktuelizuje sve navedene sumnje, ali ih sobom promišlja na originalan i veoma direktan način čoveka koji je davno osetio bolove i posledice balkanskih masakara i, što je važnije, odavno je shvatio istinu (od koje intelektualci a i svi ostali, beže kao baba od smrti) da nas drugačije mišljenje ne spasava učestvovanja. Jasnih granica nema ukoliko nisu postavljene nepristajanjem na „pevanje sa horovima i zavijanje sa vukovima“, na istine mase koje se javno izvikuju po trgovima i koje više podsećaju na pokliče nego na reči koje će nas, bar malo, približiti istini bivanja i odgovornosti pred istorijom, tako dragom u načelnom i nepostojećom u moralnom smislu. Samo su dva puta koja pisca vode nesigurnim stazama traženja istine u svetu koji opstojava na ideološkim lažima koje su se odavno projektovale u privatne živote i koje se ispoljavaju kao lični, prečesto politički i konačni sudovi i stavovi. Prvi je put „u pravcu najvećeg straha“, put odvajanja od dojučerašnjih prijatelja, od „mudrih“ i „dalekovidih“ kolega, koji su odavno shvatili suštinu „hegelijanskog ujeda“ – izvan istorije se ne može biti, treba hvatati svaki priključak za mesto u parteru: bliže vođi i bliže budućnosti, u koju ćemo projektovati sve svoje nesavršenosti i primalne instinkte. Drugi put je hronologija i okvir (auto)refleksivne slikovnosti kada Vidosav Stevanović pokušava da zabeleži te trenutke, atmosferu grada koji liči na bivak pred marš, društva koje se filmskom brzinom pretvara u žandarmerijsku stanicu ili pograničnu karaulu, trenutke u kojima tanka pokorica građanstva puca kao tanana opna loše shvaćenih navika i nikada neprihvaćenih vrednosti, ljude koji pokušavaju i sebe i druge da ubede u istine u koje sve manje i sami veruju, demantovani životom i sunovratom svakog vrednosnog sistema osim onoga u kome vladavinu laži smenjuje vladavina straha.

Iako se ovi dnevnički zapisi tiču jednog kratkog perioda, 1988–1993, oni se kreću u dva smera: ka prošlosti, u kojoj pisac pokušava da osvetli zatamnjena i olako zaboravljena i pogrešno shvaćena mesta u naslagama pamćenja, i ka budućnosti, koja vodi emigraciji i nesigurnim predelima u kojima bi trebalo da se sagleda i osvetli svačija odgovornost. Nijedan od tih smerova nije konačan, nijedna istina nije kolektivna i nijedan dan nije uzaludan ako zapis o njemu ostavimo negde na margini vlastitog bivanja. Ta margina je u slučaju Vidosava Stevanovića popunjena zgusnutim emocijama i pitanjima na koja još uvek tražimo prave odgovore. Druge neke margine su u našu stvarnost ekspedovale drugačije perspektive, karaktere i ljude.

Ukrštanjem takve neobične i originalne saznajne perspektive, individualnog i kolektivnog doživljaja sveta i socio-antropološke recepcije, Vidosav Stevanović reaktuelizuje sadržaje i znanja koja misleći duhovi, a on svakako jeste jedan od njih, nose u sebi kao jasnu svest o stvarima i pojavama. On ne može da utiče na njih, ali može da ih svedoči, nalazeći u njima čudna ali istinita saglasja. Iz perspektive lične samoće i bojkota i u duhu književne kreacije, imenuje ih (ne želeći da sudi i presuđuje) i oživljava unutar poetičkog i semantičkog konteksta dnevnika i promišljanja stvarnosti, ličnog svedočanstva i odgovornosti.

Na drugoj strani, očitavanje racionalnog i iracionalnog, irealnog i imaginativnog unutar svakodnevice, u ljudima i događajima, ali i predočavanje istoriografski manje poznatih činjenica, neminovno će odvesti potencijalnog tumača ili čitaoca putevima na kojima će jasno raspoznati nukleuse iz kojih se razvila celokupna istorijska i moderna nacionalna trauma srpskog naroda. U delu Blud rada Mihail Epštajn kaže: „Kada je iznad sudbine, čovek postaje Bog, za koga unaokolo nema ničeg drugog što je u stanju da postane dešavanje, da se spolja zarije u biće sveobuhvatnog Subjekta. Ali ukoliko čovek ostaje čovek, ima sudbinu: u stanju je da čini postupke i dospeva u dešavanja, a u najdubljim činovima samosvesti – da dokuči povezanost jednih i drugih.“ Sudbina mislećih je samoća, kao sudbina i kao stanje, samoća koju im društvo u lažljivom samozaceljenju nikada neće oprostiti.

I, na kraju, ko je kriv? Niko!? Ovaj pisac nije ničiji sudija, on samo pokušava da svojim svedočanstvima i epistemološkom sumnjom nađe pravu reč i odgovore za vremena prošla i buduće nedoumice. I ništa više. Ili je to možda – sve? Ili je možda „Niko“ baš „Neko“, setite se kako se Lucifer predstavio doktoru Faustu: „Ko si ti?“ „Niko!“ Nema kraja, a i početak smo negde zagubili – postoji jedino samoća, ko pristane, shvatio je.

 

(Ovaj tekst je napisan 2011 godine povodom Dnevnika samoće – Vidosava Stevanoviča a objavljen u monografiji Vidosav iste godine. Danas je možda aktuelniji nego pre pet godina. Nastavak Dnevnika samoćeSplin Pariza objavljen je 2015 godine u izdanju Službenog glasnika.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KNJIŽEVNE GROBNICE

Knjiga je naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao jednog čoveka, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.

                                                                                                       Džon Kuper Pouis

Prošli su Sajam knjiga, novogodišnja euforija, januar sa slavama, i počeo je februar sa istim ljudima i odgovorima bez pitanja, i bez slava i slave. Oni koji su imali sreće da ih ne pregazi stampedo tinejdžerki koje jure književne i medijske „dive“ da im potpišu svoja nova „književna sočinjenija“ na Sajmu, ili oni koji su uspeli da prežive talase gluposti i jeftinih emocija u šarenom staniolu vašarskog marketinga i sa istog mesta izađu bar zgađeni, imali su realne šanse da prežive i sve književne nagrade koje dolaze s krajem godine i s krajem smisla. Ovaj drugi kraj je, u stvari, proces. Jer dešavanje je posledica nečega što mu je prethodilo, što ga je spremilo i tempiralo, tihe vode koja je podrovala sve bregove i sada pred našim očima dobija oblik i intenzitet bujice sastavljene od fekalnih voda, besmislenih reči i prećutanih istina.

 

Kako smo počeli da čitamo gledajući?

Možda je sada više nego posle Drugog svetskog rata na vlasti i dejstvu obrazac Marka Ristića – uspostavljanje vrednosnog sistema i kritike u istoj ravni vrednovanja i tumačenja – sve s nama je dobro, sve izvan nas je loše. Međutim, nije baš sve tako jednostavno i jednostrano, nadrealistička zanesenost i komunistička isključivost evoluirale su u drugačije, suptilnije metode u decenijama izgrađivanom „građaninu pokornom“ – mentalnom hedonisti, idealnom potrošaču, koji kupovinom knjiga i glupavm „lajkovima“ prikriva neznanje i institucionalizuje prostotu. Nova kupovina ga raduje, prežderava se medijskim sadržajima, pokušavajući da liči na ideju o sebi koju mu drugi serviraju – u glupim knjigama i izjavama pisaca koji pokušavaju da budu pametni – dograđujući tako apsurdnost svoje situacije i egzistencije. U svakom slučaju, ne sme da kaže: „Ja to ne shvatam“, jer bi onda sam sebe isključio iz stvarnosnog i društvenog simulakruma. Zato mnogi ne razumeju „umetničku“ književnost, ali ni u onoj drugoj ne nalaze sebe i potrebne odgovore, jer ih i ne traže, za to je ipak potreban stav ili bar elementarno poštenje, koje će shvatiti da isti korenski sistem povezuje raspričane spisateljice i „zabrinute“ intelektualce nadnete nad „sveopštim udesom srpske kulture “. To su samo dve strane iste medalje kojom smo odlikovani za intelektualni kukavičluk i ketmanstvo – sjajno priznanje teško stečenog statusa društvenog debiliteta. U stvari, postoje samo dva aspekta književne scene: jalovi „pseudointelektualizam“, koji služi tome da ideološke namere i političku poniznost proglasi važnom književnom temom i „veličajšim“ stilom, i isto toliko jalovi sentimentalizam, koji na banalan način svedoči kako nema „svetih mesta“ u književnom delu. Najlakše je pisati o onome o čemu nemaš pojma, a još ako imaš medijskog uticaja i manjak imaginacije – eto recepta za uspeh. To je kao u anegdoti o dvojici klinaca koji pokušavaju da ubede jedan drugoga u svoja seksualna iskustva. Na kraju jedan od njih kaže: „Znam ja sve o tom seksu, ispričao mi jedan koji je gledao.“ Da, u gledanju je caka, a ne u čitanju, jer da je tekst važan za slavu, sigurno bi se mnogi ovdašnji književni poslenici (i poslenice!) potrudili da pišu malo bolje. Ne bi cedili naš mozak, nego svoj – ima razlike! Dakle, stvara se književnost koja se – gleda: tekst koji se ne čita već sluša i ljudi čija je jedina ubedljivost (bez bilo kakve argumentacije!) sadržana u „emocionalnim kricima“ koje Ruso pripisuje praistorijskim divljacima.

 

Kako smo zaslužili sopstvenu „sliku“?

Virtuelna realnost medija ima samo jednu svrhu: da nas „raduje“ i ne opterećuje komplikovanošću, složenošću ili kompleksnim temama – sve treba da bude veselo i pozitivno. Književnost više nije svet koji nas obavezuje, već svet koji treba da nas zabavlja; zato više ne postoje pisci, već „glave koje govore“ o tome šta su napisali ili pročitali, koristeći svoj uticaj ili naviku pasiviziranih gledalaca, karnevalske publike, da ih gledaju, a ne da ih slušaju. Možda jednog dana neće morati ni da pišu, biće dovoljno da prepričaju sadržaj zamišljenog dela, dovoljno za snove koje kupujemo na rasprodaji. Nije daleko dan kada će se i ta iluzija urušiti, jer nesrećni intelektualci željni medijske slave ne mogu da shvate da „rijaliti“ nije izopšteni model medijskog formata, već pilot-emisija u kojoj se smejemo onome što ćemo vrlo brzo postati. Nećemo zaboraviti slova, ali ćemo zaboraviti da čitamo. Život je kratak, stvaranje za večnost je neizvesno, istinski umetnički izazov je pretežak, čitaoci su sve gluplji, medijska slika sve agresivnija, malobrojni intelektualci sve češće su predstavljeni kao TV kuvari skupih i bezukusnih jela i društveni spletkaroši, sakupljači mrva s Neronove trpeze ovdašnje politike, koja upravlja našim poniženjima.

Ljudima više nije potrebna argumentacija, ona otežava pristup i onemogućava očekivano razumevanje; nije važno šta se govori, važno je ko govori! Sve teže se percipiraju i najjednostavniji tekstovi, pisci vape za čitaocima, čitaoci za slikom, a i jedni i drugi za slavom i prisutnošću u žabokrečini misli i ideja, koje ne podrazumevaju duhovni trud niti bilo kakvu intelektualnu, etičku ili estetičku obavezu. Slava je deo sadašnjosti, nema više kvaliteta koji raste za neke buduće čitaoce, pisci više nisu profete koji anticipiraju budućnost, već imitatori želja i naivnih emocija svojih čitalaca. Jedino je nescrpna mogućnost da varaju i budu varani, dok svoje nemušte sitnoposedničke želje i niske instinkte proglašavaju za vrline.

 

Kada su pisci odustali od sebe?

Maksim Gorki je napisao da postoje dva pristupa pisanju književnosti i štampe za narod: buržujski – kad se trudiš da spustiš tekst na nivo čitaoca, i drugi, sovjetski – kada težiš tome da čitaoca podigneš na književni nivo. Sovjetski pisci i novinari, smatrao je Gorki, moraju da podignu čitaoca na nivo razumevanja prave književnosti i uopšte ozbilјnih tekstova. Kakva uzvišenost totalitarizma, kakav totalitarizam uzvišenosti, ili bar njene ideje, tačne, pre svega! Danas ni prvo nije moguće, jer nema praga – granice za niskost. „Socijalizam, to pitanje trećeg staleža“ – pisao je Dostojevski – „nije izgradnja kule da se dosegne nebo, nego proces da se nebo svuče na zemlju.“ Kod Dostojevskog je bar zemlja granica. U medijima ni ljudski život nije obaveza, a u književnosti je stil zaboravljen kostur u ormanu ili slika rođaka robijaša u porodičnom albumu: nešto čega se stidimo, ali i ne pokušavamo da razumemo, jer nasledstvo obavezuje. Sve je usko skopčano jedno s drugim: demoni političke korektnosti, nezameranje, provokativnost kao greh, nizak stilski nivo kao obaveza. Gubljenje stila u bilo kojoj umetnosti samo je projekcija rasapa vrednosti, nedostatka konkretnosti, potrebe da se nešto kaže na „lep način“, jer tako se stvara jeftin ideal uzvišenosti. Jednostavnost je vrlina obrazovanih ljudi, za one druge ona je samo univerzalni izgovor za prostaštvo, iza koga ne stoji ništa drugo osim agresivne potrebe da se uvek i svuda brani oktroisano pravo na vulgarizaciju svega uzvišenog i moralno obavezujućeg, tako što će se pročitanim proglašavati ono što je viđeno.

 

Kako književnost imitira život?

Zašto književnost neuspešno podražava stvarnost? Zašto su pisci samo glumci na traci koje troše medijska slava i loša književnost? To je politika uspeha koja nije daleko od one institucionalne. Svaki političar je suštinski glumac, svaki pisac više ne želi istinski uspeh svog dela, već ulogu pisca, naivnu holivudsku iluziju o pijanom Hemingveju ili o nekoj novoj Silviji Plat ili Virdžiniji Vulf (svakako ne Džejn Ostin, zbog seoskog porekla, to ne prolazi u zemlji preodenutih seljaka – novopečene „evropske gospode“…), koje su se u pričama i shvatanjima tevabije književnih mediokriteta od tragičnih žena i velikih pisaca pretvorile u vrckave starlete jeftinog vodvilja. Književnost je odavno postala (čast retkim piscima i još ređim intelektualcima) razmena banalnih informacija i novootkrivenih „uvida“ na nivou profesionalnog trača. Sve je teže razdvojiti stvarnost od simulacije, televizijski voditelji su postali slavni, pitanje je dana kada će se objaviti u ulozi „društvenih kritičara“, koji su, opet, u međuvremenu postali zabavljači prostote i ulizice moćnih, lična posluga agresivnih prostaka u sveopštem poniženju normalnih ljudi i zdravog razuma. Pisci su samo kolateralna šteta – samih sebe.

Velika literatura jeste ona koja razumeva svoje nemogućnosti, ali od toga ne pravi „sveto tlo dela“, već kreativnu provokaciju i intelektualnu odiseju. Književnost nije sfera gotovih istina i konačne mudrosti, u traganju je smisao, u samoći sudbina – u samoći u društvu drugih ljudi. Sujeta pisca sputava imaginaciju, samopouzdanje je za manje inteligentne, staranje o recepciji i reklami ubija inventivnost, bol oslobađa stvaranje i talenat, a želja za slavom patetično kmečanje ili (para)intelektualno naricanje. Jer ko je spreman na istinu bola i neizvesnost u civilizaciji večne mladosti i bežanja od smrti? Jedina preostala snaga upotrebljena je za prilagođavanje.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.

(Matej 23, 23–28; Zač. 95)

Još samo buket cveća i ništa više. Tek da ne zaboravimo gde smo. Vatru će zadržati neki novi Prometej, u knjizi koju piše ovog časa, negde u noćnoj tmini. Želim da verujem u to.  Nadam se da to neće biti poslednja knjiga koja će stići na nebo. Na zemlji će zauvek ostati samo ljudi, pročitani i banalni.

 

 

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (II)

Simbol Vavilona je čest mitski izvornik i motiv kolokvijalnog tumačenja savremenog grada. Aleksandra Mokranjac uvodi termin „anti-Vavilon“, jer odlično zna da Vavilon nije stanje nego proces, epidemija. Unutar Vavilona neprekidno nastaju uvek novi i novi Vaviloni; temelјi koji danas izgledaju kao početak nečeg grandioznog sutradan se pretvaraju u haos, u apsolutnu nerazumlјivost, u nedovršeni odlomak. Možda je ova relacija nedostajala tekstu o preoblikovanju beogradskih obala. Jer, u savremenom svetu i svevlasti političke prinude i prisile nema više suprotstavlјenih cilјeva; različiti cilјevi ne mogu da postanu suprotni: postoje samo zaobilazne linije. Tu se gubi osećanje uzajamne povezanosti, ne ostaje drugi duhovni sadržaj, već samo čista negacija i strah. Hrabrost više nije nedostatak straha, već ontološka potreba da se stvari nazovu pravim imenom, kad već nema pravih puteva za pojmove s potencijalom i determinizmom smisla. Zato ova autorka ima potrebu da neke stvari, pojmove i procese naglasi na drugačiji način čak i onda kada se to opire pravopisnim pravilima i zakonima.

Preoblikovanje identiteta najpre se dešava u duhu, zatim u jeziku, a tek kasnije ostavlјa posledice na materijalne građevine. Zato je neophodno „uvezati“ više aspekata umetničkog ispolјavanja, da bi onde gde aparatura jedne nauke zastane, druga nastavila sa svojim rečnikom, kao u Karnapovom delu Die logische Syntax der Sprache, gde se jasno objašnjava kako neopozitivizam dotiče egzistencijalni problem jezika, pokušavajući da razreši izazove stvarnosti u sistemu simbola. Bogatstvo koje se krije u dubini problema jezika savremeno društvo ograničava na siromaštvo dostupno na površini termina, a sâmo pitanje jezika iskorišćava kao način za banalizovanje duhovnih pitanja. Posmatrajući jezik kao građevinu, autorka pokušava da pronađe prave puteve i načine saopštavanja, jer, poput Bele Hamvaša, zna da jezik poseduje različite stepene hijerarhije, i da u pojedinim svojim elementima, u različitim stepenima stvarnosti razlikuje njihov stepen realiteta. Ova zakonomernost je veoma važna i uočlјiva u onim delovima ove knjige kada autorka odlazi u prostore drugih umetnosti, vraćajući ih integralnosti postavlјenoj u početnoj definiciji i jedinstvu vidlјivog i nevidlјivog – grada i hrama.

Moderni Vavilon je već odavno prevazišao srozavanje reči. Slučajna stanovišta manipulacije odlučuju u kom smislu neko koristi isti termin. Stepen jezičke korupcije već zahteva da se prilikom pokušaja formulacije osnovnih pitanja posebno suočavamo sa svakom pojedinom reči koja se pretvorila u deo ove formulacije; u suprotnom slučaju, izloženi smo tome da nam se svaka formulacija gubi u hegelovskom „lošem beskraju“. Taj loši beskraj pribežište je slabih i kukavica: spasava ih od zauzimanja stava, jer ga čini nemogućim. Aleksandra Mokranjac pripada onim drugima, malobrojnima, uspešno varirajući ove različite apokaliptične aspekte izraza i predstavlјajući suštinu arhitektonskog mišlјenja nizom simbola različitog ispolјavanja a sličnog ili istog značenja, stvarajući tako širok, jezički i semantički slojevit diskurs grada i njegovog sižejnog centra i duhovne vertikale.

Ne treba zanemarivati paradigmu kulturalne, nacionalne i političke geografije, koja je za Aleksandru Mokranjac takođe veoma bitna i često je u podtekstu svake misli o doživlјaju i „konzumiranju“ grada. Građani transformišu, negiraju ili konceptualizuju nove upotrebe ili značenje prostora. Zanimlјiv je jedan od istorijskih primera „čitanja grada“, koji ovde može biti veoma indikativan. Brutalan je, ali veoma dobro objašnjava kako se prostor može pročitati ili posedovati. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich), jedan od najmoćnijih lјudi Trećeg rajha i verovatno budući firer, ubijen je usred dana (4. juna 1942), u Pragu koji su Nemci potpuno držali pod kontrolom. Atentatori su za vreme priprema vežbali na maketi grada. Atentat je, dakle, bio i svojevrsna vežba u čitanju grada, s porukom da onaj ko ga bolјe zna (a to znanje često dolazi od nadahnuća lјubavi, ali prečesto i ne), na njega polaže veće pravo.  Da li je ovo „pravo“ atentatora u stvari pravo koje mnogi drugi sami sebi daju jer su pročitali sve znakove grada, prepoznajući u njima prave smernice za njegovo upropašćavanje u svom oktroisanom pravu da grade svoje neznanje ili da grade iz bahate ili materijalne potrebe? Sledstveno već rečenom, načini za verbalizam takvih činova pružaju im se nadohvat ruke, kao uobičajeni govor moći prikriven političkim floskulama. I takvim se pojavama bavi ova knjiga, ali i onima koji još uvek imaju obavezu intelektualnog dostojanstva da im se suprotstave.

Anri Lefevr deli prostor na apsolutni i društveni: prvi predstavlјa fizički svet, a drugi je kompleksniji, i u njemu je prostor sredstvo kontrole i dominacije. Taj drugi prostor u ovoj knjizi možemo prepoznati u društvenoj kritici i sveprisutnoj ironiji. Jer je Aleksandra Mokranjac odlično shvatila da je jedini klјuč za surovi realitet, ironija – smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, svest o stvarima i pojavama, svetu u celini, kako to običavaju da kažu teoretičari (post)moderne. Ukomponovani s književnim načinom saopštavanja, naučnim i stručnim znanjima i iskustvima, ironija i humor u građenju slike, doživlјaju ili potencijalu kritičke misli stvaraju poseban realitet, u kome se neke zakonitosti i zakonomernosti najbolјe vide izopštene iz „podrazumevajuće“ slike našeg vremena i uspavane savesti. Za Borhesa je realizam magični prostor u kome se lјudska drama najbolјe vidi, za Balzaka je to način da poveruje u lјudsku komediju isto onako kao što to čini Dante kroz sholastičku filozofiju. Svi oni, poput autorke ove knjige, raskrinkavaju realitet na najneočekivanijem mestu, pomoću humora, koji jedini ima snagu da prozre stvarnost tako da se zakrivlјenja duha najbolјe vide. Samo onaj koji ima potrebu da se suprotstavi sudbini, ima potrebu i smisao za humorom, on je kriterijum ličnosti i slobode – pobeda nad eksterijerom. Kao u minucioznim opisima „implanata i burleski u građevinarstvu“. Ali to nije humor koji zasmejava, čak ne ni onaj sa smeškom, već onaj koji pokazuje da je inicijativa promišlјanja i kritike još uvek u rukama čoveka i njegove najšire autentičnosti i perspektive nezavisnosti. Aleksandra Mokranjac je dorasla do te sfere i odlično se u njoj snalazi.

I šta reći na kraju a da to već nije, na neki način, rečeno na početku? Kada je poznati teoretičar Čarls Landri razmatrao pojmove idealnog grada, zaklјučio je da su najbolјa mesta ona koja imaju bogat sadržaj i iskustva, koja su, u suštini, dalekovida u svom konceptu. To je emotivno zadovolјavajući grad, ali nije grad emocija. A osećanja su ono što nas čini istovremeno ranjivim i uzvišenim – o tome govori ova knjiga.

 

(Predgovor knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

KA NOVOJ INTEGRALNOSTI (I)

Pisati o knjizi/gama Aleksandre Mokranjac za svakog dovolјno hrabrog i samouverenog učenog čitaoca/tumača podrazumeva izazov i opasnost da se u kritici ili tumačenju ode predaleko ili da se bude „ispod“ teme. Oba principa su podjednako ili pogrešni ili nedovolјni. Ovakvi tekstovi zahtevaju sagovornika koji će se nastaviti na njihovu misao i tamo gde im se direktno opire, jer autorkina potreba da govori o suštinama u pojavama, a ne obratno, stvara gusto tkanje raznih znanja i iskustava, te integralnost misli u semantičkoj polivalentnosti teksta. Zato postoje samo dva načina: pisati o onome što se ne razume, ili polemisati s onim što se otvara kao nastavak vlastite misli. Budući da pisac ovog teksta nema dovolјno znanja o Arhitekturi i civilizaciji – ni jednu ni drugu ne stvara nego trpi – a o književnosti zna tek ponešto, onda je jedini način „pisanja o pisanju“ slediti vlastiti instinkt ili strah, na isto mu dođe, i na taj način stati uz hrabre duhove koji imaju snage i volјe da napišu ovakvu knjigu.

Samo se knjige i violine grade, sve ostalo se pravi, ali se ne stvara; i grad se gradi (nije li ovo dublet?), ali sobom. Ospolјava se u materijalnom i potvrđuje u duhovnom prostoru. Stremi visini i zauzima prostor s definicijom hrama u svom temelјu/korenu. Ali hram nije institucija neke formalne konfesije, u njemu čovek ne doživlјava mitsku metamorfozu, ne preoblikuje se u telu, već prolazi kroz istorijsku evoluciju i postaje ličnost – ta zaboravlјena valuta čovekove mitske i mistične integralnosti. Samo takav čovek dostojan je grada i samo takav čovek može da ga obuhvati u duhu i prepozna u smislu. Ova knjiga je upravo put ka takvim prepoznavanjima, bez obzira na to da li se tekstovi u njoj ticali arhitekture, mitologije ili neke od književnih eksplikacija.

Kakva je veza između civilizacije i sudbine? Možda da tu relaciju postavimo ovako: ako tragamo za smislom grada, onda osećamo njegovu sudbinsku važnost. Pritom sudbinu na ovom mestu ne doživlјavamo kao fatumsku predestinaciju blisku istočnjačkom pogledu na svet, već kao skup determinanti koje se poklapaju ili bliže definišu duhovni identitet i ospolјen prostor, kao poligon uzdizanja ili sunovrata nematerijalnih vrednosti u materijalnim manifestacijama građevinarstva i arhitekture. Ali civilizaciju ne možemo posmatrati samo u uzvišenosti civilizacijskih dostignuća; tako se vide samo zakoni vrednosti jednog zatvorenog sistema, koji o sebi misli najbolјe jer se samo svojim zakonima i povinuje. Sveukupnost misli o postojanju podrazumeva sveukupnost pogleda, misao koja se suprotstavlјa, ali i onu koja traži svoju istoriju spasenja ili letopis sunovrata – podjednako je važno. I jedna i druga se nalaze na stranicama ove knjige, kao suprotstavlјeni pogledi, sadržinski i manifestacijski različiti, ali kao iste sudbine samo jedne zajednice, ujedinjene u svetu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – u svetu mrtvih i još nerođenih, kao i onih sadašnjih, koji svedoče.

Nije mi namera da na početku zaplašim čitaoca ovom knjigom ili svojim čitanjem, ali mi nije cilј ni da ga relaksiram. Želim samo da definišem okvire „civilizacijske misli“ i diskursa koji Aleksandra Mokranjac svojim duhovnim i naučnim posvećenjem gradi. Jer ona nije skeptik, važno je apostrofirati i tu funkcionalnu razliku, kao što kritika nije samo sud, kategorički najmanje. Moderna skepsa zna samo za interese, bez sadržaja, u krajnjoj liniji ona je sposobna jedino za opskurnu – tautološku tvrdnju: „Interes je interes interesa.“ Od takve prazne tautologije autorka želi da odmakne svoje misli kao i od činjenice da je današnja civilizacija u najvećoj meri kult neznalica, partikularnih znanja, brutalnog samopouzdanja, nadmenog intelektualizma… svih onih nesposobnih za kontinuitet duhovne misije ili misli o svemu što ih nadilazi ili nečemu što nije predmet njihovih neposrednih interesovanja ili instinkata.

Aleksandra Mokranjac odlazi dalјe od  te mehanički reprodukovane slike urbanog pejzaža, potpomognute verbalnom ideologizacijom i skrivenom političkom prisilom. Ne zbog toga što svaka kulisa ili Potemkinovo selo imaju svoj rok trajanja, već zato što želi da se bavi uzrocima, a ne posledicama. Zato je u ovoj knjizi palimpsest bitan semantički, kao simbolički potencijal, a ne kao artefakt pismenosti – gradivnog elementa civilizacije i grada kao simbola i znaka. Samim tim, njeno definisanje društvene sfere i kolektivnog identiteta, te uticaja umetnosti, književnosti i arhitekture i njihovog prožimanja, nije skup pojedinačnih simbola određenih subjektivnim iskustvom ili akribijskim otajstvima. Ona želi – i u tome uspeva na sasvim originalan, renesansni način – da stvori polisistem odgovornog promišlјanja kao skup i sklop različitih sistema koji se međusobno preklapaju, stvarajući strukturalne celine. Samim tim, veza između lokaliteta Mali Blagotin, „etičke čežnje hramova“, sakralne i urbane paradigme učestvovanja u istoriji, sveta živih i sveta mrtvih, „Balkana, kolevke Hrama i neba“… stvara novu integralnost, koja duboko u osnovnoj postavci podrazumeva vreme kao Borhesovu tačku Alef, u kojoj istovremeno postoje prošlost, sadašnjost i budućnost. Linearnost neophodnu za bliže određenje istorijskog vremena Aleksandra Mokranjac ostavlјa u sekundarnom, poredbenom planu teksta, više kao aritmetičku vrednost vremena, udalјenu od njegove suštine, ili zbog jasnijeg tumačenja ideoloških i simboličkih intervencija na integralnoj slici sveta, prirodnom redu stvari, koji nije uvek imanentan ideji indukovanog i artificijelnog poimanja trajanja, kome je ova autorka sklona. To u isto vreme predstavlјa kritiku institucionalizovanog pamćenja, jer je autorki mnogo važnije da prostor i grad poistoveti s duhovnom inskripcijom, a ne s materijalnom pojavnošću i programiranim sledom događaja (pre)često pomerene i ideološki objektivizovane logike, koja nije ništa drugo nego politički instrumentalizovana prošlost koja stvara sebi sličnu budućnost.

Na ovom mestu je neophodno napraviti malu digresiju vezanu za političko mišlјenje ili institucije, ali i pamćenje, jer prema ovim terminima, u najširem smislu, autorka ima polemički odnos, definišući ih u klјuču svojih istraživanja i deskripcije. Politika je za nju daleko od atinskih aeropaga i diskurzivnog citata antičkog prauzora, a mnogo je bliža ovdašnjem srpskom korporativnom načinu vladanja i društvene (ne)odgovornosti „neovandalizma“ (termin A. M.). Definicija pamćenja kao izvesnog ekvivalenta istorijskih događaja i prepoznavanja kontinuiteta i citata u aktuelnom trenutku mnogo je bliža Fukoovom terminu kontrasećanja, gde subjektivnost pojedinca – to u punoći svog iskaza A. Mokranjac i jeste – iskazuje jasan otpor prema službenim ili aktuelnim verzijama istorijskog kontinuiteta. Samim tim, iskorak ka likovnoj umetnosti i dostignućima srednjovekovnog graditelјstva i slikarstva na potpuno drugačiji način kontekstualizuje misao o istorijskom usponu i „padu u vreme“, odnosno o permanentnom izneveravanju istorijskih duhovnih istočnika na putu stvaranja „parazitopolisa“ (termin Patrika Gidsa, vezan za promišlјanje sunovrata starog Rima), ili onoga grada koji je civilizacijska negacija, jer pronalazi arhitektonski oblik svog sunovrata i ritual u kome se favorizuje stalno izražavanje tih negacija. Očigledno je da su moderni gradovi u najvećoj meri (para)vrednosne hijerarhije, koje građane ne obavezuju u duhovnom, već samo u ritualnom i društvenom ispolјavanju. Oni naselјavaju predeo koji se prostire između ranije definisanih prinudnih vrednosti, prolaznosti kao osobine političkih mehanizama i materijalne stalnosti kao osobine građevinarstva. Na duhovnu komponentu ne računa niko osim pojedinih tumača i malobrojnih arhitekata, koji svoju profesionalnu misiju doživlјavaju kompleksnije nego kao samo upotrebnu vrednost zanata. Dobro je što je Aleksandra Mokranjac u ovoj knjizi uspela da apostrofira neke od njih.

 

(Prvi deo predgovora knjige Grad i Hram, Aleksandre Mokranjac, S.Glasnik 2015 – Nagrada ULUPUDS-a za doprinos istoriji i teoriji umetnosti, Beogradski sajam knjiga, oktobar, 2015)

 

ISTINE AKTIVNOG (SAMO)ZABORAVA

Četiri godine posle knjige dr Zvonka Džokića Replikanti i društvo

(Službeni glasnik, Beograd, 2011)

Postoje knjige koje pročitamo i zaboravimo; pamtimo samo osećanje ispunjenosti ili praznine, koje je nastajalo i nestajalo tokom čitanja. U takve knjige spada najveći broj naslova naše lektire. Ali postoje knjige koje želimo da zaboravimo i pre nego što postanu deo uspomena na pročitano. One su malobrojnije, opasnije. Ne želimo da ih se sećamo, zato što podsećaju na nas same, opominju nas našim iskustvom, ne donose očekivano izmeštanje iz stvarnosti, teraju nas na razmišljanje, na bes i pokoru. Čitanje nije mazohizam, ali ni život nije književna ili poetska iluzija. Pogotovu ako su predlošci književni, razrada filmska, a poenta sudbinska. Kao u knjizi Replikanti i društvo dr Zvonka Džokića.

Izbegavam da pišem pogovore za knjige svojih prijatelja. Biti prijatelj je veća institucija nego biti tumač, a i gde su, uopšte, granice objektivnosti? Budući da ne mogu da ih odredim, jer nisam objekat već subjekat (valjda još uvek?), izbegavam i da se izjašnjavam u okvirima autorskog teksta, smatrajući da sam nepouzdan tumač. Ali knjiga Replikanti i društvo spada u one već pomenute malobrojne knjige – bila mi je izazov i za čitanje i za tumačenje. Istini za volju, bez obzira na životno iskustvo, gajio sam nadu da će čitaoci prepoznati modele koje je autor veoma dobro oslikao, objasnio, uporedio sa „živim modelima“, pogotovu zato što su nam se, netom po objavljivanju (2011), modeli opisani u knjizi počeli da dešavaju, da vladaju i da prema sebi preoblikuju stvarnost. Ne znam ko su čitaoci ove knjige (nadam se da ih sve ne poznajem lično), ali znam ko su njeni glavni junaci; sva sreća što mi se pokvario televizor, pa ih ne gledam poslednjih nekoliko dana. Upravo zbog onih koji još uvek nisu postali junaci Replikanata podsećam i sebe i druge na ovu knjigu. U nastavku je pogovor izdanju iz 2011. godine. O posledicama sam već dosta rekao na ovom blogu.

 

DA LI ANDROIDI SANJAJU ELEKTRIČNE OVCE ILI KAKO PROROKOVATI PROROKE

Problem čoveka novog doba nije sadržan u neznanju, već u znanju koje je to prestalo da bude. Savremeno društvo, prepuno protivurečnosti i mana koje društveni mehanizmi obmane proizvode u vrline, više ne teži napretku već opstanku, bez obzira na to što na prvi pogled ne izgleda tako. Lako je proveriti: svi društveni pokreti okrenuti su, bar načelno, spasavanju, a ne usavršavanju ili uzvisivanju nekog postojećeg stanja, društvene grupe, životinjske ili biljne zajednice. Spasava se ono što je dovedeno do ivice opstanka, da bi ponovo došlo u početno stanje šanse da bude uništeno. To je pogrešan put, jer obnavljajući posledice posledica, zatvaramo puteve ka spoznaji uzroka. Zaboravljeno je i potisnuto i osnovno mistično načelo obnavljanja života. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok. Ljudska zajednica je postala sama sebi svrha, okvir bezidejnosti svih paraintelektualnih ili psiholoških tendencija savremenog čoveka. Krug zablude je beskonačan, i mi se vrtimo u njemu, jureći svoj rep bez bilo kakve volje da ga jednog dana i stignemo. Jurnjava tim beskrajnim krugom postala je opsesivna disciplina modernog čoveka, a veličanje samoobmane tog „puta u napredak i pravednije društvo“ glavni ideološki postulat života. Organizacione, ideološke, utopističke, pa čak i ekonomske matrice su se potrošile, a zarezi na rabošu pamćenja nisu nas učinili mudrijima. Zagledan u vlastitu sliku u ogledalu – izraz i lik vulgarnog narcizma – čovek više nije u stanju da sagleda sebe. Kao ogledalo koje ulazi u prostor i istovremeno ga udvaja, tako i savremeni čovek udvaja (replicira!?) svoj lik i uzaludnost postojanja, zauzimajući prostor, dok sve ostale determinante i koordinate života koje ga utemeljuju u istinskom postojanju ostaju sablasno prazne. O izopačenoj vrednosnoj lestvici sudi se na nivou bezvrednosnih argumenata. Čak i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend), kao što u politici vlada stimulativna teorija o humanizmu. Ili, kako bi to rekao  Makijaveli, drevni ideolog „vrlina“ modernog čoveka: „Dajte sirotinju i puno laži, to su dva preduslova za dobro vladanje.“ S tim da se ova teza može i nadograditi i učiniti uspešnijom kada društvena jedinka nije toga svesna ili kada takvo stanje preimenuje u krajnji domet progresa. Knjigom Replikanti i društvo Zvonko Džokić upravo pokušava da povrati takvu svest i sliku koja neće biti multiplikovani obrazac licemernog humanizma, već put ka zaboravljenoj suštini postojanja i opomena o pogubnim stranputicama intelektualnog konformizma, otupele intuicije i životinjskog i instinktivnog postojanja. Birajući teži put umesto ustaljenog razbacivanja psihijatara i psihoterapeuta „savetima za lakši život“ i za „prevazilaženje problema“, Džokić nije uspeo samo da definiše „neurotičnu ličnost našeg doba“ (termin Karen Hornaj, prim. P. V. A.) već i da neurozu i psihopatologiju objasni i označi kao jedinu stvarnost i postojanje društva, koja se razvija prostom deobom (repliciranjem?!), sa svim osobinama hipertrofirane stvarnosti. Čini se preambiciozno i prejako u definiciji, ali nije. Kako je to uspeo?

Prvo, počevši od umetničke vizije, a ne od medijske slike, dakle, od primarne slike (i stanja), a ne od njenog tumačenja. Jer medijska slika se ne može optužiti za laž, ona stvara onakav svet kakav, u ideološkom smislu, i opisuje. Tako da medijski postulati ne mogu biti smatrani za ideologeme koje izvitoperuju stvarnost, jer oni i ne odražavaju nikakvu stvarnost, već je sami stvaraju. Dakle, Džokić počinje s umetničkom vizijom reditelja Ridlija Skota, koji se nadovezuje na kultnog pisca Filipa K. Dika i na predlošku njegove knjige Da li androidi sanjaju električne ovce stvara filmsku distopijsku viziju, oličenu u sada već klasičnom filmu Istrebljivač (Blade Runner). Istrebljivač, usamljeni kauboj u urbanim futurističkim pejzažima megalopolisa kojim vlada multinacionalna kompanija (zamena za Boga, savet najmudrijih, zamena koja ideju elite dezavuiše na nivo vladavine najnižim instinktima i „carstvom potreba“), penzioniše (čitaj: ubija) pobunjene mutante, replikante stvorene da zamene ljude tamo gde je opasno ili gde su potrebni posebni napori, koje ovi humanoidi mogu da izdrže. Ali ljudska tvorevina ili ideja nikada nije pokušavala da olakša život, ona je uvek pokušavala, i u dobroj meri uspevala, da ga nadvisi, i to je početak i kraj svih civilizacijskih sunovrata. Tako i replikanti bukvalno zamenjuju ljude na nivou funkcije – ne i na nivou ontologije, ili samo repliciraju izvitoperenu ideju ontološki zasnovanog postojanja – i to čine veoma uspešno, ali problem nastaje kada oni ipak požele da postanu ljudi, da liče na svoje tvorce, da zauzmu njihovo mesto. Ta vrsta pobune nije retka: od Rajskog vrta naovamo, od Adama do Frankenštajna, pobuna protiv Tvorca jeste opšte mesto. Ali, gde je taj skriveni prolaz ka tajni, koji i Dik, i Skot, i Džokić, i verovatno neki gledalac filma ili čitalac knjige, poput skromnog pisca ovih redova, vide i kreću njime „u pravcu svog najvećeg straha“? Upravo u inverziji uloga: mutanti žele da postanu ljudi, ali ljudi ne žele da postanu mutanti, bar ne u filmu. Da li je tako u stvarnosti, ili se metamorfoze dešavaju polako i evolutivno?

Tajna uspelosti Džokićevog istraživanja i dugo sakupljanih iskustava, uvida i profetskih stavova, naučno i etički objektivizovanih, počiva negde između proročkog pogleda zasnovanog na stvarnosnom i profesionalnom iskustvu i dometa umetničke vizije. I, pre svega, na svesti o sferama uma, prožimanju misli i prisutnosti suštine u svakom deliću postojanja ili ponašanja koje takvo postojanje uslovljava. Nastavljajući se na „umetničke“ profete, Džokić „prorokuje proroke“, postavljajući na nivou umetničkog simbola, ali i na nivou naučne činjenice, veoma ozbiljna pitanja. Koji je procenat ljudskosti potreban za uspelog androida, ili koji je procenat bezosećajnosti i emotivne devijantnosti neophodan da bi se čovek u inverznom procesu pretvorio u replikanta, bledu kopiju istinskog sebe? Markirajući sfere, uzroke i posledice mutacija – koje već postoje kao dominantni oblik ponašanja i pojedinaca i društvenih grupa– Džokić oslikava nimalo ružičastu i nimalo srećnu sliku, ne budućnosti, već sadašnjosti bez budućnosti. Pitanje je da li se tumačenje neposrednog iskustva ili neposredne stvarnosti može odvojiti od emotivnog stava, ili možda upravo i ne treba. Mislim da Džokić i tu nalazi pravu meru između popularnog pogleda i naučne istine. Emotivni stav nije nužno nenaučni. Možda je baš depersonalizovani naučni princip i doveo do depersonalizacije i prevelike objektivizacije nauke, kao ideologije koja je stvorila Prokrustovu postelju neprimenjivu u slučaju i postojanju savremenog čoveka raspetog između realnosti i sve nesigurnije nade u bolje dane, između funkcionalnosti i ljudskosti. (Nije li to onda prvi korak ka funkcionalnosti identiteta mutanata-replikanata?) Ta mera stvari, uzroka i posledica čini Džokićev stav originalnim i surovo istinitim.

Replikanti (iz filma, prim. P. V. A.) nikada nisu bili ljudi, oni traže i stvaraju nostalgiju za prošlošću koju nemaju. Po tome su replikanti (ali samo oni iz filma Ridlija Skota) ipak ljudi. Replikanti naših dana gube nostalgiju za vlastitom ljudskošću zarad stvaranja budućnosti čiji ni vlasnici ni uživaoci nikada neće postati, nesvesni činjenice da žive u permanentnoj sadašnjosti, gnojeći je, takođe, svojom uzaludnošću i bezosećajnošću koju su podigli na nivo najveće društvene vrline. Ili, kako to kaže prokazani Ezra Paund, najpoznatiji imažista, koji je svojim delom i životom posvedočio nesigurna načela modernog doba: „Kraj njihovog veka uspostaviće vladavinu mediokritetske civilizacije, dinamične niskosti i izopačene aksiologije.“ Evo i jedne pesničke istine, o čemu i Džokić piše kada tumači imaginativne sfere i surovi verbalizam. Savremenom varvarinu, odnosno replikantu, zarobljeniku čula i sužene svesti, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila, i to ovaj tumač odlično vidi i markira u svakom obliku postojanja.

Veoma je važno i to što u ovoj knjizi granice razmišljanja nisu definisane kao aspekti isključivo naučnog mišljenja, jer se svako mišljenje koje se izbori za status istine podiže na nivo simbola. Zvonko Džokić se odlično poigrava s tim granicama, želeći da ukaže na aktuelnost svojih uvida i stavova, na njihovu očiglednost i preteću prisutnost, koja jasno definiše, odnosno redefiniše, osnovne stavove prema životu i smrti.

U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja, čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu: smrt nam je nestala iz života, postajući neprijatna činjenica samog života, koji je odavno prestao da biva ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Ono što vidimo, ne vidimo, televizija je imitacija života: što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom. Smrt je sakrivena da bi bila svuda: u frustraciji krizom i pomerenim vrednosnim sistemom, u porodici, školi, u nezadovoljnima koji ubijaju isto tako nezadovoljne, ali manje hrabre ili manje lude, u pljačkaškim pohodima velikih država koje porobljavaju male, sve je preimenovano i sve skriveno iza termina koji odavno nemaju pojmovnu i istinsku zasnovanost. Zato danas bunt kao činjenica dobre namere i promene ne postoji, nema više prostora u kome bi se rodile nove ideje, samo smrt ima mogućnost promene, samo ona otvara prolaz iz pakla života. Otuda je sve više onih koji na sebe preuzimaju ulogu „gospodara života i smrti“. Nije im dato, ali je dozvoljeno, ili, kako nas ova knjiga naukuje, i više nego očekivano na osnovu ovlašćenja koja su sami sebi dali.

Pitanje je ko je od savremenih čitalaca spreman da se okrene iza sebe ili da otvorenih očiju pogleda u sopstvenu budućnost koju stvara izneveravanjem sebe. Iskreno se nadam da još ima takvih, jer svest o bolesti jeste početak njenog izlečenja. Za sada sam siguran da postoje dvojica: Zvonko Džokić i uzaludni pisac ovih redova.

POTRAGA ZA DRUŠTVENIM I KNJIŽEVNIM VREDNOSTIMA

( Nagrade i komentari II – Ninova nagrada; Osamdesete, Devedesete, Kraj…)

 

Možda ćemo u književnosti dospeti dotle da će pisci biti plaćeni u onoj meri u kojoj nešto prećute. Govoreći sasvim ozbilјno, ne odnosi li se to mnogo pre na svaki razgovor i aktivnost? Za vrednost nije presudno ono što je iznad zemlјe, nego ono što je ispod nje. Iza svakog govora koji nešto vredi nalazi se još vrednije ćutanje. Nemost je duboka kao vekovečnost; govor je plitak kao vreme. Čudno? Jaoj dobu i jaoj čoveku ako zaborave ovu drevnu istinu.

  Glupo brblјanje ne govori o tome šta se stvarno zbilo, nego samo o tome šta je propušteno da se učini i šta nije uspelo. Glupa istorija (koja nije ništa drugo do manje–više skraćeni oblik ovog jadnog uverenja u pisanoj formi) malo toga zna što bi vredelo znati.

 Tomas Karlajl

Ako je postojala nezaobilazna veza između društvene stvarnosti i književnih dela koja tu i takvu stvarnost prikazuju i elementarizuju u književnom obliku, sa više ili manje epigonskim odnosom prema aktuelnoj vlasti (u prvim decenijama NIN-ove nagrade to se, na neki način, podrazumevalo pa i nije toliko bilo često osim u okvirima pravila nacionalne simetrije i u delima ideologa i korifeja komunizma – u tome počiva jedan od osnovnih paradoksa) onda se zasigurno može tvrditi da je pretposlednje decenije dvadesetog veka ta relacija dobila na intenzitetu. Ne samo da je roman bio neka vrsta ventila kroz koji se oslobađala energija upravljena protiv još uvek jakog i rigidnog totalitarnog sistema, nego je taj odnos (uz nezobilazne naznake i doze alegorijskog i metaforičnog odnosa prema stvarnosti) postao neka vrsta kvalitativnog i procenjivačkog pravila (sa svim do sada navedenim pravilima koja su se potvrdila i nametnula u pedesetogodišnjoj istoriji ove nagrade) koja je u zapećak bacila čak i inovativne i (post)moderne procese u srpskom (jugoslovenskom)  romanu. Na taj, možda najnesrećniji, način je postvarena već pomenuta privilegovanost romana kao žanra, ostavivši otvorenim mnoštvo fundamentalnih pitanja vezanih za definisanost književnih nagrada uopšte u okviru naše književne i društvene panorame. Kao, na primer, večnu dilemu o svrsishodnosti nagrađivanja ili o tome da li nagrade treba da podstiču pisce ili da budu predmet kuloarskih ili klanovskih svađa i mrzančenja ili, na drugoj strani, ustanovljavanja novih vrednosnih skala… U svakom slučaju mimikrija nagrada, kao neke vrste državnih subvencija se održala do danas sa manjim varijacijama kada su ulogu državnog aparata preuzimali moćni izdavači u reklamne i afirmativne svrhe. Na primeru nekolicine knjiga iz poslednjih decenija i tumačenja nagrađenih dela mogu se veoma lako ilustrovati dve dominantne teze; prva o romanu kao o dozimetru društvenih i istorijskih istina o procesima i pojavama o kojima se u društvu do tada ćutalo i druga, koja oslikava često nemušte kvalitaivne kompromise sa modernošću kao imperativnim odnosom prema književnoj produkciji ili prečici između ogoromnih subjektivnih i egocentričnih vizija članova žirija o sebi samima.

 istina kao tema, „objektivnost“ kao način

 Stav koji od autora romana zahteva izvesnu dozu istorijske i etičke odgovornosti kreće se tankom linijom između javnog suda i šireg stava javnosti o nekoj knjizi i kritičkog suda. Obično se ta granična linija pretvara u nepremostivi jaz dok je često (u osamdestim godinam posebno) utapana u horskim orkestracijama.

Roman o sukobima unutar etničkih i nacionalnih različitosti balkanskih naroda i posrnuću srpske građanske klase prožete protivurečnostima i solipsizmom; Prijatelji – Slobodana Selenića (NIN-ova nagrada za 1980.) poklapa se (za ovog pisca i većinu njegovih dela je to više nego karakteristično) sa kulminacijom šiptarskog revolucionarnog separatizma na Kosovu početkom osamdestih godina. On uspeva da na književno uspešan način rasklopi neke dominatne teme i prelomne trenutke srpskog nacionalnog magnovenja i anticipira buduće smernice srpske istorije i srpske istorijske sudbine. Postavljajući jednu građansku srpsku porodicu, odn. njeno istorijsko trajanje (prva polovina dvadesetog veka) i sudbinski kontinuitet, u središte romana, Selenić dobro markira karakterologiju posleratnog političkog i represivnog sistema i duh vremena ali, u isto vreme, ostavlja sve to dobro upakovano u književno održivu i zanimljivu priču ostavljajući osnovna značenja izvan teksta, zatvarajući puteve koji, u političkom i stvarnosno – polemičkom aspektu, mogu da se izliju izvan granica romana.

Sličan slučaj je i sa tetralogijom Antonija Isakovića koji za drugu knjigu Tren 2 (knjigu o stradanju ljudi koji su se opredelili (ili su opredeljeni – nabeđeni) za rezoluciju inforbiroa) dobija nagradu 1982. Nesumnjivi su kvaliteti Isakovića kao pripovedača u svojoj generaciji srpske proze, koja nastaje posle pedesetih godina ali tlapiti temu koja je prošla skoro sve faze nacionalne i političke katarze ne predstavlja književni izazov prve vrste pogotovu ako se zna da je Antonije Isaković računao na političku aktuelnost i njenu književnu atraktivnost jer 1992. objavljuje knjigu Tren 3 (Miran zločin) u kojoj se bavi nacionalnim i političkim frustracijama srpskog naroda u zajedničkoj jugoslovenskoj državi dok 1995. objavljuje Tren 4 (Gospodar i sluge – nagrada Meša Selimović) u vremenu kada su, nacionalnom mimikrijom „status quo“ jednopartijskog totalitarizma, generacije – koje, uzgred budi rečeno, ne pamte neimenovanog junaka romana; operetsku ličnost koja je skoro pola veka vladao jugoslovenskim narodima – iskasapljene ratom, sankcijama i marginalizovanjem u odnosu na opštecivilizacijske vrednosti. Još je važno napomenuti da bi pomenuti romani u žanrovskom smislu bili veoma diskutabilni da krajem dvadesetog veka žanrovska isključivost nije malo olabavila. Da li bi se šta promenilo da su kojim slučajem knjige objavljene obrnutim redosledom. Verujem da bi, ali kao to izvesti kada je sa ove distance više nego jasno da su i protivnici i vlastodršci bili vezani istim korenskim sistemom sa čijim nestankom su, i jedni i drugi, bili prepušteni uvenuću. Možda bi mi maliciozniji čitaoci na ovom mestu zamerili na vanknjiževnim razlozima i vrednovanjima ali ja samo pokušavam da pratim već formiran kontinuitet nagrađivanja i vrednovanja ove, još uvek, najpoznatije i najcenjenije književne nagrade. A kako drugačije najdirektnije ilustrovati tezu da sve sve prvo desi u književnosti a posle i u stvarnosti ili da se sve ono što se desilo izživljava, bez prave katarze, upravo u književnosti.

Na sličan način je verovatno razmišljao i Vidosav Stevanović kada je pisao roman Testament nagrađen NIN-ovom nagradom 1986. U kome na originalan i, u kontesktu nasleđa stvarnosne proze i svojih prethodnih knjiga, prepoznatljiv način preispituje tokove nacionalne istorije i nacionalnog mentaliteta, traganjem za čvornim tačkama i raskršćima na kojima se najbolje vide suštinske različitosti ali i osobenosti delikatne hronologije i jake semantičke unutarnje povezanosti svih 52 bdenja od kojih je sastavljen roman. Mitska i književna parabola o sudbini srpskog naroda, pogrešno pročitana i još pogrešnije shvaćena, uspešno se uklopila u društveno – politička strujanja i ishitrenu i euforičnu sliku Srbije posle „osme sednice.“ U ovu sliku se bitnije ne uklapa roman Voje Čolanovića – Zebnja na rasklapanje (NIN – ova nagrada 1987), iako po svojoj crnohumornoj perspektivi i alegorijskim dometima umnogome nadilazi primarnu sliku, koja računa na najneposredniju (ideološko-nacionalnu) komunikaciju sa čitaocima. Kao i roman Dubravke Ugrešić (poznatija po veoma dobrom romanu U raljama života, odnosno po antologijskom TV filmu; Štefica Cvek – U raljama života, snimljenom po tom romanu) – Forsiranje romana reke, koji je najbolja i najsarkastičnija kritika društvenih i književnih moda, žirija i žanrovski-ideoloških insistiranja i nacionalnih “posebnosti” unutar tog strogo kontrolisanog sistema „vrednosti“. Veoma mi je žao što pomenuti roman Dubravke Ugrešić nije zaslužio mesto koje mu pripada, van konteskta nagrada i precenjivanja, jer je lakoća pisanja i vrlo originalna i zanimljiva komunikativnost teme su nešto što, u prozi koja se piše na ovim prostorima, još uvek predstavlja kuriozitet, verovatno zbog toga što pisac ne želi da bude „prepametni“(ne „sveznajući“) pripovedač, da nije tako verovatno ni Svetislav Basara od takvog principa ne bi napravio manir. Forsiranje romana reke je kasno napisan i pogrešno pročitan roman, iako… rat je bio već pred vratima.

 otvaranje (post)modernog diskursa

 Dodeljivanju nagrade za književno delo koje je anticipiralo (ili mu već pripada) aktuelni i moderni književni trend (Setimo se nagrađenih romana Radovana Konstatinovića, Borislava Pekića, Danila Kiša…) verovatno je verovatno je najviše doprinela  NIN-ova nagrade Miloradu Paviću za roman; Hazarski rečnik (1984.). Takav pomak razrešava analitičku i često loše postavljenu dilemu da li treba nagraditi delo ili pisca. Mislim  da je poslednja tvrdnja održiva u kontekstu dela jer fenomenologija Hazarskog rečnika umnogome nadilazi okvire nagrade, samim tim što predstavlja neku vrstu (tadašnjeg) mondenskog i inovativnog trenda u književnosti; u isto vreme pravi put i stranputicu. Naravno da je moguće jasnije opredeljenje između dva puta u odnosu na krajnju realizaciju dela direktno zavisno od mere talenta. Tako da teza da se; „do Hazaraskog rečnika pisalo na jedan način a posle njega na drugi“, ne stoji kao aksiom nego pre kao neka vrsta dileme, koja će u poslednjoj deceniji dvadesetog veka postati jedna od ključnih oko koje će da se, u procenjivanju i tumačenju, lome koplja i koja će, posredno, izazavati sukobe koji su se samopromovisali kao poetički i principijelni, iako u biti predstavljaju nešto sasvim drugo. Tim putem se, na primeru ove nagrade i principa nagrađivanja, mogu veoma dobro sagledati strujanja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Bar što se poetike i talenta tiče.

 tumaranje u mraku

 Bilo bi za očekivati da kraj veka u trajanju „NIN“-ove nagrade za roman predstavlja neku vrstu kvalitaivne kulminacije i sublimata prethodnih četrdeset godina, ali nije baš sve tako. Sve krize, ćorsokaci i duioze ove nagrade su se kontinuirano i problemski stekli u poslednjih deset godina dvadesetog veka. Dve dominantne teze su bitno uticale na formiranje slike o ovoj nagradi u poslednjih deset godina. Jedna je teza o „kraju istorije“ a druga je ona koja se na prvu nadovezuje u kontekstu zapadnjačkog pozitivizma i tekovina druge moderne; teza o kraju romana. Ali bez obzira koliko ova druga teza imala svoj stvarnosni i kreativni komentar u okvirima srpske književne produkcije u poslednjoj deceniji utoliko je žiri NIN-ove nagrade tumačio po samo sebi znanim uzusima i kvalitativnim aspektima u procenjivanju i tumačenju dela. Jedno vreme je prihvatao njenu poetičko – ideološki instruiranu superiornost dok je, verovatno želeći da vrati književnu i romanesknu vitalnost nagradi, kasnije poricao u vrednosnim i značenjskim uopštavanjima. No možda značajniji od uticaja pomenutih fakata je onaj koji se može nazvati „smena generacija.“ Plejada pisaca koja je obeležila nekoliko prethodnih decenija polako je ulazila u kreativnu i životnu remisiju, dok su se neki svojom smrću preselili u istorijske anale srpske književnosti.

 generacija i degeneracija

 Generacija koja je po logici stvari trebala da ih smeni na tom mestu ostala je zarobljena poetičkom „posebnošću“ i intelektualnom samodopadljivošću koje je tu generaciju, okupljenu oko časopisa Književna reč,  promovisala krajem osamdesetih godina putem srpske varijante postmoderne i sintagme; „mlada srpska književnost.“ Sa aspekta skoro trodecenijske distance može se zaključiti da je pomenuta sintagma bila neka vrsta kobi za mnoge pripadnike te generacije jer do dana današnjeg ih tumače njom i putem nje, iako neki od autentičnih predstavnika imaju više od šezdeset godina. Zašto ta generacija „kišovske (aleksandrijske) književne paradigme“ nije uspela da dosegne očekivano mesto u okvirima književne produkcije u čemu se sastoji kreativni ćorsokak generacije, koja je tako euforično i prevratnički stupila na scenu, pogotovu danas kada nova generacija pisaca, putem problemskih i ikonoboračkih refleksija, već uveliko „raščišćava“ prostor za sebe. Verovatno je jedan od osnovnih razloga u tome da su isuviše olako shvatili tezu o klasičnom romanu i njegovoj večitoj vitalnosti i otpornosti na književne i vremenske uticaje. Zatvorenost unutar poetičkog kanona je od njihovih dela napravila neprobojnu zavesu nesposobnu da kroz sebe propusti druge kreativne uticaje i koju je neka nova stihija vremena mogla samo iz korena da iščupa i odnese. Neka vrsta kompromisa je ipak bila neophodna jer dovoljno je pogledati savremenu evropsku i svetsku  nagrađenu i posebno apostrofiranu produkciju i videti da se čitava svetska književnost vraća nekim tradicionalnim ishodištima u pisanju uz izvestan kreativni i problemski odnos prema romanesknoj i pripovedačkoj tradiciji. Pa zar nije i jedan od najeklatantnijih predstavnika pomenute generacije; David Albahari u svojoj knjizi Mamac (NIN-ova nagrada za 1998.) u postmodernističku oblandu upakovao jednu krajnje klasičnu i „običnu“ priču (iako, kad smo već kod toga, verujem da se Albahariju desilo ono što sam u jednom od prethodnih tekstova nazvao „naknadana zahvalnost“ jer smatram da je njegova najbolja knjiga Sudija Dimitirjević za koju, na žalost, nije dobio nagradu).

No da se vratimo počecima pomenuta decenije. Knjiga Radoslava Petkovića; Sudbina i komentari (NIN-ova nagrada za 1993.) je upravo dokazala da je mera poetičke posebnosti ustvari mera talenta i da poetički aspekti druge moderne mogu biti ietakako kreativno upotrebljeni i ukomponovani u romanesknu fabulu i žanr. To je bio, očigledno, presedan koji je mogao da vrati kvalitativni identitet i inovativnost ovoj nagradi jer osim toga što je pružila jedan drugačiji pogled na to šta bi roman na kraju dvadesetog veka trebao (i mogao) da bude, ona se umnogome nadogradila na klasične istočnike srpske književnosti pružajući u moru citata i njihov novi književni komentar i oblik što nije zanemarljivo, naprotiv. Time bi trebala da se pozabavi grupa pisaca koja je, pre nego što je ovladala osnovnim zanatskim veštinama pisanja, sebe već ambiciozno svrstala u „generaciju.“ Ali već sledeće godine žiri pravi novo „iznenađenje“ dodeljujući nagradu Vladimiru Arsenijeviću za roman – prvenac U potpalublju. Možda ovu odluku treba posmatrati i funkcionalno i fenomenološki. Jedna od tajni legaliteta odluka NIN-ovog žirija počiva u minucioznom i simptomatičnom formiranju užeg izbora jer čak i površan pogled na „uže izbore“ u toku poslednje decenije navodi na zaključak da se izraziti favorit prepoznaje odmah tako da odluka dobija neprikosnoveni legalitet. To se desilo i u slučaju Potpalublja kada su se u užem izboru našli Milovan Đilas i Vuk Drašković, tako da je odluka da se nagrada dodeli mladom piscu bili čak i simpatična. Kao što je i detinje simpatična i naivna namera književnih tumača da se dodvore evropskoj javnosti knjigom, koja sa aspekta građanske uljudnosti i poželjne anacionalnosti nudi književnu katarzu i „objektivan“ prikaz pozadine (sic!) građanskog rata na prostorima bivše SFRJ. No bez obzira na sve radi se o „tanušnoj“ knjizi, kojoj se možda ne može osporiti dobra namera, izvestan stepen originalnosti ali ni loša realizacija, koja vrvi od pripovedačkih proizvoljnosti, bitničkih refleksija i (pseduo)urbanih manira. Naravno, da sve to nije moglo sprečiti da se knjiga prevede na preko dvadeset jezika za razliku od svog prethodnika; romana Sudbina i komentari koji je preveden na tek nekoliko evropskih jezika. Napokon je nađen ključ tajne ezoterijske formule kojom je ponuđeno Evropi i svetu štivo koje želi i hoće da čita jer očigledno da u delima Andrića, Crnjanskog, Pekića, Bulatovića, Kiša, Tišme… nema onih željenih i očekivanih „istina“ kojima vrvi Arsenijevićeva knjiga. Eto, ko kaže da je Evropa nesklona srpskoj književnosti. Sa Arsenijevićem na scenu stupa generacija pisaca koja tlapi sličan manir u samoljubivoj želji da se dopadne svetu bar u upola manjoj meri koliko se tom istom svetu „ružni, prljavi i zli“ Srbi ne dopadaju.

 ćorsokaci žanra

 Da nije tačna teza da NIN-ov žiri ne zna šta je „prava“ književnost dokazuje pokušaj da se nagradi vrati poljuljani legitimitet putem dodeljivanja nagrada, izvan očekivanog modela vrednosvanja, dvema knjigama; Fajrontu u Grgetengu – Danila Nikolića (1998.) i Karakteristici – Maksimilijana Erenrajha Ostojića (1999.). Prva knjiga naginje klasičnom  romanu i priči o „izgubljenoj generaciji,“ koja u kasnijim preispitivanjima shvata i uviđa sopstevne stranputice i ćorsokake, na isti način kao žiri koji se par godina ranije nije setio da Danilu Nikoliću da nagradu za Kraljicu zabave. Iskreno, ne verujem, budući da se radi o piscu starije generacije da su pedagoški strpljivo čekali da napiše bolje delo. Što se Ostojićeve knjige tiče pitanje; „da li je to, zaista, roman“ čak i izvan (post)modernog diskursa i već pomenutog “olabavljivanja” žanrovske isključivosti, neminovno se nameće. Ne dovodim na ovom mestu u pitanje sam kvalitet rukopisa pomenutog pisca niti temu kojom se bavi ali smatram da nije roman sve što se složi u korice knjige i poveže zajedničkim likom ili dominatnom opsesijom ličnog kukavičluka i straha što je slučaj sa ovom knjigom.

Poseban kuriozitet predstavlja knjiga jednog od najtalentovanijih pisaca tada mlađe generacije Gorana Petrovića koji je za knjigu; Sitničarnica kod srećne ruke dobio napokon davno zasluženu nagradu (2000). Nesumnjivo da se radi o piscu velikih kvaliteta, koji je u svakoj dosadašnjoj knjizi pravio iskorak napred u pravcu boljeg, zanimljivijeg i zrelijeg pisma i stila, ali koji u ovoj poslednjoj knjizi nije uspeo da prevaziđe primat „knjiškog“ znanja nad stvarnosnim i životnim aspektom romana kao književnog “vrha”. Sitničarnica jeste filigrantska knjiga za književne sladokusce ali, nažalost, samo to jer su svi ostali nivoi komunikatvnosti zatvoreni nepotrebnom deskripcijom i akribijskim meandriranjem, koje u mnogim delovima postaje samo sebi svrha. Do skora sam bio zagovornik teze da je možda bolje što Goran Petrović nije dobio nagradu za prethodnu knjigu Opsada crkve Svetog Spasa jer nas posle nje očekuje pravo otkrovenje, sada više ne mislim tako. No pred Petrovićem su tek dobre knjige a „usluga“ žirija će biti samo jedna stavka u bogatoj biobibliografiji ovog pisca, koja će više da govori o dodeliteljima nagrade nego o piscu samom a to je, kako izgleda, jedino nepromenljivo pravilo svih žirija a NIN-ovog posebno.

 polako ka kraju – smisla

 I šta reći na kraju da već nije rečeno? Prva decenija dvadesetiiprvog veka je pokušaj revitalizacije starih obrazaca, sa promenljivim uspehom, i traženja novih, bez uspeha. Može se reći da je sve ono što je navedeno u prvom i drugom delu ovog teksta primenjeno na odluke i izbor laureata ali ne verujem da će neka od knjiga „ostati“ u istom intenzitetu i trajanju na način na koji je proglašena najboljim romanom za proteklu godinu. Ne bih se bavio svakom knjigom ponaosob ali mogu da kažem da kontinuitet nije potvrdio i nadogradio kvalitet. Mada je simptomatično da istorijske teme, autorefleksivna proza i širi kontekst (više odjek) svetske književnosti značajno utiče na produkciju. Naime, prošlogodišnji pobednik Goran Gocić sa romanom Tai pokazao je inovativnost u tematskom smislu pa i, u neku ruku, u postupku pripovedanja. Nedovoljno dobro ali dovoljno drugačije da bude zanimljivo, osvežavajuće pre svega. Nisam siguran da će to „osveženje“ da donese neku vrstu nove fokusiranosti srpskom romanu ili da promeni tegobne tlapnje „mrčenja artije“ i nagomilavanje romana srpskih romanopisaca; onih koji misle da to jesu i onih koji još ne znaju da to nisu. Mislim da „angažovanost“ srpskih pisaca nije ideološki sužena koliko je oportunistički projektovana. U budućnosti ćemo imati romane tanke i jeftine istoriografske i sladunjavo egzotične priče o (ne)mogućnostima života i življenja ali odgovora (ni pokušaja) neće biti. Zastupnici kvaliteta nisu više individue nego kolektivitet, „privredni subjekt“, izdavačka kuća sa svojim „trudom“, koji zaslužuje pominjanje i čašćavanje nagradom. Aksiološke praznine su bunari skapavanja i nestajanja romana kao žanra i pisca kao intelektualca, kritičara i savesti modernog sveta. U vremenu prepunom odgovora neće biti nikoga da postavi pravo pitanje a to je jedna od glavnih datosti i zadatosti književnosti koja računa na intelekt a ne na zabavljačka poslepodneva dokonih usedelica. Ili kikotavu političku i vašarsku estradu (malo)umnih znalaca svega i svačega. Ne verujem da će se nešto promeniti, ako nismo stigli do kraja vremena stigli smo da kraja smisla. Početka doba intelektualnih akvizitera u čijoj su službi napokon i pisci. Ne verujete? Ajde da vidimo ishod ovogodišnjeg glasanja? Koji će izdavač dobiti nagradu, da li će u glasanju i vrednovanju da bude zaobiđen neki od „kvalitativnih“ principa naveden u ovom ili prethodnom tekstu? Voleo bi da se varam, to mi je uvek draže nego da budem prevaren. Instikt mi govori da će biti ovo drugo, ništa novo za mene koji mislim da sam pametan a ni za one druge koji su uvereni da sam glup, kao i za ceo narod, uostalom.

 kraj, ako ga ima

 Možda bi na kraju ipak trebao da odgovorim zašto me je sve ovo toliko zabolelo ili zaintrigiralo da napišem tekst o nagaradam znajući, istovremeno, da ništa ne mogu da promenim i da me kritika neće preporučiti nedodirljivom kritičarskom panteonu svetaca zastupnika kvaliteta. Nisam siguran da bi to i voleo, značajnije mi je da budem preporučen (i isporučen) istini. Zato jer sam pre svega čitalac, knjiga je moja prva i verovatno poslednja ljubav. Ne znam da li mi je književnost više dala ili uzela. Ali još uvek smatram da je čitanje i pisanje oblik lične-intimne molitve, tako dolazimo do Boga a i on do nas. Treba samo imati vere, a to je ono čega u savremenom svetu najmanje ima.  Ali, možda pravih odgovora i nema ili je jedini pravi u tekstu Dajane Revič u tekstu u magazinu Forbs od pre par godina. Doduše tiče se Amerike ali zaista važi za sve:

 

Zašto je važno da li književna kultura u Americi umire? Važno je zato što sposobnost da se čitaju zahtjevne knjige pomaže da se kod čovjeka razvije nezavisno mišljenje. Čitanje podstiče način razmišljanja koje nije proizvod masovnih medija. Ono čoveku daje sposobnost da razmišlja sam za sebe, sposobnost da uvažava različita mišljenja i da pogled na svet ne kreira pomoću holivudskih filmova.

Književna kultura je posljednji bastion individualiste. Naše društvo, naša kultura, pa čak i naša ekonomija zavise od toga da li ćemo sačuvati slobodoumne disidente. A nište neće lakše osloboditi um od hipokrizije i licemerja od hvatanja u koštac sa idejama najvećih svetskih pisaca.

To su imerativi koje treba naglasiti. Nemoguće da ih ne poznaju oni koji treba da ih zastupaju ili možda ne žele da znaju za njih, ili ne smeju ili…

KNJIŽEVNE NAGRADE – ILUZIJA ILI APOSTROFIRANJE VREDNOSTI

(Nagrade i komentari I)

 

 “ Pustite publiku ona još uvek veruje lažima.“

Danilo Kiš

Jedna godina se završila a sada u novoj treba da vidimo šta smo to i kako u prethodnoj zaslužili, čemu smo se nadali a šta smo to dobili. U zemlji Srbiji gde se odlikovanja i pohvale dele šakom i kapom, obrnuto ugledu i rezultatima kao osnovnim pretpostavkama nagrađivanja, verovatno bi svaki misleći čovek, sa promenljivim uspehom, pokušao da sagleda umetničke i stvarnosne domete i dimenzije književnog dela i književnosti uopšte. Možda je najvažnije pitanje bez pravog odgovora; koliko su književne nagrade strukturalni i integralni elemenat, koji ulazi u ideju kvaliteta i književne vrednosti dela a u kojoj meri pripadaju mitološkoj svesti književne čaršije i (para)intelektulanoj i klanovskoj (samo)dopadljivosti. U Priči o vezirovom slonu  Ivo Andrić kaže: „I ono što se o jednom čoveku može slagati dosta govori o njemu.“ U kontekstu književnog nagrađivanja ovakvo karakterološko „otvaranje“ književne analogije moglo bi se ticati žirija, koji neku od bezbroj književnih nagrada dodeljuje ulivajući nadu čak i minornim i netalentovanim piscima (kojih je, takođe, bezbroj) da i dalje mrče hartiju jer, sledstveno zakonima matematičke progresije, kad tad moraju dobiti neku nagradu. Međutim verovatno je već svima jasno (osim nekim „vodećim“ piscima i večitim članovima još večnijih žirija) da nagrade ne mogu ništa oduzeti ili dodati književnom delu u njegovom kvalitativnom aspektu jer su, pre i nakon svega, njegova posledica. Oni koji ne veruju u ovo poslednje (takođe ih je popriličan broj) predstavljaju opasnost po okolinu i pitanje je trenutka kada će tonom i argumentacijom kmetovske arogancije i jeftine (para)političke retorike proglasiti sebe za nepogrešive i, očekivano i podrazumevano, nedodirljive tumače i znalce svega i svačega. Mesto u nekoj ovdašnjoj političkoj menažeriji se podrazumeva.

Posustalost vere u autentičnost i originalnost književne kreacije u suženom i poetički izmoždenom kulturnom prostoru, nagrade, procenitelje i nagrađene dovodi u poziciju u kojoj bi usložnjavanje individualnih argumentacija trebalo da obeleži i, u autoritatvnom svedočanstvu kvaliteta i očekivanoj recepciji, potvrdi autentično delo. Zadatak kritičara kao „predstavnika dobrog ukusa“ jedne epohe sastoji se u čitanju kompletne(!?) književne produkcije u kojoj bi, sledstveno kvalitativnim ubeđenjima, iskustvu, osećanju za lepo u književnom delu i književnim konvencijama, izdvojili autentične vrednosti i apostrofirali je književnom nagradom ili afirmativnim napisom u književnoj ili periodici ili nekim ovdašnjim novinama, koje književnosti posvećuju čitavih pet redova svake dve nedelje. Ali već u ovoj početnoj premisi dolazimo do izvesnih otežavajućih okolnosti; nemoguće je za relativno kratko vreme pročitati ogromnu produkciju književnog žanra određenog propozicijama nagrade. Možda bi jedino bilo moguće steći pravi uvid u pomenutu produkciju kada bi se ona u kontinuitetu pratila tokom čitave godine, što nije slučaj. Zato se u tumačenje i procenjivanje uvodi princip korisnog parazitizma odnosno „prepisivanja“ odluka žirija koji su već „ovenčali“ nagradom određene knjige, javno izrečenih stavova, autorovih uticaja ili političke pozicije. Ili da žiri podeli knjige između sebe pa da se svako izjašnjava o najboljima iz svog segmenta ili onoga što mu je zapalo. Tako ispada da žiri misli jednom glavom ali odluke donosi kao da ne misli ni jednom ili istu uopšte i nema, ili je to ono što se od takvih žirija očekuje.  Otuda nije čest slučaj (radi se, u stvari, o odavno inaugurisanom pravilu) da jedna knjiga dobije sve moguće nagrade u tekućoj godini. Iako pasionirani čitač skromne književne časopisne produkcije potpisnik ovih redova je veoma retko ispod tekstova, koji se bave kritičkom recepcijom aktuelnih književnih dela video potpise istaknutih članova mnogih ovdašnjih žirija. Ovo poslednje na prvi pogled asocira na masovnost i grandioznost kritičarskog esnafa, u suštini se radi se o veoma ograničenom broju ljudi koji su „počastvovani“ učešćem u mnogim žirijima što, opet, govori u prilog već pomenutoj tezi o „prepisivanju“ nagrada, večnim kandidatima i dobitnicima i večnim proceniteljima. Uzgred budi rečeno, ni jedni ni drugi ni treći sa večnošću nemaju nikakve veze. Biti živ i slavan, sada i ovde, mnogo je bliže njihovim ubeđenjima.  Ne verujem da pomenuti princip bitnije utiče na kvalitet dela, pre bih rekao da se radi o „ubeđivanju“ čitalačke publike da nešto, bez obzira što čitaoci to ne vide, vredi, jer je nemoguće da su se toliki(!?) i tako ugledni tumači prevarili (ili su ih prevarili, ili im jednostavno nije ni stalo). Nagrade su postale razlog postojanja književnog dela, dok traje medijski potencijal nagrade traju i nagrađene knjige. Ono što dolazi posle zove se jednostavno – zaborav. Za neke pisce i knjige to je jedina i istinska nagrada, treba ih samo istrpeti dok se promovišu po “TV panelima”, naslovnim stranama i visokoumnim tekstovima i intervjuima u kojima, skoro da je pravilo, i nema nišega osim vulgarne ambicije zamotane u staniol jeftine i patetične skromnosti i opštih mesta i floskula.

  „rane“ i „melemi“

 Mudri Ćamil Sijarić je jednom priliko rekao da su „nagrade melemi na ranu pisca.“ Društvene, političke i folklorno-ideološki-rudimentarne osobenosti ovih prostora književne nagrade i nagrađivanje definišu na nekoliko karakterističnih načina. Prvi je predsmrtna i posmrtna zahvalnost. Čim je pisac “za putem“ ili je već napustio ovaj vrli svet,  čaršija izvlači nagrade iz šešira deleći ih šakom i kapom, potvrđujući tako konačnost zemaljskih dana piščevih (ili veličinu života potvrđenog, gle čuda, smrtnim finišom)  a samim tim i svoju konvencionalnu humanost i „sluh“ za autentične vrednosti. Ono što nije život mogao da priušti smrt je donela na krilima čaršijske “zahvalnosti” uvežbane licemerjem onih kojima tuđa smrt donosi (bar) neku vrstu autiritarnosti, kada već vlastiti život ne može. Drugi je retrogradna i retroaktivna zahvalnost piscima koji su pre dela za koje su dobili nagradu napisali bolja dela ali za njih, iz ovih ili onih (čitaj: političkih, generacijskih ili ideoloških) razloga nisu dobili nagradu (jedna od osnovnih karakteristika NIN-ove nagrade). Treći predstavlja povlađivanje ukusima kolektivističkih načela; promovisanjem i ustoličavanjem „velikih žirija“ (u maloj književnosti još manje zemlje i jezika za koji još nismo sigurni kako se tačno zove) koji svojom grandiznošću i brojem glasova povećavaju pompu oko nagrade i čiji rezultati i liste predloga liče na anketu ispitivanja javnog mnjenja o uspešnosti, recimo, nekog političara gde je ciljna grupa ispitanika njegova bliža rodbina. I potpisnik ovih redova je, do skora, bio jedan od malih članova „velikog žirija“ koji se između delanja i napuštanja “vesele družine” opredelio za ovo drugo – podjednako pogrešno kao i prvo. I ne slučajno; četvrti princip je kvalitativni koji može ali i ne mora biti sadržan u prethodna tri. Istini za volju ovo su samo karakteristični i osnovni slučajevi, ima ih još puno, ali ne želim da se bavim nabrajanjem udaljavajući se tako od osnovnih pretpostavki postojanja književnosti; kreacije i komunikacije.

  kažnjavanje nagradom

  Bez želje da „pevam sa horovima i zavijam sa vukovima“ i  time povećavam polarizaciju stavova podzemne i nadzemne književne javnosti, naveo bih samo par činjenica relevantnih za razumevanje pijedestala „uspešnosti“ jednog dela i pisca. Naime mnoštvo književnih polemika u kulturnoj javnosti, veštačkih i nepotrebnih podela, potvrdilo je odbleske i prisutnost paganske i mitološke svesti u današnjem vremenu putem inauguracije i horskog promovisanja formalnih i marginalnih strana književnog dela, čime su skrajnute prave vrednosti. Na taj način oktroisana je “ljudska” priroda procenitelja, “božansko poreklo” i uticaj i pravo na istinu. Pseudo-intelektualne epifanije obojene ideološkom isključivošću, proglašavanjem ideoloških osobenosti poetičkim,  ksenofobijom i partikularnim znanjima, udvaračkim i puzavim približavanjem društveno poželjnim temama (čitaj; Neronovom stolu i mrvicama sa njega) dokazivale su nemoć pred spoljnim uticajima i nemogućnostima elementarizacije i prepoznavanja vrednosti ovdašnje književne produkcije.

Iz balkansko-srpskih-kosmopolitsko-mondijalističkih i književno-teorijskih i politikantsko-poetičkih sukoba, nikada se nisu materijalizovale jasne kvalitativne dominante što bi, po logici i kompleksnosti, bila posledica takvog procesa. U tome je tragična crta svih žirija, samozvanih i inih procenitelja, gubtinika i dobitnika, lovorovih i trnovitih venaca i nagrada pa čak, i na žalost, autentičnih stvaralaca čije moralne, etičke i autorske aspiracije počinju i završavaju se u književnosti. Tu su negde (ili nigde) „izmi,“ ideološki protivpožarci i mi zagledani u rezultate kojih nema i neće ih biti jer je osnovni cilj i osnovni oblik postojanja balkanske svakodnevice „mrtva trka“ u kojoj na svu sreću još uvek ima živih pisaca. Jedini pravedni presuditelj, u kontekstu svega izrečenog, je vreme koje permanentno kuša propustljivost dela spram vremenskih (čitalačkih, kritičarskih…) uticaja i zahtevnosti i, na drugoj strani, njegovu kompaktnost i postojanost posle takve stihije. Pitanje je šta će biti onda kada pisci prestanu da se staraju o svojim knjigama, da li dela mogu da počivaju na staklenim nogama društvenog uticaja ili isljučivo na jakom postamentu istinske umetničke vrednosti. Ovo drugo je, naravno, jedini način ali ko će čekati takvu besmrtnost kada su želje smrtnika velike i nisu sklone čekanju već blagoutrobiju i slavi pevanja na astalu u nekoj malo boljoj krčmi.

   društvena igra

 ( „NIN“ – ova nagrada, prve decenije; postamentiranja „vrednosti“ )

Takmičarsku hijerarhiju i njene elemente u kulturi podstiču osnovne stvarnosne i egzistencijalne pretpostavke modernih vremena; harizmom umetničke kreacije hrane se nesite medijske ale, koje pokušavaju da nadomeste vlastitu blaziranost, nedovoljno interesovanje publike i njeno sve manje učestovanje u objektivizaciji umetničkih sadržaja u društvu, kao i elitističku zatvorenost i uzak krug zainteresovanih. Takođe, trošenje kulture u jeftinim zanosima i medijskim primitivizmima, nije briga za prave vrednosti, zapenušali tribuni i nesposobni ministri, samo uvećavaju konfuziju. Naspram toga javlja se krajnje pojednostavljeno shvatanje objektivnosti kao neke vrste plebiscitarnog srednjeg mišljenja, koje se pogrešno tumači kao saglasnost proklamovanih načela i profila ljudi koji, svojim učešćem u žiriju, ta načela svedoče. Uprošćeno; ugled nije skup, intelektualci se kupuju za varljive bakrenjake male slave i velikog poniženja, hvaleći gospodare pozlaćuju prosečnost i primitivizam. Možda riba od glave smrdi ali najjače smrdi kada se od glave krene malo niže – prema narodu, takoreći. Međutim čak i površni poznavaoci književnosti će bez nekog velikog napora uspeti da navedu nekolicinu dela koja je nagrada kritike mimoišla i takođe nekoliko dela koja su, uprkos negativnim književno-kritičkim vrednovanjima izdržala probu vremena i čitalačke recepcije.

Sve dosada navedeno najbolje se može sagledati na najindikativnijem primeru; NIN-ovoj nagradi za roman koja je, posredno ili direktno, obeležila sve kontradiktornosti, uticaje i specifičnosti umetničkih priznanja uopšte, postajući indikativni faktor i pretpostavka svakog kasnijeg retroaktivnog procenjivanja srpske književnosti posle drugog svetskog rata, kao i njenog privilegovanog žanra – romana (u kontekstu rečenog treba ozbiljno uzeti tezu Dušana Matića o romanu kao velikoj književnoj maturi).

  izuzeci koji (ne)potvrđuju pravilo

Možda se upravo na primeru NIN-ove nagrade može najplastičnije dokazati, na nekoliko najkarakterističnijih primera. Svakako je najkarakterističniji već naveden princip; „naknadnog nagrađivanja“ za manje uspela dela, zato što su ona najreprezantivnija ostala u senci političkih, društvenih ili poetičkih „moranja.“ Crnjanski 1962. godine ne dobija nagradu sa Drugu knjigu Seoba, zato što je dodeljena Miroslavu Krleži za Zastave čiji je prvi tom te godine objavljivan u zagrebačkom Forumu (knjiga, znači, nije ni postajala kao konačna verzija u koricama), Crnjanski nagradu dobija 1971. godine za Roman o Londonu. Takođe je zanimljiv slučaj neubedljivog i kvalitativno problematičnog romana Mrtve javke – Aleksandra Vuča (1957.) kada su u konkurenciji bila dva fundamentalna romana srpske književnosti Proleća Ivana Galeba – Vladimira Desnice i Lelejska gora – Mihajla Lalića koji, naravno, nisu nagrađeni. Miodragu Bulatoviću nije dodeljena nagrada 1955. godine za roman Đavoli dolaze, te godine je dobija Mirko Božić za „tanak“ roman Neisplakani. Bulatoviću je dodeljuju 1975. za Ljude sa četiri prsta. Ali kako nisu smeli (ili hteli) da mu je daju za “Đavole” knjiga Crveni petao leti prema nebu (1959) već ne može da se mimoiđe i prećuti. Ali te 1959. godine nagrada nije dodeljena (za sada jedini put) ali tada su, pored Bulatovićevog “Petla” još dva značajna pripovedača i romanopisca; Slobodan Džunić sa romanom Vinograd Gospodnji i Branko V. Radičević sa romanom Ponoćni svirači, ostali nepravdeno zapostavljeni i zaboravljeni. Ponekad je smisao tih nedonesenih odluka indikativniji od onih koje su poštovale ustaljene rezultate i kanone. Aleksandar Tišma ne dobija nagradu 1972. za Knjigu o Blamu već za Upotrebu čoveka 1976. godine zato što 1972. ostaje u senci, značajno apostrofiranog Peščanika – Danila Kiša. Memoari Pere Bogalja 1968. – Slobodana Selenića ostaju iza sada zaboravljenog romana Mirisi, zlato, tamjan – Slobodana Novaka ali nagradu dobija Selenićev roman Prijatelji, dvanaest godina kasnije – 1980. Takođe biva zaobiđen roman Kad su cvetale tikve – Dragoslava Mihailovića 1968. što se kompenzuje nagradom za Čizmaše – 1983. Pa čak i „legendarni“ Hazarski rečnik – Milorada Pavića (1984.) ostavlja u svojoj pomalo „preduvanoj“ senci odličan roman Sudbine – Miroslava Popovića. Iz ovog poslednjeg slučaja treba izdvojiti razmišljanje o tome kako bi se vrednovala književna produkcija u poslednje decenije – budući da se Hazarski rečnik uzima kao neka vrsta kreativne granice modernog romana – i da li bi (post)moderna emocija u srpskoj književnosti bila izživljena na drugi (možda bolji i kvalitetniji) način da je žiri doneo drugačiju odluku. Verujem da to nšta ne bi oduzelo slavi Hazarskog rečnika. Nije potrebno naglašavati da neke od nagrađenih knjiga nema svrhe navoditi jer iz današnje perspektive ni romani ni imena njihovih pisaca više ništa ne znače osim što simbolizuju određene neknjiževne faktore i uticaje, koji su uticali na njihovo proglašavanje „najboljim“; nacionalnu simetriju, politički uticaj, razne obračune sa „izmima,“ političke i književne sukobe, koji su rezultirali bespolnom neutralnošću ili pobedom neke od sukobljenih struja, delikatne specifičnosti vremena koje ukazuju na kulturnu i književnu klimu itd… itd…

Kasnije pokrenuta edicija OFF NIN, knjiga koje nisu nagrađene NIN-ovom nagradom a vremenom su potvrdile svoje vrednosti samo govori u prilog naivnom shvatanju (ne)pravde ovdašnje i potrebe da se i poraženima manipuliše. Dobra knjiga će ivek da se nametne svojim kvalitetom a licemerna priroda književne čaršije može da bude samo veća kada pokušava da se opere naknadnom pameću. “Nije majka bila sina što je kockao nego šro se vadio…”, govorilo se i govori u narodu.

struktura i organizacija autoriteta

   No, istini za volju, NIN-ova nagrada je uspela da se održi do danas bez obzira na sve pokušaje da neke druge naknadno ustanovljene nagrade pomute njenu dosadašnju medijsku slavu. U čemu je tajni amalgam kvaliteta,  društvenog i kulturnog uticaja, koji je uspeo da konzervira, bez obzira na loše periode i evidentne greške, ovu nagradu. Izdvojio bih nekoliko, književnih i onih drugih, faktora koji su, po mom mišljenju, bili presudni po formiranje slike novije romaneskne produkcije posmatrane kroz prizmu odluka NIN-ovog žirija.

Treba neizostavno napomenuti da je nagrada pokrenuta i uspostavljena van formalnih okvira državno-ideoloških tela pri listu koji je važio za kakvo takvo slobodno glasilo. Iako ovaj pogled ka polovini prošlog veka ima patetičan prizvuk, stvoreni privid je dobro profunkcionisao; prvo putem činjenice da su o nagradi odlučivali kritičari (vrlo rastegljiv pojam ako se uzme u obzir količina književnih poslenika u raznim državnim forumima), a drugo izbegnuta je zamka direktnog pretendovanja na književni integralizam, jer samo opredeljenja za roman je dovoljno subluimativno samim tim što je roman, kao velika književna forma koja u sebi objedinjuje mnogo toga, integralan po sebi. Jednom već privilegovanm žanru ova nagrada je samo donela još veće privilegije i neophodnu medijsku provokativnost.

Skoro pet decenija nagrađivanja moguće je sagledati po nekoliko osnova i sigurno bi politički uticaj na nagrađivanje mogao da bude tema za sebe, što nije relikt samo prošlih vremena, ali bi trebalo jasno razlučiti šta je direktan uticaj političkog i ideološkog mehanizma i autokratsko projektovanje njegovog sistema vrednosti u praksu a šta je podzemno i zakulisno mešetarenje zaogrnuto tlapnjama o umetničkim slobodama i kritičarskoj autonomnosti. Ne treba izostaviti ni autocenzuru, ideološku samodresuru i ketmanovštinu kao sastavni deo intelektualnog „dendizma“ umetnika socrealističke (i takozvane “demokratske” a sada i “naprednjačko evropske”)provenijencije. Duh vremena i složeno psihološko reflektovanje dubinskog doživljaja svega onoga što je direktno ulazilo u ideju književne korektnosti i uspelosti, što se do danas nije nimalo promenilo, takođe je značajno doprineo “objektivnim” mišljenjima. Lično ne verujem da je vršen direktan politički uticaj „sa najvišeg nivoa“ da se Oskaru Daviču pomenuta nagrada dodeli tri puta (1956.- Beton i svici, 1963. – Gladi, 1964. – Tajne ). Ali bi trebalo sagledati i iskušenja druge vrste jer je dodeljivanje nagrade za roman usko povezano sa periodom obnove domaće književnosti, koja se sporo i teško izvlačila iz bukagija socrealističke stagnacije i uparloženosti. Izazovi, oni načelni i oni drugi su bili raznoliki, trebalo je uspostaviti prekinute kontinuitete (tačnije prvo detektovati, koliko je to moguće, tačku prekida), savladati društvene protivrečnosti i priključiti se svetskim književnim tokovima. Pogotovu je bilo neophodno (i još uvek je) problemski se postaviti prema okamenjenoj realističkoj tradiciji pripovedanja, koja je u ideološki instruisanim idejama književnosti dobila oblik i smisao žanrovskog i ideološkog terora.

Uz sve to pokušaj izjednačavanja i ravnopravnosti srpske i hrvatske nacionalne književnosti (i ostalih književnosti “naroda i narodnosti” SFRJ) rezultirao je često kompromisima sa nepouzdanim i promenljivim rezultatima. Otvorenost prema generacijskim promocijama na jednoj strani je rezultirala zatvorenošću a na drugoj je otvorila vrata neosporno darovitim piscima, kao što se u kontekstu „otvorenosti“ često puko priželjkivanje, lična ambicija i afinitet pretvarali u vrednosni sud. A sve  se polako i sigurno pretvaralo u autentično društvenu igru protivurečnog smisla, koja se odvijala na polju nacionalne književnosti sa figurama – piscima, sujetama, dobrim i zlim demijurzima, uspelim i neuspelim romanima, računicama i stihijama, ožiljcima i ubojima, vrednostima i njihovim negacijama…

Nastaviće se…

(Sledećeg petka – POTRAGA ZA DRUŠTVENIM I KNJIŽEVNIM VREDNOSTIMA)

NIKADA SE NEĆU VRATITI U VEČNOST

( O Dragomiru Brajkoviću, sasvim lično, nakon pet godina od odlaska)

Imati manu istine: evo šta bi mogao poželeti jedan književni kritičar sebi.

(Euđen Simion, Umoran je demon teorije)

„Moraš me ponovo voditi u ovu kafanu“, rekao je i izašao iz auta, prešao put u snežnom zlatiborskom poslepodnevu, drugog dana „zimskog Аranđelovdana“, i otišao kroz sneg celac ka kućama svojih šuraka, na slavu. Iza njega je ostala praznina, mnogo neizrečenih reči, moje prećutano izvinjenje i njegovo isto tako prećutano opraštanje. Niti je njemu izvinjenje značilo, niti bi mene oprost abolirao u nezahvalnoj ulozi čoveka i prijatelja. Kao da se imalo šta zameriti i kao da je vredelo zamerati i opraštati. Ne samo previd kada sam, u subotnje smrznuto i mamurno jutro još neprobuđenog grada, otišao pravo u „Čančetovu kafanu“, zaboravljajući ga bez zadnje namere, previdom, na recepciji hotela nego i mnogo više od toga, ili je, iz ove perspektive, sve bilo manje. Pa čak ni nekoliko sati kasnije, kada se u istoj kafani pojavio sa osmehom i ostao još „par sati“, trezvenjak koji je kafansku priču gradio i pozlaćivao i bez pića (nisam savladao tu veštinu do dana današnjeg). Kao da snegovi nisu tako veliki i kao da put na koji smo krenuli zajedno nema samo jednu raskrsnicu, na kojoj se račvao u dva smera: ka životu i ka smrti. Kao da ima neke razlike za pesnika…

*

U Srbiji postoji kratka sezona, mnogo kraća od sezone lova na fazane, kada svi vole kritičare. Uoči dodele velikih književnih nagrada, glasanja i preglasavanja za kolajne i plakete, na adresu stižu šećerna pisma, divni mejlovi i uglavnom manje divne knjige. Prijateljstva postaju intenzivnija, ljubavi veće, generacijske bliskosti značajnije, rodbinske veze važnije, kumstva bitnija, školski drugovi prepoznatljiviji… I tako sve dok ne dođemo do surove istine (i tako svake godine) da sve knjige ne mogu da dobiju nagradu, i onda se, na kraju sezone ljubavi, kritičari pretvaraju u „netalentovane parazite“, „nepismene pederčine“, „jeftine pamfletiste“… i tako dalje. Da su talenat za mržnju potrošili na svoje knjige, možda ne bismo bili srećniji, ali bismo svakako imali kvalitetnije knjige.

Kada su velikog kritičara i teoretičara, profesora Sorbone Euđena Simiona, pitali koji bi bio najvažniji savet za mladog književnog kritičara, on je jednostavno rekao: „Da  odustane!“ Dalje obrazlažući svoj decidan stav, rekao je još: „Zanat težak, karijera stalno napadana od mentaliteta osrednjosti…“ Iako sam pročitao ovaj savet kada je za mene već bilo kasno, sigurno ga ne bih poslušao. Da je, kojim slučajem, uvaženi profesor rekao da nas ljubav prema knjigama ne preporučuju sudu i tumačenju, možda bih i razmislio, ali sada je, kao što rekoh, kasno.

*

Duboko verujem da postoji prijateljstvo sa istinskim piscima. Moje iskustvo to može da potvrdi. Prijateljstvo kritičara koji razumeva sve značajne segmente dela i može da ih estetički posvedoči potvrđujući delo iz svog ugla gledanja, stvarajući istovremeno svoje delo, nezavisno od subjekta koji ga je kreativno provocirao, to je podtekst književnog prijateljstva, to je smisao angažovanja. Međutim, kritičar koji se previše prepusti, bezuslovno preuzima preosetljivosti (idiosinkrazije) nekog pisca i počinje da im služi. Ukratko, to se zove „generacijska kritika“.

*

Smejao se kada sam mu rekao da pisci nikada kritičarima ne dopuštaju intelektualne slobode, pogotovo ne one koje sude o pisanju. Objasnio mi je rečima: „To je logično, jer naši pisci, pesnici pogotovo, najradije čitaju voljene – sebe!“ Ja sam kritikovao kritičare i pisce, on je samo branio književnost. Onu pravu, koja prolazi mimo nas i dobro nas vidi, obrnuto proporcionalno našem intelektualno samodovoljnom slepilu.

Nisam uspeo da budem okrutan, ili nisam to bio dovoljno da bih bio pravedan u skladu sa sujetom onih koji bi me hvalili, ili dovoljno bolan za one koje bih ćudio. Grubost ne vodi nikuda, ali povlađivanje mediokritetima vodi u pakao. Kvalitet umire prvi, a kreatori mišljenja uvek su željni vlasti i korporativnih bliskosti.

„Kritika je veština pronalaženja što ubedljivijeg citata“, davno je primetio Đorđe Kalinesku.

Da li ja to pokušavam da se opravdam tuđom pameti? Neubedljivo, ali istinito, krajnje.

 *

Branio me je davno u Klubu Radio Beograda (ali ne kao ludog i klinca!) kada sam pred nadobudnim kolegama, profesorima i sveznadarima obrazlagao tezu da se književnost ne može predavati i da se s katedre može saopštiti samo ono što Rolan Bart naziva „kulturnim kodovima literature“. Takođe sam im spočitavao to što nisu u stanju da se malo više prepuste impresiji i da ukrote svoj agresivni instinkt.

Kasnije me je dugo i zamišljeno slušao kada sam tvrdio, na primeru jedne njegove pesme, da delo ima svoj estetički život samo ako uspe da naiđe na nov senzibilitet čitalaca. Citirao sam stihove njegove pesme:

 

KRVAVA SVADBA U BRZAVI

Ljubavi, probudi me u ponoć lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke
Izvadi mi sjekiru iz plećki, odveži mi ruke,
Skini mi krv sa očiju, krv viđenu na svadbi u Brzavi…

Ludo je kolo igralo oko manita svirača,
Ludo se tijela lomila: noga zemlјu ne dodira!
Kolo momaka i udavača; kolo crnogorki i povezača,
Kolo rijetkih perlonki i još ređih šešira.

Pored zadružnog doma rakija na polić i kilo
Pored njih bjelokapi prodaju biskvite i šećerleme,
Prikani, kumovi, komšije lako nalaze teme,
Već nakresani počinju pjesmu: pominju drago i milo…

Predveče (ne zna se kako ni otkud) povadiše nože;
Braneći otetu odivu, grabeći tuđe zlato,
Do tada pitomi, prosto jagnjad, skočiše u vučje kože
I prosuše krv i mozak u izgaženo blato.

Ljubavi, probudi me lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

Tvrdio sam da pesma ima svoj estetički princip samo onda kada je otkrije senzibilitet novih generacija. Kada neki novi čitaoci prepoznaju atmosferu, kada shvate simbole i kodove, kada otkriju artefakte socijalnog uspona pedesetih godina prošlog veka: „perlon“ košulju i ostatak posrnulog i krhkog građanstva – „još ređih šešira“. Ili kada razumeju nemogućnost da se prevaziđu traume formativnog perioda naroda i pojedinca, proces koji se nikada ne završava za balkanske narode. Sekira „iz plećki“ služi ne da podseti na zločin već da neke druge individue izgmizale iz dubina nesvesnog podseti na mesto gde treba dublje da je zabiju. Opisao je strah od nezavršenog, a ne od kazne.

Gledao me je malo čudno kada sam govorio da je, bez obzira na jasnu tradicionalnu notu, stih, motiv i simbole, njegova pesma avangardna, jer izvodi stihove iz dubine nesvesnog, odande gde svet gubi svoj lik, a pesnik to beleži u opisu katarzičnog ispoljavanja identiteta u agresiji i zločinu. Poetski subjekt ne veruje verom, nego sumnjom u kojoj je suština vere. Opipati neopipljivo i ugledati nevidljivo da bi tajanstveno otkrilo sebe, a opet ostalo tajanstveno i skriveno. Takva je svadba gde je jedino krv prava i gde su ludilo i ubistvo jedina kulminacija i ekstaza, životni i književni kreščendo, sablasni realizam magične slike, u kome se stapaju svesno i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Pesnik je uspeo da pesmu ispeva „retorikom agonije“ (Sioran), toliko ubedljivo da se učešće i pesnika i čitaoca podrazumeva. Nema spasenih.

*

Iza idealističke priče o kulturi i kvalitetu književnosti provlače se mаterijalistički stavovi, a iza materijalističke priče idealistički stavovi. Groteskna mučna slika svakodnevni je doživljaj: haos pogleda na svet, protivrečnosti, neznanje jednih o drugima. Delo je osuda koja se vuče za sujetom. Kultura i književnost kakve poznajemo jesu kult neznalica. Socijalisti ne znaju za socijalizam, sociolozi za sociologiju, političari za politiku, ljudi za čast, pisci za priču, pesnici više ne veruju pesmama. Pačvork Vavilona za život „na parče“ i intelektualno pabirčenje poluslepih kokošaka.

Da li je „brzavska svadba“ ista ona na kojoj besni svatovi ubijaju crvenog petla? Ili je svaka svadba izokrenuta svadba u Kani Galilejskoj? Ako božja milost ne pretvori vodu u vino, onda će svakako ljudska/demonska gordost pretvoriti vino u krv, tuđu.

Kada bi barem bio crveni petao – onda bi znao za nebo.

*

Razgovarali smo često, u razmaku od nekoliko godina, o motivima koje nam je stvarnost servirala u novom političko-ideološkom senzibilu i starim mržnjama u tim teškim godinama. Jer lirski adresant „svadbe“ nije izdvojena individua, nego nadmoćna celina, sistem uzajamnih odnosa i pobede instinktivnog i mitskog, krv ispod pokorice civilizacijske pristojnosti i navika. Košmar tih godina bio je blizak svadbarskom, okvir tumačenja prošlog, stvarnosni bol i neizvesna budućnost. Onaj ko se plaši slike da će „u noževe olistati ruke“ svestan je identiteta, ličnog i kolektivnog, zaturenog u lavirintima etničke i istorijske sudbine naroda. Njegova pesma je sve ono što je davnašnja emocija stvorila tokom putovanja, izgrađujući i potvrđujući sebe novim iskustvima i starim bolovima i strahovima.

„Eto, ti me hvališ kao da sam neki prorok“, rekao je sa osmehom, „a ja švercujem biste pesnika preko granice da bismo ih postavili u Parku pesnika u Bijelom Polju.“

*

Veliki pesnici osećali su da u duhovnim problemima stavljaju na kocku svoju ličnost, svoje unutarnje Ja; današnji epizodični čovek, pokušavajući da napabirči par reči u smislenu književnu formu ne pokazuje obavezujuće interesovanje za njih. Njegovo neznanje spasava ga od sloma.
Čovek pogubi svoja pitanja i na paradoksalan način iz samih odgovora želi da sklepa svet, ali gde nema pitanja, tamo nema ni odgovora.
Da li ovim pokušavam da se opravdam?

*

 Dao sam ostavku na mesto u žiriju, neopozivu. Ništa to neće ispraviti. Gorak ukus ostaje čak i onda kada odgovornost prestane (ako ikada prestaje?) i smisao sve jasnije gubi uporišta u kvalitetu. Da li je bekstvo od odgovornosti, bekstvo od čoveka? Brda knjiga koje se gomilaju na stolu, knjižarski beskraji, šume citata i teorija govore samo o našoj nemoći da se odredimo prema besmislu, da se spasemo neučestvovanjem u procesu koji se bavi nama. Da li smo spremni na takvu hrabrost, hoćemo li izdržati tišinu i samoću kada padne na našu „učenu besmislicu“ kao plašt s pijanog vampira? Kada budemo napokon sami i tužni što su nas isterali iz ludnice „zbog lošeg vladanja“.

Ne mogu da se setim kod kog sam pesnika (rumunskog, možda?!) pročitao stih: „Onaj ko me voli, od mene će se odvojiti.“

Saznanje je rana života, a savest otvorena rana u srcu tog istog života. Ljudske „vrednosti“ su nas zdrobile. Nije bitno da li smo bežali od njih, ili smo im išli u susret.

Bio je dobar pesnik i prijatelj.

*

U jednoj „sezoni“ pozvao me je da me pita gde želim da mi dostavi svoju novu knjigu. Razmenili smo nekoliko konvencionalnih reči, uz tvrdo obećanje da se moramo što pre videti. Knjige su se gomilale na stolu kao i svake godine, snegovi su revnosno padali, sezona književne ljubavi prema kritičarima je trajala. Čekao sam da sve to napokon prođe, da okopni sa snegom, da bih konačno čitao knjige s najmanje gomile, s nenapisanom odrednicom „obavezno pročitati“. Nekima sam se vratio, neke su se vratile meni. Književne nagrade i mode su prolazile, omraze su trajale nesmanjenim intenzitetom. Kritika i dalje nije postojala ukoliko ne računamo verbalne i vulgarne kvalifikacije besnih i nenagrađenih.

*

Put reči nije samovolja: svaka reč stiže u svet kao jedno određeno pitanje doživljaja koje je organski sraslo s njim, i vraća mu se kao odgovor na isti taj doživljaj. Zato svadba nije samo svadba i zato kolo nije samo autohtoni prostor ispoljavanja duha, iskazivanja namere i fokusiranja pažnje, zato ni smrt nije samo nestanak. Zbog toga je analitika književne kritike dete analitičke terapije. Središte analize je dramatična situacija: dva podsvesna dijaloga, uz posredovanje pesničke slike.
Hoćemo li biti bliže istini ako pesmu i njenu sliku rastumačimo i razrešimo na ovaj način?

Možda je rešenje u Geteovim stihovima: „I svetlost svetlijaše u mraku, ali je mrak primetio nije.“ „Beše u svetu i svet njenim posredstvom posta, ali je svet saznao nije.“

*

Ta jesen se može najtačnije opisati stihom: „Ugušiće me more, sjećanja iz detinjstva i muke.“ Kao da su po nekom nepisanom pravilu sve priče morale biti ispričane. Kao da su stare pesme napokon došle da nam objasne sebe. Poezija je izbrušena estetika kraja, ona je za umetnost isto što i eshatologija za religiju. Sve drugo je negde između, dovoljno lepo i nedovoljno uzvišeno. Dok smo se vozili po zavejanom drumu, pričali smo o poslednjoj zbirci koju mi je poslao – Moje se zna. Hvalio sam neke pesme, bilo mu je drago, slagali smo se u mišljenju i ocenama. Pitao sam ga kako je prošao sa žirijem. „Izgubio sam za jedan glas“, rekao je nezainteresovano, „nema veze.“ Glas mu je zvučao pomirljivo. I on i ja znali smo da je taj glas mogao biti moj, a nije. Znali smo. Glasanje je javno i glasovi se objavljuju u novinama. Prvi put mi je bilo krivo, prvi put nisam mogao da branim princip i po ko zna koji put princip je izdao mene. „Nema veze, važno je da si je pročitao.“ Da, važno je, za nas dvojicu izgubljene u subotnjem popodnevu u belini zlatiborskih brda. Prvi put nisam mogao da ubedim sebe da je čitanje najvažnije i da su nagrade besmislene. Gledao sam preko volana u sivo nebo. Nastavili smo da pričamo o nečemu drugom iako je meni samo prvo bilo na pameti. Nisam osećao kritičarski poraz, već ljudski, mnogo veći i značajniji. Možda je jednom trebalo „pevati sa horovima i zavijati sa vukovima“, krenuti svim rekama istovremeno kao utopljenik u istoimenoj priči Vladana Desnice. Stao sam na zavejanom planinskom prevoju odakle su se videle kuće u belini i topao dim iz odžaka zlatiborskih domaćina i svečara.

*

Na sahrani je bilo hladno i padao je sneg. Uvek je tužno sahranjivati pesnika. Kao da nije dovoljno što će pesme večno trajati. On bar nije morao da misli na to. S večnošću je sve bilo već rešeno i zapisano, s mojom tugom nije.

 

*

 

Ljubavi, probudi me lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

 

 

(Poslednji tekst u knjizi: Najviša tačka reke – zapisi o bjelopoljskim piscima, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2014)