ČITAOCI JEDNE KNјIGE

 

 Timeo hominem unius libri.

(„Plašim se lјudi jedne knjige.“)

Toma Akvinski

U jednoj staroj dokumentarnoj emisiji emitovanoj na RTS-u (mislim da se razgovor dešava sedamdeset i neke, sada već prošlog dvadesetog veka), dva zaboravlјena barda, koje su „nove“ elite (čitaj: obrazovani društveni šlјam, polupismeni lјudi iz sentence s početka ovog teksta) njihovih zemalјa zaboravile i potisnule kao nepoželјnu savest u osvajanju „novih“ vrednosti, Milјenko Smoje i Sveta Lukić, govore o Splitu, Dalmaciji, čitanju… Ovom poslednjem pogotovo, kao osnovi svake priče, jezika, iskaza, egzistencijalne i duhovne zrelosti društva i pojedinca, pamćenja… Pričajući o splitskom zaleđu i Dalmaciji, Smoje kaže da je nekada u raznim kućama nailazio na razne knjige; na godišnjak Danicu, ali i na Manifest komunističke partije u radionicama starih majstora i zanatlija, a da se danas[1] u tom istom prostoru najčešće nalazi knjiga Nemački u sto lekcija. Mada su Srbi i Hrvati i po mnogo čemu drugome slični iako to javno ne priznaju, u ovome su isti. Od Milјenkove izjave do danas možda su se promenili naslov(i), ali uvek je to uglavnom samo jedna knjiga. Ona koja će nam objasniti koji je svetac „letnji“ a koji „zimski“, šta se ne sme raditi u vreme punog meseca, kada se nasađuju kokoši, koji je običaj na Cveti… (Danica ili Večiti kalendar ili Roždanik nekada su bili nezaobilazni i u srpskim kućama). Ili kako će ipak doći vreme pravednih odnosa kada ustanu „prezreni na svetu“ (ili mrtvi iz grobova, na isto mu dođe!). Ili kako ćemo naučiti jezik koji će nas odvesti u neku drugu, srećnu zemlјu, gde bar gluposti nećemo slušati na maternjem jeziku. I uvek je to jedna knjiga, čak i onda kada je u pitanju komplet ruskih klasika, ili Godine raspleta Slobodana Miloševića, ili pogrešno shvaćena i još pogrešnije čitana Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Danas se, na primer, jedna knjiga zove Filozofija palanke Radomira Konstantinovića, voleo bih da sretnem nekoga ko je pročitao do kraja, ali zaista do kraja, tu bibliju „druge“ Srbije, čije egzegeze niko ne citira, pitam se zašto…? Pitanje je koliko smo zaista čitali i tu jednu knjigu, kako god se ona u skučenoj pameti i malom iskustvu čitanja zvala, i koliko su (ne)čitanje odnosno nedostatak vremena provedenog nad knjigom unizili naš rečnik, društveni život, kritičku svest i sve ostalo što nas čini (ili bi trebalo?) civilizacijski zrelim i odgovornim lјudima. Priča o knjizi putuje kao eho davno izgovorenih reči, često pogrešno shvaćenih poruka i alegorijskih perspektiva književne fikcije pretvarajući se u retorički bednu i jezički oskudnu frazu balkanske čaršije. Tim jezikom govore ovdašnji pisci samozvanci, perjanice (para)intelektualnih serklova, čiju genijalnost navodno ne razumeju, jer je, prema njihovim rečima, narod glup. Na drugoj strani su tiražni pisci, koji se u sličnoj prilici odbrane svoje pozicije, brane takođe glupošću – svojom. Iako je, istini za volјu, to jedna te ista glupost, podelјena i drugačije obojena u (naoko) različitim društvenim grupacijama. I jedni u drugi su lјudi jedne knjige – svoje. Samo je rezignacija sujetnih i manje pametnih a više pokvarenih zajednička. Ali nisu oni krivi, oni su deo kontinuiteta banalizacije knjige, kojeg nisu svesni, ili bar ne toliko koliko su svesni svojih jeftinih želјa. Lajoš Sabo je govorio da Vavilon nije kula, već proces u kojem se reči survavaju u termin i više ne govore ništa o pojavama koje imenuju. Nemaju sadržinu i neophodnu ontologiju, kao što oni koji govore u ime drugih, želeći da budu kolektivna savest, nemaju svoju, savest mislim.  Ono što bismo nazvali širok kulturološki diskurs, oni ne poznaju, zato što ne učestvuju u njemu. Nјihova misao nije sposobna za simbiozu raznih znanja, jer ih i ne poseduju, niti ih čitanjem umnožavaju. Ovo ne važi za „političke analitičare“ (koji pričaju sve što im padne na pamet, pa ne mogu biti predmet ove analize. Nјima bi trebalo da se bave druge profesije, koje prate takve kognitivne poremećaje i pomerenu percepciju stvarnosti.

Možda bismo ove pojave mogli da posmatramo kao deo opšte društvene krize, ali i nečega što se kroz podsvest vuče vekovima i suptilno gradi odnos prema pismenosti i čitanju. Kao što je strah od muva druga strana lјubavi prema ptici, tako je i strah od obrazovanih lјudi i poklanjanje poverenja i pažnje samoproglašenim „fah-idiotima“ skrivena ali veoma dejstvena crta nacionalne svesti. Kada je u devetnaestom veku u Lapovu izvesni Miloje Đak poveo bunu protiv knjaza Miloša, jedan Milošev vojvoda je rekao da to može da se spreči samo ako se pobiju svi pismeni lјudi u Srbiji. Takvo rešenje kao opcija još uvek postoji, ono nije prestalo da bude delotvorno unutar društvenih okolnosti u kojima živimo, samo što je postalo malo suptilnije. Ne treba zabranjivati knjige, najbolјe je ubediti lјude i stvoriti okolnosti u kojima ih oni ne moraju čitati, ili neće da ih čitaju, jer „prajmtajmom“ vladaju sveznadari skučenih rečnika, kojima sve reči mogu da stanu u mali fišek, a njihova veština i lukavost („lukavost je pamet glupih“) počivaju u prevrtanju jeftinih fraza ili u galami kojom pre svega sebe, a zatim i gledaoce, pokušavaju da ubede da su u pravu. Nјih pročitano ne obavezuje, a one koji ih gledaju i slušaju njihova prostota uspokojava jer je poistovećuju sa svojom, pa onda stvari i nisu tako loše, zar ne?! Kako nam se to sve desilo, od nesretnog Miloja Đaka pa naovamo?

Miloš Crnjanski je pre Drugog svetskog rata govorio da smo mi „kolonija strane knjige“, misleći pre svega na uvezene naslove, prevode koje su tadašnji beogradski knjižari krčmili u velikim tiražima. Bio je u pravu u svemu osim u jednom, tadašnji izdavači Geca Kon, Svetozar Cvijanović, Jeremija Dželebdžić i ostali, pečatali su i druge knjige. Samo je Geca Kon stvorio nezaboravne dečije edicije „Zlatna knjiga“ i „Plava ptica“, biblioteku strane knjige „“Plejada“, filozofsku biblioteku „Karijatide“,  Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, monumentalnu ediciju u dvadeset knjiga Srpski narod u XIX veku. Da li bi u današnjoj koloniji, u kojoj se strani šund naslovi i naivno čitalačko neznanje susreću sa želјom da se bude u trendu (videti Nušićevu priču „Svet“), Crnjanski isto tvrdio, ili bi pričao o negdašnjim zlatnim vremenima? Po čemu ćemo pamtiti današnje izdavače i kakve će čitaoce oni stvoriti na lošim jezičkim standardima, siromašnim prevodima, banalnim sadržajima?… Napokon treba da shvatimo, bar mi koji se bavimo knjigom, da će nas poznati po hrabrosti da idemo u susret vrednostima, a ne po strahu da nekoga ne uvredimo time što nešto više ili bolјe znamo od njega, ili to lepše umemo da kažemo. Čitanje je proces u kojem se poredite s vrhovima, svesni da ih možda nikada nećete dosegnuti, ali to znači da im ne treba težiti. Da li za ove reči ima ušiju i da li za ove visine ima interesenata? Naravno, samo što je đavolova misija „da nas ubedi da ne postoji“ (Bodler), a onda i da ne postoje neki drugi lјudi izvan arene budala, kako bismo najkraće mogli da opišemo srpski medijski prostor.

I u istoriji, knjiga je od Gutenberga naovamo prolazila kroz razne mene. Ovo što se nama dešava nije nikakvo čudo. U raznim periodima pojavio bi se uvek neki splet društvenih okolnosti koji bi proglasio da knjiga više nije potrebna. Ali knjiga je uvek opstajala kao preveliki i presakralni artefakt, koji lјudska pamet još ne može da dosegne, da ga podredi sebi i da manipuliše njime kao što to čini s lјudima jedne knjige.

Budućnost čitanja možda nije budućnost knjige kakvu sada poznajemo, ali se taj oblik intimne molitve neće izgubiti. Poslednji čovek će je pred spavanje staviti pod glavu verujući da će se probuditi u nekom bolјem danu. To je vera čitanja i nada inteligentnih. Ostali me ne zanimaju.

 

(Srpska misao, br 1, mart 2019)

 

[1] Мисли се на седамдесете године двадесетог века (прим. П. В. А.).

SAVA BABIĆ – ČOVEK KOJI JE ZNAO SVA LICA HIPERIONOVE TAJNE

Temeljno i konačno treba naučiti sanskrit, hebrejski i grčki. U bibliotekama Bazela, Pariza, Londona, Rima, Kalkute, Pekinga, Kjota tragati za određenim tragovima bez ulaženja u podrobnosti. Potom bi usledilo samo učenje. Tome bih posvetio sto pedeset godina, i, čini mi se, da bih se pripremio, dnevno bih morao da radim deset sati. Odmor uz klavir, galerije i kupanje u moru. Bilo bi mi potrebno pedeset godina da putujem, i to ne da na pojedinim mestima ostanem po tri dana, nego bar godinu dana. Potom bih se već usudio da učim druge, jer bih imao bar nešto što pouzdano znam. Ko tako ne radi, nesavestan je. Učio bih petnaest-dvadeset mladića koje bih sam pozvao sa svih strana sveta, i stotinu godina bi bilo dovoljno da prokontrolišem da li se moje ideje ispunjavaju, ili ne. Sada bih se već osećao dovoljno siguran da svoje delo pismeno koncipiram. U svojoj četiristotoj godini, uz pomoć učenika, mogla bi da započne realizacija dela. Ovih šezdeset-sedamdeset godina, kojima raspolaže čovek da bi izrazio svoje duhovne snage, ništavno je…

Bela Hamvaš

 

Reč čovek nije izraz! To je egzistencija imena koje prethodi životu i traje posle smrti. Tajna postojanja, put dolaska na svet i večnosti. Put reči nije samovolja: svaka reč stiže do nas kao jedno određeno pitanje o doživljaju, koje je organski sraslo s njim i vraća mu se kao odgovor na takav doživljaj. Svaki jezik ima nešto što samo on zna, govorio je Bela Hamvaš. Da li to znanje možemo da dosegnemo u svom ili u drugom jeziku, da li nam je potreban vodič? Ko će nas provesti putem između dva jezika, između uzajamnosti reči i pojmova, pojmova i značenja? Samo taj put gradi konačni doživlјaj ‒ istinsku egzistenciju književnog dela. To je put između kultura, uska staza shvatanja istosti i velika ljubav koja miri različitosti. Tim putem popločanim rečima, između srpskog i mađarskog jezika hodao je Sava Babić, i tim putem je otišao, da traje u sećanju na dva jezika i u samo jednoj reči, koja nije izraz i koju je svojim zemaljskim danima i delom zaslužio, u reči koja opominje i podseća ‒ čovek.

Dakle, svaki jezik ima svoju tajnu, ali je Sava otišao dalje; on je znao dve tajne, a onda ga je mudrost naučila da je to jedna tajna, jedna iskrenost, jedna ljubav, jedno osećanje, koje se kod dva naroda koja povezuje bivše Panonsko more i koji se susreću u večnom i beskrajnom „okeanu Hamvaš“ (termin Save Babića, prim. aut.) ‒ samo skriva različitim jezičkim oblicima, drugačijim govorom, a istim suštinama.

Možemo istinski postojati samo u drugima, tamo gde nas čuju i gde žele da nas razumeju. Sava nije dozvolio da iskušenja života jednih pored drugih u raznim istorijskim periodima ili komšijska taraba razdvoje Srbe i Mađare. Želeo je da nađe onu tačku u kojoj će granice iščeznuti, zato nije nimalo slučajno da se njegova poslednja knjiga, o recepciji Bele Hamvaša u srpskoj kulturi, zove ‒ Granice iščezavaju, zar ne.

Nikada ne govorimo samo o sebi ili samo o nekom drugom. Tu jedinstvenu sinkretističku osobinu dubokog razumevanja života duha Sava je nosio u sebi. Kada je govorio o Danilu Kišu, u stvari je govorio o prevodima mađarske poezije na srpski jezik, kada je govorio o Petefiju, pričao nam je priču o piscu Kišu, da bi nam onda otvorio prostore u kojima bismo na pravi način shvatili Petera Esterhazija. Kada je hodao Hamvaševim putevima, podsećao nas je na priču o nama. Sava Babić je pripadao malobrojnim posvećenicima koji znaju da žive u masi „koja je lišena hrama“, kako to Hamvaš kaže pišući o danima kada je učestvovao u izgradnji hidrocentrale u Inoti – ali to ga nije sprečavalo da u sebi gradi hram, pronalazeći sakralna mesta u drugim velikim duhovima, izvan mase, u odabranoj grupi autentičnih egzistencija.

Da je, kojim slučajem, Sava Babić odlučio da njegovo delo nosi samo njegovo ime, da nije na vreme shvatio koliko neko drugi govori i u naše ime, danas ne bismo imali hram mađarske civilizacije izgrađen u srpskom jeziku, ali ne hram mađarske nacionalne autentičnosti, već viši oblik pripadnosti baštini sveta, duhovnom nasleđu i obavezujućoj tradiciji. Sava je želeo viši oblik postojanja, tačnije ime za svoju životnu i kreativnu odiseju, veću obavezu prema mađarskom jeziku, u kojem se osećao kao kod kuće, i srpskom, u kojem je rođen. On je most između dve kulture, zajedničko nebo u kojem najbolji duhovi ova dva naroda postoje simultano. Stvorio je galaksiju na koju treba da budu ponosna obadva naroda. Kako smo dospeli do te tačke razumevanja? Dva imena su ključna: Sava Babić i Bela Hamvaš, ali i mnoga druga, poput Tabora, Vereša, Saboa, Kertesa, Krudija, Esterhazija, Kunsta, Lasla, Miklošija… I mnogih drugih koji su počeli novi život u srpskom jeziku istim intenzitetom i bogatstvom kao u onom u kojem su rođeni i na kojem je njihovo originalno delo nastalo. Upravo onako kao što Lajoš Sabo u Optužnici protiv duha kaže da Vavilon nije građevina već proces srozavanja reči u termin, na isti način Sava Babić je u reverzibilnom procesu prevodilačkog posla uzdizao reči iznad i izvan termina, u najboljoj tradiciji dva jezika, dve susedne kulture, koje se dodiruju i prepoznaju samo u svojim vrhovima. Da li je to moguće u današnje vreme, i na koji način? Pogotovu ako znamo da je pre sto osamdeset godina (1836) nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt utvrdio da svaki jezik poseduje „unutrašnji jezički oblik“, koji izražava zaseban svet ljudi koji njime govore, što podrazumeva da nijedna reč u bilo kom jeziku nije istovetna reči u nekom drugom jeziku. Kako su onda svi ti pisci progovorili na srpskom? Reklo bi se lako, kada se čitaju Savini prevodi ili njegovi komentari, koji su prave male „knjige o knjigama“. Potrebno je pronaći ili dorasti do tog znanja, otkriti tajnu. A tajna je u nama, ali je prepoznajemo u drugima ako smo dovoljno iskreni i ako nam je istina obaveza. Sava Babić je bio i jedno i drugo – istina i obaveza da se bude autentičan u pripadnosti, kao što to opisuje Hamvaš u Velikoj riznici predaka.

Borislav Pekić je davno rekao: „Fukaru možeš da vidiš uvek, ali gospodina samo kada ga nema.“ I mi danas vidimo onoga koga nema među nama, ali su nas njegovo gospodstvo i dostojanstvo ovde okupili, u ovom hladnom danu, da se podsetimo na toplinu i veličinu jednog istinskog gospodina.

 

 (Izgovoreno prilikom otkrivanja spomenika Savi Babiću, na Paliću, 27. januara 2019)

JUTRO KADA SAM POSTAO STARAC

Možda je ova priča čekala samo ovo jutro da se napiše ili sam je počeo pre skoro četvrt veka kada sam završio priču “Obelisk” o čoveku koji se penje uz obelisk na kome su napisana imena svih njegovih predaka i pada sa vrha – “postajući predak u svim precima svojim.” Citiram sebe, kao što sam i ja citat nekog pretka koji mi je, nemajući šta drugo, ostavio ovu misao u nasleđe i reči da je uobliče, bol da razumem, prostor da padam… A, možda je ovaj pad večan, ne verujem da sam i ovog jutra dotakao dno ali mi se ukazalo, kroz mutne vode života u varljivim sećanjima. Kada se prepoznamo u potomcima shvatamo da život prolazi, kada se pronađemo u precima shvatimo da je odavno prošao, da ga je već neko proživeo umesto nas, potrošio nam vreme naivne ljudske sreće i otvorio tamne lagume melanholije, prepune prokletstva večnosti.

Pre nekoliko dana sam bio na dedinom grobu, bio sam i na babinom, očevom, stričevom, kumovom… ali kao da me je put vodio samo ka toj maloj crnoj ploči u belom snegu. To je bio dan za obilazak tih kamenova kojima smo – ambiciozno, patetično, pogrešno… – obeležili mesto gde je neko u smrti zastao, kao da želimo da ga na taj način vežemo za sebe, za zemlju, da mu ne dozvolimo da ode na nebo. Da bi naše nebeske duše gledale okamenjenu zemaljsku budućnost i zbog toga bile nesrećne, naravno, kako drugačije? Nedirnutost snega i mir planinske zime kvarili su moji koraci patetičnog malograđanskog hodočašća, mala tuga i velika ljudska sujeta okružavali su uspomenu. Da nisam došao sve bi bilo kao ranije, deda bi bio večan u smrti a ja bi našao dovoljno izgovora zašto nisam obavio taj ritual iskupljenja krivice pred mrtvima za vlastiti život. U životu sam naučio uspešno da lažem i da se iskreno kajem, i jedno i drugo mi zadaju previše bola. Možda me je i on (bol, ne deda) probudio ovog jutra. Ne, ovo nije priča o mom dedi, jednom o njemu možda napišem roman (vrlo uspešna laž!), ovo je priča o meni, o onome koji plače nad grobovima svojih predaka za sobom, retke su suze druge vrste u takvim prilikama. Za to treba voleti druge više od sebe a to u ovoj podeli uloga životnog vodvilja ne biva.

I tako, u zimsko planinsko posle podne stojim ispred gomile snega iz koje izviruje crna ploča. Isto kao što ovoga jutra, stojim iznad naplavine frivolnosti svoga života iz koje izviruje samo moja sumnja i loše prikrivena tuga. Babi sam rekao da se držim obećanja da se ne bavim politikom (“Nisam se pomešao sa mekinjama da me ne bi pojele svinje” – njene reči, iako će me “svakako neki đavo odneti” – moj zaključak), stricu od koga sam sada stariji četriri i po decenije u odnosu na njegove zemaljske godine rekao sam da su ga njegove godine preporučile anđeoskoj bratiji a da je poživeo postao bi protivnik ili podanik, prvo je naporno a drugo je bedno, ovako je možda bolje, čistije svakako. Dedi nisam ništa rekao, nismo se poznavali. Odnosno, ja njega nisam upoznao ali je on mene znao, video me je na svojim prstima ispruženim na kariranom stoljnjaku, u masnoj kosi pijanca koji spava za susednim stolom, u tajnom zapisu fleka na konobarovoj kecelji, u dimu iznad kartaroškog stola, u putu koji se nazirao kroz prozor i kojim se nigde nije moglo otići osim u smeru sopstvene zablude… u svemu što ću i ja decenijama kasnije primećivati kao zavet mudrosti i sliku vlastitog života, ili naličje njegovog? Umro je osamnaest godina pre mog rođenja, u užičkoj bolnici od ciroze jetre koju je brižljivo negovao u “Rajkovoj kafani” ispijajući tugu iz rakijskih čašica, to nam je porodična tradicija, veoma smo uspešni u tome – potomcima ostavljamo veliko nasleđe zagrcnutih reči i gorkih ukusa, koje smo istrajno pokušavali da isperemo rakijom.

Iza njega nije ostalo puno stvari; žena i dva sina, jednog je već bio sahranio na varoškom groblju (u ljutoj zimi, noseći sanduk sam, ispod ruke, dok je mala kolona išla iza njega, crne tačke u belini – tako počinje zamišljeni roman – Letopis detlića, godinama imam samo ovaj početak) , oficirska sablja, čaša iz koje je ispijao lekovitu vodu u Vrnjačkoj banji, par drangulija i nekoliko slika. I dobro je što je tako, bar ga danas ne pamtim po stvarima već po osećanjima, po priči o dobrom čoveku, porezniku koga su seljaci voleli (Tri najveća srpska straha; Promaja, Poreznik, Geometar!) govoreći da je “slovenac”. U velike i tvrde uši zlatiborskih seljaka teško je ulazila reč “slavonac”, što je rođenjem i bio jer taj u ravnici zagibljen prostor oko koga se uspešno decenijama ubijaju Srbi i Hrvati nije bio dovoljno uverljiv da bi bio zavičaj jednog takvog čoveka. Slovenija je za njih bila ipak nekakva država, mala ali realna, postojala je u njihovom znanju, dovoljno daleko da ih ne muči u snovima kao što je verovatno Slavonija dolazila u gluvo doba mom dedi. I zaista ko je bio taj čovek, pešadijski narednik sa ženom gospođom (sremicom, sestrom njegovog prijatelja Žike – čuvenog vojnog liferanta) i sinom u kratkim pantalonama i sa beretkom na glavi (moj stric na toj slici ispred Kalimegdanske tvrđave glođe đevrek), koji je jednog posle podneva došao u planinsku učmalost da tu zavuvek ostane? Pisci romana, životopisa i priča bi na ovome izgradili grandiozne fikcije ali ka istini vodi samo jedan put – onaj koji ide u pravcu vlastitog straha. Dovoljno čestit da iza sebe ostavi večne priče o poštenju i lepe anegdote, hrabar da ima uverenja, inteligentan da bude tužan, mudar da ne poželi da ga stvari koje ostaju iza njegovog života tumače, nije zauzeo prostor već duh.

Valjda zato sve ovo i pišem. Da se ispovedim nekome takvom, da mu kažem da nije kukavica što je umro mlad i nije dozvolio da ga stare godine ponize i iskvare. I da bar pokušavam da razumem  šta život jeste a šta nije i da sam pola veka utucao razdvajajući istinu od privida. I nisam uspeo, niti je svet postao bolji niti sam ja postao mudriji. Jedino što sam uspeo je da pokvarim savršenu površinu snega na putu koji vodi ka dedinom grobu.

 

POTČINJAVANJE

Zar se na tako malo život sveo?

Ivan Galeb

(Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba)

 

Posle odlaska s vlasti jednog od poslednjih evropskih diktatora, španskog „doživotnog predsednika“ generala Franka, i dolaska na vlast mladog i obrazovanog monarha Huana Karlosa, mnoge institucije dotadašnjeg sistema pale su u zaborav, prerastajući u muzejske eksponate i svedočanstva jedne autokratije, ali ne zadugo. Evropsku „humanističku“ javnost svojevremeno je zgrozio oglas u jednom tiražnom španskom dnevnom listu, kojim aktuelno ministarstvo unutrašnjih poslova traži, nudeći posao, bivše pripadnike Frankove tajne policije. Građanska naiva i salonski intelektualci zgražavali su se nad nepobitnom činjenicom opstanka svakog društva, oličenom u prastaroj francuskoj izreci: „Sve se menja, samo je policija stalna.“ Naravno, kada se čitav sistem vlasti promeni iz korena, možda ova istina neće više važiti, ali do tada… odnosno zauvek, važiće sistemi prisile i straha i autoriteta oličenih u kukavičluku i hipokriziji potčinjenih, ili u „tajnama“ kojima surovost i potreba za manipulacijom odlično vladaju.

Izgleda da su beslovesne političke i građanske elite napokon naučile lekciju na nekoliko primera koji su nedugo posle navedenog usledili u zemljama Istočne Evrope: ozloglašeni pripadnici Čaušeskuove Sekuritatee vrlo su brzo našli uhlebljenje u „novom“ policijskom aparatu, a istočnonemački Štazi je u izmenjenim okolnostima (i s novim imenom) uspeo da zadrži staru slavu i oblast delovanja. Angažman bivših Hitlerovih „stručnjaka“ u zemljama zapadnih demokratija dosadio je i holivudskim poslenicima. Režimi koji su dolazili na vlast unapred su se ograđivali od ponovnog zapošljavanja onih koji su „okaljali ime i čast ili okrvavili ruke“, ali ko je presuđivao u slučajevima „prekoračenja nadležnosti“ i u kojoj meri plebs bio upućen u nešto što se vodilo (i vodi!) pod šifrom „Strogo pov.“? Kada su jednog naučnika iz Nase pitali kako to da su Rusi prvi poslali čoveka u svemir, on je odgovorio laički, „naivno“ i pre svega tačno: „Rusi su zarobili bolje Nemce.“ Da li su zarobljavali samo takvu vrstu naučnika (kao tvorca američkog kosmičkog programa Vernera fon Brauna), ili su i neki drugi „zarobljenici“ pomagali i uspostavljali neke druge institucije? Izvesne državne agencije, na primer. No, nije to fašistička specifičnost, iako u pogledu metodologije važi to pravilo. Pisac Sven Hasel u jednom od svojih romana kaže: „Za novac i vojnike nije važno odakle dolaze!“ Armije i frontovi deo su trenutnih političkih, geostrateških ili lokalnih interesa. Sve je valuta, najpre duša, pa sve ostalo što se za novac ili privilegiju da se bude pokvaren i zao bez kazne, sa satisfakcijom „viših“ interesa ili novčanom, može dobiti.

Vladavina svake tajne policije počiva pre svega na egzistencijalnom strahu, tačnije, na suverenom manipulisanju najnižim instinktima podanika. Strah obično vuče korene iz krvavih vremena „uterivanja“ vlasti, kada su „kožni mantili“ nosili „zakonske norme“ u svojim parabelumima i naganima (priča se da su kod čistača cipela na Slaviji naručivali čišćenje „do šešira“, koji jedini nije bio od kože), dok niski instinkti špijuniranja, cinkarenja, potkazivanja i tužakanja imaju odlično uporište u folkloru i nacionalnim osobenostima. Kako je vreme prolazilo, drukare su evoluirale u građane, socijalističke trudbenike, društvene radnike… a potomci kožnih mantila u službenike raznih ministarstava, stipendiste stranih fondova, konzule i ambasadore, odnosno potonje „demokratske perjanice“. Pomenuti cerebralni strah i dostave bližnjih i operativaca i dalje su punili dosijee tajne službe; svako ko bi bio u mogućnosti da vidi svoju „fasciklu“ verovatno bi se zabezeknuo: znali su o njemu više nego on sam, a on jedini nije znao da nema prijatelje, već službenike koji su prilježno beležili njegovo nepripadanje ili iskakanje iz ideološkog šablona. Upad republičke policije u prostorije Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, za vreme poslednje Jugoslavije, nije bio izazvan sukobima oko ingerencija i vlasti, već oko „tajnih znanja“, decenijama vredno sakupljanih u podrumima zgrade na početku ulice Miloša Velikog.

Međutim, prljav veš ne zanima samo bulevarsku štampu, uvek željnu senzacije; on je predmet zanimanja svih onih koji su nekada „ipak bili ljudi, slabi na novac, privilegije, zadovoljstva… (uporniji i tvrđi i na batine)“, a od kojih su dobrim delom sačinjeni establišment i politička nomenklatura ne samo Srbije nego i većine zemalja ovoga ipak malog sveta. Vladajući tajnama primitivnih identiteta i instinkata, život i umetnost su izgubili tajnu. Zato je ova kaljuga opšta, nema spasenih ni čistih. Nema dobre namere u nedobronamernoj „istini“. Dobra vest više nije ohrabrenje, ljudi su navijeni na zlo, unutrašnji glasovi ne govore o ubeđenjima i savesti, već o destrukciji koju vidimo u drugom i ka drugom usmeravamo, jer „pakao, to su drugi“ (Sartr).

Iako je osnovna funkcija tajnih službi da stalno bdiju nad sigurnošću države, susrećući se pritom i s interesima sličnih službi drugih zemalja, čuvanje režima je periodično različito tumačeno i sprovođeno. Afera „Votergejt“ je poljuljala Ameriku, kao što je Kenedijeve poljuljala afera s Merilin Monro; jedan predsednik je podneo ostavku, a jedna porodica koja je bila simbol Amerike sklonjena je iz javnog i političkog života, ali režim je sačuvan. Slične afere na ovim prostorima imale su potpuno obratne efekte: sposobni operativci smenjivani su posle uspešno obavljenog posla, preuzimajući na sebe ulogu žrtvenog jarca, ali su režim, a posebno ideologija, bili sačuvani. „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, kada nema drugog na vidiku. „Slučaj Ranković“ i Brionski plenum ne bi bili tako uspešno tempirani i okončani da su u pitanju bili, recimo, kriminal ili švaleracija, terorizam i neprijateljska emigracija… Ali prisluškivanje, odnosno tajna znanja i saznanja, uvek imaju velike šanse da uspeju. Nije bitan razlog – bitan je način. Duga tradicija spletkarenja, pričanja upola glasa, kućnih tajni i cinkarenjauvek je imala za cilj da sakrije prave namere onoga ko potkazuje; skriveno je razbijano o tuđe glave, potkazani je preuzimao imaginarnu krivicu. Stratišta su uvek bila puna onih koje su pretekli maštovitiji i beskrupulozniji potkazivači.

Međutim, u zemljama bivšeg Istočnog bloka tajne službe su imale još mnogo veoma konkretnih i „teških“ zadataka: od likvidacije političke emigracije uz pomoć veoma uslužnih i servilnih „uličnih heroja“ – kriminalaca, idola sadašnjih klinaca, koji su ubrzo posle obavljenog posla zamenili svoje žrtve u čituljama, do organizovanja sive ekonomije (čitaj: šverca), od kojeg su se izdržavali mnogi režimi, ali i mnogi veoma skupi ratovi. Zastrašivanja, praćenja, likvidacije, plasiranja lažnih vesti i puštanje magle preko svojih glasila i glasnogovornika i mnoštva sitnih doušnika koji se motaju po autobusima i kafanama, piju kafu i kiselu vodu (a nisu lečeni alkoholičari), slušaju i „buškaju“ narod, bili su opšte mesto svakodnevice. Ali najveći posao služba je imala sigurno oko osnivanja opozicije i uspostavljanja višepartijskog sistema, kada je mnoštvo fantomskih stranaka i onih drugih odlično stvorilo privid i simulakrum demokratskog režima. Da li se nešto od tada promenilo? Ništa, samo smo bliži idealu komunizma, u kome će se „ljudi sami zatvarati“. Sami će pisati svoje optužnice na društvenim mrežama, ličnom glupošću i naivnom verom u moć istine u odnosu na laž. Mislim da posedujem i jedno i drugo.

Da li mi čuvamo tajne, ili tajne čuvaju nas? Ko koga poseduje? I ko se još uvek seća istine, i kome je ona potrebna? Ona je uvek između života i smrti, odgovorna životu i odana smrti, kao zalog vlastite ispravnosti. Ko je danas spreman na to, ko se dobro oseća u svojoj koži, ko bar jednom nije poželeo lepa odela i automobile, silikonske kurve i dah tajnovitosti i opasnosti kao u holivudskim filmovima B produkcije? Sve se može dobiti bez mnogo muke: s malo više zlobe, praćenja, potkazivanja i neophodne mržnje. Ali mnogi ne shvate da nema „svetih krava“, danas za stolom, sutra ispod njega. Proces je važan, a ne ljudi, pogotovu tamo gde boli, gde je laž delotvorna, zamešena s malo istine i malo više zlobe. To su najpre shvatili tajni potkazivači, pa javni – novinari, a onda i svi ostali.

 Koliko nas ćutanje obavezuje u odnosu na tajnu i kako govor može da nas oda? Ne treba zanemariti ni ideju istine iz perspektive potkazivača. Da li je tajna pouzdan način da sebe uništimo tuđim grehom i pečatom neizgovorenih reči, koje iz nivoa dobronamernog razgovora podižemo na nivo zlonamerne osude? Onaj ko bude vladao „tajnim znanjima“ i ko bude negovao drevne instinkte potkazivanja i kukavičluka svojih podanika, vladaće i svim ostalim sferama države, pa i narodom naposletku. Ali, ne treba zaboraviti: sve dok druge proganjaju u ime istine, ona ne postoji. Sve je privid laži koju nasilno oblikujemo u istinu, dok pravu tajnu čuvaju samo oni koji u male ljudske istine i velike izmišljotine malo i veruju. Svet se neće promeniti sve dok mu svima vidljiva i svuda prisutna istina ne bude ništa značila. Bezdan nema dna. Istoriju će pokrenuti oni koji će napokon shvatiti da varljiva prijatnost očaja i beznađa nije dovoljno opravdanje za sve slabosti. Čak je i Pontije Pilat na kraju izjavio: „Uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“ (Jovan, 19: 6). Kao da je bitno; ovde i nije reč o krivici, već o krivcima.

 

POTOP

I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.

(Knjiga postanja 7:24)

Iako je nekad bio stvaran i subverzivan, a danas je samo stvaran, aforizam „Socijalizam i Pakao povezuje ideja o zajedničkom kazanu“ aktuelniji je nego ikada. Ali, ako bismo otišli dalje u traženju mitskih i mitopoetičkih podudarnosti, svakako bismo došli do jedinstvenog zaključka – sve civilizacije povezuje mit o nestanku u potopu. Ono što se negde ostvarilo, a negde nije, ili to ne možemo da proverimo unutar istorijskog (sa)znanja, dešava se danas u Srbiji, kao generalna proba Sudnjeg dana ili kao deo Božje ljubavi i promisli, da bi se napokon neko na ovom parčetu zemlje opametio dok se ne pretvori u vodozemca. Krila nam neće porasti, u to sam siguran – s nebom smo raskrstili još 1945. i nismo mu se previše približili do sada, bez obzira na svakodnevna metanisanja demona koji bi hteli da budu anđeli – a što se peraja tiče i povratka u okean… sve su nam izvesniji. Kafka je davno zapisao: „Kada bi Boga pitali zašto voli ljude, on ne bi znao da odgovori.“ Ovih dana pod vodom nestaje jedan manastir iz petnaestog veka – valjevska Gračanica, na dnu akumulacije brane Rovni kod Valjeva, Božjom volјom ili kao posledica lјudske bezobzirnosti i bahatosti. Možda je zbog toga ili zarad nekakve druge nebeske volje poplavljen dobar deo zapadne Srbije, a možda i nije. Činjenica je da su vode pokuljale iz dubina, reke se prelile preko obala, mutne bujice i talog našli su se na ulicama. Ne, nije to predizborna kampanja – o poplavi govorim!  Evo, već vidim babu kako mi preti artritičnim prstom i opominje da se ne “mešam sa mekinjama da me ne bi svinje pojele.” Ne bričam baba, bre, o politici, o potopu govorim koji više nije spoljašnje dešavanje već unutrašnje urušavanje, naplavina nesvesnog, tama koja više nije mračna senka, već bujica mraka. A kad je o mraku, onda je malo i o politici, kako bez toga?

Oni koji danas žele da nas ubede u važnost trenutka i u svoju nepogrešivost i neophodnost posredno nam govore da nema spolјašnje i unutarnje stvarnosti. Stvarnost je ono što deluje, ono što je dešavanje, te zato svi mi poklopljeni time delimo istu stvarnost, ali to je gledište uopšteno egzistencijalnom studeni i zakonima života svagdašnjeg. Pristajanje na uprošćene istine primiče nas prostoti i odmiče od višeg i konciznijeg razumevanja. Kjerkegor je davnih godina odredio greh kao „neovlašćenu stvarnost“, odnosno kao nešto što postoji kršeći zakone postojanja. Teolozi, platonisti i mali broj mislećih mogu se složiti s tim, pošto imaju svest i meru u svetu ideja koje nisu želja za podređivanjem, već mišljenje. Ali šta da rade drugi, oni koji veruju samo u sadašnji trenutak, uplašeni budućnošću (vlastitom) i nesvesni prošlosti (kolektivne)? Kako da odrede odnose unutar svoje stvarnosti? Kako da razumeju ravnotežu spoljašnjeg i unutrašnjeg? Kako da objasne odakle voda izvan korita reka, nemoguće da je sve s neba, ima nečeg i u tami zemaljskoj, a i u ljudskoj.

Filozofija istorije ne može toliko racionalizovati iskustvo da bi razrešila jedinstvenost zbivanja, iracionalnost suštine života i subjektivno delovanje pojedinaca ili grupa. To delovanje iniciraju htenje i želja, a istinskog čoveka krasi imaginacija. On želi i da vidi i da shvati. Čovek današnjeg vremena samo vidi, ali ne razumeva, i na tome se sve završava – „vatromet na pozadini ništavila“ (Sioran). A slika je sledeća: pejzaž se preobražava, proporcije se menjaju, reka više nije reka, tamne vode su svuda, suvo i sigurno više nije ništa. Psihološka realnost je zanemarena, nije više deo samospoznaje, već vizuelizacije – procesa preobražaja čoveka u sopstvenu sliku i na kraju u njenu sadržinu: mutljag nakupljen u godinama laži i pristajanja, u svim potiskivanjima vrline i potcenjivanjima istine, u svim zaboravljenim znanjima prirodnog sleda i Božje promisli. U vrtlozima regresije čovek se odvaja od sopstvenog bića, nesvestan svojih reči i dela, ali to ne pojmi, to ne spoznaje; morala se pojaviti voda da bi na plastičnom primeru video da tone. Slike potopljenih gradova nisu bile dovoljne, šta je još potrebno da bismo shvatili da postoji nešto što nas nadilazi, da smo u središtu stvaranja vlastite sudbine, ali i odgovornosti?

Tamne vode ovog vanrednog (kao da postoje redovni?!) potopa ne dolaze spolja, nego iznutra; to smo viđali i do sada, ali nismo razumevali na pravi način. Masa koja je bila u svom koritu probila se u više društvene sfere, varvari nisu došli iz prostranstva stepe, magle i snegova severa, već iz tame nesvesnog. Odatle dolaze i ljudi i mutna voda. To je vertikalna provala varvarstva, proces proterivanja čoveka razuma u korist čoveka nagona. Mesta se menjaju, gore više nisu red i trezvenost, već nered i strast, ne svesno mišljenje, već mit, zato je i red u vrednovanju obrnut. Zbog toga nije bitno ko „nije uradio svoj posao“, ko je na gradilištima nasipa krao cement i kamen, a ko je stavljao novac u džep izdajući dozvole za gradnju na terenima koji su podložni poplavi. Hidrologija i preventivna odbrana od poplava posledica su staranja, a ne univerzalni izgovor, nauka je obaveza i briga, a ne sredstvo. Kome to danas pričati? Nebitne su i krokodilske suze, osim što podižu nivo vode, ali, sva sreća, nema ih mnogo.

Kada se preraste nagon, stvoriće se vladanje. Onaj ko je dovoljno hrabar, prevazići će vladanje i sagraditi karakter. Onaj ko sahrani karakter, na tom mestu zasadio je sudbinu. Ne samo pojedinca, treba misliti o tome dok život svodimo na egzistencijalna opravdanja i bedne izgovore. Kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore; jedno je uslovlјeno drugim. Mesta se menjaju, ali ravnoteža ostaje, samo što više nije u korist čoveka. Ili možda i jeste – na korist nekoga (ili nečega) u šta se čovek pretvorio. Mesto vladara je gore, kao i mesto svesti. Narod je dole, u nesvesnom, tamo gde se poklapaju dve tame koje spajaju vladara i narod, gornju i donju sferu, nastaje horizontalni pakao navodnih izbora i dobrih namera. Po sudbini to pripada i jednima i drugima. Jer, kada je na nebu, anđeo je sveto biće, kada potone, postaje đavo; konj koji vuče plug ili kola je sveta životinja, kada je na ulici, on je opasnost; strah od novog okruženja i nesnalaženje neminovno izazivaju katastrofu.

Katastrofa nastaje ako čovek potone ispod svoje svesti. Da li postoji neki metodski postupak koji može da osvetli čoveka do najdublјe tame i iznese na videlo ono što je u nju potonulo, da ga oslobodi tereta koji se nagomilao u tmini – potonulog života ili sakrivenog greha? Sigurno postoji. Možda je pravo pitanje da li smo spremni da ga primenimo i koliko će nas ostati posle toga. Ponovo ceh plaćaju oni koji imaju samo jedan život zbog onih koji žele da imaju „još samo jedan“ mandat i sve što s tim ide. Kakva je to građevina zbog koje je neko morao da izgubi sve, a neko da dobije više nego što mu je potrebno ili što zaslužuje? Ona raste ka dole, a ne ka gore, u htonsko, a ne u nebesko. Pravo pitanje, na koje nema iskrenog odgovora, ujedno je i ključno: Da li u svetlosti živi najbolјe ili najgore u čoveku? Možda je sve ipak samo mutna voda.

 

SVEZNANJE NEZNANJA

Ne treba biti posebno dalekovid i mudar da bi čovek shvatio da televizijski program samo u manjoj meri oblikuje javno mnjenje, navike i želje mase – bez obzira na to šta o tome pričali teoretičari medija i „spin-majstori“. Mnogo više i u karakterističnijoj srazmeri filtrira i beleži posrnuća i posuvraćenja te iste mase i svetine, koja (ta ista masa i svetina, uz pomoć televizije, naravno) pokušava da nametne kao neku vrstu kolektivne vrline i vrednosti. Dakle, nasilje je često okrenuto suprotno očekivanom smeru – to se ponekad zove mazohizam. Osnovna ideja je svakako da se lične frustracije ljudi „od uticaja“ proture kao kolektivne, radi ubeđivanja nas „običnih“ da je vrednost samo ono što se programski „kruniše“ kao takvo. Možda je najbliže objašnjenju izvrnuto i uopšteno tumačenje misli Vasilija Rozanova: „Stvar je u tome što su naši talenti nekako povezani s porocima [ja imam porok da ne pristajem na tuđe ’istine’, više volim svoje! – prim. aut.], a vrline – s bezbožnošću [jedenje s Drveta saznanja nije početak ezoterije znanja i mudrosti, već krađe i ždranja – prim. aut., takođe].“ Neko je sve to preozbiljno shvatio, skučenim umom apartnog mišljenja i večnom ljudskom potrebom da sebe učini pametnijim ili da vlada ljudskom glupošću, što mu dođe na isto. Jer, ni jedno ni drugo s pameću nema nikakve veze – s tom precenjenom vrednošću koja je počela da se gubi i nestaje pred navalom informacija i idejom konzumerizma i stvaranja potreba, a ne njihovog zadovoljavanja. Zašto bi neko imao potrebu za pameću i znanjem ako oni nemaju upotrebnu vrednost, jer pametni ne vladaju, znanje nije moć?… Ali, budući da čovek još uvek nije sveden na „potrošačku životinju“ (proces je pri kraju!), onda „znanje“ treba sačuvati bar u prividu – u vladanju mnoštvom informacija, koje mnogo više govore o sveprisutnoj entropiji nego o mestu i potrebi istinskog saznanja. Da uprostimo nagomilane tautologije s početka teksta: stvorili smo model znanja koje služi zaglupljivanju masa – privid u kome pojednici koji tvore gomilu neće biti svesni svoje gluposti, budući da raspolažu mnoštvom informacija, koje ne govore ništa o prirodi pojave, ali odlično ilustruju glupost „informatičkog doba“. Naše saznanje dešava se u vizuelnom, jer ga ne posedujemo u ontološkom, mentalnom i (što je najvažnije!) moralnom kontekstu iskustva, ali i potrebe. Bilo koja informacija, o bilo čemu, treba da bude svedena na nivo žvakaće gume. Kada Đavo dođe, biće nam mnogo važnije kako se zove i kako je obučen, i da li ima bele zube ili „uloške s krilcima“, nego ono što donosi sa sobom. Ali, kao što znamo (jel?!), Nečastivi je legija, sve ono što mu prethodi je proces, a mi smo na kraju, jer početak nismo mogli da (pred)vidimo.

Mislim, iako nisam neki poseban stručnjak i poznavalac, da se u Srbiji gleda oko dvadeset-trideset domaćih televizijskih programa. Programske šeme su uglavnom iste: preuzimanje stranih emisija, prikazivanje bajatih filmova i turskih sapunica, budalaste tzv. panel-emisije, u kojima gostuju „poznati“, potvrđujući stalno onu davnašnju narodnu mudrost – da je glupost probojnija od pameti. Ali možda treba da se zadržimo samo na onim emisijama koje zauzimaju „prajm-tajm“. To nisu političke tirade i marketing-monolozi samozaljubljenih lidera, odnosno, oni (još uvek) nemaju svoj stalni termin, ali se u isto vreme uvek prikazuju kvizovi, u raznim oblicima i agregatnim stanjima: od legendarne „Slagalice“, pa do „Lavirinta“. Verujem da je gledanost velika, sudeći bar prema odzivu kandidata i ogromnoj gomili onih drugih koji uvek u isto vreme sedaju pred televizor, da podrže svoje favorite i njihove „giga“ mozgove. Ili da potrebu za znanjem i pameću ižive u nekom drugom.

Na prvi pogled se može učiniti veoma zanimljivo da se takva želja za takmičenjem u znanju javi u zemlji u kojoj, prema zvaničnim podacima,  egzistira oko sedamdeset posto (!!?) funkcionalno nepismenih ljudi, gde još uvek mnogi mrdaju usnama dok čitaju poruke s mobilnih telefona ili novine. A oni, ruku na srce i sudeći po uticaju i statusu, predstavljaju dominantniji i važniji deo nacije. Možda već ovde treba napraviti digresiju i jednom zauvek, bar što se sadašnjosti i modernih vremena tiče, rastaviti kulturu i znanje. Kultura modernog sveta nije stanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ga ne dotiče. Otuda, prema prizemnoj i svakidašnjoj analogiji, čovek ovdašnji nagomilavanje informacija koje svakodnevno prima sa svih strana (posredstvom medija, pre svega) proglašava znanjem i kulturom, ne libeći se da kao takav izađe u javnost i da se u nekom kvizu takmiči i odmeri s nekim isto takvim. Naravno, stid je nešto što šou-biznis ne poznaje, a želja za slavom je nasušna potreba i hipertrofirana ideja vrednosti miliona ljudi, pogotovu za onom koju će postići svojim “znanjem.” I, na kraju: zvezda je rođena, istovremeno kada i alhemijska formula za postizanje gledanosti. Nije čudo što su u Americi skandali vezani za nameštanje rezultata kvizova stigli čak do kongresne komisije (poznati skandal s TV kućom NBC, s kraja šezdesetih), za razliku od nekih drugih, po društvo pogubnijih i destruktivnijih dešavanja.

Kao što smo rekli: idealitet kulture stoji nasuprot praktičnoj delatnosti, a realitet podjednako nedostaje idealitetu kao i praksi. Duh ne doseže život, život ne doseže duh, i to je to; prekinuta je pupčana vrpca s ontologijom života, s drevnim resursima znanja i mudrosti. Na drugoj strani, ako znate nazive nekoliko svetskih fudbalskih klubova, imena glumaca, sportista i još neke tričarije, pametni ste taman prema meri TV kviza, odnosno prema meri već poznate definicije tzv. novinarskog znanja – da ni o čemu znaju sve a da o svemu znaju ponešto. Međutim, ta vrsta pameti je nedovoljna da shvati da je izabrala masku a ne lice, da je individuu utopila u kolektivitet privida života i znanja o životu. Da li je to bar „opšta kultura“? Nije, to je samo njena slika, bez etičkog kodeksa i moralnog stava.

Možda grešim, ali neka mi onda neko objasni zašto nestaju stari zanati. Neisplativi su možda? Ali zašto se niko njima ne bavi bar iz hobija? Ili stara jela, na primer? Nije valjda da su plastični sendviči ukusniji? Ako je tako, zašto su onda ti biseri kulinarstva ili ručno rađeni predmeti najskuplji? Odgovor je jednostavan: zato što podrazumevaju znanje, veštinu, vreme, talenat, posvećenost… Jednom rečju – odnos. Sve ono što čovek današnjeg vremena nema u svojoj socijalnoj inteligenciji, prepunjenoj bojama, bukom, sisama, kučićima, golim guzicama… Danas u selu (u onom gde još uvek žive ljudi) možete sresti čoveka koji će vam potanko ispričati tajne i javne detalje svetske politike, pohvaliće se android telefonom i fejsbuk profilom, ali neće umeti da otkuje kosu, zato što je svojim iskustvom postao deo modernog sveta, koji to smatra arhaizmom. Gde nestaju znanja – u sveznanju, kao što se život troši u lažnim emocijama i svojoj imitaciji. Jedan od možda najočiglednijih primera jesu folklorna društva. Nekada istinski svakodnevni život pretvoren je u scensko dešavanje, definisan dramskom senzacijom, daleko od svake suštine, bez pitanja smisla osim „negovanja tradicije“. Ali, tradicija je, kako Bela Hamvaš kaže, „večiti spokoj istine“, a ne „istorijska emocija“. Ta emocija, kao i svaka druga, uglavnom boluje od sentimentalističke pogrešnosti i povodljivosti. Jednom sam sreo devojku, poreklom Srpkinju iz Amerike; istinska lepotica, sa sve upletenom kikom i punim jelečetom. U folklornoj družini zaplitala je moravac kao njena prabaka na vašaru u Topoli vek ranije, ali nije znala srpski; uopšte, o Srbiji je znala veoma malo. Tom logikom je mogla da igra i indijanski ples, koji joj je teritorijalno bliži, ili plemenske igre Bantu crnaca, bar bi bila oskudnije obučena. Šalu na stranu, sve je u vizuelnom, ništa ili veoma malo u kognitivnom, saznanje smo zamenili znanjem bez bilo kakvog konteksta – gomilom informacija izvan svakog smisla.

Naporedo s tim ruši se i ugled nauke, prirodno-tehničkih znanja, naučnog stila mišlјenja. Nauka ne može da se razvija na sopstvenim osnovama, sama od sebe, mora da ima cilj. A to svakako nije takmičenje u brzini odgovora, asocijacijama i slagalicama, iako te veštine metodički i ritualno pripadaju naučnom mišljenju, ali kao početna premisa, a ne krajnja svrha – zadovoljenje sopstvene radoznalosti ili ispunjavanje praznine besmisla onih koji to gledaju u medijskoj areni. Istini za volju, neki učesnici kvizova su zaista pravi biseri, ja im se divim i odajem im poštovanje, nisu oni krivi što je kontekst kviza informacioni koncentracioni logor, rezervat za one koje na taj način nadziru „veliki brat“ i njegova „dečica“ – beslovesna tevabija TV gledalaca.

Zašto puniti glavu smislom i potrebom za znanjem? Treba znati druge stvari. Shvatio sam da sam u pravu kada sam jednom prilikom na internetu radio test o „poznavanju modernog života“. Pokazao sam zapanjujuće neznanje. Znao sam da sam na dobrom putu i da na testu „opšte kulture“ koji je podeljen studentima na jednom ovdašnjem fakultetu ne bih znao nijednu pesmu Jelene Karleuše. Ali u svojoj obavezi da o svemu imam kakvo-takvo mišljenje, pre i nakon svega moram da sparim pitanja i odgovore. Želim da imam iskustvo istine, a ne njene slike koju je neko drugi za mene obojio.

Napokon postoji način da nas ubede u našu „civilizovanost“ i kulturu koja se hrani gledanjem filmova, aktivnim učešćem na društvenim mrežama,  čitanjem novina i internet portala i propitivanjem na TV sesijama zvanim kvizovi. Da znamo, a da nikada ne saznamo. Ili da bar pokušamo, ako još uvek ima šanse, da nekako izbegnemo upoznavanje sa sobom iz druge ruke, preko posrednika i vlasnika znanja o našem (ne)znanju.

POSPREMANJE GROBLJANSKE AVLIJE

Sumnjaju neki da nosi 
nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kažem vam šta dobro znam:
„Računajte na nas.“ 

 Đorđe Balašević, Računajte na nas

 

 Mogu da ti puše Paspalje, Paspalje….

Navijačka pesma

Još uvek se sećam jutarnje izmaglice i jeze, magle koja se diže s reke i zvuka voza koji se približava. Putnici na peronima, dim cigareta i miris briona sveže izbrijanih hodočasnika u glavni nam grad. Neko za svojom mukom, poslom ili školom, retki zbog zadovoljstva. Mislim da sam spadao u ove poslednje, mada sada, posle toliko godina, nisam više siguran; jer sve je bilo i muka i škola s poslednjim lekcijama, za koje smo svi verovali da nam se neće dogoditi. Prvim jutarnjim vozom, bar jednom mesečno, putovao sam u Beograd da kupim neku novu ploču, knjigu, da malo pobegnem od provincijske dosade, da se prošetam među sebi sličnim zanesenjacima, koji preturaju knjižarske police i gomile ploča u tadašnjem PGP-u na uglu Nušićeve ili Makedonske, ili u knjižari „Kultura“ u tadašnjoj Ulici maršala Tita. To su daleke, ali snažne slike. One zamenjuju sve vrste analiza, one su analogomi, obavezuju nas istovremeno na sećanje i gađenje. Prošlost nas plavi setom, sadašnjost mučninom.

Sve je smešano, negdašnje i bivše, varljivo sadašnje, prostakluk svagdašnji… Taj gorak ukus nije izbrisalo ni interesovanje moje ćerke za ploče – prema njenim rečima, prave raritete – zaboravljene u ormanu sa svim „bezobraznim podacima moje mladosti“, artefaktima nemuštog i naivnog bunta – mirazom jednog uzalud potrošenog života. Kako drugačije objasniti to što se već neko vreme suočavamo s rekonstrukcijom fenomenologije percepcije po totalitarističkom receptu, uz sadejstvo gluposti mase i bahatosti silnih? Ploče koje su izbacili novi vlasnici Studija B, a koje je sa đubrišta uzeo poznati košarkaš i to objavio na društvenim mrežama, samo su još jedan detalj – cigla u grandioznoj katedrali našeg poniženja. Od knjiga izbačenih iz magacina privatizovanih izdavačkih kuća, olako prodatog fonda Jugoslovenske kinoteke, rušilačkih pohoda nove elite na stare kuće i staru gradsku arhitekturu… sve do ovog poslednjeg đubrišta, teče istorija koja može da stane u rečenicu Džonatana Mana, koji je upravljao Fondom Svetske zdravstvene organizacije za borbu protiv side (poginuo je prilikom pada „Sviserovog“ aviona 111): „Živimo u svetu koji preseca neograničena destruktivna sila.“ Šta reći dalje i kako objasniti zašto nam se lomače dešavaju i zašto tako uspešno gore, ložene našom ravnodušnošću, strahom i pristajanjem? Na koliko smo koraka do opšte eutanazije, koju će nad nama da izvedu primitivni instinktivci, sveteći se za svoja lična razbojništva i glupost? Za uspomene koje nemaju, za prošlost u kojoj su bili niko i za budućnost u kojoj žele da budu sve.

Posle zadušnica, u sumrak poslednjeg vremena, sa grobova bivših dana psi razvlače ostatke darova koje smo skupljali da spasimo svoju i duše svih onih koji su verovali da će svet biti bolji ako ga gradimo u duhu kulture a ne razbojništva, na parcelama otetim od onih koji su verovali i koji nisu tražili ništa zauzvrat. Samo su želeli da budu a ne da imaju, jer je biti sve a imati se može samo varljiva prolaznost, onoliko koliko se može kupiti za trideset Judinih srebrenjaka – „lončareva“, krvna, njiva i bedan blagoslov vlasti.

Svakoj društvenoj eutanaziji mora da prethodi amnezija, kolektivna i pojedinačna. Kada anestetizujete stanovništvo propagandom, primitivizmom i nižim oblicima života intenzivno prikazivanim u vašarskim medijima i „rijalitijima“ (u ovo ubrajam i srpsku Skupštinu!), smrt neće boleti. Da kojim slučajem propaganda Trećeg rajha (Propagandastaffel) nije anestetizovala osećanja, istrebljenje i masovna ubistva ne bi bili mogući. Da nisu muk i ćutnja institucionalizovani kao društvena vrednost i obaveza i podrazumevajuće pristajanje, kao u knjizi Pola Virilioa Procedura ćutnje  (Paul Virilio, Procedure silence, Editions Galilée, Paris, 2002), možda bi se neko postideo reči bližnjeg, ali nema više obaveza prema bližnjima, a reči je naselilo ćutanje. U pomenutoj knjizi Virilio kaže da je ćutnja mehanizam koji su uspostavili saveznici tokom rata na Kosovu, s ciljem da se odobri bombardovanje. Ćutnja je značila pristanak, odobravanje nasilja nad onim drugim – „večito drugim“. Sada smo „večito drugi“ mi koji se grozimo primitivizma i želimo da imamo uspomene, da se sećamo nečeg lepog i da to lepo sačuvamo za one koji dolaze posle nas. Ne zbog toga što je naše, već zato što je lepo.

Ne bih se vraćao na stranice Dnevnika nespokoja, jer jedan događaj koji, nažalost, nije poslednji, nije razlog da pišem o onome što svi znaju. Nepristojno je podsećati ljude na njih same, na ono što su izgubili i na ono što smo postali. Čak mi je i logično da seljačine sruše poslednju gradsku televiziju, to se nekako podrazumeva. Ali sve to s pločama, primitivcima i kontejnerima podsetilo me je na jedan večernji razgovor od pre desetak godina, par godina posle „osvajanja slobode“, s jednim glumcem koji je želeo da snimi tonski zapis s tekstovima Duška Radovića iz antologijskih jutarnjih emisija Studija B, Beograde, dobro jutro. Pozvao me je da potraži knjige u kojima su ti tekstovi sakupljeni. Na moje pitanje zašto to radi on, zar nije bolje da pripremi izbor Radovićevih autentičnih tonskih zapisa, odgovorio mi je da je toliko malo tih zapisa sačuvano, da od njih ne može da se napravi pristojan izbor. Setio sam se ploče Beograde, dobro jutro, koju mi je stric poklonio za jedan rođendan; još je imam, ali sve manje imam Beograd, a i on sve manje ima sam sebe. Sve je manje onih koji Beogradu od srca žele „dobro jutro“ i sve je više onih koji mu spremaju „laku (i dugu) noć“. Mislite o tome.

LUSTRACIJA

Koliko kukavičluka treba za jednu 
hrabrost 
o jutro dobrodošlo 
i koliko opet hrabrosti za kukavičluk 
srce moje. 

Vitomir Vito Nikolić

Dok mnogi pokušavaju da properu biografiju u tamnim vodama zaborava i kratke pameti ovdašnje, da sebe i druge ubede u pravovernost i poštenje izmišljajući stalno nove sinonime za svoju „posebnost“, oni koji žele nešto da shvate i, u najgorem slučaju, pojme, moraju da potraže rečnik stranih reči. Ne zbog naslova ovog teksta, već zbog „sadržine pojma“. Nema potrebe, radi se upravo o onome što bi se i moglo pomisliti… Ili možda ne? Evo rečničke odrednice: lustracija (lat.) – 1. ispitivanje vlastite savesti i čišćenje od grehova, tipično za stari Rim; 2. povremeni pregled zemljišnih knjiga (Ljubo Mićunović, Savremeni rečnik stranih reči, Književna zajednica Novog Sada i Univerzitetska riječ, 1988). Međutim, važnije je pitanje: Zašto sam se odlučio za ovako neobičan naslov – reč koja se isprala u praznoslovlju ovdašnjem? Odnosno, zašto je ova krajnje neobična i netipična reč zauzela tako važno mesto u tumačenju i pokušaju da se razume naša svakodnevna, inače dovoljno smušena i sluđena, stvarnost?

Trebalo bi, bar se tako priča kada se režimi menjaju, preispitati svačiju ulogu u prethodnom režimu i na osnovu sakupljenih podataka razrezati adekvatnu kaznu ili kaštigu kojom bi se optuženi iskupljivao u nekom, takođe zakonom određenom, budućem vremenskom periodu. I sve bi bilo lepo, mi bismo sigurno koračali u pravcu „svetle budućnosti“, krivci za naše strahove i gubitke bili bi napokon kažnjeni, život bi bio arija „sreće, bogatstva i prosperiteta“ (mislim da sam sintagmu pod navodnicima pozajmio iz stranačkog programa jedne od partija koja se zalaže upravo za pomenuto kažnjavanje). Ali (uvek to prokleto ali), samo kada bi istina i pravednost bile stvar pravnih i političkih akata! Pravda, možda, ali prethodna dva pojma svakako potpadaju pod regulativu koja, transcendentno, pre svega, nadilazi partikularne zakone kojima se parceliše i relativizuje osećanje sudske pravde i kazne kod tome sklonog pučanstva. Prvo pravo pitanje glasi: Da li će neko biti lustriran ili oslobođen zato što je bio kukavica, ili što nije smeo da bude čovek po meri svojih uverenja, ili baš zbog toga? Ili će se, kao treće rešenje, najbliže ovdašnjoj sturkturi „herojstva“ kazniti sam; „istrgnuti bič iz ruku dželata i bičevati se do smrti…“ (Sioran). Hrabrost „pravednih“ ne počiva u ličnoj vrlini i moralnom trudu, u milosti još manje, u emocijama bez posedovanja i ljubavi bez posredovanja tek nikako – sve naše hrabrosti sadržane su u kukavičluku onih drugih.

Najveći je problem, svakako, naći čestitog presuditelja (ili presuditelje), koji bi najpravednije sagledao greh ili zločin u okvirima prethodnog vremena ili političke odgovornosti. Međutim, gde i kako ga naći? Da li među onima koji su poslednjih desetak godina bili deo vlasti (i krivice) kao parlamentarna ili bilo kakva druga opozicija, a sada su vlast koja propisuje zakone, ili možda među onima koji su se dobro nafatirali u prethodnom režimu, pa ga stoga veoma dobro poznaju iznutra, a sada su, naravno, integralni deo nove vlasti „evropskih i tranzicionih procesa“? Oni koje treba dozvati iz smrti možda bi najviše rekli, ali niz tehničkih nemogućnosti ne dozvoljava tu vrstu komunikacije, ili… I, na kraju, ko bi bio porota? Možda opet oni, ili „pravoverni“ narod, kao u posleratnim procesima protiv „narodnih neprijatelja“ (čiji je jedini greh bio nepripadanje pobedničkoj ideologiji), koji je vrlo prilježno izvikivao, kao hor, glas narodni u grčkim tragedijama: „profitrer“, „kulak“, „fašistička kurva“, „na smrt“… Ili su možda građanski opredeljene gospođe u međuvremenu postale „štrikačice revolucije“, kao žene koje su za vreme Francuske revolucije još tokom noći zauzimale mesta ispod vešala i, čekajući jutarnja pogubljenja, štrikale. Valjda u svojim blaziranim životima pariskog polusveta nisu mogle da nađu ništa istinitije osim smrti. Tuđe, naravno.

Ništa se od tada nije promenilo, izopačenu vrednosnu lestvicu podupiru bezvredni argumenti. Kao što i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend…) tako i našim životima, političkom i društvenom stvarnošću, vlada simulativna teorija o humanizmu. Sudi se u ime lјudi a ne u ime istine, potencijalna individualna krivica polako dobija kontekst kolektivne kazne.

Možda lustracija zahteva odustajanje od napredovanja u današnjem bezumnom ritmu slaganja laži i politikantskih floskula, uspostavu novih merila u ocenjivanju kvaliteta života, rehabilitaciju skromnosti i štedljivosti, morala i kulture, oživljavanje duhovne vertikale. Ko bi se usudio da ovo kao program iznese pred glasače? I koliko bi glasova osvojio? Zašto onda kažnjavati one koji su to javno rekli, a nisu učinili? Treba ih kazniti zato što su različiti (a nisu!), a ne zbog toga što su isti (a jesu, ali to ne treba „čačkati“).  Tu vrstu projekcija razumeju i oni koji sada sebe vide „s desne strane Boga“, ili baš na njegovom mestu. Ne znam u koju me je grupu moja pokojna baba ubrajala, kada me zaklinjala da se manem politike ili je samo želela samo da me skloni od ove „samosvesti“ da ne poverujem u „sebe bezgrešnog i od Boga odabranog.“ Bolje da me je zaklinjala da ne idem u kafanu ali je od toga, poučena neuspehom sa dedom, digla ruke. A i politika je veći greh, smrtonosniji svakako.

Da li me je neko pitao za mišljenje? Nije. I ne treba, ali smatram da je jedini pravi čovek onaj koji nema tajne; onaj koji će pred sud kojim presedava neki surovi sudija vremena ili Roj Bin (Sudija za vešanje, prim. P. V. A.) izaći čiste duše, iako ga na kraju grada čeka krivo drvo i groblje za zločince, samoubice i prokažene. Pošto je više puta na ovim stranicama argumentovano dokazano da nisam dovoljno pametan, završiću Emersonovim rečima:

„Oni koji žive velikosvetskim životom ne vide da sami sebe isključuju iz doživljaja putem jagme za njima. Vitezovi verske netrpeljivosti ne vide da pred sobom zatvaraju vrata neba koja pred drugima hoće da zalupe. Ako zaboraviš srca drugih, gubiš svoje.“

Dovoljno za moju optužnicu.

OSTRVO

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamo neki.
Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović, „Znam zašto“

Ne verujem da za modernog čoveka ima veće sramote i provokacije od savršenstva. Jer kako drugačije tumačiti brutalnu agresiju prema okolini, bližnjem, prirodi… ako ona ne dolazi iz perspektive bića koje je vlastitu sudbinu pretvorilo u tragediju egzistencije, pobedilo žal za rajem i od okoline stvorilo projekciju svojih iščašenih želja i zanosa. Očigledno, druga vremena (i ljudi) stvarala su velike ličnosti i dela kojima su se ponosile generacije. Mi najviše od svega možemo da ih poštujemo, mereći njihovom uspešnošću svoj neuspeh, kukavičluk i nesavršenost. O prirodi kao tumaču Božje volje da ne govorimo, ili možda baš o tome treba da pričamo da bismo dosegli dubine sopstvenog pada.

Pre više od decenije družio sam se s delima Meše Selimovića i s njegovim junacima: Ahmetom Nurudinom, Ahmetom Šabom, Sejidom Mehmedom… Pokušavao sam (i valjda uspeo) da priredim za štampu desetoknjižje ovog velikog pisca. Priznanje je došlo tek kasnije, kada me je mimoišao poziv za skup posvećen Selimovićevom delu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Hvala im što su me poštedeli praznine tumača i paušalnih ocena nauke koja ne razume ljude, a još manje običnu ljudsku tugu.

Sećam se da je posle nekog vremena granica između pisca i njegovog kritičara daleko u vremenu nestajala, i mi smo se pretvarali u sagovornike. Pričao sam mu o ostrvu koje je zauzelo dobar deo horizonta i pogleda s plaže na kojoj sam letovao kao dete. Mislio sam da se na njemu kriju razna svetska čudesa, ale i bauci, gusari i duhovi… Nikada nisam smeo da odem do njega; nisam se usuđivao ni kasnije, kad su me moja deca pitala šta je na ostrvu i kad ćemo da idemo tamo. Sreća te ne idem više na letnje odmore na tzv. domaće more (ni na stranjsko!), pa ne moram bar o tome da mislim, a i deca su porasla, isto kao i moji dečiji strahovi. Meša mi je u poslednjem nezavršenom romanu Ostrvo ispričao priču o jednom drugom ostrvu i dvoje ljudi koji pokušavaju da povrate smisao koji je bespovratno istekao iz života: da nadoknade godine provedene u simulakrumu života koji je, sopstvenom rutinom, opustošio samog sebe. Pokušao je da odgovori na aktuelno i grozničavo pitanje o smislu života savremenog čoveka nesposobnog za emocije, koji, okružen ljudima, pati u kavezu sopstvene unutrašnje samoće. Muškarac i žena pokušavaju da nađu zamenu za veru u život, posmatrajući jedno drugo svako sa svoje strane samotnog ostrva duše izgubljene negde između dostignutog i nedostignutog, bića i nebića. Bez obzira na to što je prostor na kome žive ograničen, svet je beskrajan, ali ne kao ideja, već kao prazan prostor izbora. Pisac suptilno govori da su okolnosti univerzalni izgovori, da ne možemo da se realizujemo čak ni u redukovanoj i pojednostavljenoj verziji rajskog vrta.

Nemamo snage da počnemo iz početka; svet je prazan prostor mnoštva izbora, ali ne postoji više lična hrabrost, čak ni strah da se učini neki izbor, pa makar i pogrešan. Samim tim ni veza između čoveka i Boga više nije ontološka veza, retorička molitva, sakralnost jezika, već samo direktna ilustracija apostazije. Kostas Akselos kaže da više ne možemo da govorimo o lјudskoj tragediji, budući da je tragedija postojala kao tragedija onda kada je imala sakralni smisao. Mi nismo ni u tragičnoj, ni u komičnoj situaciji. Bio bi nam neophodan jedan mnogo elementarniji strah, onaj koji prepoznaje odgovornost i imenuje bednike. Produktivna strepnja, pozitivan strah. Stvarnost je s druge strane straha i strepnje. S ove naše strane, u ograničenosti ostrva, u strahu da to shvatimo i prihvatimo. Svet koji okružuje čoveka nije stvarnost, nego privid, iluzija, nastao tako što su bogovi nestali iza spolјnih fizičkih pojava. Da, nestali su paganski bogovi srdžbe i besa, a novozavetnog Boga i Sina Božjeg zaboravili smo onog trenutka kada smo Ljubav proglasili nižim osećanjem, patetičnim sentimentalizmom… Ljubav i duh, delovanje i delanje u tom arealu lepote i grozničavog traženja, više nisu pokušaj da se dosegne spokoj mudrosti, već dezintegracija smisla. Zašto? Zato što više nema uzroka koji se mogu protumačiti iskustvom. Ljubav i mržnja se ne mogu opisati, mogu se samo činiti, piše se samo o uzrocima i posledicama.

Čovek ne zna šta jeste. Androgin koji brodi prema poslednjoj luci. Onaj koji ne želi, u arhipelagu tuge čovečanstva, da na ostrvu svoje samoće prizna sebe u nekom drugom, onaj kome je vreme dalo prolaznost, a prostor upućenost na druga bića – način da dosegne večnost. Taj isti ne može sebi da prizna da je zaboravio da voli, to je Mešino ostrvo, to je onaj kosmički napor u metafizičkoj poeziji Džona Dona i želja da se kaže velika istina da „nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe“ (to je čak ukapirao i pijani novinar Hemingvej i time uspeo da spasi od zaborava jedan prosečan roman), isto govori i Momčilo Nastasijević, ali slično kaže i Koventri Petmor: „Đavo doslovno održi svoja obećanja, ali prema tumačenju duha ostaje nam dužan; Bog doslovno ostaje dužan svoja obećanja, ali prema našem duhu uvek ih ispunjava, iznad svake nade.“ Čovek je kažnjiv, istina nije. Čovek katkada zna, ostalo je surovo.

Eto, opet me Meša Selimović, ovih kišnih dana, iz podsvesti i nepouzdanih uspomena podseća da nije pisao samo o muškarcu i ženi, čak ni o Balkanu i Evropi, da je metafora mnogo dublja i višeznačnija i da je možda dobro što sam do opisivanja slike društvene i političke dubioze jednog vremena i naroda krenuo okolnim i težim putem, ali ni upola toliko teškim koliko su teški putevi koje je mislećim ljudima trasiralo vreme u kome trajemo, uprkos svemu.

MRLJE NA SAVESTI

Ne plašim se omče oko vrata
i obešen biću iznad svog dželata.

Na vešalima, na suncu, na kiši,
od sebe živog biću mrtav viši.

Biću bliže suncu i dalјe od blata
i plaziću jezik na svoga dželata.

Brana Crnčević, „Rugalica“

Loši romani, kako bi to rekao Andre Žid, najbliži su životu; i patetične slike uspomena, dodao bih ja. Kako inače objasniti čežnjive poglede niz prugu ili drum kojim treba da dođe neko ko još ne zna da ste ogrezli u piću i licemerju i da sve manje navraćate u sopstveni život? Ne znam zašto na početku već pišem o kraju. Verovatno intuitivno osećam da je na kraju početak, i obratno. U knjizi Poslednja pisma Franc Kafka, na kraju života, mučeći se s bolešću, nemaštinom i inflacijom, daje ovakav savet: „Pijte što više vode, ja nisam dovoljno pio i sada mi je teško.“ Neočekivani savet od velikog pisca na prvi pogled ne spada u „veliku“ književnost. A možda je upravo to velika književnost. Kada bih to znao da razrešim, ne bih bio ono što jesam. Bar nisam postao političar, ispunio sam babin zavet (iako je povremeno čačkam u „večnom miru“ – ipak ne previše, jer ne želim da ustane iz groba pre Sudnjeg dana, da bar mogu na miru da podrigujem i kopam nos bez njenih eksplicitnih prekora), ali, istini za volju, nije ni da nisam. Politika je, po etičkom ključu (ako tako nešto uopšte postoji u pomenutom kontekstu?!) kontra iskorišćena književnost, na nivou društvene zbilje. Neophodna odricanja na putu ka slavi su, na prvi pogled, mala: od prijatelja, morala, etike, umetnosti… Ali ni pisac ne može da živi izvan realnosti; ako mu to i uspe, biva na nju osuđen.

Zato mi je tek poslednjih godina postalo jasno zašto sam se, suprotstavljajući se levičarskim idejama i jednako intoniranim (para)demokratskim budalesanjima, podsvesno zbližio sa „svetim čovekom“ kubanske revolucije, Ernestom Če Gevarom. Prvi put sam njegov stilizovani lik video na brigadirskim uniformama raspevanih omladinaca. Tada mi je ličio na jednu od Roršahovih mrlja, koja, ako se gleda s različitih strana i u različitim duhovnim raspoloženjima, ima mnoštvo značenja. Sada mi je kristalno jasno da je to bila mrlja na savesti svih onih koji su imali ambicija da usreće svet svojim idejama i eksperimentima. Religiozna svest modernog čoveka čudna je mešavina intuitivnih spoznaja i grube logike, koja je u odnosu na prvobitno jedinstvo stvarnog i nadstvarnog uprostila i umrtvila nekadašnje slutnje. Nad takvom spoznajom toržestvuje praznina, uvlačeći sve ono što počiva u krilu kakvog-takvog smisla – u tamu svoje utrobe. Ne da bi napunila sebe, već da bi ispraznila onoga koga naseli sobom. Protiv takve praznine je i Če krenuo da se bori; ideje su došle kasnije. Naravno da ni one nisu uspele da ispune prazninu usamljenog čoveka u potrazi za smislom, koji veruje u borbu kao mogućnost. U trenutku kada se ideja pretvarala u vlast, a pobeda u ideju, napustio je „raj na zemlji“ – Kubu, i otišao u Boliviju. Živim u ubeđenju da je znao šta će ga tamo snaći, ali nasuprot svim lažima iz šarenog izloga realnosti, jedino je smrt imala snage da popuni pomenutu prazninu. Svi oni koji su u političkom ili (isto tako primitivnom) supkulturnom realsocijalističkom miljeu održavali mit o njemu, mazohistički su održavali mit o sopstvenoj nemoći, praznini, izveštačenosti, izneverenosti i intelektualnoj izdaji. O idejama koje se troše i razmenjuju za valutu ličnog konformizma i „opšteg dobra“. Če je potrošio ideju svoga života, legenda se razmenjivala na tržištu opšteg intelektualnog kukavičluka – glavne valute hipokrizijske berze novog doba, podgrejanih antagonizama i našminkanih ideala. O takvoj vrsti intelektualnog „stava“ najbolje govori Jakub Krapinjski u jednom tekstu o intelektualcima postkomunističkog doba: „U zemljama sovjetskog bloka marksistička vera nije vodila mučeništvu, već naprotiv: predstavljala je ulazak u tabor pobednika. To se nazivalo ’hegelizmom’ ili ’hegelijanskim ujedom’. Niko nije čitao Hegela, ali se znalo da ne sme biti isključen iz istorije […] Teško je prihvatiti da intelektualce treba štititi. Nije bilo totalitarnog ludila kome se intelektualci čoporativno ne bi priključili. Birali su tabor pobednika, ukrašavali ga poemama, spomenicima i lovorovim vencima…“

Vera u „demokratske vrednosti“ takođe ne vodi mučeništvu; ne postoji izbor između samoće i usamljenosti, ne postoje vrednosti u sistemu u kome su svi sami sa svojim instinktima i kompleksima. Verujem da kada se neko od „očeva nacije“ pogleda u ogledalo, da popravi kravatu pre nego što poljubi skute sultanu u nekoj instituciji sistema u Vašingtonu, Briselu ili nekoj drugoj svetskoj ili balkanskoj simulaciji dvora, ne vidi svoj (samo)zadovoljni lik, već prazninu linije horizonta iza koga se, van granice pogleda, sunovratilo jedno prometejsko sunce, pretvarajući se u tamnu stilizovanu mrlju lika revolucionara. Neprijatne istine se najbolje vide u ogledalu, kao što sunce na dlanu uvek izgori prste. Dozvoljavam da ovu poslednju misao prepišu današnji mladi „japi“ levičari i tzv. desničari, demokrate i… Mada, verujem da i sami to znaju, zbog toga su im ruke tako nežne i bele i hladne; kada se rukujete s njima, imate osećaj kao da su vam u ruku utrapili mrtvu ribu. Če je živ samo još u zabludama da ima pravde i sreće na zemlji, ili bilo gde drugde.

Uvek sam mislio da će intelektualni put mog sazrevanja biti jednak „stazi od žute cigle“ gradacije i istrajnog traženja vrednosti i vrline, kao u bajci „Čarobnjak iz Oza“. Ali, razočaranje me je osudilo na sudbinu likova iz bajke: na kraju žute staze, iza grandioznog lika velikog čarobnjaka, stajao je čičica koji je s teškom mukom pokušavao da održi iluziju. I Sveti Ilija je na vrhu Pete gore shvatio da je sam s Bogom.

Nešto sam ipak shvatio, a to sam pre neku godinu (možda, deceniju?) i napisao u jednoj priči: život u ovoj zemlji nalik je životu u kutiji za igle – kuda god da se pomeriš, povrediš sebe ili druge, goniči neće biti milostiviji ako budem umiljatija zver, i na kraju, iza maske nema nikoga i ničega. Ali intelektualni korifeji sopstvenih sujeta iza obrazine humanizma još uvek veruju u Boga. Svejedno mi je, neka veruju u šta hoće. „Čovek duha nije intelektualac, on je Mobi Dik, sve ostalo je more.“ U ovo jedino verujem, a šta drugo preostaje?

MRŽNJA

Mržnja kad se odbaci, duša tad

Osvoji nevinost, mir i sklad,

I shvati da je u njoj samoj, u isti mah

Njen ushit, njen spokoj i njen strah.

V.B. Jejts, „Molitva za moju ćerku“

 

 Čovek će umreti od sebe samog i tu više nema zbora; dokusuriće ga demoni koje je sam pustio iz pećina sopstvene duše. Iz perspektive istorije čovečanstva veoma bi bilo teško odrediti prvorodnost između čovekovog početka bitisanja na Zemlji i osećanja teskobe koje neminovno ishoduje mržnjom: osudom i dezavuisanjem „bližnjeg svog“, koji često rezultiraju ubistvom i potiranjem. Ili je možda sve time i počelo, a istorija se nije beležila jer očigledno nije bilo ničeg zanimljivog u odgajanju jabuka ili sejanju kukuruza… Problem je nastao kada je neko poželeo jabuku s pogrešnog drveta, ili kada je jedan brat pomislio da je njiva drugog brata veća i da mu je preorao među, i tako… Tragovi pamćenja često su tragovi ubistva, pohare, čerečenja bližnjeg ili istine. Istorija je letopis zločina.

Ne znam ni sam zašto se upuštam u beskraje i ponore međuljudskih odnosa, pogotovu onih koji su osenčeni tom dominantnom karakterološkom osobinom, kada ni sam ne znam gde ću (i da li ću?) i na kom kopnu isplivati (ako isplivam?). Jer mržnja je postala deo svakodnevne konzumacije života i kao takva poprimila je prilično amorfan i apstraktan oblik, bar u oblasti definisanosti i granica do kojih se pruža ili odakle počinje. Ne izgleda baš sve tako jednostavno kao što se to nama svima čini kada u sebi pronađemo ono „divno“ osećanje koje gajimo prema komšiji ili šefu na poslu, u najvećoj većini slučajeva i prema komšijinoj kravi, iako mnoge od njih (mislim na krave) postoje samo još u lošim željama i namerama. Jer za mržnju, bar na ovim prostorima, nikada nije bio potreban poseban razlog. U stvari, nađe se neki bar formalni, starovremenski, kojeg se više niko ne seća i koji još jedino mržnji može da stvori kakav-takav povod i identitet. Možda je teško voleti bez razloga, ali za mržnju se neki razlog uvek nađe. Pre nego za ljubav. Neko nas je loše podučio da je ljubav slabost i da smo slabići ako volimo. Podučavali su nas mržnji, hrabreći nas u kukavičluku savesti i emotivnom tvrdičluku. Terminološka pometenost nije bitna. Zar je danas uopšte bitno kako se šta zove? Reči sve manje svedoče suštinu stvari i pojava. Bitnije je kako i kome šta radi. Poznato je, ili se bar tako priča, da Eskimi imaju trideset sedam naziva za sneg. Toliko vrsta snega oni poznaju. Balkanski narodi imaju preko sto termina za đavola i verovatno još neki razlog više da se njime pozabave kada drugom zlo misle. Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću definiše glagol „mrzančenje“:

Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da će mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga. Mrzanče se određene porodice, ili komšije koje se sto godina guraju oko iste međe.“

Sklon sam da poverujem kako Jugoslaviju pre skoro sto godina nisu stvorile ljubav i želja južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem, već istorijski mućak koji je povezao one koji su se samo do pre neki dan istrebljivali, podeljeni na zaraćene strane. Jer na ovim prostorima ljudi se mrze i iz ljubavi; intuitivno osećaju da ne mogu jedni bez drugih, previše su međusobno upućeni čak i onda kada jedni drugima zlo misle. Neka svima bude u zlu isto, loše, geslo je koje je objedinilo narode, da bi ih kasnije, sačekavši povoljnu priliku, gurnulo ponovo jedne na druge. Jer svako je svakome kriv za sve, a najkrivlji nam je onaj koji je i najbliži pogledu: onaj koji zajedno s nama pati i koga pritiska ista muka. Bolesno balkansko susedovanje krivica je tvog bližnjeg zato što s tobom deli iste muke.

Tertulijan kaže da je mržnja kći straha. Ona je bes slabića, jalova projekcija nemoćnih i kukavica. U korenu svega je strah, previše ga je oko nas: u „moći“ političara, u jalovom pozitivizmu rulje, u kurčenju nazovidesničara, u tupljenju salonskih levičara… Niko se ne bavi strahom, da ga ne bi javno ispovedao; mržnja je dozvoljena, poželjan oblik ponašanja, bar svima jasan, očekivan. Tražio sam u indeksu knjiga Bele Hamvaša reč mržnja. Nisam je našao, ne zbog toga što Hamvaš nije znao za nju, naprotiv. Baš ga je ona oterala u anonimnost i na margine mađarskog društva, oplemenila ga u baštini drevnog čovečanstva po kojoj je plovio ispisujući svoje knjige, originalne i kristalne misli. Ne spominje je zato što je u tim sferama izgubila svrhu; nije mogao, niti je imao razloga da mrzi Budu i Ničea, ali ni svoje progonitelje, jer ih se nije plašio; osim života, nije imao šta da izgubi. Nije čak ni unižavao svoje progonitelje, poštovao je sebe, možda ih je sažaljevao što su sami sebe unizili, nesposobni da stvore bilo šta osim iluzije o svojoj posebnosti i prvorodnosti, koja je rađala mržnju prema onima koji su bili samo ono što im je Bog rekao. Kao Veliki Reformator ovih dana; ono što je jasno osetio i video u sebi, pokušao je da prepozna i indukuje u drugima, a pošto mu je sopstveni narod najbliži – eto krivca. Iz začaranog kruga se može izaći jedino ako si spreman da ostatak života odstojiš na obodu životne arene u kojoj mržnja izvodi svoj pir, postajući boja i dominanta trajanja. Njena suprotnost nije ljubav, nego ravnodušnost; ista ona ravnodušnost besmisla i nemogućnosti promene – čim te mrzim, neminovno sam upućen na tebe.

Ono što opominje sve, pa i pisca ovih redova, koji je mržnju zamenio mrzovoljom, jeste relacija na kojoj su ljudi primordijalnu mudrost i duševnost zamenili osećanjima koja ih, virulentna i silna, vode u pogibelj. Moja mrzovolja ima oblik veoma sličan buđenju, kada čovek kroz izmaglicu posmatra svet koji ga je ponovo, ružan i nikakav, ogrezao u licemerje i glupost, sačekao posle sna. Ako, sebi sam dao pravo na to, mrzovoljnik od života i bližnjih ne očekuje bogzna šta i uvek dobije više nego što se nadao, dok se „naivni čovekoljubac“ stalno razočarava, gaseći svoje zanose u mržnji. Ne padam u zanose, ne kunem i ne optužujem, mrzovoljno posmatram svet i ljude, koje ne mogu da popravim, jer da je moguće, Bog bi svakako to učinio. Popustljiv sam prema ljudskoj bedi, ali čuvam poželjno rastojanje, ne zbog toga što sam bolećiv, već zato što od čoveka ne tražim da bude ono što on ne može i neće. Ne mrzim ga, svakako, a i zašto bih, on ta osećanja gaji prema meni, dovoljno je.

Jovan Dučić kaže: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“ Ja nisam heroj, kukavički prihvatam život, zato što verujem Emilu Sioranu, koji kaže: „Najveća čovekova nesreća potiče od toga što nema hrabrosti da umre od gladi.“ Verovatno je i to dobar razlog za mržnju prema onima koji su dovoljno hrabri da prihvate jednostavnu činjenicu života, uzvišenu i banalnu u isto vreme.

Ako postoji kraj krajeva i ako se čovek može očistiti od kala i taloga koji životom sakupi, možda se mržnja jednoga dana vrati u ljubav u reverzibilnom procesu Vajningerove misli: „Ne može se mrzeti nešto što se prethodno nije volelo.“ Jedno je sigurno: razuma će nam uvek nedostajati.

KVAR

Triptih о vremenu i prostoru

Slika prva: Put

Možda te večeri nije morala da pada kiša, možda nije morao da popusti kaiš na motoru, koji sam uporno želeo da promenim „kada nađem vremena“, možda je vrata mogla da mi otvori brkata žena s debelim nogama, viklerima u kosi, i u šlafroku, s nеizbežnom „dravom“ među požutelim prstima ili debelim usnama. I da me privije na grudi kao pokislog ptića, sa zaboravljenom majčinskom ljubavlju i muškim iskustvom. Ali sve je nekako bilo baš tako, osim žene i „drave“, koja se tada već nije proizvodila. Mislio sam da mi je zapala bolja varijanta; tada sam, na trenutak, i poverovao u to.

Auto je stao ispod jedinog svetla u tmini puta kojim sam dolazio niodakle i išao nikuda. Tačka A i tačka B bile su granice moje samoće, koordinate koje mi samo pomažu u ovoj priči, iako nikakav bitniji značaj nemaju za moj (ili bilo čiji) život. Vreme nisam mogao da savladam, pa sam to isto pokušao s prostorom. Postoji blaženstvo nerazumevanja – ja ne razumem svet, on ne razume mene, uživamo zajedno, razdvojeni jedino (i jedinim) životom. Postoji vreme kada se priče traže, i postoji vreme kada te priče traže. Mislim da je ta noć bila ono vreme kada sam išao u susret priči, verujući naivno da ću moći da se odmaknem od života, bar u onoj meri u kojoj sam verovao da se život odmiče od mene. Čovek je antropološka jednačina koja nikada ne daje očekivani aritmetički rezultat. Ko je tada mislio na to, trebalo je otići dovoljno daleko. Ali, ono što neće duša, završiće tehnika, stao sam tako kao da je ta tačka u nedođiji bila moj cilj. Možda te noći i jeste.

 Slika druga: Noć

Noć u kojoj ne spavam, kao da je jedina. Iako, što se košmara tiče, nisam siguran; kiša, bandera, sijalica, auto koji neće dalje, kapija iza koje se nazire svetlo… Pričali su da se jedan rat nije završio, drugi samo što nije počeo, a treći se spremao, samo što je bilo neizvesno koliko će ko i kome u drugom namirivati nesravnjene račune iz prvog, ostavljajući akontaciju za treći. Nimalo komplikovano, sve dok ima ko koga da ubija. Pokucao sam na jedini osvetljen prozor u tmuši. Otvorio mi je vrata dedica ogrnut „ciradnom“ bundom i pokazao rukom da uđem u malu prostoriju. Na stolu je bila flaša s providnom tečnošću, podsvesno sam odbacivao ideju da je unutra „samo“ voda. Seo sam na slobodnu stolicu i počeo priču o kiši, kaišu, mehaničaru, autu… Slušao me je s pažnjom, iako ga moja priča nije zanimala, nije ni mene, tek nešto da kažem. Nalio je u dve krnjave šoljice kafu iz crvenog lončeta s belim tufnama, zapalili smo cigarete, napolju je još uvek padala kiša, u flaši je bila „samo“ voda. Ali, postojala je i druga flaša, ispod stola, nalivena žutom tečnošću skoro do vrha; nisam ni pomislio da je mokraća. Deda mi nije ličio na nekoga ko piša u flašu iz dosade ili nekog perverznog sportskog zadovoljstva; ne znam kako bi izgledali ti sportisti, ali on definitivno nije bio taj.  I tako, čašica po čašica, reč po reč uz ljutu dudovaču, odavno nisam pio tu rakiju, dolazio sam iz prostora šljive. Rakija je pričala iz nas, a mi smo pričali o rakiji. Pitao sam ga da li je od dudova pored puta. Ne, ima još dudova u selu, ne možemo sve da sakupimo, jedu kokoške i svinje. Ima dovoljno za rakiju, iako ni nju nema ko više da pije, samo su starci ostali u selu. – Nalivao je čašice držeći flašu u levoj ruci, tek tada sam primetio da ispod bunde, na mestu gde je trebalo da je desna ruka, nema ničega. Nisam pitao ništa, ali je ulovio moj pogled. Vršalica? – ne znam šta mi bi to da kažem. Rat, Sremski front – odgovorio je. Jebiga… – rekoh. Ćutao je. Iskapili smo još nekoliko čašica, ne znam koliko je bilo sati. Te noći smo bili sami na klupi ispod duda – reče – rat je bio počeo odavno, stigao je i u naše selo. Bilo je nekoliko vojski. Mi smo taman stigli za ženidbu, dovoljno odrasli i za vojsku. Trebalo se opredeliti, tako si bar bio siguran da neće svi da te jure. Nas dvojica smo bili seljaci, znali smo nešto o Rusiji i Nemačkoj, o kraljevoj vojsci, kapitulaciji… Kuda da idemo? Ne znam kako smo došli na ideju da svako ode u drugu vojsku, valjda da bismo bili sigurni što se onih drugih tiče. Da se nađemo jedan drugom ako pobede „naši“. Ali kako se odlučiti, bilo nam je svejedno, šta smo mi tada mogli da znamo? Otišao sam do dudova na kraju dvorišta i u jednu ruku uzeo belu dudinju, a u drugu crnu. Dve vojske, dve mogućnosti. On je izvukao belu, ja crnu. Izljubili smo se ko braća. Te noći su ga „moji“ ubili na kućnom pragu, ja sam otišao na drugu stranu, kod „njegovih“, i tako sam došao i do kraja rata i sremskog blata, gde sam i izgubio ruku, negde oko Šida. Na početku rata sam izgubio druga koji mi je bio kao brat koga nisam imao. Pošteno, jedna ruka za mene, jedna za njega. Ja sam se vratio ovakav, on je ostao na seoskom groblju. Ne prođe dan da ne pomislim na njega. Rat se svejedno završio, a drugi, kako vidim, samo što nije. Dudovi znaju istinu, a dudovača je otključava. – Tama se malo razredila, najavljivala je zoru. A ti? – pitao me je. Šta ja? Slušao sam samo njegovu, svoju, svačiju… priču, i pitao se, naivno, ženskom radoznalošću, da li je u toj ruci, koju nema, te noći držao svoju ili njegovu prezrelu dudinju. Da li je ostala zauvek u šaci koja je otkinuta gnječila sremsku zemlju? Možda je tamo negde, u pustopoljini sremskih polja, iz nje nikao neki dud, iza koga će se neki drugi vojnik zakloniti ili pod kojim će ga sahraniti. Svanulo je – reče, druga flaša bila je odavno načeta. Treba pozvati majstora, sigurno je već ustao.

Slika treća: Krošnje

Mehaničar s neizbežnom cigaretom u uglu usana namakao je kaiš, zategao rutinskim pokretima španer, srknuo kafu i rakiju i pogledao me ispod oka. Pitao me je bezvezna pitanja, odgovori ga nisu zanimali, a ja sam odgovarao kao pred istražnim sudijom, tek da razbijem mamurnu dosadu jutra i isplaknem usta od gorčine duvana. Znao sam šta misli: kilonja, školac, ne ume ni šraf da zavrne. Nije bio daleko od istine; nešto sam ipak pomalo i umeo, što mi nije previše koristilo, da slušam, na primer. Nisam želeo da pitam, a odgovore nisam znao, ono što sam slutio bilo je daleko od kategoričnih odgovora.

Pobedio sam noć, poverovao sam da je prostor veći od sudbine i da je staro vreme davno prošlo, da sam prevazišao mrak i strah, ili je sve to bio samo deo pradedovskog poraza, večitog padanja u sebe. Samo se greške nasleđuju i nema geometra koji to može da premeri, da odredi međe, možda jedino onaj Kafkin… Možda bi bilo bolje da sam nabasao na ženu s „dravom“, pojeo sladak kupus iz šerpe na kojoj piše „Uspomena iz Banje Koviljače“, popio tanku kafu, gledao je kako skida gaće bubrežnjače sa osmehom Klinta Istvuda, prljavog inspektora Kalahana… Možda se ujutru ničega ne bih sećao. Ovako…

Jutarnje sunce se probijalo kroz krošnje dudova pored puta. Izgledalo je da je novi dan isti kao prethodni. Samo što, posle nekih priča, nijedan dan više nije isti.

KORUPCIJA

Bezmerna je građevina uzaludnosti naše egzistencije iako socijalni maštači – poslovični i profesionalni usrećitelji naroda, godinama vredno izvlače kamenje iz temelja da bi dogradili vrh hrama kolektivne iluzije. Ali, kao što je piramidama neophodno pustinjsko okruženje, jer ih svako drugo ponižava i banalizuje, tako je i našim dušebrižnicima potreban narod kakvi smo upravo mi, jer bi ih svaki drugi narod do sada posmatrao na institutima i u državnim ustanovama zatvorenog tipa a ne na tronu vlasti.

Izgleda pomalo glupo i neprimereno tražiti od lopova da budu pošteni, od ubica da ne ubijaju, od dilera da ne diluju… Jer bi se time narušila struktura društvene patologije (ljudi bi ostali bez posla!). Аli, problem je to što smo i mi lice i naličje te patologije, bez nas ona ne bi funkcionisala. Ne zbog toga što smo indiferentni i otupeli, već zato što je i mi sami podgrevamo i održavamo ritualni intenzitet njenog postojanja. Pa zar nije više od običaja da lekarima, učiteljima, šalterskim radnicima, advokatima, policajcima, ministrima… nosimo „bar sto grama kafe“, „evo deci za čokoladu“, „evo jedna flaša domaće“… bakšišima i peškešima nema kraja. Koliko ko ima, ili može, ili kolika je već očekivana usluga, prečica, „tal“ i tome slično. Svakoga dana prilažemo sve veće žrtve na oltar materije, verujući naivno da će naše kese i kutijice, upakovane u šarene papire s mašnicama, na drugoj strani roditi ljubav i razumevanje – našoj naivnosti nema kraja – ali, nažalost, ljubav rađa ljubav, materija rađa materiju,; ala je veća i gladnija što je više hraniš. Naravno, drugačiju tezu nije mogla da proizvede logika „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“; rastući do vrhova države i državne kase, logika ostaje ista: „par miliona evra, bar, deci za čokoladu“… I sve je normalno, očekivano, genetske navike i strah od novog načina života uljuljkuju nas u starim manama, koje smo odavno proglasili za vrline i u kojima se osećamo kao kod kuće. Pa nismo li mi isti oni koji su se klanjali i ljubili skute raznim kadijama, begovima, agama, voždovima, ministrima, vojvodama i komesarima, sekretarima i liderima, isti oni koji su razne, kumovske i bratstveničke glave nosili na poklonjenje kao dar vredniji nego „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“, verujući da će poklon roba koji sam pristaje na svoj poniženi položaj, noseći javno sa sobom dokaze poniženja, umilostiviti onoga koji je brutalnu silu, snagu i moć pretvorio u sistem vlasti.

Ne znam kada ćemo i da li ćemo uopšte shvatiti da se poverenje i profesionalizam grade na odgovornosti prema znanju, profesiji i ljudima i ne kupuju se malim poklonima i velikom podaničkom pažnjom. Ponižen čovek je možda vredan svoga poniženja, možda nije ni zaslužio više, ali ga ne treba dodatno ponižavati činjenicom da svoje poniženje mora i da plaća – onima koji u tom procesu aktivno učestvuju. Opljačkani narod plaća pljačkašima zaštitu, pljačkaši plaćaju slepilo vlasti, vlast troši dostojanstvo države i naroda… Na kraju „lanca ishrane“ mali čovek plaća činjenicu što je živ, što će se razboleti, što ima sina bez posla… Skupo kupuje svoju krivicu i još skuplje plaća svoj kukavičluk, misleći da će umilostiviti moćne malim poklonima svoje nemoći. Ali ne treba zaboraviti drevnu mudrost: uvek je siromašan onaj koji prima, a ne onaj koji daje. Možda nas to ipak malo odmiče od bednika koji smatraju da je normalno da dobiju svoj „desetak“ (kao nove age i begovi) i da zadrže pravo da kontrolišu naše strahove, ali nas svakako primiče poznanju da najvredniji nikada neće biti izvikani kao prvi i najbolji, da je šarena mašnica na poklonu – šarena laža kojom se vara i onaj koji daje i koji uzima. Prvi misli da će time kupiti pažnju i bolju poziciju u odnosu na silu, a drugi će s vremenom poverovati da mu sve to pripada. Zablude su primamljive, a laži slatke ali kratkotrajne. Ne može se večno kupovati nešto što se ne prodaje i ne može se prodavati nešto što se mora zaslužiti. Zato zemaljski sud ne može da proglasi prave krivce, zato krivci ne mogu da vide krivicu u sebi; svi učestvuju i svi su dovoljno u laži da ne mogu da dokažu svoju nevinost, čak ni onda kada su potpuno ubeđeni u nju. Smešne su liste „dozvoljenih poklona“ kojima ovdašnje političke ekipe „pokušavaju“ da „spreče koprupciju“. Da li je onaj koji je najpre korumpirao svoju savest i moral sposoban da napravi neku takvu listu s „gornjim granicama“ vrednosti poklona? Zašto se ne definišu i donje granice savesti ili sramote, važno je za spisak, bitno je za kontrast, bolje se vidi za one koji žele da vide, za one koji imaju snage da shvate. Borba protiv korupcije nije borba protiv tuđih kriminalnih navika, već protiv sebe, protv naivne vere da mala rupica u moralu neće s vremenom postati ponor koji će progutati svetove.

Sećam se jedne eksplicitne reklame za „borbu protiv korupcije“: u prvom planu su ruka i koverta. Nema plastičnijeg načina da se pokaže kako se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima, slikom, a ne suštinom. Možda bi bila bolja ideja da je u istom terminu i u istom trajanju izašao neki ministar iz aktuelne vlade, Zlatokosa, na primer, i rekao: „U mom ministarstvu nema korupcije, izborili smo se sa aždajom!“ Šta mislite, kakve bi bile reakcije na te reči? Primerene, tačne… Zato jeste kako jeste, iluzija gradi onakav svet kakav je izmaštala o sebi, naiva veruje… Ruka uzima, duša se nada boljem dok prodaje sebe.

Poznata je anegdota sa Mahatmom Gandijem koga je posetila jedna žena čije je dete jelo šećer u ogromnim količinama pa mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno. Lekari, psiholozi, plemenski vračevi, sveštenici, vidovnjaci… nisu uspeli da mu pomognu. Gandi je bio poslednja nada. Ljubazno ih je primio, saslušao i rekao da dođu za dve sedmice. Kada su došli ponovo on je rekao dečaku da prestane da jede šećer i, začudo, mali je prestao. Žena (tipično!?) je pitala; pa zar su to nije mogao da mu kaže prošli put jer su putovali više od dvesta kilometara do njega. „Nisam mogao – odogovorio je Gandi – prošli put kada ste bili kod mene i ja sam jeo šećer.“ Nije mogao da utiče na nešto što je u tom trenutku korumpiralo njegovu dušu i čula. Možda bi i prvi put uspelo ali čistota duše i istinsko saučestvovanje u problemu ne bi postojalo. To je neophodno, sve drugo je prazna retorika i uzaludna tehnologija.

Šta zaista kupujemo kada plaćamo bolje mesto u laži o sebi? Na pitanje – koga korumpiramo, odgovor je – sebe; čime – najgorim delom sebe! Oni drugi samo primaju platu – nadoknadu za sve što su izgubili: moral, obraz, čast… I jedno i drugo su invalidni nadomestak za fantomski bol nedostajanja. Treba biti oprezan, i u najveću laž s vremenom poveruje onaj ko ju je stvorio. Iluzija samu sebe umnožava i proširuje sve do granice kada se pravi početak i uzrok više ne mogu nazreti. Na ovo nisu imuni ni najokoreliji trgovci, ni najkorumpiraniji umovi, sve dok u sebi imaju i najmanji trag ljudskosti. Zato su propasti tako katastrofalne, zato su padovi tako bolni. Sve cigle su izvučene iz temelja, vrh je prestao da postoji, ostaje samo dugo padanje kroz prazninu, opustošenu ljudskost, u ništa. U isto ono ništa iz koga smo krenuli noseći poklon, da bismo pridobili „svašta“, da bismo postali svakakvi i da bismo na kraju bili nikakvi – ništa. Bez mašnica i koverata, bez novca i privilegija, rastočeni lažima koje smo kupili za skupe pare. Na kraju, kada više ništa ne znače, ostaju reči (prazne reči!!!): ljubav, razumevanje, moral… U ovom opustošenju učestvujemo svi: od „kilo kocke“ do „privatizacionih miliona“.

Previše je loših navika u našim venama, u pamćenju naše krvi, premalo se čudimo i sve više pristajemo na svet bez čuda. Jedna drevna arapska poslovica govori da „kada čovek prestane da se čudi, onda je mrtav“. Trebalo bi da se proveravamo malo češće, bar da znamo da li kada krenemo na onaj svet treba poneti „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“… ili će biti potrebna neka valuta koje ćemo se kasno setiti iako je uvek bila tu negde u nama; poneli smo je na samom početku, kao poputninu za život, putne troškove za put traženja vrline i dostojanstva, platu za mudrost koja ne kupuje pažnju i ljubav.

ZAKLJUČAVANJE POSLUŠNOSTI

Skraćeni civilizacijski put od slobode stolica do visokih građanskih standarda  zatvorske ćelije

 

Kada popusti pažnja prodavcu na pijaci, neko nešto ukrade; to nema veze s brojem i prisutnošću lopova, niti s lopovskim karakterom naroda, već s prilikom koja se pruža onima koji od toga (i za to) žive. Kada pristojni počnu da preziru primitivce, onda oni (primitivci) dođu na vlast, što nema veze s pameću, već s ekipiranjem tevabije osuđene prezrenjem pristojnih ljudi i osokoljene vlastitim primitivizmom, budalesanjima i kreveljenjima i drugim nižim oblicima inteligencije, koje oni suvereno nazivaju „političkim mišljenjem“ ili „voljom naroda“. Kada ludnica ostane otključana, onda sve okolo počne da se zaključava, neka proporcija u društvu mora da postoji i, nažalost, postoji.

Beogradske vlasti naredile su svojoj pretorijanskoj gardi – komunalnoj policiji, da se Studentski park zaključava tačno u ponoć. Doduše, bolje i to nego da mlate ljude po autobusima i trotoarima, ali cenim da ovo mišljenje ne deli onih dvestotinak građana koji su ostali zaključani i koji su u noćnoj tmini preskakali ogradu. Verovatno ni tada ne verujući da ih je neko utamničio u omiljenom parku i verovatno zgroženi činjenicom da žive u istom gradu s ljudima koji misle da se priroda i sve što s njom ide (trava, drveće, ptice…) mogu zaključati. Možda su parkovi za taze beogradsko građanstvo deo sećanja na seosko poreklo, fantomski bol izazvan nedostatkom prirode koja ih je generacijama okruživala, ali kako onda komentarisati one druge, s ključevima, i s možda sličnim fantomskim bolom prve generacije bez repa.

Central park u Njujorku je mesto gde noću samo hrabri mogu da šetaju, ali niko se nije setio da ga zaključa i time spreči, na primer, pišanje beskućnika u jezerce u centru zelene oaze okružene neboderima. Ne zbog toga što bi to zahtevalo dodatne troškove za ogradu, već zato što bi to bio atak na slobodu kretanja, koju u demokratskim zemljama svako primenjuje na svoju korist i štetu istovremeno, zato što ima bar privid slobodne volje i kakvu-takvu njenu manifestaciju. Luksemburški park u Parizu ima preko dvadeset hektara površine, nekoliko fontana, jezercadi, kilometre staza, senovitih mesta… ali nema ključare. No, ima nešto drugo – stolice; možete da ih uzmete i stavite gde god želite, da sednete i čitate knjigu, da gledate labudove u Grand Bassinu, lepe dame, brižne bebisiterke, usporene penzionere, ptice… Ili policajce, bez straha da će vam prići i na zavičajnom dijalektu kombinovanom s bahatošću kolokvijalnog prigradskog narečja upozoriti vas da napustite park, jer dolazi tamničar da stavi katance i sindžire na kapije. Eh, čim počnem o politici, nebitno što je francuska, pojavi se moja pokojna baba, klimajući zabrinuto glavom i preteći reumatičnim prstom, podsećajući me iz tamnina svoje smrti i moga sećanja na zakletvu – da se ne bavim politikom.

Ali, kad smo već kod babe. Na jednoj fotografiji iz porodičnog albuma, slikanoj na ulazu u Kalemegdansku tvrđavu iz smera Knez Mihailove (mislim da je u pitanju 1939/1940), poređani u „turskom mizanscenu“ stoje moji: deda, baba, njen brat i snaha, moj stric u kratkim pantalonama (otac je rođen tek 1941), hulahopkama, „Batinim“ dubokim cipelama, s beretkom i neizostavnim napola pojedenim đevrekom u ruci. Kada sam prvi put video tu sliku, nisu mi zaokupili pažnju damski šeširi, dedina sjajna sablja, skromno i pristojno odelo deda-ujaka Žike, bogatog vojnog liferanta, ali pristojnog čoveka (tada bez skupocenog sata, kravate i teget odela sa žutim cipelama – uniforme današnjih „bogataša“), poput Tolstojevog Konstantina Dimitrijeviča Ljevina, ali s Fruške gore. Dakle, ništa od toga. Iza njih su, s obe strane staze koja vodi pravo do Spomenika zahvalnosti Francuskoj, u savršenom redu poređane – stolice. Moje pitanje je bilo krajnje pragmatično: Kako ih nije mrzelo da ih svako veče sklanjaju? Baba mi je odgovorila da ih nisu ni sklanjali, postojali su čuvari. Sada nema više stolica (osim u Jardin du Luxembourg), nema ni čuvara, ali ima onih koji čuvaju mir tako što ga zaključavaju.

Zindan kapija (zindan – tamnica na turskom) nalazi se nešto dalje, ali to nema značaja za loše đake. Tu su tamničari koji čuvaju mir stanara oko Studentskog parka, koji se, navodno, žale na buku; možda to samo čuju svoju lošu savest, traže mir da bi mogli da planduju na popljačkanoj imovini guravog naroda, plaše se za svoje skupe automobile i bezvredne živote, strahuju podsvesno od buke ispod prozora, misleći da su dekabristi došli po „pravdu, slobodu i jednakost“. Zato je najbolje zaključati prostore u kojima se može okupiti kritična masa beskućnika, mladih koje još nisu „otesali“, starijih koji nisu pristali na podaništvo, besnih koji više nemaju mogućnost izbora… Ako mislite da sam paranoik kao ključari, ili da sam poklonik teorija zavere, varate se. U prilog ovoj tezi, izvrnutoj u bastardnoj logici ovdašnjih vlastodržaca, govori i mnogo drugih primera arhitektonskih i urbanih preuređenja brojnih evropskih gradova – još od vremena baroka i uspostavljanja prvih gradskih zajednica na tlu sadašnje Evrope – čija je svrha upravo obezbeđenje pozornice za delanje vlasti i kontrolu pobunjenih masa. U nepravilnim ulicama i sokacima, u parkovima i na gradskim agorama, kritična masa pobunjenog naroda ima prednost u odnosu na prisilu i snage režima. Nisu li stare srednjovekovne ulice Pariza bile jedno od poslednjih utočišta građanskih sloboda? Nije čudno što je Napoleon III naredio probijanje uskih ulica i ćorsokaka i rušenje celih četvrti (zašto mi je ovo poznato?!) da bi se sagradili bulevari; bila je to najbolja moguća zaštita protiv napada iznutra. Prisilna vladavina bez pristanka podanika zahteva prikladnu urbanu pozadinu. Sve dok između bolničkih azila i sveta politike vlada mrtva trka po broju Napoleona, treba razmišljati na sličan način.

Prvih dvesta zaključanih Beograđana je eksperiment, trening za konc-logor otvorenog tipa; da se ključari i kapoi navikavaju na brave i da se građani navikavaju na ulogu sužanja i podanika. Uvek je teže biti građanin nego podanik; prvo zahteva odgovornost, a drugo (samo) pristajanje. Ako se tamničar uspava, hoće li golubovi naviknuti na mrvice i otpatke ostati bez doručka, ili ključari žele da zaštite golubove da ih ne pojedu gladni građani? Ako žele da zaštite mir, zašto ne zabrane vožnju bučnih motocikala ili automobila, splavove, kafiće i klubove s glasnom muzikom? Da li se plaše da bi time narušili homogenost Sodome i Gomore, „najbolje turističke ponude Beograda“, u istoj meri u kojoj se ne plaše da onima drugima oduzmu parče slobodnog prostora i zelenila? I jedno i drugo je navika, neko je ima, neko nema, neko je nikada neće imati.

Umesto da osvajamo nove prostore i slobode, mi se vraćamo starim okovima. Kada je žrtva izabrana, kolac je stvar tehnologije, sindžiri i katanci takođe. Nema ključa koji će otključati naše strahove, kao što nema brave koja može da zaključa naše duhove. Bar se nadam.

ZMIJA

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

(…)

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Bertold Breht, „Rođenima posle nas“

Veruje se da čovek posle pedesete godine počne da jede svoja sećanja; valjda se tako zatvara krug života. Bilo bi logično da oni koji svare ono što pojedu postanu mudri, ali to očigledno nije isključivo pravilo. Ja sam počeo da se gostim uspomenama ranije, na sopstvenu odgovornost. Kome bih ih čuvao, ne verujem da ću postati mudar. Tačnije: sve više sumnjam u ljudsku mudrost kao nešto što će naći posvećenike i slušaoce. Zaborav je zaista lekovit, ali u onoj meri mudrosti u kojoj je, pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj odbio da napusti zemlju u totalnoj političkoj i ekonomskoj dubiozi; držeći vizirane pasoše i garantna pisma koji su mu obećavali sve ono što su drugi žedno i gladno otišli da traže, samo je rekao, pred zblanutom i zabezeknutom porodicom sa spakovanim koferima: „Otišao bih ja kada bih znao da postoji odlazak zauvek.“ Eto, on je mudar čovek, na svoju štetu, naravno, jer samo tako neko može biti mudar i prosvećen. Mudrost je rezultat istrpljene patnje, trnovih venaca i gubitaka, nezaborava i stalnog sudbinskog prisećanja.

Ponovo se pojavila. Doneli su je u nedrima oni koji tvrde da joj je leglo srce. Već sam bio i zaboravio naš poslednji susret. A mislo sam da je posle toga više nikada neću videti. Iza zida od stakla, na zubatom jesenjem suncu, bila je baš onakva kao i više od deset godina ranije, na vrućem kamenu primorske zabiti, kuda je puzila mala grupa vojnika bivše „jedinstvene JNA“ – zmija, baš ona, možda ista. Uglavnom, nisam morao da je vadim iz nedara; bila je tu ispred mene i mog sina, tada klinca od pet godina, koji je, fasciniran šarama stanovnika „zmijarnika“ (ni sada ne znam kako se u zoo-vrtu zove prostorija u kojoj čuvaju zmije), trčao od jednog stakla do drugog, vukući me za ruku, ali ja nisam mogao da se odvojim od ove; moje.

Gde sam ono stao? A da: pripeka, „kosa gori ispod šlema“, gas-maska prilikom skidanja za sobom vuče i znojavo lice, u čizmama skuvane noge skuvanih vojnika. Komanda, puzimo po pregrejanom kamenju dok oprema iza nas ostavlja metalni zvuk kao da gomila robota stupa u nekom futurističkom jurišu. Tada sam je ugledao, kroz zamagljena stakla gas-maske, uznemirenu gomilom sumašedših kojima je Bog dao noge da hodaju, a oni ipak rešili da puze. Podigla je glavu na nekoliko metara od mene, čitav vod je otišao pravo, dok sam ja skretao desno da bih izbegao susret s nervoznom šarkom. Zbog mene su svi dobili nekoliko „ostava“, što je poprilično pokvarilo inače loše raspoloženje. Moja objašnjenja da je tu ispred nas zmija niko nije prihvatao, a ja sam prihvatio krivicu i mržnju, pogrde i kletve; to da sam „glupi Srbin“ nisam shvatio ozbiljno, jer sam i tada, sa osamnaest godina, znao da glupost nije baština samo jednog naroda. Istini za volju, bolelo me je što se mržnja sručila na nekoga ko nije kriv. Zmija je bila kriva, a ne ja. Ali zar nije Raskoljnikov govorio isto za đavola?

Zaista, svu kompleksnost i pomešanost bivše Jugoslavije nije mogao da shvati niko ko nije bio u vojsci; tu gomilu ljudskih neostvarenosti, infantilnosti (individualnih i nacionalnih), neuhranjenosti, rahitisa, gljivica i loših navika i vaspitanja, svega i svačega što se krilo ispod pokorice srećnog života i „bratstva i jedinstva“. Mislim da niko od mojih „saboraca“ nije baš ozbiljno uzimao povremene savete starijih, uglavnom da se pripaze onih koji nisu od iste vere i nacije. Rojile su se razne mušice oko naših glava, ali zli duh je bio zapečaćen u boci, pa se sve svodilo na šalu. Niko mi nije poverovao da me je zmija sprečila da prepuzim svoju deonicu, ali ja sam nekako znao da se ona, tamo negde u kamenjaru, slatko smeje i meni i onima koji je nisu videli, i koji su nastavili da ostatak života ili smrti puze u naređenom pravcu. Sve je bilo u redu dok se nismo uhvatili u koštac sa životom. Sve do tada smo bili u prednosti, jer su za naše sopstvene neuspehe uglavnom bili krivi drugi, koji su se pizmili na nas jadne i pravoverne, a i ti drugi su te osobine takođe prisvajali za sebe.

Danas se ponovo pojavila iz mraka, šarenija i još ljuća, sa slađim rečima i određenijim rezolucijama. Neko će izgubiti pravo na žrtvu, a neko neće dobiti mogućnost da tuđe živote naplati svojim lažima. Niko neće biti srećan, mrtvi se neće vratiti u svoje živote, živeće samo u sramoti onih koji braneći njih brane svoje laži i Judine srebrnjake. Nećemo o tome, neće ona otići zato što se plaši mojih reči, sakriće se od istine, ali će joj i u laži biti veoma udobno.

Sada, više od deceniju i po posle objavljivanja, ponovo čitam knjigu Nepomenice dobrog prijatelja i velikog pesnika Rasima Ćelahmetovića, čitavu posvećenu zmijama, i priču o susretu s preko pedeset zmija na njivi, za vreme Ramazana. Rasim u epilogu kaže, otprilike: „Prodali smo nekoliko godina kasnije tu njivu sa sve tim zmijama.“ Ramazan je prošao, a one su ostale tu do nekog drugog praznika. Bile su uvek negde tu: u iscizeliranom i slojevitom iskazu ovoga pisca u jednoj sasvim kratkoj priči provejava zebnja mudrog čoveka; zlo ne moraš da vidiš, ali ga možeš osetiti, pogotovu ako ti se bar jednom ukaže. I meni se tada ukazala, kao da je htela da mi otkrije večnu istinu života na ovim prostorima, koju je negde daleko u vremenu čuo i pisac Duško Kovačević, napisavši pesmu „Dok deca ne narastu“:

 Miloš ubi Pavla

Na putu za grad

Jer je Pavle ubio Lazara

Prošle godine

Kad se saznalo

Da je Lazar ubio Tomislava

Za koga se pričalo

Da je ubio Vladimira

Koji je

Dokazano

Ubio Todora

Optuženog za ubistvo Vojina

Odbeglog s robije

Zbog ubistva Luke

Dok su pratili Pavla

Po kiši koja se ne pamti

Ubi grom Miloša

Ispod drveta i kišobrana

I sad je mir u selu

Dok deca ne narastu  

  

Očigledno su utisci iz zoo-vrta bili isuviše jaki za mog malog dečaka, pa se često noću budio, plašeći se zmije. Tešio sam ga da ću je ja srediti i oterati. Jednog jutra je prosto uleteo u moj krevet, s rečima: „Tata, jesi li oterao zmiju?“ „Naravno“, rekoh mu, trudeći se da zvučim autoritativno kao Veliki Reformator kada u Pambukovici govori o geopolitici, jabukama i svom duševnom bolu. Nisam ga slagao, oterao sam je iz njegovih, ali ne i iz svojih snova i svojih grudi, gde se suvereno naselila. Došla je ponovo ovih dana. Tada sam mislio, dok je svitao novi dan, kako ću mu sve ispričati kad poraste, ako mu se do tada samo ne kaže, a neće, jer se u svakoj od zemalja bivše Jugoslavije čeka da deca porastu, i na tome najviše rade oni koji bi trebalo da im budu roditelji, ili da bar tuđim smrtima ne ucenjuju neke buduće živote. Nadajmo se da će oni koji dolaze biti pametniji, kao da nam ostaje nešto drugo?

RODITELJI – POREKLO BUDUĆNOSTI

A šta ako
Nema zaborava,
Ako je to
Samo
Vječna igra kruga?
A šta ako
Tamo
Ispod trava,
boli ova
Ista ljudska tuga?

Vitomir Nikolić, „I opet jesen“

Kada sam bio mali, roditelji nisu hteli da mi kupe psa. Živeli smo pored zgrade Opštine i njihovo obrazloženje je bilo da bi pas svojim lajanjem uznemiravao vredne opštinske činovnike. Nisu me ubedili da bi moj potencijalni ljubimac nadlajao večite parničare iz Opštinskog suda, koji su se, pogotovu za vreme toplijih dana, kada su prozori bili otvoreni, mogli čuti kako nižu dokaze svoje „nevinosti“ začinjene sočnim psovkama i glasnim osporavanjima tuđih argumenata. Tada sam naučio šta su mogućnosti jezika, agresivnost laži, subjektivna istina, bahatost sudija koje su personifikovale vlast, uzaludnost reči, bogatstvo psovki, mnoštvo karaktera, lažna zaklinjanja… Ne verujem da bih više naučio od psa. Ili je to možda kao kod Isaije Berlina (Krivo drvo čovečanstva), koji ljude, odnosno pisce, deli na „lisice“ i „ježeve“. Prvi znaju svašta, znači, lukavi su, drugi znaju samo jednu stvar, ali ta stvar je najvažnija. Ja sam negde između jednih i drugih, bliži drugima, samo što su moje bodlje okrenute ka unutra. Elem, nisu mi kupili psa, pa sam počeo da sakupljam značke, gramofonske ploče; stripove (pogotovu Alana Forda) već sam skupljao.

I počelo je kao obična pasija, tu i tamo poneka značka na poklon od onih koji su znali za moj hobi, malo razmene s drugovima koji su ih isto sakupljali, nešto sindikalnih i partijskih egzemplara s minijaturnim lentama i budalastim parolama o jedinstvu i snazi socijalizma, poneka doneta s ekskurzije… I tako, kolekcija se uvećavala. Na početku drugog albuma, u našem malom mestu pojavili su se Rusi. Mislim, Rusi su bili tu da nas oslobode (tada još nisam bio rođen), pa ih nije bilo neko vreme, pa su došli ponovo, onda kada su počeli da oslobađaju sebe i da posredstvom „Intursa“ posećuju druge socijalističke zemlje. Put ih je vodio kroz naše mesto, kroz baštu kafane „Muzej“, do ručka i predaha. A u bašti smo bili mi, klinci sa samo jednom frazom koju smo znali na ruskom: „Pažalust, značok!“ (Ne znam kako se ovo piše na ruskom.) I oni su nam davali razne značke, velike i male, lepe i manje lepe, s lentama, srpom i čekićem, udarnicima i visokim pećima, partizanima i avionima. Nikada mi nije bilo jasno zašto je socijalizam proizvodio toliko značaka. Verovatno zbog toga što su socijalistička društva tog perioda bila u permanentnom (polu)ratnom stanju, „spoljni neprijatelj“ nije radio ništa drugo osim što je smišljao diverzije kojima će uništiti socijalističke „rajeve“. Verovatno su značke bile akontacija za ratna odlikovanja, kao što su farmerke i najlon čarape u suprotnom smeru bile predujam za kapitalizam. Laž je imala dva lica, lepše i ružnije, zavisi od toga s koje strane gledaš.

Zašto pišem o svemu ovome? Jednog dana sam od debele Ruskinje dobio značku: zvezdu, u čijoj je sredini bio reljefni lik dečaka s loknicama i naivnim pionirskim osmehom, koji nije skrivao odlučnost i rešenost da „dobro uči i marljivo radi“. Značka je bila, u stvari, stilizovano odlikovanje, s gornjim i donjim delom i malom lentom. Ne znam ko je bio taj dečak na toj lepoj znački koja je zauzimala počasno mesto u mojoj kolekciji. Godinama kasnije sam sve više verovao da je upravo to Pavle Morozov, čuveni Pavlik, koji je policiji prijavio svoga oca, učesnika Oktobarske revolucije, da šuruje s kulacima. Bila je to godina intenzivne kolektivizacije, 1931, Pavlik je svedočio protiv oca i tražio od sudije maksimalnu kaznu. Tata je otišao na „službeni put“ na deset godina. Posle nekog vremena, Pavlik je nađen mrtav; najverovatnije se ubio pištoljem koji je dobio na poklon od političke policije GPU, ali ta istina nije odgovarala mitu koji se upravo stvarao. Za ubistvo su optužili njegovog dedu i još neke rođake, koje su postreljali po kratkom postupku. Posle je Pavlik postao nacionalni heroj, pisane su knjige i priče o njemu, mit se gradio polako i stameno, komponovana je opera o njegovom životu, u Moskvi je podignut spomenik koji su poklonički pohodile čete pionira, učeći lekcije kako se Staljin i komunizam vole više od sopstvenog oca. Koliko se sećam, naši pioniri su spasavali dede, ili je bilo obratno, ne znam samo šta je logično?

Da li je čitava ova priča „zidanica na pesku“ ili „kula u vazduhu“? Ako jeste, zašto se tako dobro drži i danas, kada smo Pavlika zaboravili (tu ne računam sebe, jer pamtim razne gluposti), ili kada ga je naša savest upamtila? Možda već ovde pokazujem elementarnu neiskrenost roditelja, jedino porodično nasleđe koje je izvesno mnogo vrednije od nekretnina ili porodičnog nakita. Da li mi u životu i radimo nešto drugo osim što izdajemo vlastite očeve? Njih kao emociju prošlosti i sebe same kao bol stvarnosti. Hoćemo li na taj način osvojiti budućnost, ili je ona već osvojila nas time što nas je naterala da izdamo prošlost? Da li na taj način uspevamo da postanemo deo društvene patologije i tumači zablude od koje smo bežali jer nas je proganjala u odnosu s našim roditeljima? A oni (ili mi, kao da ima razlike) pokušavaju da usreće živote svoje dece idejom sreće koja se kod njih nije primila. Sve ono što nismo želeli postali smo upravo onda kada smo budućnost koju nemamo poželeli i namenili svojoj deci. Zašto ih spremamo za svet koji smo potrošili u svoje ime, a želimo da mu damo njihovo, da mu podarimo sudbinu njihove budućnosti? Svako nasleđuje samo sebe, krivicu ostavljamo drugima, to je jedino što roditelji nasleđuju od nas. Nismo baš svi Pavlik, ali je izdaja uverenja drugo ime za dobre namere, ili možda prvo ime za ljubav. Da li je to neophodna žrtva, ili samo kukavičluk koji nam ne dozvoljava da priznamo da smo lošiji od svojih roditelja i da ne možemo ubediti svoju decu da smo bili bolji od njih?

Možda su naši roditelji samo ljudi koje je oslabio život, možda opraštajući njima za sve ono čime su pokušali da nas usreće (naivno), opraštamo nekim budućim vremenima u kojima će naša deca gledati na isti način našu posustalu životnu vitalnost i kukavičluk starih ljudi. Ne žalim za svim gorkim rečima koje sam izgovorio svojim roditeljima, ne ljutim se zbog onih koje će mi „prilepiti“ moja deca. Optužbe su iste, zablude takođe, samo mi nismo isti; jednom smo deca, drugi put roditelji. Treba da shvatimo greške prvih, ali i da razumemo odgovornosti drugih – jer smo sada ipak samo drugi. Na prvom mestu su su deca, ali ne kao kod Crvenih kmera, već kao kod Srba, koji su se razmnožavali iz ljubavi, a ne iz potrebe. Ljubav nisu znali da objektivizuju, a potrebu da prepoznaju. Mladi u svojoj naivnosti i stari u svojoj drevnosti i osećanjima, precenjenim ili potcenjenim, kao da je bitno.

„Da li bi mi otvorio vrata jedne noći (bez meseca), ako bih bežao pred poterom?“, pita jedan bivši oficir klinca u šumadijskom selu, tražeći najveći dokaz obećanog prijateljstva i požrtvovanja. To nisu srpski hajdučki motiv i razbojnička logika i karakter, već ljudska mera straha i herojstva da se usprotiviš silnima i da zaštitiš slabe. Da li bih otvorio vrata svom ocu, progonjenom mojom savešću bludnog sina koji nalazi bezbroj načina i izgovora da se ne vrati istini, zato što je odrastao i ne želi da prizna da su mu se ideali utopili u bezdanu koji je za njega iskopao otac, a za ovoga njegov otac, i tako sve dalje u prošlost i budućnost? Niko više ne želi sebe u sebi, već sebe u drugima. Ne možemo u sebi da živimo kako treba, a hoćemo da to radimo u svojoj deci. Mislim da je dovoljno samo da ih volimo onom zaboravljenom ljubavlju naših roditelja, za koju stalno pričamo da nam je bilo premalo. Zato je ljubav, jer je uvek ima malo.

Možda je ovaj tekst previše sentimentalan, ali možda i nisam mogao drugačije. Oprostio sam im odavno to što mi nisu kupili psa, pa sam zbog toga morao sam da shvatim šta je vernost, bez ičije pomoći ili primera. Odlikovan sam još u detinjstvu ordenom Pavla Morozova, ispred provincijske kafane. Ostalo je još samo da pređem taj prag kafane i izdaje.

TEROR „LEPOTE“ – NESTANAK ISTINSKIH ŽENA

Istine nisu ni u kom slučaju žilavi Metuzalem, kako ih neki ljudi zamišljaju. Normalno sačinjena istina živi – recimo, po pravilu, sedamnaest do osamnaest godina… veoma retko duže.

Henrik Ibzen, Neprijatelj naroda

Usuđujem se da pišem o ženama, i to ne samo o ženama već i o lepoti. Mora da sam hrabar ili lud, ili obadvoje istovremeno. Pogotovu, toga sam i sam svestan, što nikoga ovim neću zadovoljiti, pametne i misleće ljude (pod ovom formulacijom podrazumevam i žene, prim. P. V. A.) smatram statističkom greškom. Lepe žene neće biti zadоvoljne, jer nisam pisao koliko su lepe, mislim, nisam pisao u zadovoljavajućim hiperbolama i egzaltacijama, manje lepe će mi zameriti što nisam pokazao dovoljno razumevanja, ružne će mi zameriti (nisam siguran da postoje lepe i ružne žene – ljudi, to ću možda da objasnim u jednom budućem tekstu) što sam uopšte pisao, a pre toga – što sam muškarac. Nema mi spasa. I ne želim da se spasem, hoću da sebe bar malo primaknem istini u istoj meri u kojoj ona beži iz ovog sveta, ili je to mi izgonimo, misleći da će nam bez nje biti lakše. Ali, kako reče na početku navedeni Ibzenov junak, dr Stokman: ona (ljudska!) kratko traje, zato treba da se bar sećamo onih malih ljudskih zabluda ako ne možemo da svedočimo velike istine. I to je nešto, neprijatno doduše, kao i svaka istina (Božja) koja oslobađa.

U poslednje vreme shvatio sam nekoliko važnih stvari koje su se do sada kosile sa zdravom logikom. Ali, ako mediji kažu, onda… Dakle, menstrualna krv, sudeći po higijenskim ulošcima iz TV reklama, jeste plava. Verovatno bi prava krv na reklamama asocirala na život, a to nikada nije bila primarna ideja medija. Možda je podsvest ponovo pokazala svoju stvarnosnu eksplikaciju, pa je prevladala naivna vera da plemići imaju „plavu krv“, a rulja crvenu. Matrijarhat ne treba isključivati, možda je moderna civilizacija prema reproduktivnim organima žena i njihovoj higijeni zaista počela da gaji sakralni odnos poštovanja i uvažavanja i stvaranja jedne nove plemenitaške i aristokratske kaste? Šta bi onda bili njena svrha i simboli? Ili je samo posredi bežanje od prave prirode stvari, daleko od života i još dalje od smrti, koju povremeno najavljuje crvena krv. Daleko od fizičkog bola i nadomak frustracije „superiornošću standarda“ modernog života.

U svakom slučaju, ideja majke postoji samo u reklamama za razne mekinje, koje scenski nasmejana deca kusaju za doručak dok ih blaženo gledaju majke doterane i plastično lepe, kao da su upravo sišle s naslovnih strana modnih časopisa. Gde su nestale one umorne i zadovoljne žene (ili je nama samo tako izgledalo ili su one želele da sve tako bude…), koje su nas volele i hranile nas zato što im je stalo da budemo siti, oprani, opeglani i čisti, dobri đaci i pažljivi muževi? Praškovi za rublje koji sami peru, pahuljice na radost dece koja ih prezaslađene kusaju i majki koje ne moraju da im prave prženice, od kojih ne mogu da izluftiraju garderobu i kuću. Ne mislim da treba (i ne želim) da žene budu umorne i prljave, bez frizure, u kompoziciji sa šerpom veličine četnog kazana, s proširenim venama i pijanim muževima u treger-majicama, s cigarom u uglu usana i večitom Politikom u ruci. Želim da žene budu samo žene, lepe zbog toga što jesu to što jesu, a ne nesrećne zbog toga što nisu seksualni simboli senilne civilizacije vulgarne estetike i izopačene aksiologije.

Na naslovonoj strani novogodišnjeg broja Blica pojavila se zlatokosa ministarka u haljini iz Hiljadu i jedne noći. Ipak, nisu mogli da me ubede da je estetsko postalo važan deo srpske politike. Nisu ni zlatokosu, uzaludan je to posao. Estetika je ostala tamo gde je uvek i bila: u poznanju lepote, shvatanju proporcije, građenju ukusa, ili, izokrenuto i pogrešno shvaćeno, u ljudskoj sujeti i budalastom samopouzdanju. Lepota je moda na isti način kao što je moda prolaznost. Žene uvek i zauvek ostaju samo žene. Iako, stiče se utisak, da se veoma trude da zaborave svoju uzvišenost i ontologiju postojanja. Misle da će tada biti lepe – što jesu po definiciji – a postaju samo glupe tačnije naivne, približavajući se muškom stereotipu i ubeđenju. Svako srlja u svoju suprotnost. To više nije pitanje lepote, već smisla. Lepota više nije božanski, već estetski ideal. Ona više ne obavezuje postojanjem i ne potvrđuje se duhom; ovde ne računam na „duh vremena“.

Nekoliko sedmica nakon pojavljivanja naslovnice sa slikom za zidove karavan-seraja, naišao sam na naslov u novinama, „Neobična lepota običnih žena“ („neobično“ kao izgovor, a „obično“ kao osuda). Članak je afirmativan; o ženama koje su lepe iako nisu deo industrije mode i lepote; tačnije, istinski lepe. Oni koji maskiraju istinu, proglašavaju je „neobičnom“. Samo ako se ne čudimo „običnom“ ili ne divimo „neobičnom“ zato što ga ne razumemo, samo tada lepota neće biti teror, a ružnoća izgovor. Ako svemu dodamo uticaj „ružičastih“ kanala, televizijskih vašara skupa s krivim ogledalima i nakazama freak showa, te raznih „rijaliti“ programa, onda dobijamo pravu sliku terora, poraza društvenih vrednosti, nestajanja obzira, mere i normalne komunikacije. To je, navodno, glamur; neke se emisije tako i zovu, ili „glamur“ imaju u nazivu. Ali, kako mnoge žene (pogotovu voditeljke pomenutih emisija) više ne poznaju lepotu, tako očigledno i jezik (ne mislim na njihov – „voditeljski“; one su još uvek u sferi instinktivnog: u neverbalnom sporazumevanju sisama…) polako zaboravlja značenje. Glamur nije gubljenje forme, preterivanje i izlaganje jeftinih fetiša i „statusnih simbola“, napamet naučenih modnih mantri i imena modnih brendova… već najveći estetski doživljaj postojećeg. Zato je verovatno potreban toliki i takav medijski pritisak da bi se isprovocirali pogrešna slika i značenje i podstakao zaborav glamurozne lepote porcelanskih žena, proporcionalnih i prirodno lepih, bez sisa za koje ovima današnjim treba dozvola za nošenje oružja. Televizija je odavno postala kauč iz psihijatrijske ordinacije, samo što s druge strane nije dr Frojd, nego gledaoci konzumenti kompleksa u procesu poistovećivanja.

Onda nije nimalo slučajno da „teror lepote“ podrazumeva askezu i izokrenute ideje vrednosti. Pitanje je dana kada će majke iz reklama za ovsene pahuljice početi da seku prste svojim ćerkama jer su im (zbog istih pahuljica i viršli bez mesa) stopala veća od Pepeljugine cipelice koju je izmaštao neki pomereni dizajner Diznijevog studija ili neki modni kreator koji tajno masturbira dok čita „Ivicu i Maricu“, zamišljajući ih sve zajedno u (homo)seksualnom grču s vešticom i lovcem iz „Crvenkape“. Modni kreatori su uglavnom homoseksualci, koji od žena pokušavaju da naprave muškarce. Perverzija istrošene seksualnosti i ustreptale homoseksualnosti, mršave devojke s propalog kastinga za film o logorima smrti ili horor u kome se mase ubijaju zbog jednog hleba, sve je to anoreksična slika civilizacije preobilja: hipertrofirani moral naspram bezmerja, „estetika“ naspram etike i vrednosti normalnog života u kome žene ne moraju da jedu jednom sedmično da bi bile lepe. Jer, tada nisu ni lepe ni srećne; gladne svakako jesu i nevoljene od muških primata koji su poverovali televiziji da je takva inkarnacija žene moguća i, još crnje, lepa.

Nisam ženomrzac i mislim da su i pored ogromnog truda da prikriju prirodnu lepotu neke manekenke još uvek lepe. Nadam se da ih nisu ubedili da su zbog toga manje uspešne, kada već nisu mogli da ih pretvore u dečake. Takođe se nadam da će napokon shvatiti da su samo čiviluci u velikoj robnoj kući „što besmislenije to skuplje“, u koju se svet pretvorio. Mogu da zamislim kakvo bi zgražavanje izazvala pojava istinski lepe žene, bez šminke i tela malog pothranjenog dečaka, kada bi prošetala pistom u pauzi „fešn vika“ u EPP-u normalnosti. Uvreda prve vrste svih prisutnih, skandal! Neko se drznuo da ih podseti na sve ono od čega žele da pobegnu, neko se usudio da arenu u kojoj se gube oblici i onotologija života nazove pravim imenom, pokazujući sebe, svedoka Božje promisli, prirode i, zašto ne reći, želje i strasti.

Gledanje modnih kanala takođe je prikrivena perverzija, koja se ne može sakriti, kao kada gledate gladnu decu Afrike. Čudna je ideja pripadnosti svetu čije je postojanje jedino u nedostižnom, u onom što potpuno remeti osnovnu ljudsku prirodu – nesavršenost. Umni ljudi žele da budu umniji, bogati bogatiji, niži viši, debeli mršaviji, samo oni koji diktiraju modu žele da ne budu to što jesu, na najvulgarniji način; pokušavajući da lične frustracije, nedostatak talenta, nepoznavanje forme i suštine proglase za vrhunski estetski doživljaj i nivo. To nije samo  „pusta“ želja već prečica ka pomerenoj slici sveta, pobuna protiv Boga, kreacije, promena oblika (što nije strašno) i smisla (što je najstrašnije). Anđeo svetla nije prognan s nebesa zbog pijanstva i kocke, već zbog toga što je hteo da bude kreator – da preuzme ulogu Tvorca. Takvi su pokušaji uvek surovo kažnjavani i nažalost i sada će, bulimijom ili anoreksijom kao akontacijom za kaznu, te nesrećom gubitka pravih osećanja, koja nas ljude („debele i ružne“) čine ponekad srećnim, često tužnim, a ipak ljudima – ipak!

ANONIMUSI

Ne verujem da je iko, poput pisca ovog dnevnika, živeći u zemlji gde je istorija pretvorena u književnu fikciju, a politika i ideologija u mitologiju, uspeo da izbegne neko zaboravljeno provincijsko mesto u kome se na gradskom trgu nije baškario spomenik „junaka“ toga kraja, ili nekog revolucionara u čiju je skulpturu ili poprsje vajar programski patetično i umetnički problematično pokušavao da ugradi „revolucionarno nasleđe“. Skulpture bombaša, miraljezaca, „mučenika vere u bolje sutra“, obično bez imena i prezimena, ili (zbog ustupka lokalnom mitu) s obeležjem lokalnog heroja, svedočile su jedno doba u kome je svaki pokret bio bežanje od sudbine, a posledica neuspešnog bega i uspešne smrti magično se pretvarala u mit. Međutim, poroznost mita ogleda se u neminovnom ubrzavanju istorijskog vremena nauštrb mitološke nadgradnje. U takvim slučajevima se i sam mit urušava u sebe, kao za vreme rimskog protektorata nad grčkim provincijama, kada su vajari samo menjali glave na postojećim statuama, jer nisu mogli da postignu da naprave čitavu statuu za, na primer, upravo postavljenog prokuratora, čija će vlast trajati koliko i samovolja onoga koji ga je postavio.

U svakom slučaju, ako se izuzmu politički i mitološki „repovi“, činjenica je da je postojalo vreme u kome je šansa da se nečiji život „okameni“ bila neka vrsta izvesnosti. Danas je televizija preuzela sva svojstva mitološkog medija, vorholovskih „petnaest minuta svetske slave namenjene svakom stanovniku planete“ jedina su izvesnost i surogat hipertrofirane večnosti. Naravno da su želje potekle iz blazirane gomile anonimusa obrnuto proporcionalne društvenim i istorijskim procesima, priželjkivanje spomeničnog oblika materijalnog trajanja poraslo je do neslućenih razmera, ili, možda, upravo slućenih… Obeležje našeg doba nije pokušaj personalizacije okamenjivanjem nečije egocentrične želje ili straha i kukavičluka onih koji tu želju nisu sasekli ili bar ismejali, već upravo utapanje ličnosti u mnoštvo sličnih laži o egzistenciji, herojstvu, vizionarstvu. Drevna je mudrost da „nokti i brada rastu do smrti, a ime posle smrti“, ukoliko, naravno, postoji razlog za pamćenje, dobra i zla – zar ima razlike u vrsti terora.

Dvadeseti vek se u većoj meri od svojih prethodnika, tačnije, u potpuno pragmatičnom smislu, suočio s „pobunom masa“ – depersonalizovanošću koja je stala na mesto herojske individualnosti, pogotovu onda kada su ratovi postali industrijska grana, a društveni procesi potpuno potpali pod vlast „demokratskih elita“. Svi narečeni (i oni drugi) istorijski počeci novog doba na kraju srednjovekovnih i starovekovnih trauma stekli su se upravo u vreme posle Prvog svetskog rata. Jer, početak dvadesetog veka jeste samo kraj dugog umiranja vrednosti stare Evrope. Ali, novo doba počinje tek posle Velikog rata i zato za dvadeseto stoleće filozof Lajoš Sabo kaže da je „kasno rođen vek“. Nakon prvog svetskog sukoba, društvo beleži potpunu pomamu za građenjem spomenika „neznanom vojniku“, u čijoj su se simboličkoj teksturi, poput onih već pomenutih, stekli svi napori i želje da se narodima terora bivših carevina i novih demokratija objasni ideja stradanja „za slobodu“, ili da se samo naglase buduća stradanja. Ali takve spomenike su podizali i poraženi, doduše ne tako grandiozno kao pobednici, podsvesno anticipirajući tezu da su u novovekovnim ratovima svi u skoro istoj meri i gubitnici i dobitnici. Uglavnom, uz izvesna uprošćavanja, svi dobijaju kakav-takav mir, a gube jedini život i identitet. „Neznani vojnik“ je junak loše savesti tvoraca ratova, privilegovane manjine koja sedi na tronu boga Marsa, ali on je junak i vojnih begunaca i simulanata, jer nema ime, on je žrtveno jagnje koje ima neverovatno mnogo dželata – prvosveštenika iz svih društvenih sfera. Najjeftinije rešenje je bilo da mu posle rata društvo podigne spomenik u čiji će postament ugraditi svo licemerje mase (čitaj: naroda), u koju su se sklonili sve niskosti, gramzivosti i kukavičluk.

Pa čak i posle najnovijih ratova i (malo)građanskih sukoba, spomenici su uglavnom (polu)umetničke simbioze onoga što naručilac spomenika, uz neophodnu dozu nacionalne patetike, smatra da je narečeni rat u istorijskom kontekstu značio i neophodne doze nacionalne patetike (finansijska sredstva se uglavnom obezbeđuju iz „onoga što je rat doneo“). Nisu u pitanju samo beznačajnost ljudskog života ili neka stvarnosna banalnost već i sveprisutno osećanje besmislenosti i nemanja intorspektivne snage koja bi toj beznačajnosti dala nekakav smisleni oblik. Ni istorija više nema kritičnu količinu epskog naboja i snage da današnja posrnuća i tumaranja pretoči u neke nove priče za čitanke i pesmarice. Zato je tu ulogu preuzela sadašnjost sa istorijskim ambicijama: vrednosti postoje samo ovde i samo sada. Nema vremena za čekanje, istorijske priče su dosadne; ubediti rulju da živi u istoriji koja je samo loše prepričana sadašnjost – to je primarni i primerni zadatak svake politike.

Masa zauzima srednji društveni sloj, koji je ujedno i najveći i, u isto vreme, notorni je izazov za sve one koji žele da steknu njeno poverenje. Oko tog sloja se lome koplja agencija za marketing, štabova stranaka, nezavisnih kandidata koji baš i računaju na „običnog čoveka“. Jedina veza koja još uvek postoji između „političkih elita“ i mnoštva opredmećena je u želji „srednjeg“ sloja za svojim parčetom večnosti, za koje se uvek iznova nadaju da će ga ostvariti preko „svog“ političkog favorita ili stranke. Politika je preuzela ulogu Mefistofela koji kuša dr Fausta – simbol svih bezimenih tražitelja besmrtnosti. Međutim, „zlatni srednji sloj“ više nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenom prazninom, a kamoli s nečim što bi u primarnom smislu trebalo da nadiđe njegovu malograđanski objektivizovanu realnost. To „nešto“ što se obično nalazi u floskulama mutavih političara i autističnih savetnika ili u programima političkih stranaka, u međuvremenu se pretvorilo upravo u (nisku) meru intelekta i etike malograđanštine i njene samoproklamovane „elite“. Svi politički lomovi i borbe u ovoj zemlji apsurda postaju ironične skaske i vlastite negacije. Očekivana politička pomeranja na srpskoj političkoj vetrometini nikada ne uspevaju, jer iza njih ne stoji lice (ili autoritet ličnosti u širem smislu), već šarenilo i mnoštvo. Mitske projekcije i praktične nesposobnosti – jedno drugo krije, jedno o drugome priča. Procesi oslobađanja postaju procesi porobljavanja. Suštinski se ne može ništa promeniti, jer je nemoguće promeniti narod koji, kakav-takav, još uvek veruje u dobronamernost politike, u koju više ni sami njeni tvorci ne veruju.

Anonimnost je odlika savremenog čoveka, uvek je „neko tamo“ i krivac i žrtva, pametan i budala. Ne krijem, i ja sam se nadahnjivao uspesima ljudi koje nikada nisam upoznao (niti ću). Uvek kada prolazim prugom Beograd–Bar pomislim na bezimene neimare koji su noćima i danima probijali put kojim treba da prođe pruga, na sve njihove radosti, slutnje i tuge. Bezimeni, a stvarniji od svih „imenovanih“. Nemaju ime, ali imaju delo. Invertovani smisao je obrnuta slika očekivanog i priželjkivanog života. Na legendarnoj slici s Neretve, na kojoj Vrhovni Komandant ide na čelu kolone, uvek sam pokušavao da nazrem one ljude iza njega – junake njegove loše savesti. Nisam uspevao, kao što ni sada ne uspevam da iza konkretnih događaja nazrem lice konkretne ličnosti; zombije i ideološke robote ne računam. Spomenik ovom dobu neće biti „neko neznan“, već belina, praznina… Ko je spomenuo Maljeviča?

SLEPCI

 Mislim da je čoveka sve teže uveriti u sopstvenu realnost i da su čak i oni površniji shvatili u kolikom i kakvom prividu žive. Ne znam šta bi bilo kada bi se i svakodnevna očiglednost izgubila. Verovatno bi se ukazala istina, ali da ljudi ne bi umirali od straha, i Bog je odustao od uklanjanja kulisa. Gustav Januh je u svojim Razgovorima sa Kafkom opisao retku priliku kada se Kafka nasmejao od srca. Naime, u to vreme, u Pragu su samo invalidska udruženja imala pravo da otvaraju bioskope, pa se tako pojavio i „Bioskop slepih“. Prema Januhovim rečima, Kafka je rekao da je to prava definicija privida filma, celuloidne stvarnosti: „stvarnije od same stvarnosti“. Nesumnjivo je da je Kafka vizionarski predvideo apsolutistički i vizuelni totalitarizam budućnosti, ali ovaj odnos prema varkama stvarnosti verovatno je daleko prozorljiviji i tačniji. Slepilo je moguća sudbina vida, loša misao, ali biti slepac jeste stanje duha. Ako se uzme u obzir da, skoro oduvek, „ambalaža prodaje robu“, treba znati da slepac vidi ambalažu, a slep čovek ono što je unutra, jer to oseća i zamišlja svojom imaginacijom.

U današnje vreme skinuti su velovi nerazumevanja sa svega i svačega, ali „razumevanje“ je postalo sinonim za manipulaciju. Sve je darovano pogledu, sa svih strana nas bombarduju informacijama, ali čovek zbog toga nije nimalo pametniji, a kamoli mudriji. Osim ako se pameću ne smatra rutina korišćenja mikrotalasne pećnice, usisivača ili mobilnog telefona, čitanje glasačkog listića ili gledanje TV dnevnika. Pogotovu su iščašenja velika u nekim suštinskim stvarima – npr. u shvatanju fenomenologije života i smrti. U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu, smrt nam je nestala iz iskustva, postajući neprijatna činjenica života koji je odavno prestao da bude ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Život je izgubio poštovanje, smrt je izgubila dostojanstvo. Ono što vidimo ne vidimo, televizija je imitacija života; što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom.

Dakle, sve možemo da gledamo, ali ne možemo da vidimo, ubeđeni u lažnu dominaciju nad okolinom, za one lošije od sebe koristimo termin – slepci. Međutim, invertovan smisao koji moderna civilizacija pokušava da saobrazi podanicima i sebi upravo pravim ili onim drugim slepcima daruje najbolji vid i najveću dalekovidost. Oni koji vide duhom vida, reči, bola, strepnje, nespokoja… ne mogu biti prevareni, oni vide ono što osećaju ono u šta veruju, a ne ono što je darovano varljivom pogledu. Jednom prilikom sam prisustvovao maratonskom predavanju na kome je moderator pokušavao da nas prisutne ubedi da treba da kupimo „tajmšering“ aranžman, jer u današnje vreme, onaj ko to nema, on je običan slepac, bar je tako ovaj ljigavi i blazirani čovek govorio. Znači, ako želite da budete deo mondenske rulje, onda niste slepci, ako ne vidite da ste u suludom krdu potrošačkih životinja, onda ste dalekovidi; vizionari možda? I šta ako ja neću da napuštam svoj grad čitavog života, kao Imanuel Kant? Na ovu moju primedbu odgovorio je navodno dobronamernim savetom: da mlad uspešan i bogat čovek mora da prati trendove i da ne bude slepac. Nisam ja ništa od toga, ali on to nije video, ili nije želeo da vidi. Njegov posao je da ne vidi, on mora da iluzije naziva istinom. Bedan, uzaludan i loše plaćen posao. Ali je ta privredna grana u usponu. Neka bar po nečemu idemo ukorak sa svetom.

ŽALBA SUDIJI ZA PREKRŠAJE ILI SVE MOĆI NAŠE NEMOĆI

Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U BEOGRADU

Timočka broj 14

11000 Beograd

Poštovani sude (ili sudijo, ovo drugo mi je malo prisnije, ličnije),

Ne znam kako se osećao „jazavac pred sudom“ (on je sve vreme priče u Davidovoj vreći), ali mogu da dočaram sebi kako se osećao David Štrbac pred „vladavinom prava, slavne nam carevine“. Samo bez šale i sarkastične Davidove narodske lukavosti. Pripadam onoj malobrojnoj grupi ljudi koji još uvek plaćaju svoje račune i prihvataju odgovornost za svoje greške. Ne bežim od plavih koverata, kada dobijem obaveštenje „o prispeću pošiljke“, odem u poštu i podignem je. Računam, ako sam pogrešio, treba da platim, uvek je moglo gore, pa sve ono što se novcem može platiti nije tako strašno, i sve dok time ne otkupljujem savest ili greh, a slava Bogu, nije tako… Plaćao bih i porez kada bi imao za šta.

I tako, odem ja u poštu, kad tamo – plavi koverat na kome je moje ime i naznaka da je u pitanju „rešenje“. Pa, ko velim, kada je neko već rešio da mi nešto reši, ne ide da ga ja razuveravam i razočaravam, nije se s državom i sudom šaliti. Doduše, nema javne osude, ali ima suda, i to je nešto. Ali se tu s javnošću, na moje veliko čuđenje, ne završava. U rešenju br. 4-15 Ипр.бр. 220091/14  stoji da za prekršaj (saobraćajni) od 10. 5. 2014. nisam platio celu kaznu, jer da sam platio polovinu u roku od 8 dana, onda bi se na tome završilo. Polovinu sam platio tek 21. 05. 2014. Doduše, rečeno mi je da se vikendi ne računaju u radne dane, a u kritične dane se „ugurala“ dva vikenda, ali da ne teramo mak na konac. Pogotovu ne sa čuvenim državnim sudstvom, koje nije radilo poslednja tri meseca zbog štrajka advokata. Bar smo saznali da država postoji i bez sudstva i advokata i da se zbog toga niko posebno ne sekira, pa ni ministar. Mislim, tako sam čuo. Ali, da ne dužim, da ne kočim reforme, otići ćemo predaleko a taman smo se zbližili.

Dakle, prekoračenje roka, odnosno drugi deo kazne od 2.500 din. (dvaes evrova, brat bratu), „zamenjuje se kaznom rada u javnom interesu u ukupnom trajanju od 20 (dvadeset) časova“, i tako dalje i tako bliže… Da vam ne prepričavam vaše pisano (nisam rekao – pismeno!) sočinjenije. Ruku na srce, nije mnogo sve dok ne bijete, ali mnogo je kada udarate po smislu jezika, života, smislu samom. Pa dobro, dokle? Ako ja moram da odgovaram, hoće li neko, napokon, biti odgovoran? Za jezik, smisao, istinu, pravdu, ili je vera u pravo toliko velika da sud i ne mora da radi, jer snaga vere, kao snaga Strašnog suda, dovodi stvari, ljude, ali ne i pojmove, u idealan odnos, značenja, bar.

Da kojim slučajem dugujem jedan, dva ili „skoro pet miliona evra“, onda bi moj „reprogram“ bio vest dana na svim televizijama. Postao bih „heroj nacije“, talio bih se s državom, ponosan na svoji dug i na sirotinju kojoj, silan i uspešan, mogu da pomognem i novcem a ne samo šljokicama i anestezijom bliskoistočnim ritmovima, cičalicama i kreštalicama, lukama i sojenicama na vodi, izvozom gluposti i uvozom bolesti. Javna stvar je to, a čim je javna, onda je i korisna, bar tako kažu. Ali, ja ne mogu da dobacim ni do toliko krvnih zrnaca, a sve ih je manje i ne reprogramiraju se zbog permanentnog stresa u poslednjih dvadesetak i više godina. Izvinite, shvatio sam i ja napokon, ovo nije žalba mom lekaru, ovo je pismo-žalba mojoj bolesti. Žalba na dijagnozu moje kazne, na jadnu formulaciju iskupljenja prava bez pravednosti, na jadnu zemlju jeftinih ideja i skupih uvreda prema onima koji nemaju drugu zemlju i drugi život. Zapričasmo se, pa da pređemo na stvar.

Molim vas samo, ako ne tražim previše, nemojte me kažnjavati „radom u javnom interesu“. Kaznite me svakako, zaslužio sam. Nije mi se našlo tih famoznih 2.500 dinara u novčaniku u predviđenom roku (nije ni posle roka), pozajmiću, platiću, uzeću povoljan kredit kod banaka kojima država baca građane kao rimski cezari gladijatore lavovima… Samo me nemojte kažnjavati mojim životom, ako Boga i ako za Boga znate. Nemojte da ograničavate javni interes na dvadeset sati, kada on u mom slučaju traje 46 godina. Trudio sam se, zbog sopstvene savesti i porodičnog ugleda, a to je valjda i javni interes (ili je bar to tada bio?!), da budem dobar pionir, da volim Tita (to mi je slabije išlo) i državu i vojsku (s Partijom mi je, takođe, slabije išlo, ali sam se trudio – više se ne trudim, digao sam ruke), da pomažem starijima, da budem mladi goran, sportista, omladinac, primeran vojnik, student (i tu mi je išlo – onako, ali sam se trudio – isto onako), da idem na vojne vežbe koje su postajale rat, da ne čujem kada pucaju, da ne vidim kada me kradu, da se pravim lud kada me lažu, da ćutim kada „pametni ćute, budale galame a fukara se bogati“ (Ivo Andrić), i sve to u javnom interesu. S vremenom sam izgubio svoj (interes, prim. aut.), ostao mi je samo ovaj – javni.

Nemojte me kažnjavati kaznom koju sam, jer ne umem drugačije, sam sebi razrezao. Napravite bar terminološku razliku između nas nebitnih i onih bitnih – naše je javno, njihovo je samo njihovo, a bilo je nekada i naše. Kaznite me, na primer, kaznom od dvadeset sati prinudnog rada, jer, cenim, država je prinuda, a rad za državu jeste posledica straha od prinude, pa je sam po sebi prinudan, i tu nema žalbe. Nadam se da razumete ovaj silogizam, jer se očigledno odlično razumete u prinudu, pa bi trebalo i u logiku, a posle je sve rutina. Kazniš onoga ko trpi, jer je navikao, ne sme da se žali, a druge koji nemaju tih sklonosti ne kažnjavaš, da se ne bi uvredili, pa onda nema više gojenja ega u pokloničkim emisijama, medijskim stranačkim biltenima fantastičnog žanra, dok su razne presude i poreske olakšice bombaste vesti, herojske akcije i „reformski uspesi“.

Ili, kaznite me društvenom i svakom drugom ljudskom srećom. To je isto tako neprimereno kao i ovo prvo, i nemoguće naravno. Shvatili ste, ne aludiram na tačnost zakona ili stručnost i pozvanost suda (na početku sam rekao da poštujem institucije sistema), pokušavam samo da ukažem na granice pristojnosti, na sve ono što se vidi u jeziku a ne prepoznaje u savesti. Na olako izrečene reči, paušalne presude, konstatacije bez bilo kakve empatije i prema izrečenom i prema onome kome je izrečeno. Ne prekorevam nikog za ono što misli ili što mu se vremenom i iskustvom nametne kao zaključak, upozoravam samo na ono što smo postali. Ako je prva misao kada vidimo čoveka koji vozi dobar automobil ili ženu u kratkoj suknji da je ovaj prvi lopov ili narko diler a ova druga je kurva onda nešto nije u redu sa nama. Nismo tumači morala već jasni pokazatelji vlastite pokvarenosti. Ako država polazi od pretpostavke da su svi građani potencijalni razbojnici i prekršitelji zakona onda je njen potencijal u tom pogledu zaista prevelik. Ako razgovaram sa nekom (lepom, na primer ili ne mora, nužno, da bude lepa) ženom na ulici onda to ne znači da mi je ona ljubavnica, možda sam je samo pitao; koliko je sati?, možda mi je školska drugarica, koleginica… Ako mogu da biram između pozicije ljubomorne žene i muža budale biram ovu drugu. Ne samo da bi bio budala već da bi se zaštitio od „nepogrešivih“ prvih zaključaka i misli. To se zove potreba za razumevanjem ili, banalnije, nemoć da se bude brutalan i isključiv.

Za vreme svog sasvim običnog života objavio sam par knjiga, uredio i priredio preko trista, napisao desetine tekstova… Nisam siguran da su čitaoci bili pametniji posle njih, nisam ni ja, ali smo pokušali i ja i oni. Dok sam pisao ili dok je neko to sve čitao, svakako nije otišao da gazi ljude po ulici, da pljačka ili da praznoslovi, obrazlažući tajne razloge javnog poniženja po televiziji i novinama. Verovali smo da nam je „javni“ i zajednički interes da budemo bolji, istinitiji, da verujemo u prave vrednosti i da ih stvaramo, i intimno i javno. Ne, ne mislim da mi od kazne odbijate retroaktivno vreme provedeno u mojoj ličnoj i životnoj uzaludnosti, kao neki (prvo)borački staž. Ja samo pokušavam da razdvojim „babe i žabe“ i u tu svrhu dobrovoljno se prijavljujem da „odradim“ svoju kaznu čisteći tuđa govna (izvinite na vulgarnosti, ali ovo ne mogu drugačije da kažem), jer mislim da je naš zajednički (a samim tim i javni) interes da stvari nazovemo pravim imenom i (pre)poznamo po obliku i mirisu. Nekako bih se lakše osećao s takvom kaznom, bez retoričkih i estetskih ulepšavanja, bez potrebe da se divim nečemu što se ne zove svojim pravim imenom, sakrivenom iza egzistencijalnog straha i vokabulara agresivnosti i loše prikrivenog primitivizma. Bar se trudim da budem iskren (e, to mi već možete uzeti za olakšavajuću okolnost), jer teže je zaslužiti nečiju iskrenost nego prijateljstvo. To bi trebalo da bude prva lekcija za sve koji dolaze na vlast, a ne, kako to inače biva, poslednja, najteže naučena i najbolnija, obično onda kada je kasno za sve i kada moćnici nemaju ni snage ni intelekta da shvate „da je i pad let“.

Shvatili ste, bar se nadam. Ja se, u stvari, ne žalim na kaznu, čak ne ni na vašu „pismenost“, na pravni jezik koji „kao da je sastavljen od stvari a ne od reči“ (Ortega i Gaset), ja se žalim na žalosne prilike u kojima smo svi žalosni. Iako sam ja više tužan zato što su oni koji nam kroje „javni interes“ – jadni. Vi, naravno, postupajte po savesti i slovu zakona, a mi ćemo onako kako moramo. „Možeš da me zoveš i krčag, ali nemoj da me razbiješ“, kaže narodna mudrost, ali više nisam siguran u vezi s tim razbijanjem, jer nisam siguran ni u vezi s imenom. Jedno ide uz drugo, kada se lupa, naravno.

MOLOH ILI KAKO POSTATI SVOJ LIČNI DŽELAT

Strah je glavni izvor predrasude i

jedan od glavnih izvora okrutnosti.

Bertrand Rasel

 

 Dugo sam razmišljao o tome kakav naslov treba dati onome o čemu želim da pišem (sa sve primetnijim rezervama), a da on bude eksplicitni ključ koji moju malenkost i čitaoca može dovesti do one tačke na kojoj bi tragična iskustva življenja bila nazvana pravim imenom. Ali primarna istorijska asocijacija na Vavilonsko carstvo i kulu (ovo nema direktne veze sa sjajnom usukanom lizalicom – maketom budućeg beogradskog vodenog carstva) u sredini grada, na kojoj je „toržestvovao“ uvek-željan-krvi-svevideći-bog-totem-moloh, s kojim se vrhovna sveštenica sparivala (za ovo nisam siguran da neće da bude u „gradu-lizalici“) u vreme obrednih svečanosti, prevagnula je u odnosu na književnu asocijaciju: naslov knjige Borislava Pekića – Kako upokojiti vampira. Naravno, ovde su još uvek asocijacije direktne i tiču se društvene stvarnosti i njene ideološke pozadine. Dalje treba krenuti na sopstvenu odgovornost, ma kako ona bila bolna.

U Travničkoj hronici Ive Andrića postoji jedna rečenica sakrivena iza naslaga romaneskne priče kao što je naša sudbina sakrivena iza „vatrometa na pozadini ništavila“ (Sioran). Pisac govori o onome što bi se moglo nazvati neposrednim iskustvom današnjih dana: „Ništa ne može tako da nas prevari kao naše osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.“ I zaista je tako, svi problemi koji nastaju u tranziciji od ideološkog totalitarizma, preko demokratskih tlapnji, do „evropske budućnosti“, biće pre ili kasnije – bez obzira na to kako to iz perspektive egzistencijalnog straha naroda ili nemoći podaništva političkih elita izgledalo nemoguće – rešeni kao neka vrsta „tehničke mere“. Za to nije neophodno čekati, već raditi. Šta? Ako bi se našao neko ko zna i dobio priliku, mogao bi i da kaže. Za sada imamo samo one koji znaju kako neće. Za „oće“ treba znanja i volje. Ono što se nameće kao teži (nemoguć i neostvarljiv) zadatak jeste pitanje kako ćemo se s posledicama izboriti unutar nas samih. Komunizam, proleterski idealizam, demokratski staljinizam, evropski egalitarizam (al’ zamalo!)… kao krvoločni Moloh koji je računao na svakodnevne žrtve i angažovanje najnižih instinkata, duboko je ušao u sve pore društvene svesti, u karakterološke osobine ovdašnjeg čoveka. Činjenica političke stvarnosti nije sadržana u nemogućnosti prilagođavanja na jedan novi politički sistem, već, pre svega, u nemogućnosti da se stari sistem u mislima i delanju zaboravi i izbriše, kao relikt ne tako slavne prošlosti. Veoma teško možemo definisati koliko dugujemo molohu komunizma, a koliko on duguje nama. Lično mislim da je pata karti. Kolektivna odgovornost prepliće se sa osećanjem kolektivne krivice. Dakle, pojedinačno smo krivi, a kolektivno ispaštamo. Možda s visine vlasti ne izgleda da je baš sve tako, a iz nemorala iste te vlasti da nije ni bitno. Jer, moral nije prisila, način i izgovor za nasilјe – moral je obaveza prema vrednosti koju, ako je ne vidite u bližnjem ili ako ne verujete u nju, nećete naći ni u sebi.

Nije li neophodno da se pre ishitrenih izjava i poteza svi zapitamo gde se to „izgubio“ vladajući moral malih i velikih laži na koje je „mali čovek“ bio prinuđen i, sopstvenim oportunizmom, upućen u kulturi prikrivanja, ćutanja, prilagođavanja, pokornosti i moralne mimikrije? Na šta je „bio prinuđen“ zbog očuvanja golog opstanka (prema sopstvenim tvrdnjama), ili upravo zbog toga što se napokon našao modus da se elementarizuju najniži instinkti i porivi duše saplitani „stegama“ religije i morala još od biblijskih vremena? Prisila je, bar u agresiji, postala institucionalna, dobro prikrivena državnim i globalnim projektima i borbama „protiv“ – terorizma, ebole, ptičijeg gripa, talibana, domicilnih protestanata, neistomišljenika… Ali šta ćemo s ovim drugim aspektom, kudikamo opasnijim i pritvornijim? Kada je nemoguće utvrditi jesu li posledice nekog leka gore od same bolesti, onda možemo biti sigurni da zlo samo po sebi ima veoma duboke posledice i korene. Ne treba nikada zaboraviti ono što nam se periodično dešavalo dok se „ona“ Jugoslavija raspadala, kada su ludilo i zločin postali „normalni“ jer su ih mase sankcionisale sopstvenim (para)moralnim i et(n)ičkim izgovorima. Tada (i sada) zaraženost univerzalnom bolešću postala je kriterijum zdravlja. Pogotovu kada se stvarnost menja istom brzinom kao i njeni strukturalni elementi i sadržaj; tada se, zaista, ništa ne može spasiti. Ili se možda ništa ne menja. Strah nas tera na nasilje – strah od činjenice da ćemo shvatiti da se nimalo ne razlikujemo od omraženih neprijatelja.

Evo još jednog primera milog nam dvostrukog morala, iz koga je svaka primesa društvene odgovornosti isključena: još uvek su na tronu samoljubivi bogovi koji su ideološku „akumulaciju“ zamenili materijalnom, a ispod su još uvek bezlične mase koje to posmatraju kao omiljenu sapunsku operu ili stubac trač-rubrike. Bogati posmatraju s visine, a siromašni bulje u njih; drskost se goji na potuljenosti i puzavosti. Nestankom surovog totalitarizma, odnosno njegovim pretvaranjem iz „hardver“ u „softver“ verziju, apsolutna vlast je postala apsolutno ništavilo, a realna vlast, „demokratski“ utemeljena plebiscitom egzistencijalnog i svakog drugog straha i primitivnim nagonima osvete za lični prostakluk, na najboljem je putu da postane obrazac nasilja kada već ne može da donese stabilnost dostojanstva. Sada nam se, naravno, svete za sve ono što im nismo rekli u „godinama srama (njihovog)“, njihovo rečeno je veće nego naše prećutano, njihova bestijalnost je značajnija i više ponižavajuća nego naš kukavičluk. Samo je poniženje bezgranično, kao i nemoral i ambicija onih koji vladaju njime, a preko njega i nama. Kriza nikada nije bila posledica, već preduslov vladanja, strah nikada nije postojao po sebi već u odnosu na nešto (ili nekoga), bitange su se rađale samo onda kada su imale uzore.

Neki policajci koji veruju u silu i koje zakon ne obavezuje „hrabro“ su uhapsili putnicu bez karte. Onda su neki sa sličnim uverenjima pričali kako nije htela da im da ličnu kartu zbog utvrđivanja identiteta. Ovi samo o „identitetu“, rekli bi neki koji malo pažljivije slušaju popečitelja policajnog doktora Stefanovića. Ali, da li je brutalnost odbrana principa, identiteta, sistema, ili indukovanje straha od prekršaja, ili, kako je ispravnije, od samovolje onih koji određuju šta je prekršaj a šta nije? Istina je postala subjektivna frustracija, sredstvo sile, nespokoj onih koji je ne poseduju na način političke (samo)volje. U nečemu se mogu složiti s „olovnim vojnicima igračkama“, gradskom „pretorijanskom gardom“ – komunalnim policajcima; lična karta dokazuje identitet pojedinca, ali lični identitet dokazuje odnos poštovanja a ne sile, kao što lisice na rukama tog istog pojedinca dokazuju identitet vlasti – najdirektnije.  Oni, u stvari, rade sve ono što bi radili i ranije samo da su smeli. To su ljudi koji nisu naučili ništa iz tuđeg poraza i svoje pirove pobede. To su isti oni čiji govori počinju poetskim nadahnućima i citatima, oko sredine počinju da liče na naricanje, da bi pri kraju sve više postajali tačan opis kazne i egzekucije svakog smisla. A, opet, to su samo beznačajni ljudi kojima naš kukavičluk i strah daju na važnosti. Da je obratno imali bi državu sa osnovnim političkim načelom vrednosti i poštovanjem prava – na drugačije mišljenje, za početak.

Početkom devedesetih godina, kada se Istočna imperija urušavala u sebe i sopstvene kontradiktornosti, iz euforičnog hora dojučerašnjih robova i sadašnjih vladara uspeo sam da izdvojim usamljeni glas razuma jednog ruskog pisca, koji je tekstom u Literaturnajoj gazeti pokušao da kaže ono što ja uporno pokušavam da kažem svih ovih godina. Poslednji pasus njegovog teksta ponavljao sam devedesetih kao unutrašnju molitvu, a sada neku vrstu „mantre“ ličnog i kolektivnog prokletstva: „Čuvajte se komunizma samodršca, on će sjajne kraljevske haljine zameniti prnjama i povući se u katakombe. Prividno će nestati da bi, sačekavši prigodnu priliku, ponovo surovo zavladao.“ Ovu sentencu bi trebalo svi da prihvatimo ako želimo da jedna preživela ideologija ode napokon u „istoriju beščašća“, a njene najdirektnije karakteristike i poluge prisile i vlasti nestanu kao karakteristike stvarnosne i, što je najvažnije, moralne slike. Tada će, valjda, nestati i Kumrovec i Požarevac i Beograd (na vodi) kao kategorija neophodna za vlast kao identitet ljudi koji nemaju nikakav drugi i siromaštvo za sve one koji nemaju drugi život. Možda je Moloh strah, ili je strah Moloh, ili se jedno stiče u drugom, jedno drugo priziva… „Životinja čupa bič iz ruku svoga gospodara i sebe bičuje do smrti“, kaže Sioran. Svi smo istovremeno i dželati i žrtve, kažem ja. Jedino su nesrećni oni koji shvate da njihova sreća nije u patnji drugog, u nasilju i primitivizmu; ostali su budale. Prvi se plaše gubitka smisla, drugi se ne plaše ničega – strah ih je već ubio.

I kao što reče Andrić u već pomenutoj Travničkoj hronici: „Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.“ Ili što bi jedan moj prijatelj rekao u svakodnevnoj uzrečici: „Šta ćeš, tako ti je to.“

SMRT JE JEDNOSTAVAN DOGAĐAJ

Zmija što opasuje more doista je more,
ponovljeno veslo Jasonovo,
mladi Sigurdov mač.
U vremenu će se održati
samo stvari koje ne behu od vremena.

„Večnosti“ – H. L. Borhes

Umro je moj drug Pajo – Milenko Pajić, 16. januara 2015, tiho kako je živeo, bez bola. Samo je život razmenio za smrt. Pisci ne umiru bolno, književnost je „sveto tlo bola“, sve drugo je manje. Sve drugo je manje bitno. Jovan Skerlić je rekao za Aleksu Šantića: „Njegova domovina je mali napaćeni čovek.“ Pisac je mali čovek velike patnje, u delu se to često ne vidi, jer je knjiga biser koji unutrašnja muka – školjke ili pisca, kao da ima razlike u pogledu zatvorenosti – donese na svet („Biser je bolest za školjku“ – kaže jedan pesnik, ne sećam se koji).  Sada mogu da odahnu svi oni koji su mu se tajno divili i svi oni koji su ga, takođe tajno, mrzeli i pokušavali da ga skrajnu jer je previše za današnje prilike svedočio talenat i ideju da je umetničko delo igra i da time ne gubi na ozbiljnosti, naprotiv. I zaista, ko će sada u srpskoj i bilo kojoj drugoj književnosti napisati odličan roman na osnovu fotografije na kojoj Merilin Monro čita Uliksa Džemsa Džojsa. Knjiga se zove upravo tako – Merilin čita Uliksa. Hoće li ko uopšte primetiti taj detalj na slici, ili će gledati u noge i dekolte besmrtne platinaste dive, kako nas mediji danas uče o važnosti detalja na slikama i u životu. Ili, da li će se neko baviti velikim pesnikom kao Pajić Lazom Kostićem, pišući trotomnu sagu (Pričina i Druga knjiga pričina, Ženidba i agonija), fikciju stvarniju od stvarnosti, stvarnost čiji je poetski i književni identitet veći i zanimljiviji od banalnih fakata književnih istoričara. Hoće li neko naći snage da objavljuje Bilten autora, danas kada elektronski mediji dozvoljavaju sve moguće igrarije i ne mora da se štampa na šapirografu i šalje poštom iz, tada i sada, zaboravljene varošice Lučane (Lučanije – toponomastički borhesovski citat Milenka Pajića), kao što je Pajić radio skraja sedamdesetih godina sada već prošlog veka. Književnost više ne pripada autorima, niti oni pripadaju njoj, književno delo je utočište za one koji ne mogu da stvore drugi, istinskiji identitet. Njegova knjiga Put u Vavilon bila je bukvar srpske postmoderne književnosti, oni koji su je minuciozno čitali i trudili se da najviše liče na nju, najmanje su je spominjali. Ko će danas pisati oneiričke dnevnike, ko će svojim delom dizati Borhesu spomenik ne stideći se to da napomene? Ko će stvarati originalne kolaže, pisati/crtati Mapu Delta sveta, Priče od prozirnog vazduha, zarobiti Glečer u mreži? Pajić je bio konceptualista, pisac, čovek koji je voleo književnost više nego sebe, prostor delotvornosti i inspiracije njegovog umetničkog koncepta bio je kosmos umetničkog dela, njegovi široki putevi i mali zaumni sokaci u kojima je pronalazio svoje snove i u kojima su njegovi snovi pronalazili njega, Borhesa, Kafku, slikare i pisce, bezimene prijatelje i nebitne neprijatelje.

U jednom francuskom romanu (davno sam ga pročitao, ne mogu da se setim kojem, nije me sramota da priznam) naveden je epitaf: „Ovde leži opat Pinjol, nije bio ništa, pa čak ni akademik.“ Milenkov epitaf mogao bi da glasi: „Nisam dobio nagrade koje sam zasluživao, jer nagrade nisu zaslužile mene.“ Dobio je, istini za volju, mnoge nagrade, ali ga je zaobišla NIN-ova, ili su ga samo pokrile surevnjivosti kolega, manjak hrabrosti i višak sujete. Ali, kao što rekoh, ta nagrada je više zasluživala njega nego on nju. U holu Francuske akademije nauka nalaze se biste akademika, naspram njih je bista Fransoa Mari Arua, poznatijeg kao Volter. Ispod njegovog bronzanog poprsja piše: „Tvojoj slavi ne nedostaje ništa, našoj slavi nedostaješ ti – Akademija“. Volter nikada nije bio akademik, i to mu nije smetalo da bude jedan od najuticajnijih autora, koji je inspirisao Ničea, Viktora Igoa, Markiza de Sada, Tomasa Pejna… Možda nije za poređenje, ali je činjenica da poslednje dve decenije dvadesetog veka ne možemo da rekonstruišemo bez Milenka Pajića i njegovog uticaja, ko želi da ga prizna, ko se ne stidi da ga vidi.

Knjiga Jednostavni događaji izašla je 1982. godine. Jednom prilikom me je Pajo pozvao i zamolio da napišem tekst o toj knjizi, jer mu je hteo da objavi knjigu sastavljenu od tekstova pisaca koji bi posle trideset godina rekli nešto o toj knjizi. Napomenuo sam da nisam baš pravi savremenik te knjige, jer sam tada imao samo četrnaest godina i čitao sam je nekoliko godina kasnije, kao neku vrstu nezaobilazne literature. „To nema veze“ – rekao je. – „Ako je uticala na tebe, napiši neki red.“ Pošto jeste uticala, napisao sam. Nije mi bilo teško, nisam se stideo da priznam. Budući da knjiga u kojoj je trebalo da budu svi ti tekstovi, i moj, naravno, do danas nije izašla, objavljujem ga ovde, za sećanje i spomen.

JEDNOSTAVNA UZVIŠENOST ŽIVOTA

 Svakom piscu je teško ili skoro nemoguće da bude pametniji od svoje knjige, o životu da ne pričamo. Književnost nije sredstvo, ideologija koja želi da sebi podredi svet, književnost je svet isponova stvoren, koji može da liči, da svedoči, beleži, ovekoveči, zaintrigira, zablentavi, uzvisi i unizi istovremeno… Da bude nastavak ili pretpostavka života na teškom putu do Jeste. Sve to je još teže rekonstruisati u naknadnoj pameti, koja mora da prizna da knjige imaju svoje puteve i da smo nekada bili malo hrabri ili smo mnogo verovali – ili obadvoje istovremeno – ili smo samo videli drugačije i mislili o drugim stvarima, pa nam je sada još teže što nam je tako kako nam jeste. Bela Hamvaš je napisao verovatno najveći roman dvadesetog veka u Evropi – grandiozni Karneval, koji do danas nema prave tumače, a bogami ni istinske čitaoce. Hamvaševi kasniji prevodioci i tumači našli su jednu zabelešku gde imaginacija pisca zamišlja sliku u kojoj mađarski centralni komitet čita Karneval. Kakva bi bila istorija Istočne ili čitave Evrope da je bilo tako? Da je, na primer, u isto vreme do maršala Žukova, dok u Sofiji nestrpljivo čeka da napadne Jugoslaviju, stigla narečena knjiga. Nebesa bi se otvorila nad mapama napada, a general bi shvatio da je samo čestica u kosmičkom vrtlogu, koji, zbog odanosti komunističkoj ideologiji, ne bi mogao da imenuje Božjim imenom.

Sklon sam da zamišljam kako bi izgledala sudbina Jugoslavije da su tadašnji političari 1982. godine čitali prevratničke Jednostavne događaje Milenka Pajića. Ne u smislu jačanja posustale revolucije, nego u smislu jačanja imaginacije života, koji smo zaboravili gledajući uzvišeno u himeru iza koje se krilo veliko Ništa, povlačeći konce iluzije kao Čarobnjak iz Oza Frenka Bauma. Da li bismo shvatili da su u malim detaljima velike sudbine, a da karnevalska celina takozvane društvene stvarnosti sadrži veoma malo (ili nimalo!) od ideje smisla? Zato su Jednostavni događaji – „mala-velika knjiga“. Mala po obimu, velika po značaju. Zato što su sve ideje na ovim prostorima koje su bile dovoljno jake i originalne da stvore novi pogled, drugost koja je moguća (ne revolucionarna, nego moguća), imale snagu i intenzitet praznika. Daleko od toga da je Milenko Pajić stvorio „kosmički vrtlog“; to mu i nije bio cilj. Dovoljno je što je ukazao na jedan važniji kosmos; mikrokosmos malih stvari i njihovih areala, rituala života koji oko sebe stvaraju jednostavni (i jedini) smisao. A još važnije je da je posustaloj književnoj sceni pokazao da su velike istorijske priče i tlapnje, posustali mitovi, ocvali ideološki zanosi i parapolitička retorika odavno prestali da budu književne teme, postajući istorijski balast i univerzalno sklonište za netalentovane pisce i ideološke higijeničare.

Svet je nagomilano skladište stvari i sekvenci koje je trebalo ulančati novom pričom, odnosno trebalo je povezati intimne priče, katalogizovati ih (kako bi to rekao H. L. Borhes, uvek sruke Pajićevoj književnoj generaciji) po srodnosti, jedinstvenoj unutrašnjoj pulsaciji, koja ih ne svrstava u sistem, već stvara sistem po sebi. Sistem nevažne važnosti i uzvišene običnosti, koji nikada neće napustiti umetničku imaginaciju i postati ideološka konstrukcija. Nije da nije bilo pokušaja, ali sve ono što simbolizuju Jednostavni događaji nije se, nekako, dalo.

I, kada sam počeo s imaginacijom, red je da s njom i završim. Zamislite nekog ovdašnjeg lidera, savremenika ovog teksta, birokratu i posvećenika orijentalnog (para)političkog korporativizma ovdašnjeg, kako čita Jednostavne događaje. Možete li sebi da predstavite razmere razočaranja i zabune kada otkriju da u ovoj knjizi nema Evrope, a sve je Evropa, nema zavere, a sve je prevratničko, nema novca, a sve je valuta sačinjena od snova, nema primitivizma, niskih instinkata, vašara… Postoje samo život, jedan jedini, i umetnost i imaginacija neophodne da ovo prvo postoji, ne u „svoj svojoj punoći“, nego jednostavno (kao Jednostavni događaji). „Do jednostavnosti treba narasti“ (Gogolj). Milenko Pajić je pokazao jedan od mogućih puteva, dosta od njega.

U Beogradu, 8. 3. 2013.

ČESTITKE I ČESTITKA

Cilj je zaborav. Ja sam stigao ranije.

„Mali pesnik“ – H.L.Borhes

 

 

U romanu Bihorci – Ćamila Sijarića jedna od glavnih likova – Halimača, svake godine pravi malu predstavu i gozbu za one ljude i prilike koje mu put i instiktivno osećanje dobra i iskupljenja donesu. Daleko od bližnjih a upravo zbog njih i osećanja da neka višnja sila gleda na svačiji život, Halimača ugosti i nahrani slučajne prolaznike, nadničare, prosjake… Time pokušava da se opere i iskupi za sve ono što je tokom godine govorio, radio ili mislio da uradi. I tu se sve završava, na siniji prepunoj mrva, ostataka od jela i delića straha; siromašnih od moćnih a moćnih od Boga. Višnja gradacija na sredokraći između dobra i zla, koju ljudska misao samo dotiče, ne učestvuje u njoj, svesna apersonalne neminovnosti i anonimnog užasa, koji izbija iz zlih vremena i „dobrih namera“.

Praznici su takođe neka vrsta iskupljivanja i dionizijske okrenutosti tamnoj strani u sebi. Ko bi reko, pa zar grad ne šljašti kao „božićna jelka“ (eto stereotipa). Da, ali ne da oslika radost nego da osvetli tamu, ispraznost života i činjenicu da smo protekle godine činili zla i nepočinstva (mala ili velika, ima li razlike?!) ne zbog toga što smo endemski zli nego zbog toga što smo zaboravili (ili možda nikada nismo ni znali?!) koliko je malo trebalo biti hrabar da bi se život učinio boljim, ili bar časnijim. Zbog toga,  i svega onoga što smo nakupili u duši kao talog protekle godine, kupovaćemo čestitke, pisati budalaste sms-ove, šarene mejlove kao bombonjere i slati ih na adrese manje ili više dragih ljudi (pre ovim prvima jer ako nam je neko istinski drag nije neophodno da mu to i pismeno potvrđujemo), poslovnih prijatelja kojima svakodnevno pokušavamo da podmetnemo nogu, rođaka sa kojima smo se, koliko do juče, sudili oko nasledstva… itd. Veliki spisak adresa na koje moramo da pošaljemo „indulgencije“ kojima otkupljujemo svoje grehe. Ko se pokori, on ukalja život, ali poredak stvari je takav da nije veliki problem u tome što lažemo nego u dokazivanju da smo u pravu.

Ne znam da li postoje još uvek „unicef“ čestitke, one su bile najočigledniji primer otkupa greha, instant savesti koja je i prodavala i kupovala činjenicu da su neka deca, tamo negde u svetu, gladna i ekonomski očekivane reakcije savesti drugih ljudi čija deca nisu gladna (možda su gladna ljubavi i razumevnaja, šta onda?). Međutim između naoko jednostavnih kupoprodajnih odnosa zaturila se jedna bitna istina koja možda najbolje ilustruje ritual otkupa greha; ta „tamo neka“ deca nisu gladna zbog sebe niti zbog nacionalnog opredeljenja, već zbog činjenice da je neko uvek siromašniji ako bogati hoće da budu bogatiji i da proces ravnoteže ekonomske uspešnosti (čitaj; bezočne surovosti) i straha počinje sunovratom u egzistencijalne bezdane a završava se otkupom greha; naškrabanim lepim željama na kartonskim sličicama ili na šarenim ekranima telefona ili kompjutera – mantrama i molitvama u koje više niko ne veruje. U srednjem veku „indulgenicije“ koje je prodavala katolička crkva bilu su skupe i pristupačne samo plemstvu i najbogatijem soju građana, tada se đavo nije još uvek bavio „sićom“ i običnim plebsom, ali danas se zlo izlilo preko svih obala, sve je pojeftinilo i postalo banalno pa i zlo koje je dobilo identitet i oblik stvarnosti. Očigledno da je svet usvojio nešto od ženske suštine, izgubivši stvarnost i očiglednost a zadobivši dejstvo. Ženska priroda nikada ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje.

Nisam hteo da budem na kraj srca i mračnim mislima pokvarim novogodišnje praznika (kao da bih to mogao i da sam hteo) ali sam hteo da se malo izvučem iz sveta navika, iz rituala koji određuju čoveka na zemlji ali ne određuju prirodu njegovog bivanja. Ima u praznicima i dobrih stvari, bar nas podsećaju na vremena kada smo verovali u budućnost a ta činjenica nas pomera bar milimetar u pravcu iskonskog smisla (nisam rekao budućnosti) da je vredelo poživeti neko vreme i u ovoj „dolini suza“.

Svim čitaocima ovog bloga, iskreno, želim sve najlepše u novoj godini i da ih Bog sačuva od svega onoga sa čime se sami ne mogu izboriti. Želim svima mir jer za sreću je potrebno naporno raditi i želeti. Za nesreću će se pobrinuti oni koji se zaklinju u sreću, tuđu naravno (ovdašnji političari na primer, tek da nastave kontinuitet ljudske neukosti i političke gluposti), kao što i svoju sreću pozlaćuju tuđom nesrećom.

Radite kao da vam novac nije potreban.
Volite kao da vam niko nikad nije naneo bol.
Plešite kao da vas niko ne gleda.
Pevajte kao da vas niko ne čuje.
živite kao da je Raj na Zemlji.

Srećna Vam i vesela bila nova 2015!

 

 a šta drugo!?

Džet – set; Imperija prostaka uzvraća udarac

 

Umetnost zasnovana na političkom angažmanu

Verskofanatičnim posvetama

Materijalističkoj mitologiji

Korporativnoj fascinaciji

Slatkim parama i jakim drogama

 

Silikonskim obredima samopovređivanja

Vlašću, u svemu, svakom trenutku

I svakoj autorefleksiji

 

Šizofreniji samozaštite

I  to bez razlike na  povode i ishode

Lično i narod i narod bezlični,

Ustavno samooprovisanje

prekoredne provalije prećutane gladi

pomodno sunčanje lunarne hroničnosti…

„Osnove postmoralizma“ – Radivoj Šajtinac

U najužem tumačenju sintagme koja čini naslov ove kolumne stoji da je Džet-set; „društvena elita, najuži društveni sloj koji predstavlja krem društva“. Naravno, podrazumeva se samo od sebe da taj soj predstavlja najbolje što pomenuto društvo može da ponudi, isturajući u prvi plan svoje najbolje egzamplare – elitu. Takođe se podrazumeva (u ovoj srećnoj zemlji, posebno) da društvene elite najbolje funkcionišu u okviru uzajamnosti sa ogromnim mnoštvom prosečnih koji, na najprizemnijem nivou, putem žute štampe i bulevarskih glasila, budno prate standarde, koje svojim ponašanjem društvena elita propisuje i nameće. Široki narodni slojevi nisu imuni na skandale i „niske strasti“ kojima pravdaju sopstvene, u oportunističkoj težnji posvećenja sa sopstvenim idolima. Druga vrsta posvećenja u uspešnost i natprosečnost – ma kakva, vrednosno, ta natprosečnost bila – nije im bliska, ovo prvo je mnogo lakše i „ljudskije“.

Gore pomenuta logika, uz male izuzetke, funkcioniše sasvim dobro ali su početne premise pogrešne i nakaradne. Nema te logike, uzgred budi rečeno, koja postoji na nepromenjvim principima i čiji će krajnji rezultat biti pozitivan u kontekstu najboljih društvenih i nacionalnih tradicija. Istorijsko pamćenje je utemeljeno raznim podražajima koji često nemaj pozitivan predznak. Tradicija je nastavak dobrih ali i loših stvari. Kraljeubistva, kriminal, pohare, političke spletke, afere, švaleracije… uvek su masama bliža istorijska litetartura od one koja priča o vrednostima onih koji su nam prethodili. Dakle, Džet-set, neminovno evoluira u kakav-takav istorijski standard i vrednost koja je pretrajala.

Sasvim je logična tvrdnja da Džet-set sa malim kozmetičkim promenama vuče korene još iz vremena prvobitne ljudske zajednice. Uputno je sagledati genezu pomenutih društvenih elita na ovim prostorima gde između feudalnih karakteristika, „krdžalijstva“, dahijske i kmetovske bahatosti i prikrivene grabeži liberalnog kapitalizma, postoji veoma uska veza međusobnog prožimanja i uzajamnosti.

U knjzi Golgota – Vladana Đoređevića ( pre drugog svetskog rata ova knjiga je objavljena pod naslovom: Roman o dvorskom životu), dvorskog lekara dinastije Obrenović opisana je večera na kojoj je prisutan čitav diplomatski kor, tada akreditovan u Beogradu. Kada je video kako jedan srpski ministar slatko i pohlepno jede masnu pitu engleski diplomata ga je upitao; zašto unosi toliko masti u organizam na tako vulgaran način neprimeren aristokratiji? Prozvani ministar je lakonski odgovorio da je čitava srpska aristokratija izginula na Kosovu a da su svi ostali, uključujući i kralja, čisti seljaci. Mislim da je posle pomenute scene i ovaj odgovor bio suvišan ali je veoma indikativan. Pogotovu što je seoska uzdržanost i urođena ruralna otmenost nestala pred talasom „seljaštva“ u najmodernijem (pinkovskom!) tumačenju tog termina. Posle pada Obrenovića u naciji „kraljeubica“ (termin Engleza, kada smo već kod njih) rat je postao veoma unosan biznis i do dan danas se tu ništa nije promenilo. Potomci onih koji su prodavali vojsci crvljivo brašno, dezerteri, crnoberzijanci i liferanti (što mu dođe na isto) postali su ubrzo ugledni građani naselivši Dedinje, Senjak i ostala mondenska mesta i gradska izletišta. Da je sve u istoriji periodično govori činjenica da njih nasleđuju političke elite nikle iz negacije svojih prethodnika, kao što je i njihova sopstvena negacija vaspitala njihove potomke rasuvši ih po svetu sa dolarima iz prvobitne „proletersko-seljačke“ akumulacije. U kontekstu poslednje decenije dvadesetog veka nametnula se nova „elita“, sastavljena od komunističkih renegata i svih onih koji su privremenost i nestalnost kao osnovnu odliku balkanskog socijalizma preuzeli kao životni aksiom. Shvatili su na vreme, poput svojih prethodnika, da se živi „sada i ovde“ i da sledeći trenutak, dan ili godina ne obavezuju nikoga. Neostvareni studenti iz memljivih podstanarskih sobica, bivši aparatčici, službenici za sva vremena i vlasti, politički komesari i kulturtregeri, preuzeli su kormilo „društvenog napretka“ postajući elita svake prekomernosti koja, verovatno, intuitivno i introspektivno može da odgovori na istorijsko pitanje: „Zašti sinovi gladnih umiru od gojaznosti?“ Jedan ugledni sociolog nazvao je desetogodišnji društveni incident; „osvetom neostvarenih.“

Nema velike razlike u nastanku elita, „glembajevski“ ili „onazisovski“ princip razbojništva i prvobitnih prevara i špekulacija koji se veoma brzo transformiše u poslovnu uspešnost i biznismenski elitizam, zajednički je imenioc svim pomenutim procesima i društvenim pomeranjima, samo što se na ovim prostorima on zaustavio u svojoj primarnoj postavci. Vrema kada će se sinovi švercera, ratnih špekulanata, vlasnika „privatizovanih“ preduzeća, političkih dezertera i prebega, mediokriteta i poltrona, kasapa, pljeskavičara i ćevabdžija, vlasnika „trejdova” i “intertrejdova” vratiti iz belog sveta sa diplomama „Jejla“, „Harvarda“, „Oksforda“ ili „Kembridža“ očigledno se prilično odužilo, izgleda da balkanska elita opstaje samo u svojoj razbojničkoj varijanti.

To je izvesno i vidljivo na više primera, prvi je svakako nedostatak ukusa. Ne može se očekivati da neko ko je sve svoje potencijale usmerio na zarađivanje novca ima smisla za umetnost na nivou posvećenog poznavaoca, ali ima novac koji može da omogući materijalnu potporu za stvaranje i nagrađivanje najuspelijih egzamplara. Ko bi se danas sećao prebogatog kapetana Miše Anastasijevića (ali ipak nije „dobacio“ do prve dame) da nije poklonio zgradu tadašnjem liceju i viskoj školi a današnjem beogradskom univerzitetu. Ili šta bi bilo sa Alfredom Nobelom da nije svoje prometejstvo kompenzovao poznatim fondom iz koga se dodeljuje istoimena nagrada. Ali kako to objasniti u Srbiji gde samo tajna policija i Pink nisu reformisani i nisu pretrpeli nikakve promene, naprotiv. Ružičasta televizija natura ideal-tipski model novog srpskog čoveka ispod vašarske šatre, projektovano političko ponašanje modelirano retoričkim smušenostima rashodovanih novinara svih novina i režima. Ružičasti hram vere u „novo sutra“ ima samo jednu svrhu, da Srbe drži u stanju večitog detinjstva, kolektivne nezrelosti za udžbenike iz andragogije ili u stanju blaženosti upišanog deteta. Folk je postao himna, novi sistem vrednosti sa selfijima, bizarnim izjavama i stavovima, i užasnom činjenicom da se u Srbiji ne može više biti ni prirodno glup. Sve je na sebe preuzeo tako formiran i profilisan Džet-set, projektovane elite i programske gluposti bez stida i obzira. Ali ove elite nas uče da se može živeti (i uspeti) bez vrednosti, na račun tuđeg poniženja i gluposti, duhovne bede i kukavičluka onih koji su trebali da budu prava elita. Nedorasli su predali štafetnu palicu nezrelima, Srbija liči (što je Sioran davno rekao za Evropu) na kupleraj u plamenu; cika, vriska, vatra (i voda) i gole guzice.

Druga karakteristika počiva u malograđanskoj bahatosti i skorojevićstvu, kome povlađuje čitav moderni duh oličen u masovnim takmičenjima i manifestacijama rasipništva i moći; medjunarodnim izborima za „miss“ svega i svačega, neprestanim podražavanjem osećanja seksom, striptizom na televiziji i reklamnim panoima. Rialiti je postao stvarnost, selfi je vašarsko iskrivljeno ogledalo, samo što više nikome nisu smešne neprporcionalnosti u delovima tela a o intelektu da ne govorimo. To je “lepota” kojoj ne smeta inteligencija.  Stimulansi i anesteziranje podkulturom i nasiljem, postali su amblemi novih elita. Njihova pažnja je usmerena na sve vrste sjajnih ali efemernih stvari, skučen rečnik i niski instikti, rasipanje kao javno opravdanje za lakomost bogatih i društveno razbojništvo, beznačajni fetiši, tesna odela i špicaste cipele, plastično cveće i lepota budalastih barbika, džipovi i suši, engleske sintagme u govoru i originalna srpska glupost u izrazu…, ali sve napravljeno sa odličnom tehničkom doteranošću. Sve u svemu simptomi kraja, degradacija bezgranične moći, umanjivanje autentičnosti i bogolikosti života. Onog trenutka kada su radikali otkrili pastu za zube, stilistu i razmere i mogućnosti političke laži sunovrat se ubrzao.

Oni koji se sklupljaju na elitnim mestima, sa velikim tanjirima šarenih bućkuriša u malim količinama, i koji su u međuvremenu naučili da uz „srneća leđa“ ne naručuju kupus salatu, nisu shvatili da džet -set u zemljama društvene normalnosti i stabilnosti nema vremena da sedi i blene, razne titule se moraju opravdati svakodnevnim radom, angažmanom i rezultatima o kojima neće da pevaju moderni guslari – plaćeni novinari. Zašto potcenjivati intelekt čitalaca, makar i žute štampe. Zato što prostota želi da učestvuje u prostoti i to je jedina mogućnost izbora na ovdašnjem “medijskom nebu” – biti banalan ili biti vulgaram. Puši se ono što se nudi. A zašto je tako? Zato što je tako lakše, bolje je biti deo (makar i pasivan) džet-seta u kupleraju nego u nauci i umetnosti. Politika je samo smisleni nastavak i preduslov svega toga, jedno se drugim hrani, jedno drugo podupire, prećutni pakt između razbojnika i kurvi, dželata i žrtvi. Biti prisutan je posvećenje u vrednost a ne u vreme i prostor. Oni koji govore o “svojim projektima” samo su neuspeli proizvodi projekta i procesa koji nije još uvek uspeo da ljude svede na beslovesnu masu.  “Klaber” je zabavljačko-klovnovska funkcija a ne društveni status, pevaljke služe da pevaju i zabavljaju goste a ne da stvaraju nove društvene i kulturološke standarde. Političari nisu stvoreni da budu voljeni nego da rade odgovoran i važan posao u kome su merljivi samo rezulati a ne retorički i marketinški oblikovane namere. Kuliuse iluzije su ogromne.

Gde se kupuju karte za Sodomu i Gomoru? U anesteziranosti roditelja, odgajanju malih čudovišta, sinova nasilnika i zaštićenih svedoka, ćerki koje se podvode vlasnicima vlasti i perspektivnom ministarskim sinovima, možda u kulturnom modelu koji nam serviraju „lovci na gaćice na estradi“, silikone i celulit „idealnih“ snajki. Da li „elite“ znaju da ono što stvaraju može da se svakoga trenutka okrene protiv njih, da zlo ne poznaje granice da đavo nije pesonifikacija drugog nego oblik laži koju svesno stvaramo, o nama samima. Ne zanima me gde žive pevaljke, ne zanima me čija je ćerka glumica i manekenka i čiji tata ima džip, ko je koga naguzio i ko se kome naguzio, ko se napio a ko „otkin(u)o“… zanima me zašto neko drugi bez tih „insignija“ nema šansu u ovakvom društvu neostvarenih mediokriteta niže vrste, koji totalitet društvene nesreće i politikantske niskosti smatraju svojim familijarnim ekipiranjem i stvaranjem novih modela elite. Možda, ali u zatvoru, u nekoj balkanskoj Koreji, gde svaki pekar i kafedžija, menadžer i direktor fantomske firme, pevaljka sa vašara u Topoli…  želi da bude „trendseter“, „džetseter“…, da bude deo društvenih „vrhova“ iako su im inteligencija i vokabular niži od nivoa „setera“ ali irskog (rasa pasa. prim aut). Hit je skorašnja izjava jedne pevaljke ovdašnje da bi se „skinula“ za fotografiju na naslovnoj stranici Plejboja. Mogla bi da najavi da će da se obuče, to bi bila vest. Ali najbolja ilustracija svega rečenog je izjava bivšeg harmonikaša a sadašnjeg vlasnika svega i svačega (šljaštećih majica i autističnog rečnika vašarskog najavljivača…) da treba otvoriti fakultet za estradu. I da se šalio u ovoj izjavi šali nema mesta. Jer, ako neko ne vidi da je većina fakulteta estrada po sebi i da su kadrovi koji izlaze sa tih fakulteta samo transponovana Grand parada u politici, državnoj upravi, raznim burazerskim firmama…. onda ovu izjavu možemo shvatiti na dva načina. Da pomenuti svirač nije dobro informisan ili da misli na fakultet na kome bi se ozbiljno proučavale klasične nauke i sve ono što se ne radi na sadašnjim „ozbiljnim“ fakultetima. Čestitam u ime manjinske Srbije, inicijativa je vredna svakog respekta. Sad, što nisam očekivao da će promena doči sa te strane, ko mi je kriv?

Nekropolis je blizu, varvari u osvojili grad iznutra, možda da nije međusobnih istrebljenja i političko – revolveraško – razbojničkih skandala ništa im se značajno ne bi dešavalo u praznini života zamotanih u zlatni staniol. Kostimirana predstavu za gladne i ljute traje bez prestanka, više nemaju volje ni da se potrude oko maski jer kako ubediti obične ljude da su se radikali promenili a takozvane demokrate opametile. A i zašto, glupost je valuta dostojna i pripadajuća eliti, upisana u dugu srpsku istoriju nedela i izdaja.

BATINA SA JEDNIM KRAJEM

„Ko je video sadašnjost, video je sve:

sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti

i sve one koji će se odigrati u budućnosti“

Marko Aurelije (Misli, šesta knjiga, 37)

Pre nekoliko dana profesora i dekana Fakulteta političkih nauka Iliju Vujačića pretukli su huligani čija se imena u medijima navode inicijalima. Tako je to u zemlji gde se žrtve pišu velikim slovima, punim imenom i prezimenom, a dželati inicijalima. Osim ako, negde u budućnosti, ne dobiju ulicu ili ministarsku funkciju. Oni malo pažljiviji čitaoci novina primetiće da je „prebijanje“ tempirano odavno i da je uvod napravljen par nedelja ranije, kada su takođe neki ljudi sa inicijalima upali na tribinu na Fakultetu političkih nauka, želeći da svojim bahatim protestom prekinu debatu o legalizaciji marihuane (nešto slično reče pre desetak dana i aktuelni ministar zdravlja ali ga niko ne prekide). Očigledno da niko ovim virulentnim mladićima nije rekao da debata ne obavezuje i da su razgovori među civilizovanim ljudima (među akademcima posebno) česta pojava i da se na taj način dolazi do najboljih rešenja, uvažanjem mišljenja, koje nije nužno hvalospev izgovoren pred jednosmernim ogedalom. Čisto sumnjam da bi ti isti to smeli da urade u Narodnoj skupštini u jeku debate o nekom sistemskom zakonu, na primer Zakonu o radu i da resornog ministra, posle debate, isprangijaju palicama u mraku. Tada, na fakultetu ne u skupštini, uzavrele strasti je smirio sprečivši veće incidente, upravo dekan Vujačić. Zato bi, prema inspiratorima i planerima, ovo trebalo da bude osveta za taj gest i pokušaj profesora (i dekana ali profesora pre svega) da zaštiti svoje studente i njihovo pravo na lično mišljenje. Nisam bio tamo, ne podržavam legalizaciju lakih droga ali ne podržavam ni prebijanje neistomišljenika, ali znam da je Vujačićev poriv bio upravo taj. Na mesto dekana nije pao s neba, dugogodišnji je profesor tog istog fakulteta u Službenom glasniku je uredio desetine knjiga koje, gle čuda, nisu njegova disertacija, bezbrojne varijante prepisivanja ranijih, prežvakanih i zastarelih, udžbenika ili resavski doktorati njegovih jarana. U pitanju su fundamentalni naslovi iz oblasti društvenih nauka – „knjige braćo, knjige a ne zvona i praporci“ (D.Obradović). Knjige ostaše a „zvona i praporci“ presuđuju profesoru Vujačiću.

U medijima se pojavljuju već spekulacije o tome ko je pretio profesoru i čime bi mogao da bude inspirisan ovaj napad. Ko je to, zaista, pretio profesoru Vujačiću? Ima li on ime? Ili možda ima mnoštvo imena (i lica!) a samo jedno se pojavljuje? Protiv čega je to Vujačić bio i kome se zamerio i zašto? U jedno sam siguran, mesto dekana je zaslužio svojim kvalitetom i dugogodišnjim profesorskim iskustvom i potpuno je normalno što ne želi da ga napusti pod pretnjama i ucenama. Ima tu još nešto što ne razumeju oni koji imaju sve osim školskih drugova.

Na fakultetu i kroz školovanje stiču se razne ljubavi, prema kolegama, koleginicama, knjigama ali i prema nauci, znanju, duhu… I, naravno, kao što su najveće ljubavi uzaludne i vera da će učeni ljudi biti elita društva (na primer, srpskog), takođe je uzaludna. Ali to ne znači da ne treba verovati i činiti sve da se tako nešto jednog dana i desi. Ali ta vera ne dozvoljava da fakultet bude poligon na kome se dresiraju poslušni kadrovi za neku marionetsku garnituru (političku, privrednu… kao da ima neke razlike), proizvodeći akademska znanja kao pokriće za sva nepočinstva koja treba prepakovati u imperativ političke (samo)volje. Vujačić se očigledno zamerio onima koji veruju da je sasvim dovoljno  očešati ćošak fakulteta za akademsko zvanje i znanje, deklamovati napamet političke fraze Zorana Đinđića ili preko noći zaboraviti fraze Vojislava Šešelja. Učiti geografiju „Nambije“, doktorirati na samoupravljanju, apsolvirati Resavsku školu, obrazovati se iz Vikipedije… I svima onima koji su od uobrazilje da su sveci dogurali do istinskih demona ili onih koji iz pozicije demona žele da evoluiraju u svetce. Za poznanje činjenice da batina ipak ima dva kraja i da je veoma teško držati obadva zajedno i ta lektira je sasvim dovoljna. „Krhko je znanje“ – sve brzo se zaboravi, ali još brže ponovi, ne treba to nikad smetnuti s uma.

Policija je, navodno, uhapsila dvojicu sa inicijalima, koji su tukli profesora, dok se za još jednim napadačem traga. Možda bi ih za kaznu trebalo upisati na fakultet ali pravi, pošto zatvor u Sremskoj Mitrovici više nije „Crveni univerzitet“, iako bi ga dobri štreberi i sledbenici semestara o „revolucionarnom teroru“, ponovo napunili neistomišljenicima. Dakle batinaši, za promenu, da malo uče, daju ispite u roku i o svemu izveštavaju nadležnu policijsku stanicu i određenog im vaspitača, koji bi ih njima dobro poznatim sredstvima privodio ljubavi prema knjizi. Onda bi bolje shvatili kakva je ogovornost biti profesor i da batina sa rajem (osim sa ovim reformsko-tranzicionim) nema nikakve veze.

Zbunjeni ministar prosvete je izjavio da „nije znao da je dekan pretučen“(?!). Pa da je „znao“ bio bi saučesnik, ali da je saznao na vreme kakvo je stanje u prosveti ne bi njegova izjava bila: „Država mora da učini sve kako bi zaštitila bilo kog (podvalečenje je moje, P.V.A.) prosvetnog radnika.“ (izvor; http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/511958/ZAKON-BATINE-Dekan-FPN-pretucen-jer-ne-da-ostavku) Mislim da će država zaštiti prosvetne radnike kada oni ne budu „bilo ko“ već kada budu „svi“ ali pre svega ljudi sa imenima i prezimenima, koja se neće pojavljivati u novinskim hronikama već na mestima gde – kao vaspitači dece koja prostom logikom odrastanja i formiranja sutra postaju ljudi – imaju (i trebaju) nešto suvislo da kažu i da ih neko (sa)sluša. Vlast, država, vlada… na primer i za početak.

Samo da ne bude kao u filmu Balkanski špijun pa da Vujačić mora da se izvini zato što su ga tukli i što je svojim slučajem na trenutak zakočio “prosvećene” reforme. Jer da je malo manje sačekao njegov usamljen slučaj bi bio masovna pojava a takvim pojavama se u savremenim društvima bave statističari i sociolozi, psiholozi i psihijatri a ne policija jer zločin prema obrazovanju i autoritetu nauke oličenom u autoritetu profesora u novim (čitaj; reformisanim) društvima nije zločin već pojava „kojoj treba stati na put“, ako put nije predugačak, a jeste. Mislite da nije tako, evo primera.

Sredinom osamdesetih godina sada već prošlog veka moj otac je štrajkovao sa svojim kolegama nastavnicima i profesorima zbog malih plata u prosveti. Kako su štrajkovali? Tako što su odbili da prime platu. Pazite, to je bio ozbiljan protest za odgovornu vlast koja je sebi i drugima morala da odgovori na pitanje zašto oni koji uče decu ne žele da ih država (čitaj; poslodavac) ponižava malim platama. I stvar je dobila ozbiljne dimenzije nešto se, koliko se sećam, i rešilo, nedovoljno ali opet bolje i dostojanstvenije, jer je neko rekao a neko to čuo – to se zove dijalog. Ali to je bila mračna država raznih nesloboda i prisila, državnog terora i komunističkog totalitarizma. Sada je, fala Bogu, drugačije.

U beogradskim školama (velikoj većini) časovi su skraćeni na trideset minuta zbog štrajka prosvetnih radnika. Ne verujem da će sutra zbog toga đaci i moj sin maturant da biju profesore na fakultetu ali sam potpuno siguran da će te generacija krnje znanjem i akademskim navikama lako da postanu plen „usrećitelja“, jeftinih (para)političkih fraza i neke nove utopije koja će nas gurnuti još dalje od margina normalnog sveta i života. Ne treba zaboraviti sa je sličan oblik štrajka primenjivan i tokom devedesetih godina sada već prošlog veka. Generacije su završavale srednje škole a da nisu „odsedeli“ čas od 45 minuta. Možda nam fali baš ti 15-tak minuta, jer su ti isti sada stasali do politike i društvene (ne)odgovornosti. Verovatno je i sam profesor Vujačić te izgubljene generacije vodio kao naučnim znanjima i poznanju odgovornosti intelektualca koja se na nalazi u prašnjavim knjigama ili pozicijama sile, već u gestu i reakciji, čojstvu i junaštvu, hrabrosti da se kaže i želji da se učini. Očigledno da nije praznoslovio po fakultetskim učionicama i amfietatrima.

Tokom nemačke okupacije 1941 godine, zatraženo je od svih viđenijih intelektualaca u Beogradu da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Ušavši u hol Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, legendarni profesor, helenista, Miloš N. Đurić – „čika Miša“, se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent zaustavio, upitavši zašto odbija da potpiše rečima: “Potpiši Mišo, nije to ništa, ne zameraj se vlastima.” Profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“.

Profesor Vujačić ne predaje etiku, rekli bi (para)intelektualni higijeničari. Naravno da ne predaje ali etika je za svakog intelektualca, profesora posebno, obavezujuća. On ne treba da je predaje već sobom da je svedoči i da strada kada je ugoržena. Tako se nekako i desilo. Ostaju samo diple i Srbija koja se pretvorila u skup „svirača u diple“, veliki studio TV Pink sa ili bez „teških“ reči.   Vašarski šarlatani, prevaranti i kaišari su sada bolje obučeni, otkrili su sapun, prodavnice ekskluzivne garedrobe i stomatologa, naučili da gledaju u skupe satove i ne miču usnama kada čitaju poruke na mobilnim telefonima i ne vrebaju iz mutvaka i ćoškova već sa TV ekrana. Ali su izgubili šarm starih bitangi, prevrtljivi manipultatorski um ostao je isti.

Da budem potpuno iskren počeo sam poslednjih nedelja malo da se brinem. Istorija nas uči da su velika carstva padala pred varvarskim hordama. To je postalo pravilo pa čak i očekivanje, nepisani brevijar propasti. Tako i bi na početku devete dekade dvedesetog veka u Srbiji a i na kraju. Ali nas poezija uči još suptilnijem i većem strahu. Veliki grčki pesnik Konstantin Kavafi ima stih: „Šta ako varvari ne dođu?“ Da, zaista, šta ako je krivica u nama a ne u nekim drugima; varvarskim hordama, huliganima, zatucanosti, ideologiji…. Kada se „vesela družina“ nije pojavila na „Paradi ponosa“ počeo sam da se brinem. Nije da sam ih prizivao, već napisah da ne verujem u taj oblik iskazivanja mišljenja i stava ali Kavafijev stih mi postade noćna (i dnevna mora). Kako sada braniti tezu o društvenom nasilju i podeljenosti, menjati retoriku, šta reći belom svetu? Kad eto i njih, pojaviše se ali više ne biju one koji misle dupetom, sada su počeli da napadaju one koji misle glavom. Ipak se nešto menja – da bi sve ostalo isto.

Možda je sada vreme da napišem zašto me je sve to što se desilo sa profesorom Vujačićem toliko pogodilo u zemlji gde je batinjanje oblik društvene komunikacije. Nije samo razlog što profesora Vujačića smatram svojim prijateljem (nadam se da je to obostrano) i što ga uvažavam kao kolegu urednika sa kojim sam proveo lepe dana u Glasniku. Sve što se desilo podsetilo me je na jedan tekst koji je svojevremeno direktor jedne škole u Srbiji davao na početku svake školske godine svojim profesorima i nastavnicima da pročitaju. Navodim ga u celini:

Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor! Moje oči su videle takve stvari koje ne bi trebalo niko da vidi: gasne komore koje su izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile visokokvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.   

Uplašio sam se da smo na pravom putu ka ovom prebrzo i olako zaboravljenom iskustvu. Ili smo već stigli. Možda sam u ovom tekstu pokrenuo previše pitanja ili sam samo o jednom problemu govorio na različite načine.

Amin!

Profesore Vujačiću ostanite dostojanstveni i principijelni kao do sada. „Krivi smo mi što smo se sklanjali (Đ.Balašević)!“

PTICE – FRAGMENTI O LEPOTI I ZLU

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.
Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine…

„Drugi dolazak“ – V. B. Jejts

Teško je dokučiti zakonomernosti i znakove večnosti, odvojiti važne stvari od nevažnih, shvatiti šta nas to, zaista, veže za našu sopstvenu – kakva je takva je – dušu. U jednom romanu glavni junak – seoski domaćin, okružen sumornom tišinom jutra postavlja sebi i tišini pitanje; zašto uopšte sviće kada se okolo ne čuju glasovi i žagor živine i ukućana? Život je izgubio identitet u zvuku, utemeljenje u postojanju, smisao polako ističe iz muke svagdašnje tiho, sve tiše. Da li postoji postoji opštiji simbol koji je tumač nečega tako uzvišenog? Ili, možda, baš između tih krajnosti protiče uzvišenost, nevidljiva ispred očiju?

________________________________________________________________________

 Zmija je simbol materije, perje simbol duše – zbog toga je ptica simbol i analogija duše, i meksikanska odeća od perja, ukrasi na glavi od perja bili su ukras sveštenika i devojaka i umrlih, svih onih koji su u dubljoj vezi s dušom nego ostali.

________________________________________________________________________

Ovaj tekst sam započeo davno, možda pre više od deceniju i po, kada sam pročitao vest da je u Belgiji je, na jednoj livadi, pronađena ranjena ptica; planinski soko sa ovih prostora – vrsta pred izumiranjem. Pobegavši od sokolara koji su ga trenirali za lov, soko je aterirao na livadu čekajući sudbinu ranjenih u varljivoj ljudskoj milosti ali je sačekao spas. Ne znam da li je, tokom oporavka, shvatio tragično nepoznavanje leta i nebeskih prostranstava bića koja hodaju (gamižu), i koja za hiljade godina bitisanja na zemlji nisu shvatila da je let privilegija onih bića koja nemaju ambicija da se istrebljuju između sebe, ili da istrebljuju druge vrste koje ne žele da jedu.

________________________________________________________________________

 GALEBOVI

 

Mnogi stanovnici obale su voleli galebove. Ujutru bi izlazili na more i plivali za galebovima. Ptice su se jatile, stotine i stotine. Neko jednom reče: Čujem da mnogo galebova pliva za vama, uhvatite nekolika, da se poigram s njima.

Sutradan opet otplivaše na more. Galebovi su kružili iznad mora ali nisu sletali na vodu. 

U savršenom govoru nema reči. 

U savršenom činu nema pokreta.

Ono što mudar čovek zna, to je opšte mesto.

 

Lie – ce

 ________________________________________________________________________

Međutim vesti u medijima, koje se poslednjih nekoliko meseci provlače na granici skandala i surove istine, o švercu egzotičnih vrsta ptica sa ovih prostora u Italiju i druge evropske zemlje, vratile su me pređašnjim beleškama (jedva sam ih pronašao u svom kompjuteru, koji liči na bapski špajz i gomilu početog i ne završenog) i zabludi da ipak nismo tako daleko otišli u sebičnosti i svireposti. Kao da se o tome može nešto reći i napisati „o tamo nekim pticama iz Pančevačkog i drugih ritova“ u zemlji gde su do juče ritualna ubistva bližnjih bila hrana medija i palanačkog kukavičluka, koji se naslađivao pompeznim naslovima. U njima je iživljavao svoju želju liliputanaca za osvetom, gorak ukus poniženja i kukavičlik da se bori za svoj guravi život. Ali zar nema važnijih tema? Nema! Život koji se ispoljava poliranim automobilima, skupim odelima, jeftinim floskulama, lažnim prijateljstavima, upotrebljivim ljubavima, procentima i brojevima, strahovima, patetičnim pesimizmom i sladunjavim humanizmom, beskrupuloznom drskošću, pornografskim podražajima i medijskim sluđivanjem, samo je posledica i projekcija praznina u kojima više nema reči sa smislom, ljudi sa ponosom, morala sa odgovornošću, ljubavi sa plemenitošću, reka sa ribama, neba sa pticama… Ne može devijacija da bude posledica normalnih okolnosti, crv posećuje zdravu jabuku, trulež nastaje kada se pohara sve ono iz temelja bića; ono što nam gradi pamćenje, osećanja, odgovornost, hrabrost i smisao za lepo. Naš život nije izgrađen na pesku već na vazdušastim idejama o autentičnom postojanju. Zločin se goji na puzavosti morala i ne podrazumevanju moralnog suda za konkretne postupke ili osobe. Apstraktni moral podrazumeva i apstraktni život a apstraktni život ne podrazumeva življenje.

________________________________________________________________________

 Delamen, kome možemo da zahvalimo za najlepše napisane knjige o pticama, kaže da ovo maleno socijalno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi,  kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva, i bez prekida mora da komunicira sa svojim krilatim životnim drugovima. Kod ptice je celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost, radost što su skupa, činjenica što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje bi bilo nežnije, intimnije i društvenije. I nema bića kod koga bi veza s drugim imala tako presudan egzistencijalni značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna vernost kao u čudesnim prijateljstvima ili u savršeno srećnim i privrženim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska, ljubavna i socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.

 Bela Hamvaš

 ________________________________________________________________________

Dok sam bio dete (kao, sad sam odrastao?!)  svakoga jutra mleko nam je donosila jedna baka iz zaseoka koji se, iako udaljen nekoliko kilometara, mogao golim okom videti iz naše kuće. Jedan deo puta vodio je kroz šumu gde su za vreme ljutih zlatiborskih zima i snegova padale smrznute ptice sa drveća. Skoro svakog jutra, dok su trajali mrazevi, donosila mi je po jednu ili dve ptice u džepu svoje dolame. I dok su ona i moja baba ispijale kafu, ja sam ih stavljao ispod sita i prinosio šporetu. Posle nekoliko minuta ptice bi živnule i počele veselo da skakuću ispod sita i kljucaju mrvice hleba koje sam im proturao ispod rupičastog svoda trenutnog azila. Ispraćajući baba Stanu (setio sam se, tako se zvala) puštao sam ptice napolje, jer već je „odjutrilo“ (baba Stanin termin), više nije bilo tako hladno, moglo se preživeti do sledeće jutarnje studeni. Kasnije sam prosipao mrvice po simsovima i kroz prozor gledao ptičije društvo kako kljuca ostatke hleba koji sam delio sa njima. Za razliku od druge dece nikada nisam gađao ptice praćkom ili vazdušnom puškom. Nisam kukavica ili slabić, ali u sebi nisam mogao da nađem nijedan dobar razlog za to. Uvek sam mislio da je neka od njih upravo ona senica ili vrabac  koji je ispod mog sita izleteo u novi život, koji mu je poklonila dobrota jedne babe, ljubav deteta i toplota šporeta „smederevca.“

Prisustvo ptica mi je kasnije u životu davalo snage da shvatim da ako ti leteći stvorovi smatraju da vredi živeti sa ljudima onda i život ima nekog smisla. Uvek se rado setim kratog poetskog eseja Zbignjeva Herberta koji govoreći o kokošci zaključuje; evo dokle je pticu doveo život sa ljudima. Za vreme bombardovanja Beograda najteže su mi padali periodi kada bi, u jeku uzbune ili napada, nestajalo ptica. Ali su se uvak pojavljivale kada bi sa neba nestali lešinari, vredelo je živeti i preživeti. One su znale, a ja sam verovao da neko kome je nebo dom mnogo bolje zna te stvari, od puzajućih stvorova ili obrnutih Ikara u bombarderima. Da, ljudi lete ali kao insekti ali to nije let sa metafizičkim svojstvima, već samo sredstvo i prečica kao jednosmernoj prirodi, prirođenoj nižim oblicima života – insektima.

________________________________________________________________________

Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleženje ptičije pesme zaludan posao. Notama zabeležen ton već je ljudski, a ne kosov. Ne može da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se otpeva. Ne može se lišiti svoga autora, sudbine tvorca, mesta pesme i trenutka pevanja. Ne zato što nemamo takvog tona ili instrumanta, nego zato što ta muzika kod nas više nije muzika.

Bela Hamvaš

________________________________________________________________________

A danas? Love ih oni koji nikada nisu leteli, nikada nisu pevali u praskozorja, nikada nisu voleli, na Kalemegdanu recimo, dok okolo bezbrižni golubovi kljucaju mrvice naših dečačkih ljubavi. Možda civilizacija ljudi ne može da shvati da razumevanje pesme i postojanja ptica može da ide samo kroz njihovu sudbinu. Kako dosegnuti kosmičku prirodu pesme i ljudsku sudbinu egzistencije ili života sa ljudskim zlom. Zato je potpuno prirodno da tu sudbinu ne razumeju ni lovci ni naučnici koji proučavaju ptice, to su samo dva kraja istog zla. Jednog otvorenog, vulgarnog, i drugog prikrivenog naučnim interesovanjem i navodnom brigom. Sa pticama je, kako govori predanje, razgovarao Sveti Franja. Zato što je sudbinu razumevao kroz svoju i zato što je ljubav premostila jaz između zemlje i neba.

Oni koji su osuđeni da hodaju sa svakim srebrenjakom dobijenim za ubijenu ili uhvaćenu pticu, sve su bliži puzanju zajedno sa onima koji veruju da se pesma može zatvoriti u kavez, ili čuti sa tanjira preobilja senilne evropske civilizacije. Kao što se Jejtsovoj pesmi: „Najgori nadimaju od žestine“ tako se i soko udaljava od kule kao što se čovek udaljava od istine. Kula je možda predaleko ali je istina isuviše blizu, preblizu da je ne vidimo. Dovoljno za slepilo koje ne čuje i sluh koji ne vidi.

O PIJACAMA, ZIMNICI, KUPUSU, DEMOKRATIJI I DRUGIM DEMONIMA

Kada se ispred sasvim običnih trudbenika, kao što sam i sam, ispreči vikend zatičemo se u svetu krajnosti. Analiziramo tovar umora nakupljen tokom trudbeničke sedmice ili se ponašamo kao ekscentrični bogataši, koji su zaboravili činjenicu da vreme teče i da ćemo se, samo za neki sat, nezadovljni, neispunjeni, umorni, dužni… naći na sizifovskom početku radne sedmice – novog kruga životnog pakla. Svestan te ciklične pojavnosti, samim tim nesrećniji od ostalih, vikendom se priključujem kolektivnom pokretu ka beogradskim pijacama. Doduše na pijacu idem i radnim danom ali vikendi su pravo vreme kada se pojavljuje autentičan duh, kao onaj iz Aladinove lampe. Izmaknuti od medijskih spinovanja, jalovih priča i primitivne i vulgarne hijerarhije vlasti i posla, sve bolje vidimo jer nas neko ili nešto vidi našim očima i razumeva nas našim nespokojima. Napokon bivamo u prilici da kupimo a ne da se prodajemo što, manje ili više uspešno,  činimo ostalih dana.

Pijace su pozornice na kojima dramaturška kulminacija počinje tek kada publika stupi na scenu, kada nestane rampe između stvarnog života i njegove dramatizacije napravljene od tanke pokorice navika gradskog života. Suprotno od politike, gde sve počinje kada se publika povuče iz prostora vida i privida. Ali pijace nisu privid ili nisu privid veći od života. U njihovom mikorkosmosu možemo da posmatramo krajnji proizvod onoga od čega smo, mi ili naši roditelji, pobegli sa sela – proizvode autentičnog života. Za njih ne važi prosta ekonomska relacija; ponude i tražnje, na pijacama se ne prodaje samo roba već i seljačka i nakupačka mašta – ideal povratka u pred-novčani raj u društvo, u kome roba nije otuđena od onoga ko je proizveo i gde funkcioniše jasna podela; ko prozvede taj i jede, ko ne radi taj i nema. Tu nema mesta za banke, nevladine organizacije, konsalting firme i ekonomske analitičare. Magla nije artikal ona samo zaklanja pogled, ne može se prodati ono što se ne proizvede i tu je krah politikantske alhemije. Upravo zbog toga je ovdašnja politika neuspešna, jer svoj pijačni karakter ne može da sakrije skupim krpicama i (ne)maštovitim pričama. Jedno sa drugim ne ide, proviri golotinja, pokaže se beda, tesno je oko struka, veliko oko vrata (a nije omča), plaća se koliko se kaže a ne koliko vredi.

Na tezgama se prodaje i krčmi loša savest gradskog života, tamo kupujemo i ono što nam ne treba da bi na taj način sebe situirali u masu onih na zavidnom nivou standrada, koji nisu primorani da se snalaze za život prodajući svoje proizvode na pijaci. Na nekoj drugoj smo, i oni i mi, već prodali sebe. Ali obadve kategorija ljudi su deo istog privida. Kupci i prodavci, povezani su međusobno istim korenskim sistemom, jedni ne funkcionišu bez drugih, svi u isto vreme kupuju i prodaju; jedni svoju savest drugi svoju umešnost, uloge se menjaju u jasnim periodama. Na žalost, politikantska pijaca nema tu vrstu utemeljenosti; savesti nema a umešnost nije važna

Glavni artikal ovih jesenjih pijačnih dana je kupus. Bele grudve na kamionima i pogureni ljudi sa plenom blagoutrobija snežnih dana na leđima. Turšija je ostavljena da se kiseli, ajvar skuvan… kod retkih, ali dovoljno za pravilo. Zimnica je metafora dobre nade i optimizma. Prostor slobode i nepristajanja na diktate spoljnog sveta i ekonomskih kauzalnosti. Privatni raj, privatne kućne ekonomije, bunt gladnih, spokoj sitih.  Ona govori da ćemo preživeti zimu i da će nam proleće doneti neki bolji život i dane. Da sam kojim slučajem vlast zabranio bi zimnicu. Prvo, zato što nas zimnica podseća na dane kada se živelo bez hrane u šarenim staniolima i kada su žene bile žene i kada im je glavni „projekat“ bio šarenilo tegli i đakonija na policama u špajzu prekrivenim „pak“ papirom i sreća i sitost ukućana. Da li možete da zamislite zlatokosu ministarku kako ljušti papriku za ajvar dok zaverenici protiv vladine politike piju pivo u ladovini na nekom gradilištu potkopavajući temelje reformi samo zbog toga što im kasni šest plata. Ili da u nekom „talk show-u“ (ne znam kako se na srpskom piše množina ove sintagme, verovatno nikako) prsate dame čijoj plastičnoj lepoti inteligencija ne smeta, pričaju o kiselim krastavčićima i sarmi. Bar bi ih razumeli, ovako ni one same sebe ne razumeju. Hrana je postala egzotika ali egzotika ne može da se prepriča, nedostaje doživljaj o kome neuspeli kikot maloumnih pokušava da svedoči, takođe neuspešno. Ne pomažu ni suzne oči, politikantski fatalizam, mitska svest… Čovek se troši u zanosu stvaranja (i zimnice, zašto da ne?), kao što istina nestaje u jeftinim (para)retoričkim zanosima. Drugo, i važnije, optimizam ne sme da postoji izvan vladajućeg političkog kanona kao i glad, uostalom. Narod ostrvljen na kupus i pijačne tezge ima malo vere u budućnost jer želi da je uzme u svoje ruke i sam je za sebe pripremi. Pametna vlast zna da sutra može da uzme i nešto drugo u ruke i pokuša da svoju sudbinu razreši na nekonvencionalan način konvencionalnim „kukama i motikama“. Dakle, oprezno sa zimnicom! Treba uhoditi svakoga ko kupuje esenciju ili so ili više materijala za zimnicu, možda se sprema za duge dane opsade ili potkopava državnu ekonomiju. Jer ko će onda da kupuje otrovne limunove iz Turske i krastavčiće, na primer, iz Bangladeša.

Za raliku od ostale zimnice koja je statična kupus je dinamičan (ne zbog dece koja se rađaju u kupusu, i drugih pretpripremnih radnji za ovo prvo!), kiseli se dugo i kada se kuva dugo treba da se krčka. Za razliku od politike, najbolji je podgrejan, što više puta to bolje. Stiče se utisak da su se ove gastronomske zakonitosti nekako prošle u racionalne i pozitivističke postulate političkog života ali nikako da se postigne zadovoljavajući ukus. Što više podgrevaš stare ideje one sve bljutavije. Kada slušaš nekako i prođe ali kada treba to i da pokusaš nastaju pravi problemi. To je vidljivo čak i u transparetnom izrazu i reklami. Na skoro svakom kamionu na pijaci piše: Futoški beli kupus (ili neka od bezbrojnih varijacija sa neizostavnim „belim“ i „Futogom“) ali ne može sav kupus da bude iz Futoga kao što i svako demokratsko uređenje ne podrazumeva slobode i visok standrad. Kao što ni svaki obraz nije beo.

Ne treba zaboraviti vreme kao strukturalni sastojak zimnice i „ostavštine za budućnost“. Jednom prilikom sam bio iniciran u skup autentičnih mistika-posvećenika (ko je spomenuo Trilateralu?!) u završnici kuvanja „svadbarskog“ kupusa. Nadneseni nad veliki zemljani lonac pokušali smo, sučeljavajući mišljenja u apsolutnom uvažavanju načela demokratije, da ocenimo da li je višesatni proces kuvanja napokon završen. Srčući i uzdišući (obavezni deo rituala!) pokušavali smo da se odredimo prema vremenu kuvanja. Srkanje je prekinuo glas jednog od nas, ozbiljan i odgovoran, kao glas propovednika na atinskom Aeropagu u najsvetlija vremena Periklove države: „Mislim da treba da baci još jedan ključ!“ Složili smo se u tišini. Nismo glasali, stavljali amandmane i svađali se da li je u loncu uopšte kupus… Ukus je govorio, uvažavanje je potvrdilo, razum je shvatio šta je bolje. Sve mora da prevri u vremenu kao što mora da eksplodira u ukusu, i kupus i reči, i politika i ljudi. Ako nije tako, ponavljam, bljutavo je. Dakle, zabraniti i kupus!

Više nego očigledno da pijaca nije samo tržnica, ona je i uzburkana i uzavrela svest o nepristajanju na ukalupljene obrasce industrijske civilizacije, krajnji ideal raznih humanističkih pokreta čije su se ideje o „jednakosti“ preobrazile u ideju o „jednakosti sitih“. Kao takva, pijaca nije arhaičan ostatak prošlih vremena već anticipacija postindustirjskog i postapokaliptičnog doba, gde se sve strepnje smiruju pred neminovnošću i slikom Velikog Inkvizitora – F.M.Dostojevskog o „hlebovima koji su zaklonili horizonte“. Na ovom mestu se ta metafora sužava do nivoa simbola; hlebova koji su horizonti sami. Pitanje opreza za mudre je: Kod koga je nož? Pogača, očigledno, znamo gde je.

Pijaca sa prirodnih proizvoda skida komercijalni žig kojim ih politička volja uz pomoć ekonomije žigoše, ona nas podseća na esencijalni život. Operetski seljaci i seljanke sve manje liče na one iz atrofiranih sećanja i požutelih slika a sve više na nas sa druge strane tezge ili je baš obratno… Sve je dobro dok ne počnemo da ličimo na one koji pokušavaju da nas ubede kako bez njih nećemo moći da prezimimo.

ZAŠTO UMIRU MORSKE ZVEZDE?

Jutros sam na jednom portalu (druga reč za novine, kao što su novine druga reč za istinu, ima li kraja?) u moru lažnih obećanja, primitvne ekskluzivnosti i skupih odela na jeftinim ljudima, video naslov: Još se ne zna zašto morske zvezde sebe ubijaju kidajući krake? Kako je dug put do istine ako se krene sporednim putevima? Naime, kako tekst kaže, morske zvezde ubijaju same sebe tako što odbacuju krake a onda im iscuri utroba i pretvore se u „ljigavu gomilicu“. Naučnici smatraju da je to zbog „spoljnog faktora“, toliko sam i ja, poslovično dalek od nauke, shvatio. Nisam ni na tren pomislio da se ubijaju iz dosade ili zbog neke svetske krize jer ne vidim ni jedan dobar razlog da neko, pa i morska zvezda, posle nekoliko hiljada godina na morskom dnu otkrije suicid. Zbog „svetskog bola“, možda ali šta boli morsku zvezdu? To je ravno „poznanju“ u kome bi ljudska civilizacija, posle hiljada godina pokušaja da izjednači život sa smislom, otkrila život. Jedno sa drugim ne ide, svako zna šta mu fali ali je malo onih koji imaju hrabrosti da se suoče sa onim što ih boli. Ljudi podrazumevaju život a zvezde prirodnu smrt. Ali očigledno nije tako, bar što se ovih drugih tiče.

Nisam živeo „među zvezdama“ iako mi je nebo bilo uvek univerzalna metafora. Kao i morska zvezda. Suva, bodljikava, suvenir sa mora, artikal sa tezge na kojoj se prodaju fetiši iskustava do kojih nismo dorasli. Jedina ogavnija stvar od suvih morskih zvezda su plastične gondole iz Venecije, plen stidljive ekspedicije građana Istočnog bloka na zapad čija je prva stanica bila Trst. Oni hrabriji su odlazili čak do Venecije. Kao plen donosili su ideju plovidbe i plastične romantike. Klinci su sa ekskurzija i sindikalnih letovanja donosili suve morske zvezde-suvenire, ubijanje života i mora počelo je sa suvenirima. U sebi nisu nosili ni ideju mora ni ideju neba. Zvezde su bile jadni ostaci bivšeg života, okamenjena misao o plavim dubinama, samo to i ništa više. Oni koji nisu bili u stanju da vide svoju smrt videli su u toj suvenirskoj nekrofiliji uspomene na prošlu epizodu života, na brčkanje u morskom plavetnilu, šetnje pored mora, slanu kožu, opekotine, poljupce, preskupe i neukusne sendviče i poluotopljene sladolede, ćaletova mlaka piva i kevine cvikere a la Džeki Kenedi… Na nešto što se mora pamtiti kao lepota življenja i to se pamtilo uz pomoć artefakata smrti, mrtvih školjki u čijoj utrobi je hučalo more i mrtvih i suvih zvezda. Čuvena civilizacijska pobeda nad smrću, slavoluk pobede nad ubistvima onih koji ne mogu da se brane. Čuvena ljudska dominacija i empatija, shvatanje lepote samo kad je mrtva, nerazumevanje svega onoga što čovečanstvo ne može da poseduje na najvulgarniji način. Ne znam da li u velikim akvarijumima postoje morske zvezde, da li su bar neki primerci sačuvali sebe od pijace kad već nisu mogli da budu tamo gde ih je Proviđenje smestilo. Ili je to možda samo nastavak ideje o grobovima kojima zauzimamo naš istorijski prostor.

Sada se ta ista civilizacije čudi nad nižim (?!) oblikom života koji se drznuo da umre bez dozvole, samo zato što je shvatio da ga u svom okruženju ima premalo i da su sve zaposeli otrovi humanizma i hemikalije, kao posledica brige o zdravlju. Nisam shvatio da li će, ako otkriju razlog masovnog sucida bezazlenih morskih stvorenja naučnici a sa njima i svetska javnost biti spokojniji. Da li će ih istina umiriti i hoće li žaliti? Hoće li učiniti nešto da to spreče? Ne, naravno. Ne znam ni kako je ovaj tekst prošao cenzore. Ili su zaspali ili ih više nije briga, sve je otišlo predaleko. Istina je surovo poznanje, bolni putokaz ka dubinama kompromisa, ko krene u tom smeru postaće morska zvezda ili nesrećan čovek što je kažnjivo, u civilizaciji preobilja i programske sreće.

Ljudi nisu otkrili život, zato su morske zvezde morale da otkriju smrt.