PREPUNјAVANјE DUŠE ILI KAKO SMO SE SEĆALI RAJSKOG VRTA

Iznenada je nastala jesen, veoma jesen, i moja se baka pretvorila u cvet. Ne u orhideju, ne u lotos, ne u jasmin, ne u lјilјan i ne u ružu. Postala je nepoznati cvet, neka mu ime bude: mirocvet.

(Lajoš Kesegi)

Najupečatlјivija slika moga detinjstva: grana jabuke prepuna behara i težak pokrov belog snega na krupnim cvetovima, jednog aprilskog jutra na Zlatiboru. Prva slika toga dana, čim sam otvorio oči. Proleće je kasnilo te godine, jabuka je uprkos svemu cvetala, sneg je došao tiho, s prvim dnevnim svetlom. Ni danas ne znam kako su se stručno zvale jabuke što su rasle na toj krivoj voćki, sećam se samo slatkih plodova. Mislim da sam tog jutra, iako sam bio još dete, shvatio da starim i da ću sigurno umreti jednog dana. Moja jabuka je bila moje Drvo života. „Među vama ni najmudriji nije ništa drugo do dvodomnost bilјke i aveti“, kaže Ničeov Zaratustra.

Godinama kasnije napisao sam priču o Paklu – „Krčma kod ludog šeširdžije“, i za nju nisam dobio nagradu „Laza Lazarević“. Nisam bio prozorlјiv, iako je tih godina (a i ovih) Srbija bila na najbolјem putu da postane deo „vrućeg kralјevstva“ palih anđela. Te godine sam, zapravo, dobio dve nagrade: prvu nagradu na pomenutom konkursu, za jednu drugu priču, i prijatelјstvo Tomislava Marinkovića – tadašnjeg člana žirija – kome se priča o ludom šeširdžiji najviše svidela. Nagrađenu priču su zaboravili, sećajući je se samo oko jubileja nagrade, kao omatorelog veterana s mnoštvom nespretno prikačenih odlikovanja. Druga nagrada – prijatelјstvo – rasla je proporcionalno tome koliko se tada talentovan pisac u meni smanjivao. Ali ne kao tipično „književno prijatelјstvo“. Nije bilo surevnjivosti, nismo međusobno proveravali šta ko piše, ko dobija bolјe nagrade, kome objavlјuju više u periodici…  Postojalo je nešto mnogo više i drugačije. Približile su nas bilјke, nadrastajući sve drugo, na isti način kao što su magnolije, koje sam pre skoro dvadeset godina doneo iz Lipolista, iz Tominog rasadnika, porasle do kućnog krova.

Kuće su samo naš kukavički pokušaj da pobedimo i podredimo prostor, bilјke to rade bolјe. Dok ih nisam posadio, magnolija je bila za mene sinonim za pozorišni komad Roberta Hardlinga Čelične magnolije, po kome je Herbert Ros kasnije (1989) snimio film; i za Džuliju Roberts, naravno. A onda sam video prve cvetove, i sve je bilo drugačije; film je ostao samo film. Isto onako kao što su prve aronije osvojile hladovinu iza kuće u Lipovici, gde do tada ništa nije rađalo: izdržlјivošću, lekovitošću i oporošću, bilјke nisu osvajale prostor svojom fiziologijom, već lepotom, našim skrivenim želјama, osećanjima i karakterom. Drvenasti božur sam zasadio nasuprot ulici, iza kuće, kao da sam ga skrivao od uroklјivih očiju, lepotu njegovih ogromnih cvetova nisam želeo da delim ni sa kim. On je mnogo više govorio o meni nego što ja pokušavam u ovim ispovednim redovima. A onda su došle japanske kruške, pa opet magnolije, jorgovani, joste, ruže, nove aronije…

Sadnice su putovale od Lipolista do Lipovice, čuvajući u sebi ideju nove lepote kroz jezik i značenje, vreme i prostor. Jedna se duša nije pustošila davanjem, ali se druga bogatila primanjem. Nagrađene prijatelјstvom bilјaka, duše su trajale izvan lјudskih surevnjivosti i materijalističke civilizacije. Ono što je u njima i oko njih bilo materija, cvetalo je svakog proleća, spavalo i sanjalo zimi, živelo u sokovima, javlјalo se u duhu. A onda odjednom shvatiš da u tvojoj bašti ima više prijatelјa nego tebe. Valјda tako treba, istinski postojimo samo u drugima, u onome što raste na drugom drvetu, koje nismo mi, ali mnogo bolјe svedoči o nama.

Lipolist i Lipovica, dva slična korena reči, kao korenje lipe, sinonimi za slične snove o nekom pradavnom vrtu u kome smo započeli sećanje na sebe. Kao lipov čaj u jesenje predvečerje, dok se ulice presijavaju a ti uspomenama pokušavaš da oživiš korake koji odlaze i glasove na verandi, čekaš omanjeg gospodina u godinama i pohabanom odelu i proveravaš da li si uspeo da spakuješ život u kartonski kofer iskrzan po ivicama. Sećanje na sećanje je odsustvo predmetnosti i prisustvo duha, slobodan prolaz u neki drugi svet, koji nas vodi kroz estetsku kategoriju stvarnosti, kroz osećanje, a ne viđenje. Kao Platonova pretpostavka o idealnom svetu u kome je lјudska duša obitavala pre rođenja, pa se sada, ovaploćena u ovom svetu – na zemlјi, seća bivših blagosti, prepoznajući ih u detalјima neposrednog iskustva i njihovim odrazima u podsvesti. Kada govorim latinske nazive bilјaka koje su doputovale na razne načine (to je tek za priču) i koje sam presadio u svoju samoću i porodičnu ostavštinu, kao da ponavlјam neku drevnu alhemijsku tajnu, mantru ili recept za „kamen mudrosti“, a kada isto pokušam na srpskom jeziku, onda kao da dozivam prošlost, svečare i ratove, sovre i parastose, panađure i suze, pesme i kletve… Sve što smo bili i što nikada više nećemo biti. Eto, našao se neko da nam sačuva pamćenje, da nas podseti, blago pokudi, da nas ne ponizi prisustvom i ne prekori ćutanjem. Bilјke.

Rajski vrt je bio vrt svakog čoveka, on nije zadavao nemoguće hortikulturne zadatke, on je svedočio svačiju dušu, svako ga je drugačije video i doživeo, i sve možemo dovesti u pitanje osim činjenice da je bio ispunjen bilјkama i da je bio vrt. Trebale su nam godine da shvatimo, bilјke su nas učinile bolјim lјudima, prijatelјstvo je bilo posledica, a ne preduslov; kada smo Toma i ja shvatili ono što smo oduvek znali, književnost je postala samo priča o jednom drugačijem postojanju. Možda je nekada trebalo napisati priču o Paklu da bismo saznali gde je Raj i da nije svaki put baš onaj „put od žute cigle“, kao do Čarobnjaka iz Oza. Čarolija je svuda. Večno pitanje alhemičara, „da li je Drvo života imalo cvet“, postaje bespredmetno, znamo zasigurno da je imalo čaroliju. Potpuno sam siguran da čovek našeg vremena ne bi video Eden i ne bi poželeo njegove plodove. Nije problem u nedostatku želјe, već u nepoznavanju lepote. Bilјke su građevine duha iako postoje u materijalnom svetu. Da nije tako, čovek bi ih podredio sebi. Način na koji ih je sada „podredio“ sebi svedoči njihovo duhovno poreklo, estetski ili egzistencijalni aspekt postojanja i retku lјudsku mudrost. To dobrovolјno podređivanje estetskom i duhovnom konceptu retka je pojava u lјudskoj istoriji. Bilјke poznaju jedinstvenu samostalnost – više su one potrebne nama nego mi njima. Neke dugo žive, drveće, na primer, zato što je lјudima potrebno dugo vreme da shvate, a kratko da zaborave.

Kada izađem u dvorište, pokušavam da se setim gde sam to sve video. Moje poreklo ne govori dovolјno o meni. Postoji nešto što ga nadilazi. Možda putevi do jabuke pod snegom, do moje nane koja mi daje tek ubrane jabuke i oca koji se smeje u debeloj hladovini. Oni me ne pozdravlјaju iz detinjstva, već iz besmrtnosti, koja počiva i rađa se, obnavlјa se i umire upravo na tom zaboravlјenom drvetu, u sećanju na rajsku baštu, na Eden. Toma Marinković mi je pomogao da se setim. Možda je to deo njegovog poslanja na zemlјi, a možda i mog. Ko to zna? Biljke?!

(Iz knjige Pisac u vrtu – antologija priča savremenih srpskih pisaca o biljkama, koja izlazi uskoro u izdanju Službenog glasnika)

 

KAKO SE (I ZAŠTO) JEDU ĐEVRECI?

Ne ostaje drugo do samo osamlјenost. Nema drugoga do samo ovo jedno jedino. Sam. Osamu malo ih izdrži. Biti sam znači ostati udvoje s Bogom. Ostati udvoje s rečima Sina.

Lajoš Kesegi, Palilogos

Ja sam bio kafanski i više nič’ji,
i bio pust i prezren – neželјen kô grobar.
Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
i da mi opet kažu kako sam dobar.

Vitomir Vito Nikolić, „Intime“

Sve su bitke izgublјene i dobijene u prošlosti. Verovatno sam to već negde napisao, svakako odnekud prepisao. Smislio sigurno nisam, nemam tu pamet i nisam s godinama stekao mudrost, već samo poziciju tumača i žrtve ove tačne maksime. Nekako mislim da mi se već sve desilo, osećam to po nekoj hijerarhiji koju mi iskustvo donosi ili koju prepoznajem naknadnom pameću (ni prethodna mi nije neka jača strana – ja se ne učim na greškama, ja učim greške svojom pogrešnošću). Moja prababa, koju smo svi zvali majka i kojoj su samo praunučići imali hrabrosti i gluposti (od detinjstva gajim ove osobine!) da se obraćaju sa „ti“, dok su joj svi ostali persirali, donosila mi je svakog jutra u krevet kiflu i plastičnu čašu milerama. Naravno, sve bih pojeo u krevetu, verovatno su krmelјi dodatno „začinjavali“ obrok, kasnije su me mrvice žulјale u postelјini, ali „nema lјubavi bez bola i tuge“. Nedelјom mi je donosila đevrek, kao da je htela da taj poseban dan obeleži posebnim oblikom i ukusom, a možda je intuitivno htela da mi naglasi važnost pojma kruga ili pojma praznine ili ispunjenosti, ili možda obadvoje. Da li sam tada razumeo tople đevreke hrskave kore, dok sam ih umakao u hladnu belinu milerama? Nisam siguran da ni sada o tome mnogo znam, varlјive su i lažlјive uspomene, prevelike su obaveze istine.

 

Toplina nije osobina ljudi, to su tek kasnije naučili?!

Ne moraju da budu topli, nije neophodno, ali je poželјno, zbog uspomena. I kada su hladni, čuvaju u sebi toplotu sunca nakuplјenu u pšeničnom zrnu i alhemijsko oslobađanje oblika i sadržine između pregrejanih mlinskih kamenova i paklenu vrućinu pekarske peći kao inicijaciju u pakao stvarnosti. Dakle, izlaskom iz paklene vrućine i tame pećnice, počinje njihovo postojanje u krajnjem obliku, koji ih približava našoj potrebi ili sudbini. Možda samo običnoj ljudskoj gladi, ako ona može da bude samo obična?

 

Kako postojati u zajedničkom paklu?  

Treba na vreme napustiti kafanski astal. Pozdraviti se s praznim pričama i samoćama nadnimljenim nad čokanjima i pikslama i preventivno pišati. Nikada se ne zna koliko će put da traje, bešika više nije nova i nema sklonost ka dugom traženju mudrosti. Ne zbližavati se sa „službenicom“ na vratima WC-a, ona je epizodista. Ako je moguće, izaći na sporedni izlaz, time se izbegava mogućnost da na vratima sretnete razgovorljivog poznanika ili nekog književno/umetničkog genija. Čak su se i prazne priče ispraznile, nije neophodno dodavati još praznine, ljudi koji zauzimaju prostor zauzimaju ga svojom prazninom, a ne suštinom. Ne zaboravite, krenuli ste na dug put traženja mudrosti, zadovoljenja duhovne gladi i potrebe. Regresijom prema detinjstvu, paklenim putem samosvesti i uspomena. Korak-dva i na ulici ste – slobodni, sami. Ova nezavisnost od gomile je intelektualna sloboda užasa, oslobađanje od realiteta uz pomoć samovolјne ironije, melanholičnog očaja. Ipak, mnogo bolje od pripadanja. Ne javljati se na telefon, svaki poziv vraća nas u stvarnost, ne postoje dobronamerne reči, nema iskrenih interesovanja. Treba biti svestan sebe i drugih, svoje misije da budeš i želje i svrhe gomile da te potopi svojim nebivstvom. Nije bitno ko te u ime besmisla zove i priziva, na svetlucavoj spravici uvek svetli pogrešno ime. Koje bi te reči sada vratile smislu i sačuvale te od užasa postojanja? „Zemlju smo odvezali od Sunca, dahće na nas prazan prostor…“ – kaže Žorž Bataj u Veseloj nauci. Možemo to nazvati Bog ili Ništa, treba mu svakako krenuti u susret. Zakasnili smo za Sunce, treba ga tražiti u nekim drugim oblicima.

 

Tamo gde žive krugovi i praznine

Pekaru izabrati prema jedva vidljivim tačkama na izlogu, to su otisci dečijih noseva koji zalepljeni za staklo pokušavaju da se što više približe mirisima i ukusima. Deca jedu kolače i peciva kroz staklo. Samo oni koji imaju duhovne snage, mašte i imaginacije da prevaziđu tu prepreku zaslužuju savršenstvo kruga, đevreka ili krofne, svejedno.

Ljudi koji prolaze razmišljaju o prevari, o sebi u slavi i slavi u sebi. Ne obazirati se. Žene su zabrinute i brižne, do prve strasti ili prilike da svale svoju biblijsku krivicu na drugoga. Duboko u sebi kriju instinkte, a onda ih obznanjuju pod drugim nazivima, iskrivljavaju ljubav i ubijaju reči. One koje se smeju nisu duhovite. Nebitno.

 

Pred ogledalom – unutra nije unutrašnjost   

Izlog nije dubina pogleda, već samo ravna površina, granica koju prelaze i prolaze hrabri. Važno je pronaći tragove na staklu. Izbegavati neonske izloge, svetlost ne osvetljava. Bataj je u pravu, svetlost skriva tamu bezdana. Čovek je najpraznije biće, ne može se s poštovanjem pokoriti svome ja, ne pita sebe ništa u ogledalu, nema odgovora, istinski čovek čeka potvrđivanje, duhovno razrešenje egzistencije, život koji ne može da kupi i koji ne može da ga ponizi.

U pekari ne gledati ljudima u oči, tamo nema ničega. Kupiti samo jedan đevrek, bilo koji. On bira vas, a ne vi njega. Vaše spasenje je obostrano, narušićete zubima krug, prosućete prazninu, zavarati glad, sablazniti prostotu… Ima li svetijih zadataka u običnom danu beogradske zime, u kojoj se smenjuju hladnoća i glupost, prostota i želja za moć, ljudi i oni drugi?

Komad po komad, kidate pažljivo hlebni krug, da se unutrašnja praznina ne prosipa po ulici, da ne izgubite uspomene, vi ste deo njih, misli ulaze u beskraj koji je samo par trenutaka ranije pamtio svoje ograničenje i ideju kruga i sopstvene celovitosti. Vreme više ne postoji, u hrskavom hlebu dodirujete pretke. Svetla na semaforu se smenjuju, bedan pokušaj da se zaustavi kretanje. Đevrek je sada nalik polumesecu. Prosjak kuca na prozor, dajte mu neki dinar, mali otkup bedne ljudske ideje milosti, svako jede samo svoju prazninu i čeka mudrost koja će ga naučiti da uživa u njoj, novac samo odlaže istinu. „Prazninu u bilo kojoj situaciji možemo popuniti maštom – ali po kojoj ceni poniženja!“ – kaže Simona Vej. Đevrek je istovremeno praznina i celina kruga, pereca je bedan pokušaj da se praznina anulira zanatskim gestom, šarom koja popunjava golotinju praznine – melanholična inventivnost, grandiozan strah od onoga što nas iz središta đevreka gleda. Ne možemo mu zaprečiti prolaz hlebnim krstićima.

Napokon smo dosegli sve ono što je u krugu, prosuli svu nadu i stekli varljivost sveta – privid sitosti. Sve ono što jeste i nije pamćenje u kome treba da živimo. „Biće je istovremeno najpraznije i najbogatije, istovremeno je najopštije i najosamlјenije, istovremeno najrazumlјivije i najotpornije u našoj spremnosti da shvatamo, istovremeno najkorisnije, pa ipak samo buduće, istovremeno najpoverlјivije i najproračunlјivije, istovremeno najviše zaboravlјeno i najviše upamćeno, istovremeno onaj o kojem najviše kazujemo i onaj koga najviše prećutkujemo“ – kaže Hajdeger.

 

Magna mater, na kraju sećanja

Majka mi maše s ruba uspomena, preti prstom. Stigao sam na kraj još jednog dana, oslobodio prazninu, zavarao glad i prekršio zavet istine. Nadam se da me neće istući papučom. Kazna je mnogo veća, ili je sve to samo život. Mala zadovoljstva traže velike istine.

ROMANI STRASTI

Oktobar je „mesec knjige“ u Beogradu, pa će možda da zvuči kao jeres kada jedan zaljubljenik u knjige i pisanu reč – koji je, uzgred budi rečeno, bio toliko glup i nesmotren da od toga napravi životni poziv – kaže da knjige koje nas najbliže određuju ne spadaju u takozvanu „ozbiljnu literaturu“. Daleko od toga da one ne govore o ozbiljnim stvarima, naprotiv, ali za suštinu života najdirektnije su vezane one knjige koje u svojoj poetici nemaju jasnu književnu ili žanrovsku određenost, pa čak ni spisateljsku ambiciju. One su sredstvo intenzivnog iskaza, direktnog obraćanja, iskreno, bez metaforičkih meandara, stilskih papazjanija i fino i brižljivo iscizeliranog izraza. Njihovi pisci intuitivno poznaju svoje čitaoce, oni znaju šta oni žele, šta i kako vole, a nisu pisci bestselera, iako pišu ono što čitaoci žele da čitaju. Neka mi oproste oni književnici (u toj tevabiji ima čak i dragih ljudi) koji misle da će njihove knjige promeniti svet ili ga, u najbolju ruku, učiniti boljim. Lepšim, možda, ali boljim nikako. Neka mi oproste i one spisateljice koje su kaparisale pravo da nama, koji možemo samo obično da volimo, objasne zašto to nije dovoljno za sreću, pa moramo da savladamo najkomplikovanije načine za pred ili postkoitalno praznoslovije, ili da bar budemo grofovi ili glumci, oficiri (predratni, naravno, konjički, obavezno – valjda zato što te pismene žene podsvesno misle da su svi muškarci konji!), u lošijim varijantama.

One knjige u kojima pisci ne polaze od književne, obično veoma sujetne i egocentrične ambicije, istinitije i mnogo bolje govore o pojavama, životu, psihologiji, mentalitetu, suštini… Pa zar nije i sam Andre Žid rekao da su loši romani najbliži životu? U kojoj knjizi će muvlji ispljuvak ili dopisana rečenica u kojoj „pisac“ u samo nekoliko reči meša latinicu i ćirilicu, pisana i štampana slova, imati snagu i potencijal simbola? U jelovnicima, naravno. U tim matrikulama naših želja i javnih i tajnih strasti, u romanima o zgubidančenju u kafanama, o samcima koji u tanjir gledaju kao u kristalnu kuglu, o pijancima koji jedu pasulj jer ih je žena izbacila iz kuće, o „fensi“ tipovima koji ne znaju imena skupih i neukusnih jela u malim porcijama koje kusaju, a sanjaju musaku u staroj „Zori“… S tim knjigama se posvećujemo u svoju glad, nalazimo joj ime, strasti sabiramo u kolonama sa cenama, čitamo sudbinu iz fleka od gulaša ili slova od lažnog zlata u onim jelovnicima formata i dizajna kao Magna carta. Svi smo u njihov tajnopis upisani masnim slovima, kafanskim pravopisom, kvrgavim škrabotinama i teškim istinama. Najkraće ih čitamo zato što smo u njima već pročitani, unapred.

I danas kada uđem u kafanu, kojih je sve manje, pogotovu onih gde iznad šanka na tabli kredom piše ponuda specijaliteta za taj dan, odmah u ruke uzmem jelovnik. Nisam endemski i hronično gladan kao većina populacije na ovim prostorima, a i u pogledu pića nemam nekih specijalnih želja, ali sve drugo što se može naći u jelovnicima predstavlja natprosečnu meru moga interesovanja. Nikada neću biti književni lik nekog modernog romana sve dok kusam škembiće i pijem lozu i „polić belog“… Šta ću, sudbina… Ne mogu na sve strane, a „stvarnosna proza“ je nasmrt bolesna od stvarnosti. Ali zato pomno čitam sve stavke, analiziram brojeve i podatke, dopisane didaskalije, opaske, i sve to slažem u romanesknu ili pripovedačku konstrukciju, koja odlično i najdirektnije priča priču o kulturi (ne samo ishrane), naravima, kompleksima, genetskoj gladi sirotinje i poslovičnoj gladi bogatih, o onome što nismo ili jesmo i o onome što bismo želeli da budemo, i još o mnogo čemu čega nismo ni svesni i preko čega prelazimo, čak i u „ozbiljnoj“ literaturi, kao preko nevažnog detalja. A detalji su, kako nas uče mistična učenja – tumači Božji.

Moja strast ima nekoliko izvorišta. Prvo je objašnjeno Andrićevom opaskom o kafanskim ljudima: to su ljudi koji ulaze u mnoge kafane, tražeći nešto novo, ali uvek nalaze isto. Tako i ja podsvesno očekujem nešto drugačije, ali uvek nalazim isto: priču o bogatstvu, večitoj sitosti i meraklijskim osećanjima, muku s rečima i mapu svih naših neostvarenosti i inferiornosti. Pa zar edukativne metode ne pokazuju najjasnije običaje jednog društva, sposobnosti, potrebe i namere? Naša prisutnost u knjigama vidljiva je i kod Platona, i u jelovnicima – romanima skrivenih strasti i javnih gladi. Čitalac se prepoznaje u njegovim rečima isto kao što je ta obimom mala knjiga svedok duboke ljudske potrebe i strasne želje. Toma Akvinski je takav uvid u stvaranje i čitanje teksta, odnosno u njihovu sinergiju, nazivao quem auctor intendit (autorova namera, u slobodnom prevodu), što znači da svaki čitalac može izvesti neko značenje iz teksta, bez obzira na žanr ili način pisanja. Ili, kako to Frojd još bolje definiše: „Naše stvarno uživanje u stvaralačkom radu proizlazi iz oslobađanja od napetosti u našem umu… omogućavajući nam da tako uživamo u vlastitom sanjarenju bez samoporicanja i srama.“ Mada je „sram“ promenljiva kategorija u kontekstu ove zemlje; nekada je sramota biti sit, a nekada je sramota biti gladan, ali uvek je sramota biti pismen – zbog nepismenih koji se množe prostom deobom. Bolje je tumačiti svoje male strasti nego velike nespokoje – i tu sam pogrešio, pored one greške s početka.

Sećam se kafane u koju me je otac vodio dok sam bio dete, na „deset s lukom, kupus salatu i koktu“. Kasnije sam u tu kafanu odlazio stalno strepeći da me neko od profesora ne primeti. Kafana se zvala veoma neobično, „Muzej“, jer su po zidovima bili okačeni razni suveniri. Danas običavam da kažem da sam još kao dete počeo da posećujem muzej, i ne lažem. Tamo sam započeo svoju čitalačku strast. Gazda, tada se to zvalo šef ili upravnik, pokušavao je da svojim ćoškastim rukopisom u male kolone jelovnika upiše sve iz svoje kulinarske ponude, tako da je tu bilo antologijskih skraćenica, složenica, konstatacija…. Jedna od onih koje su mi do danas ostale u pamćenju i na koju me asociraju prijatelji s kojima se sve ređe viđam ticala se kiselog kupusa s govedinom, koji je u literarnoj transkripiciji jelovnika definisan kao „kis. kus. sa gov.“. Asocijacije i aluzije nisu nas, nažalost, pripremile na „kis.“ život i „gov.“ budućnost. Da smo samo tada znali da pročitamo tajne znake koji su nam jasno naglašavali šta se iza brda valja… I neka mi neko kaže da jelovnici govore samo o jelu. Možda, ali više o životu koji jede nas, jer smo mu i predjelo, i glavno jelo, i dezert na jelovniku vlastite sudbine.

Prijatno!

EKSKURZIJA

„Došla je jesen, lišće je žuto, pada kiša…“ Tako su počinjali radovi na zadatu temu „Jesen u mom kraju“ u vreme moga školovanja. Danas može da se doda: „… a mi se radujemo ekskurziji“. Koliko se sećam, mi smo na ta kratka putovanja, o kojima smo maštali čitave godine, išli na proleće, kao ptice selice na nekakve inverzne i izokrenute sudbinske puteve. Odlazili smo tamo gde ćemo se jednog dana vratiti kao u svoj zavičaj, koji nam je namenio život učenog ili manje učenog prosečnog Srbina, ubeđenog da je „tamo negde“ bolje. Život nas je pripremao za put, ili nas je put pripremao za život. Svejedno, odlazili smo da se vratimo i da naučimo da su put i povratak mogući, ali da se ne vraćaš nikada isti.

Ne znam da li danas postoje takozvani „pripremni časovi“, ili je sve već poznato i spremno. Volja za avanturom, nastavničke dnevnice, roditeljski novac i (pseudo)elitistička priča da decu treba poslati u „beli svet“ da nešto vide. Ja mislim da bi ih trebalo slati da nešto shvate, ali bi onda prvo morali da shvate mnogo toga ovde i deca i oni koji ih šalju i oni koji to skupo plaćaju i oni koji ih obučavaju da tamo vide ono što, ovde ili tamo, čuju. Uvek smo se više spremali za iluziju nego za stvarnost, u prividu smo se osećali bolje, udobnije, sve dok privid nismo počeli da žuljamo mi, a ne obratno. Sve dok se ono što smo izmaštali o sebi samima nije okrenulo protiv nas. Ali ko će sada o tome? Ipak se mnogo toga promenilo od vremena kada sam ja kretao u takvu avanturu; danas se ide preko granice, u neke druge, „bolje“ zemlje, a i to se još pokazuje kao nedostatno. U moje vreme se išlo iza granice mašte, iako nas je od odredišta delilo samo par stotina kilometara.

Pre nekoliko dana sreo sam grupu dece koja je u malo nepravilnoj koloni „po dvoje“ šetala Knez Mihailovom. Odmah, brzinom misli, brže nego u Velsovom vremeplovu, vratio sam se u đačku klupu; u maštanja o svetu koji se pružao iza granica pogleda i odbrojavanje dana do proleća, kada je trebalo da se napokon krene na put. Osetio sam studen jutra posle nemirno prospavane noći, miris bivših putnika zaostao u autobusima koji su mirno, kao neke prastare mule, čekali da ih osamare i natovare nemirni i neispavani đaci. Poslednji put smo se preispitivali o stvarima koje smo poneli, iako smo sve nekoliko puta „proradili“ na časovima, jer na ekspediciji na koju је trebalo da krenemo svaka od njih imala je moć da nam spase život. Gomila torbi s raznim natpisima, koferi uvezani kaiševima, ošišani đaci, nova odela… Iako sam kasnije u životu uspeo da demistifikujem mnoge stvari, dve nepoznanice ostale su mi kao tajne neke drevne mudrosti. Prva je: Zašto smo svi morali da se šišamo kad smo kretali na put? Druga je vezana za putne torbe; do danas mi nije jasno otkuda toliko torbi s natpisom „Jugoslovenski aerotransport“ u mestu gde  su se u vreme mog detinjstva na prste jedne ruke mogli nabrojati ljudi koji su putovali avionom. Napokon se i kretalo, teško, kao seoba naroda, iza nas su ostajali roditelji, ruke koje mašu i ulice koje ćemo manje voleti kada se vratimo iz „belog sveta“ ne znajući da smo rođenjem srasli jedni s drugima, kao nokat i meso.

Hteo sam da zaustavim nekog iz kolone koju su kao dve kvočke pratile učiteljice i da ga upitam da li je poneo flašu vode, tvrdo kuvana jaja ili tablete ako mu bude muka u vozu ili autobusu, jabuke… Ali su ga roditelji sigurno svetovali da ne razgovara s nepoznatima i da ne jede previše sladoleda. A baš me je zanimalo da li ga žuljaju nove cipele ili patike koje su kupljene samo za tu priliku i je li već uspeo da sokom isfleka košulju koja je samo noć pre puta raspakovana i koja ga je čitavo vreme žarila po vratu novom i neizlomljenom kragnom. Uzalud, mali istraživači su hrlili u „vrli novi svet“ na tragu onoga što su mesecima ranije izmaštali u školskoj klupi, rešeni da poraze nepoznato i da kući kao trofej donesu neku sitnicu na kojoj kaligrafski piše: „Uspomena iz…“ kao da donose Odisejev pehar. Zanimalo me je da li još uvek obilaze „znamenita kulturno-istorijska mesta“, poprišta slavnih bitaka i izginuća, kao i moja generacija, koja je samo deceniju kasnije gurnuta u nerešene i nikada neiživljene sukobe i rezultate tih istih bitaka, kao da je ekskurzija bila samo inicijacija u neku kasniju sudbinu. Za neke i jeste, godinama kasnije krenuli su na put preko mora, jer ovde za njih puteva više nije bilo. Nisu sve obišli, daleko od toga, ali su već sve videli.

Ili svega toga više nema, ili samo nas takvih više nema. Možda se sada slike „kače na fejs“ da bi ih neki novi pogledi što pre zaboravili. Neko putuje da bi zaboravio ono što ostaje, a neko da bi se setio onoga što je ostavio. To se uči u detinjstvu, a ne zaboravlja u starosti; mera iskrenosti je sećanje, a mera sećanja uvek istina ili sudbina. Da li nas tome mogu naučiti tematske školske ekskurzije, ili one i postoje upravo zato da bi nas odučile od toga, da nam sve ono što kasnije donosi život ne bi tako teško palo, da nas naviknu na bežanje?

Hteo sam da ipak kucnem malog putnika po ramenu i da ga tiho upitam da li se javljao kući, i da mu kažem da, ako nije, kada bude zvao, kaže roditeljima da se nigde ne može otići i pobeći. Razumeće oni to… Ne znam da li će zbog toga biti srećni… Ali ko to zna? Daleko je sreća od srećnih misli, a uspomene nam ne daju da lako pređemo taj put.

SINOVI

Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Stanislav Vinaver, „Ne“

 

 Mislio sam da sam s temom odnosa između generacija, oceubistvom i sinovskim izneveravanjem tekovina prethodnih života završio u jednoj ranijoj kolumni, ali me je razgovor od pre nekoliko dana, kome sam igrom slučaja prisustvovao, naterao da još jednom razmislim o „onome što nas okružuje“, tradiciji, očevima i sinovima…

Pedeset godina ideološkog nasilja slomilo je (neke nepovratno) skoro sve autentične vrednosti života. Naravno da su na njihovo mesto inaugurisane i proglašene vladajućim neke druge (pseudo)vrednosti, kako u sferi društvenih normi, tako i u sferama ekonomije, politike, morala i etike. Nije najveća nesreća koja nas je zadesila propast zemlje i ideološkog koncepta, niti krvavi rat, dvadesetpetogodišnja kriza… Najveća nesreća je što nam je sve to upakovano i instruisano kao sukob generacija, neminovan možda, ali samo u društvima koja su iživela svoju prošlost, a ne i u ovoj zemlji, u kojoj je greh prošlosti bič kojim sinovi, zaparloženi u zabranu devijantnog socijalističkog koncepta nazvanog „demokratija“, skorojevići i malograđani, bičuju svoje očeve. Nedelatna i nestvaralačka skorojevićka grupacija, nesposobna za bilo kakav zanos ili ideju, svoj odnos prema stvarnosti gradi na podsvesnom kompleksu u odnosu na one koji su, kako-tako, izborili svoje parče neba.

I da se vratim razgovoru, u kome su se zatekle tri generacije jedne porodice: deda – bivši revolucionar, sin – skorojević evoluirao iz stadijuma „sina socijalističkog kulaka“ u novokomponovanog biznismena i unuk – stipendista neke zapadne fondacije, s verom da je u Srbiji primenljiv model kapitalizma iz vremena Adama Smita. Lično sam se trudio da ostanem izvan rasprave, što inače uvek pokušavam kada se nađem u ognjenom jezgru vulkana u kome se tumače ovdašnji tranzicioni procesi, lični stavovi i opšti animoziteti. Iako sam sa svojim pokojnim ocem ponekad upadao u rasprave, mislim da su bile na dosta višem nivou i uz dužno uvažavanje sagovornika. Možda sam ja pokazivao neophodno shvatanje uloge i (ne)mogućnosti jedinke u vihorovima, a možda je i moj otac pokazivao neophodnu dozu razumevanja za moju virulentnu i preidealizovanu mladost. No, navedena rasprava je tekla po liniji one poznate psihoanalitičke frojdovske relacije (tema su, uzgred budi rečeno, bile reforma i privatizacija onoga što je ostalo od tzv. društvene imovine), kada sinovi organizuju pohod u želji da smaknu i unište oca tiranina u hordi. Ali sinovi nisu (figurativno, naravno) pojeli oca da bi u sebe upili duh i osobine tiranina; oni čak tog starog revolucionara posvećenika i stradalnika jedne demonske ali bezube ideologije nisu uspeli ni verbalno da poraze. Mislim da nisu ni pokušavali; oni su već zaseli na pozicije koje je za njih neko drugi osvojio, srušili su državu koju nisu pravili, znali su da rat ne mogu da dobiju, jer nisu sposobni za konkretno delanje koje nije zadovoljavanje sopstvenih potreba. Oca, sina „socijalističkog kulaka“, ubrzo će smeniti sin zapadnjački stipendista, prodajući budzašto ono što je ocu promaklo, povećavaće poreze i namete izmučenom narodu na čijoj su se grbači zagazdili i zakopitili i koji ih je, nepismen, prljav, umoran i prezren, izdržavao i školovao. Gađenje prema tom svom i jedinom narodu (budući da „građani sveta“ nikada neće biti, baš zbog toga što to veoma žele) uspeće da unovče i da stvore distancu, ne u odnosu na „guravi narod“, već u odnosu na jedinu autentičnost egzistencije, koja, gle čuda, upravo odatle dolazi. Proglašavajući život očeva lažnim sinovi pokušavaju da svoj učine istinitim. Da ubede i sebe i druge, ali nikada nije, to ne mogu i ne žele da znaju, postojala univerzalna istina niti univerzalna laž. Otac iz gornje priče je želeo da njegovi sinovi ne budu kao on, ja sam želeo da moj sin ne bude ja. Nismo uspeli ni jedan ni drugi. Zato sam ćutao. Znao sam da grešim jer nisam uspeo ni sebi ni svom sinu da objasnim šta sam postao i na šta sam pristao. Nisam imao snage da ga treniram i spremam za budućnost u koju nisam verovao. Kako da mu zabranim da bude dete da bi postao čovek po meri starosti i hipertrofiranih, senilnih i staračkih, želja svoga oca? Buduće vreme je mera oceubistva, to je mala cena za gest ali velika za uspomene, kako ćemo živeti sa njima? Svom sinu zameram jedino sebe, nisam to mogao da kažem ocu na koga su se sinovi ostrvili. Ali, znao sam da on zna to što sam želeo da mu kažem, i kao sin i kao otac i kao ništa – prah predaka i pokora potomaka.

Prezirem kolektivističke pokrete, komunizam smatram đavoljim zamešateljstvom, ali poštujem ideju kojoj su ljudi odani i za koju stradaju bez obzira na to što svi podsvesno znaju da će se i ona najčistija kasnije premetnuti u demonski koncept izneveravanja; poštujem zanos i veru. U „jednoj sasvim običnoj građanskoj porodici“ razgovor koji se polako pretvarao u svađu potrajao je do duboko u noć. Znao sam da neće „pojesti oca“, bojali su se toga, u tom telu okuženom (pra)roditeljskim grehom još uvek je postojala vera i ubeđenost da se ne može sve kupiti novcem, a to je ono što najmanje žele, to se najslabije prodaje. Postoji opasnost da se inficiraju tom verom i otimačinu zamene umerenošću, a demagogiju političkih floskula rečima iza čijeg značenja i časti stoje moralni autoriteti… Kome to danas još treba?!

TERASA

Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine. 

Josif Brodski, „Savet“

Kao što redovniji čitaoci ovog bloga znaju (a što, inače, i sam potenciram, valjda da bih sagledao dubine zabluda ili naličje istine), odrastao sam u vreme utopijske realsocijalističke bajke, što je u letnjim mesecima rezultiralo time da se naša „mala (osnovna) ćelija društva“ – porodica, priključivala karavanima koji su se polako, kao da idu po zasluženu nagradu ili porciju drevnosti, spuštali slomovratnim putevima ka Crnogorskom primorju. Tek kasnijih godina smo otkrili da su nam Crnogorci „neprijatelji“, a Grci, Turci i Bugari „prijatelji“, a sada su nam ovi prvi ponovo prijatelji, valjda. Radovao sam se moru, tada smo se mogli sunčati i kupati do mile volje, bez opasnosti po zdravlje, tačnije; tu je opasnost izbegavao onaj koji je imao dobar nivo samokontrole, onaj koji je pravovremeno reagovao na treći poziv roditelja za izlazak iz vode, sve preko toga nosilo je opasnost po telesni integritet dece poplavelih usana.

Kasnije sam shvatio da su rituali koji su se odvijali u vreme odmora provedenog na moru bili u stvari matrica idealnog društva, daleko iznad utopijskog relativizma svakodnevice ostalih meseci. Dolazilo se i odlazilo, kako na primorje, tako i na plažu, u određenim intervalima – smenama, obroci su bili propisani „od–do“, suveniri tipski, osećanje posebnosti i zasluženosti odmora dominantno, razglednice, plastične sandale, fotografije na kojima se svi smešimo belim zubima kao crnci u mraku… Svako je na odmoru radio nešto što nije smeo da uradi tokom ostatka godine. Žene su stavljale minivalove, farbale kosu u neke šašave boje, nosile kraće suknje, odlučivale se na „nepristojne“ avanture… Moj otac, na primer, na moru je stalno puštao brkove, podsećajući svakoga dana sve više, kako su brčine rasle, na karpatskog konjokradicu iz filma Cigani lete u nebo. Ja sam nosio lančić, jer nakit, a posebno za muškarce, u školi nije bio dozvoljen. Prestupi kao privid slobode – mi kao korifeji socijalističkog bitništva; s brkovima, lančićima, mekikama, minivalovima…

Ali ipak, surovi automatizam tradicionalnog vaspitavanja dece odvodio me je u krevet s prvim mrakom. Kroz zavesu od šuma mora i pesme zrikavaca provlačila se muzika koja je dopirala s letnjih terasa na kojima su orkestri svirali šlagere preplanuloj publici, koja je tancovala u ritmu sladunjavih melodija. Osećanje da propuštam nešto potpuno ekskluzivno nije me napuštalo, mislio sam da je istinski život igra bosonogih parova, koji u svojim psiho-motoričkim kretnjama u ritmu muzike opisuju suštinski sadržaj života. Mislio sam da je život letnja pozornica – terasa s pogledom u raj ili u „srećnu budućnost“, igra i muzika, bile su tajna znanja, meni još uvek nedostupna. Tada nisam znao da je terasa prepuna prerano ostarelih lakonogih „briljantinskih“ švalera, žena bivših mladosti i mladih koji su svoju fiziološku mladost razmenjivali za život u kojem će obredna inicijacija odlaska na more, u kafanče na uglu na „deset s lukom“ ili na sindikalnu igranku, biti najuzvišenija vrednost. Neminovnost prolaska života i podsvesno znanje da se na život ne može uticati stvorili su od njihove igre mučaljiv ples sličan onome kojem su pribegavali ljudi koje ujede otrovni pauk crna udovica, jer se verovalo da je samo u neprestanom kretanju i igri spas od smrti. Ali krvožedni totem je sve manje bio zadovoljan ritualnim plesom u svoju čast, ispod zemlje je pulsiralo njegovo nezadovoljstvo koje se više nije moglo hraniti „sitošću“ i srećom nižnjih.

Kasnije sam i ja odlazio na terase pored mora, ali lepe dame, igra, alkohol, galantnost… nisu me spasli od zvukova i osećanja koji su mi se kao detetu ugnezdili u uši. Naučio sam da igram. Da li sam bio srećniji zbog toga? Jedino je more bilo trajno svedočanstvo, zatalasana misao o večnosti, ptica rugalica ljudskoj prolaznosti koja je pokušavala da se od nestanka spasi ritualima preobilja društva u kome bi svako mogao sebi da priušti po dva bureka. Da li je u nekom ekskluzivnom baru Beograda na vodi predviđena „sala za tanc“? Trebalo bi da jeste, u stvari, neophodno bi bilo, kako drugačije pokazati svoju plemensku pripadnost nego ritualnim plesom? Bežeći od poslednjeg plesa, obišli smo čitav krug, i sada smo ponovo na početku. Sadašnji „rizorti“ – citadele raskoši, zatvori s odličnom uslugom i livrejisanim čuvarima, samo su glamuroznija varijanta iste teskobe, možda i veće. Jer čemu potrošiti toliki novac da bi se napravio privid, i zašto ga, kada je privid, toliko plaćati? Čarter letovi i prejedanje i prepijanje za švedskim stolom, ležaljke za džabe i odmor za skupe pare u zatvoru otvorenog tipa današnja su verzija nekadašnje naive da se negde može otići i da se od života može odmoriti. Ali opet, to su bila hodočašća u slavu života, verovali smo da nam sve to pripada i da toj kratkoj letnjoj romansi pripadamo i mi. Danas je neophodno dati veliki novac za kulise koje će nas zakloniti od istine nemoći života pred besmislom. Dok igraju u balskoj dvorani, isti oni lekari, apotekari, činovnici, opštinske službenice željne avantura iz pisanih romana „Siluete“, samo sada s maskama savetnika, menadžera, operatorki… ne znaju da život za njih ipak čuva poslednji ples na istoj onoj terasi koju se trude da zaborave. Beskrajna je vera da onaj ko igra neće umreti. Konje ubijaju, zar ne?

MATURANTI

Na pola puta zastadoh. 
Okrenuh leđa vremenu
i mesto da hodam po budućem –
niko me tamo ne čeka –
vratih se da hodam po prohodanom.

(…)

Anđeo se smešio. 
Dunu vetar i pesak me zaslepi.
Vetar i pesak bejahu moje reči: 
ne živimo; vreme naš život živi.

Oktavio Paz, „Povratak“

Bez obzira na to što je jedno od osnovnih stvarnosnih svojstava života da teče (i oteče), noseći sobom retke sreće i naplavine tuge, ponekad zablista iz turobne matrice realiteta, podsećajući nas na nostalgiju za prošlim vremenima, otvarajući u isto vreme studenu misao o budućnosti. Okoštale misli o egzistenciji (i „modernoj porodici naroda“, jakako) povremeno nadiđe sentiment glamura koji nas vrati u vremena koja iz perspektive jedne setne tuge posmatramo kao raj. Kraj školske godine za đake predstavlja olakšanje rođeno iz nasluta letnje bezbrige ferija, ali nekima od njih donosi i završetak zlatnog đačkog doba i prvu stepenicu na beskrajnom stepeništu života kojim se čovek penje prema sebi i zalasku, pridržavajući se za gelendere svakodnevnih briga, naslućujući kraj koji je kao miraz nesavršenosti poneo davno, još negde na rođenju. Ne znam da li je moj sin to tako razumeo ili sam uspeo da ga sačuvam od vlastite pogrešnosti, ali potreba da zablista u sjaju balske sale bila je više nego očigledna. Drago mi je zbog toga, neka ima uspomene u lepim odelima ako već ne može u srećnoj zemlji i razumnom društvu. Da me povremeno nisu slikali u odelu, dalo bi se pomisliti, s obzirom na moju poslovičnu mrzovolju, da sam život proveo u buretu (mada možda i jesam).

Iako su moderna vremena banalizovala sve čega su se u besmislenoj racionalizaciji i procesu profanizacije dotakla, ostali su odblesci rituala koji su negde duboko u zabranima vlastite nutrine sačuvali suštinu. Kao prvoborac raznih školskih reformi i „usmerenja“ ka pustopoljini gluposti i praznini duše onih koji su nam godinama krojili kapu, radnik bez zanata u surovoj praktici života, čovek s akademskim obrazovanjem ali bez gimnazije, večiti hodočasnik po ruševinama smisla, u ovim vrućim danima posmatram beogradsku mladost kako se užurbano priprema za „ispit zrelosti“ – maturu.

Gradom mile prave male delegacije školskih drugova, potpomognute roditeljima kao finansijerima i čuvarima porodične kase. Ponovo ćemo se zadužiti za sreću naše dece i za budućnost, njihovu. Iako više ni jedno ni drugo ne možemo da im obezbedimo, zaduženi, obespravljeni, poniženi… Kao da od njih, maturanata na pragu zrelosti i života, želimo da sakrijemo baš taj život. Znoj lije s lica devojčica koje bi preko noći da liče na porcelanske praznoglavke sa televizije ili svoje mame (kada su bile maturantske dive) dok probaju već ko zna koju haljinu u ekskluzivnim buticima ili „kod Kineza“, pred prodavcima koji na licima čuvaju budistički mir i strpljenje (kao Kinezi, uostalom), i dok noge iz zgužvanih „najki“ uklizavaju u blistave cipele, pokušavam da oživim „dan posle“. Iz frizerskih salona i šminkernica, taksija i luksuznih limuzina, neki goluždravi klinci – ni dečaci ni ljudi – ući će u blistave sale beogradskih hotela i klubova da u dionizijskom preterivanju, u sreći mladosti i tugaljivim rastancima, „za vjeki vjekov“ u album sada sjajnih a ubrzo požutelih korica smeste čitav jedan period života.

Zamišljen, već predaleko u uspomenama, skidam kondenzovane kapljice sa čaše u hladovini kafanske bašte, pokušavajući da se setim sebe iz tih dana i svih onih bivših dečaka koji danas istom štraftom šetaju malu decu, stresove, višak kilograma, nezadovoljstva… Ne zavidim nikome, ali i ja, profesionalni pesimista i mrgud, volim takve svečanosti, generacijske proslave koje nas uvek podsećaju da život još ima bar malo dostojanstva, iako je odavno prošlo zlatno vreme u kome su deca bila deca, roditelji brižni čuvari autoriteta osamareni društvenom odgovornošću i brigom, a matura istinski ispit zrelosti, koji je na ispitanicima ostavljao nevidljivi žig: atest zrelosti i očekivanja koja je trebalo osvojiti u životu budućem.

Danas više nije tako. Odavno su nas gladne godine ujedinile u uniformnosti nemoći; nezreli su sazreli preko noći, zreli su podetinjili, dobri postali loši, a loši nisu postali dobri. Odnos između našeg bića i spoljne sredine uspostavlja osećaj tuge koja oslikava pejzaže naše stvarnosti. Tuga priziva lepotu da bi u nju pretočila prazninu. Pustinja se širi kao pošast i samo je pitanje trenutka kada će plodnu zemlju pretvoriti u sebe. Isto onako kao što su prethodne generacije, ostavši bez čvrstih uporišta u tradiciji i sećanju na svoje očeve, stvorile nas prema obličju svome – prema pustinji modernih vremena: varljivim rajevima koji su se belasali iz perspektive ljudske indolentnosti i inferiornosti u odnosu na društvene i istorijske procese kojima nisu bili dorasli, ali su pohrlili u njih, zaboravljajući da džabe sira ima samo u mišolovci i da se za sve mora platiti vlastitom krvlju.

Gledam grupice mladih kako, posle maturskih večeri, promiču kroz jutarnje senke i kako tek izašli iz opne detinjstva, kreću u život, koji za njih, prerano progledale, više skoro da i nema nikakvu težinu. Odavno su se upoznali, ali su ga prethodne noći ipak porazili, dokazujući da su još uvek mladi, lepi i veseli, bez obzira na to koliko logika govorila drugačije. Samo je ovog puta besmisao doneo nešto smisleno – jutro.

 

 

IGRA PLAKANJA

Krug se zatvara i sve se vraća
i ne pita se šta je čije
goli životi su starija braća
velike sestre istorije

Duško Trifunović, „Život“

  

            Svima onima koji će posle pročitanog naslova da me optuže za plagijat, budući da postoji istoimeni film, odmah na početku odgovaram: nisam mogao da odolim. Ili nisam umeo da pronađem bolji naslov, jaču simboliku… Ili ne umem drugačije da nazovem iznošenje vlastite duše na pazar. Očigledno je utisak ponovo proživljenih dana detinjstva nadvaladao ritual pisanja i zakonitosti teksta. Nema u tome ništa loše, sve drugo je gore.

Letnji dani su (ne znam zbog čega ni zbog koga) uobičajeno vreme godišnjih odmora (sintagma je suštinski pogrešna, jer nijedan od tih odmora, na moju veliku žalost, ne traje godinu dana) i napuštanja mesta boravka (mesta zločina?!!). Budući da su letovališta i egzotični predeli postali neuobičajeno daleki, velika većina nas prostih trudbenika odgovornog posla svakodnevnog preživljavanja odlučuje se za predele i gradove koje smo odavno izgubili na putevima odrastanja i priključenja na tekovine „modernog vremena“. (Ko je spomenuo Čaplinov film i srpskog premijera?) Naravno, ti putevi su, uglavnom, usmereni ka uspomenama i mestima detinjstva u kojima zaboravljeni roditelji još uvek prežvakavaju dane provincijske dosade, živeći u uspomenama i varljivoj nadi da ih deca nisu zaboravila, nego se ne javljaju zbog napornog rada i svakodnevnih obaveza. Ti isti naši roditelji miluju slike unučića uslikane ispred fontana s gologuzim anđelčićima u raznim evropskim i svetskim gradovima, ili na glavnoj beogradskoj štrafti (simbol uspeha u osvajanju grada i života?!), i isto vole „belosvetske“ snaje kao i naše ljubavi iz detinjstva, koje, ako i same nisu otišle da traže sreću u industrijskoj utopiji, viđaju svaki dan kako tegle decu, suvišne kilograme ili pijanog muža. Ako se još uvek nismo posvađali s roditeljima (ne znači da ovoga leta nećemo) zbog upornog i svojeglavog glasanja i podržavanja raznih vladajućih koalicija u političkom životu, ponovo ćemo zakucati na njihova vrata. Neće nam zameriti što smo ih zaboravili (oni nas nisu), ljubiće decu, spremaće stara jela i kolače, nutkati nas slatkim i vodom, slušati kako smo uspeli u belom svetu i, što je najgore od svega, verovaće nam. Na odlasku će nam pakovati tegle pekmeza, ajvara, kajmaka ili kantice sira, domaće sokove i medenjake, na reči da imamo svega toga samo će slegati ramenima i govoriti kako to „gradsko“ nije ni prići domaćem, pomireni s našom nemoći da priznamo: ako sve imamo, šta ćemo onda tu.

U knjizi Pogled sa Kalemegdana (Ogled o beogradskom čoveku), Vladimir Velmar Janković piše da je jedan od razloga zbog kojih je starija generacija naseljavala periferiju (konkretno misli na Dedinje) bila njihova podsvesna želja da pobegnu od dečije nezahvalnosti. Umesto roditelja, ovaj put smo pobegli mi – iz istog razloga. Mi, zahvalni sinovi „velikog uspona i procvata društva“, koji sada jedemo male hlebove „velikih“ dana, vavoljeći reči kao odavno isprane morske kamenčiće, koji samo svojom najdubljom nutrinom još uvek pamte ukus soli. Nema razlike između vremena i vremena, samo se mi, tumači sporednih rola, menjamo, prema našem mišljenju, prebrzo. Ali nas više odavno niko ne pita za mišljenje.

U međuvremenu ćemo se sretati s drugovima iz detinjstva, pijančiti po kafanama koje još uvek nisu zatvorili i pretvorili u minimarkete ili kafiće, i slagati se samo u dve stvari: zajebani smo do balčaka i nekad je bilo bolje (možda smo mi bili drugačiji?). Kupaćemo se na istim mestima kao i pre, uvlačiti pivske stomake i krišom posmatrati tek procvale provincijske lepotice. Smeliji će se usuditi da im kažu kako je život sranje, ali uzalud, biće pogrešno shvaćeni, svako očigledno mora da pređe isti put.

Zašto sve ovo pišem, zar nije dovoljno ovde završiti tekst, pa opravdati naslov? Odraditi još jednu epizodu odmora u zavičaju i „voljenoj nam zemlji“. Nije! Jedna davnašnja slika iz detinjstva vraća se stalno kao karmički greh, izvlačeći na svetlost davno zaboravljenu igru. Dečija igra je, kao i svaka igra, nužna projekcija nečega dubljeg, što može doći iz prošlosti, ali može i duboko anticipirati budućnost, o čemu sam već pisao (ne znam tačno gde). Kao deca, često smo se igrali rata, jer ta igra, zbog školskih bubanja ofanziva i čestih medijskih i filmskih ritualnih obnavljanja, nije nikako izlazila iz mode. U stalnom deficitu negativaca, jurcali smo po livadi, osvajajući nove prostore, preobražavajući velike istorijske poraze u svakodnevne pobede. Međutim, ta igra je imala i svoju podvrstu: kada bi nam dosadilo da ubijamo „Švabe“ i glumimo Batu Živojinovića, igrali smo se „herojskih smrti“. Jedan od nas je zauzimao pozu egzekutora, dok su se ostali raspoređivali u stroj; on je počinjao da „puca“, a mi ostali smo padali. Naposletku je „egzekutor“ ocenjivao „umetnički i herojski utisak pada“, iz ubice je progovarao „nepristrasni sud partije“, a iz ubijenih školsko i filmsko gradivo simulakruma „herojske borbe naših naroda i narodnosti“. Tada je to bila kranje bezazlena igra, sada, kada je posmatram s proživljene i iskustvene distance od skoro četiri decenije, više ne mislim tako; smešni su mi filmovi s tematikom iz NOB-a, ali njihova stvarnosna eksplikacija nije. Učili su nas da slavno umremo, ali svojim primerima i ideološkom mitologijom nisu uspeli da nam pokažu kako da slavno živimo. To ni do danas nismo uspeli da naučimo. Bilo je dovoljno umreti na mig vrhovnog žreca i time je svrha bitisanja na zemljinom šaru bivala ispunjena. Savet „nije važno šta ćeš biti u životu, samo budi dobar čovek“, koji sam u detinjstvu dobijao od starijih, jeste dobronameran. Mada iz ove perspektive i iskustva podrazumeva sledeće: da bi bio čovek sa velikim „Č“, treba da ubijaš one s malim „č“ kao prefiksom svoje životne sudbine, ili da dozvoliš da te ti isti ubiju u ime „višnje pravde“.

Medenjaci mi zastaju u grlu, a u tegli sa slatkim od šumskih jagoda vidim ponor u koji padam evo već četrdeset i šestu godinu. Nema potrebe da se, kao slonovi, vraćamo u zavičaj da umremo kada nas kosti zabole za kućom. Umrli smo odavno u igri plakanja – više puta.

SERVISERI LOŠE SAVESTI

U poslednjih dvadeset i više godina nikako nisam mogao da shvatim puno značenje izreke „Kada topovi gruvaju, muze ćute“. Poslednjih decenija pisalo se i stvaralo više nego ikada ranije – doduše, s problematičnim kvalitetom – emotivni doživljaji ratnih katastrofa, političkih i društvenih dubioza, naterali su mnoge koji do tada nisu nikada, osim kada se potpisuju, uzeli olovku u ruke, da se late pisanja. Naravno, to je uslovilo mnoštvo loših dela, individualnih i parcijalnih viđenja i „istina“, što je direktno uticalo na kvalitet književne produkcije, ali o tome će tek trebati da kažu svoje mišljenje oni koji dolaze, a uzgred budi rečeno, to i nije osnovna tema ovoga teksta. Mnogo je važnija iskustvena provera pomenute izreke, koja je posredno potvrdila svoju istinitost i onaj prećutani deo: „… a budale govore“.

Pisac je veliko dete i nepopravljiva naivčina; ako se tome doda još i nezaobilazna količina egoizma, spoj koji sačinjava homo literatusa ovih prostora postaje potpun. Relacija između umetnika uopšte i političkog mehanizma koji fabrikuje događaje uvek je bila problematična. „Korisnost“ kreativnog parazitizma umetnika koji su se inspirisali raznim društvenim lomovima mnogo je više potvrdila istinu pobednika nego što je umetnički i kreativno uspevala da problematizuje pomenute događaje, bol malih ljudi, tragediju miševa koje su slonovi izgazili dok su se tukli (veliki Bog živi u malim ljudima, nikada to ne treba zaboraviti). Zbog toga su mnoga dela ostala na nivou memoarske građe, političkih manifesta o večnim „vrednostima“ (demokratije ili totalitarizma, kao da ima razlike u puzavosti i potuljenom ližisahanskom stavu „pravednog“ hroničara, uvaženog pisca) i ličnim kvalitetima onoga koji se preporučuje „Neronovoj trpezi“ vlasti i prokuratorovim srebrnjacima. Ne verujem da postoje politički mehanizam ili nomenklatura koji su pre bilo kakvih radikalnih poteza za savet pitali nekog mislećeg čoveka koji nije ni formalno član ciljane (pozicione ili opozicione) političke grupacije. Sledstveno tome, ni pisci na rukovodećim mestima ne pokazuju neku političku pragmatičnost i upotrebljivost ne samo zbog toga što su kao ljudi i intelektualci neupotrebljivi (nikada ne treba zaboraviti da su i oni ljudi!?) već i zato što primarna umetnička intencija umnogome nadilazi primitivan i moralno nizak svet politike. Kada to zaborave, a „carstvo od ovoga sveta“ i zemaljska blaga obično iniciraju takav zaborav, postaju upotrebljiva roba, zbog čega kasnije godinama mrče hartiju da bi dokazali da to nije baš tako kako se sada priča i da đavo nije baš toliko crn.

U Bulgakovljevom Majstoru i Margariti kritičar Lavrovič smrtno ozbiljan kaže Nikolaju Maksudovu: „Mi smo inženjeri ljudskih duša.“ Godinama kasnije, poznati češki disident Jozef Škvorecki svoje dvotomno delo o komunističkom totalitarizmu naziva upravo tako. Poznata je i anegdota vezana za pijanistu Padarevskog, koga je, kada je već postao predsednik, u Parizu sreo poznanik koji ga je upitao, oduševljen: „Maestro, drago mi je što vas vidim, recite mi gde nastupate i koje delo svirate?“ Politika je očigledno sporedna za ljude koji istinski uživaju u umetnosti. Nažalost, i oni su sporedni za politiku, koja bedne poene lične i kolektivne sujete stiče isključivo povlađivanjem primitivizmu i vladanjem (naj)nižim instinktima samoodržanja sile u tuđem strahu i gluposti.

Ovim putem neminovno dolazimo do stalno aktuelnog pitanja intelektualnog angažmana u zemlji koja se s drugima još nije izmirila, ali se u sebi samoj (ovo drugo pogotovo) zakrvila. Mislim da nema režima u poslednjih nekoliko decenija koji pisci i umetnici, bilo javno, bilo svojim delima, nisu podržali. Stvarnosna emocija povukla je mnoge od njih na puteve epigonstva i trabantstva, a najgore je to što je talenat uvek bio obrnuto proporcionalan angažmanu. U međuvremenu su se i protestne večeri u raznim udruženjima pisaca pretvorile u večeri i panegirike vlasti, bilo kojoj, ali vlasti. Lukavi komunistički političarski um je znao da je slika o NOB-u mnogo plastičnija u književnosti i slikarstvu nego u dnevnicima i zapisima polupismenih komandanata i komesara. Činjenica da u toj plejadi hvalospeva ima odličnih dela i pisaca ne pomera nas nimalo u etičkom pogledu ka mogućem pročišćenju; naprotiv. Pitanje koje sve vladajuće nomenklature grozničavo žele da reše vezano je za pozicioniranje vladajućih poetika i pisaca pomoću kojih će i sam režim biti, u istorijskim i umetničkim okolnostima, rastumačen, odnosno potvrđen. Međutim, istorija nas uči da je taj trud obično uzaludan.

U devetnaestom veku (1831), tokom rusko-poljske krize, kada se čitava evropska javnost okrenula protiv Rusije, Puškin piše pesmu „Klevetnicima Rusije“. Godinama kasnije, tumačeći pesmu i patriotski  poriv pesnikov, Isidora Sekulić kaže: „Ali šta je prirodnije ako nije možda moralno, u datom slučaju, nego da se sav vitalni senzibilitet jednog pesnika lokalizuje na onoj tačci na kojoj je i senzibilitet jednog cara – u vreme kada je država u ratu.“ Nastavljajući rečima da je „vrlo teško, upravo nemogućno, da nešto bude jednako važno i razumljivo onima kojima gori nad glavom i onima kojima ne gori“. Ali, malo dalje, takođe piše: „Rat ne čuva kulturu i živote, kako da čuva moral“, ili: „patriotska poezija ima fiziologiju i biologiju, a ne etiku i estetiku“. Očigledno su i oni koji su čitali Isidoru i Puškina tumačili ove pisce na svoj način. Otuda svaka pobuna pisaca u poslednjih nekoliko decenija liči na nemušto lajanje na zvezde; čak i ona dela koja pokušavaju da se suprotstave (ne)vladajućim kanonima, ostaju na istom nivou kao i njihove polemičke premise. Retki su oni koji mogu da se uzdignu iznad toga.

Stvorena konfuzija potiče iz pozicija tumača i osporitelja, čije uloge u društvenoj i istorijskoj periodici zauzimaju isti ljudi. Podržavanje na sva usta i svim raspoloživim sredstvima pisaca koji se pojavljuju iz magme novih društvenih okolnosti upravo je servisiranje sopstvene loše savesti, nažalost, pogrešnim sredstvima. Danas se pisci i umetnici utrkuju u panegiricima Velikom Reformatoru, usmene i pismene ode, namrštene i (ne)ozbiljne izjave i beskrajno razumevanje pišu i pokazuju oni koji ne razumeju važnost vlastite savesti, jer bi veoma želeli da budu „savest nacije“.

Malo je verovatno da je Veliki Reformator ljubitelj lepe književnosti; pre bi se reklo da je ljubitelj upotrebljivih ljudi. Neko vreme sam verovao da su „inženjeri“ najniži moralni stadijum, sada shvatam da postoje i „serviseri“ i uzaludna nada da novina donosi novo i da prevrednovanjem mogu i sami biti prevrednovani.

NEDELJNI RUČAK

Nedelja  je molitva praznine, susret sa svim onim od čega smo uporno bežali prethodnih šest dana. Velike zablude više govore nego male istine. A nedostatak istine u malim stvarima oktroiše pravo da se u velikima može prekršiti po potrebi. Na sredokraći gde se sudaraju realnost i fikcija, istina i laž, počiva tajna svega onoga što se krije iza stvarnosti. Ljudi poslovično nisu skloni da žive u stvarnom svetu, veštački rajevi na koje su potrošeni velika energija i mnogi ljudski životi umnogome su primamljiviji. Svaki totalitarizam obeležen je prividom: vlast žudi da bude prividna i bavi se sobom, narod se okreće preživljavanju. Jedini istinski neprijatelj takvog sistema jeste stvarnost, ali i ona u međuvremenu menja svoj opis, prilagođavajući se prividu. Pokušavamo da je sretnemo na nedeljnim ručkovima, tim malim slavljima (malo)građanštine; tu se suočavamo sa sobom prošlim i budućim. S onima koji su nam prethodili i onima koji će doći posle nas, i s još nekima, koji nam broje zalogaje dok se naginju iz TV ekrana ili nadiru iz loših uspomena i iskustava življenja u Srbiji.

Kakva kontemplacija nad tanjirom supe koja se hladi! Mana da ne mogu da jedem vruću supu tera me da mislim. To je svakako velika mana, „dar istine“, kako je savetovao Euđen Simion mladim književnim kritičarima, opreznost intelekta bez privikavanja na laži. Kakve sad to ima veze s nedeljnim ručkom, krajnjim smirajem radne sedmice i blagodarnog blagoutrobija, za sve one koji su uspeli da dobace do nedelje? Da li je to samo okupljanje zbog hrane, „atavizam zajedničkog hranjenja“, ili zahvalnost Bogu u danu Vaskrsenja za činjenicu što nas takve kakvi smo nije spalio gromom – bar dvaput odjednom? Ili je to možda prikriveno okupljanje zaverenika u ulogama babe i dede, roditelja, dece, rođaka… koji pričaju neke „bezvezne“ priče, a ne hvale vlast ili ne prave plan da je sruše. Nedeljni ručak – oaza (malo)građanskog mira, u stvari je centar prevratničkih zavera, slutnji i nespokoja. Oni koje ne možete da dodirnete svojom namerom možda nisu apriori gluvi, loši ili konformisti, možda samo misle da je velika sreća okupiti porodicu za stolom, a ne na nekom bojištu „za bolje sutra“. Možda ovo zvuči konformistički, i zvuči, i želim da tako zvuči. Oni koji ne misle tako neka pokušaju da dosegnu tu „licidersku“ scenu, tek onako, kao, „nije ništa“, pa će onda videti koliko je teško biti sasvim običan. Rituali pokazuju veru, ali ne dokazuju verovanje, često ga čak i kriju. Loša namera ne želi da vidi suštinu jednostavne ljudske sreće ili tuge. Zato zločin svedoči nemogućnost dobra i nestanak istine. Tu ekipu nezadovoljnika je na početku sada već prošlog veka predvodio Dimitrije Tucović, a onda su došli drugi. Došli, ostali i zaboravili prvog i njegovu sudbinu i počeli da mese našu.

Zaista, kako izgleda neprijatelj države, reformi, vizije, „mira i poretka“, Beograda na vodi, zli opozicionar u odnosu na dobre namere vlasti?… Nikada nisam bio sklon da poredim narode s njihovim vladarima, kao što nikada nisam razdvajao vladare i gazde od njihovih ličnosti. Ali sam takođe znao da je narod jedan i nepromenljiv, i da sve ono što se dešava potiče od tog i takvog naroda, pa i slika pobede i poraza, neprijatelja i prijatelja, protivnika i onih drugih, koji su protivnici prvima. A sve su to, opet, ljudi okupljeni na nedeljnom ručku. Jedni nisu shvatili proletersku glad (koja ne potiče samo od nedostatka hrane), a drugi nisu razumeli običnu ljudsku sreću, pa su pokušavali da nam nametnu svoju, „posebnu“. I tako je bilo uvek, i tako će uvek i biti. Objedinjeni u slabosti, uzvišeni u besu, obeshrabreni u lažima na koje svakodnevno pristaju. Na šta su sve morali da pristanu da bi postali to što jesu, kolike su razmere patnje ili izdaje? Da li zbog toga treba da im zamerimo batak ili jadac, ili da ih kaznimo zato što ga tako slatko jedu, a nama zalogaj zastaje u grlu?

Ali da nisu postajali to što jesu postali, ne bi decu (tada i sada) slali na univerzitete i evropske škole, ne bi ni nesretnog Dimitrija poslali da uči školu, već bi ostao u Gostilju na Zlatiboru, da čuva ovce. On se borio protiv naivne seljačke vere da će znanje doneti boljitak, da će nam pismenost olakšati čitanje (možda slova, ali ne i znakova vremena). A ovi drugi znakovi su govorili da se u zemlji seljaka najviše neprijatelja stvara iz klase koja se iz sela odmakla prema nekom drugom znanju i prvom zaboravu. Što je otvorilo vrata prostaštvu, revolucionarima na talasu straha, niskih instinkata i represija, onih koji se ne kaju i koji svaki drugačiji glas prekinu, zauvek – metkom.

Protiv koga su se zaista borili Dimitrije Tucović i njegovi socijaldemokratski saborci? Protiv tek malo zakopitelog građanstva u Srbiji, protiv tek uspostavljene srednje klase, nedeljnih ručkova, uštirkanih košulja i malo boljih škola. Ljudi iz taloga društvene nepravde pobunili su se protiv onih za koje su mislili da su iznad njih, svetili su im se za sebe, proglašavajući ih „buržoazijom“, „kapitalistima“… Prizivali oganj revolucije i krv na ulicama, koja bi donela pravdu. Ali ne bi oprala sramotu, ona nam je zajednička. A pravi tvorci njihove nesreće ostali su visoko, tamo dokle njihov pogled, a um još manje, nije dosezao. Upravo kako kaže Dostojevski: socijalizam ili pitanje trećeg staleža nije pokušaj da se zemlja podigne na nebo, već pokušaj da se nebo svuče na zemlju. A kada se nebo napokon „svuče“ na zemlju, onda je nebo ono što ti neko drugi kaže i pokaže. Tucović je smatrao da su srpski vojnici u balkanskim ratovima (Srbija i Albanija, 1912, prim. P. V. A.) bili jedini zlikovci, iako u ratu ne postoje usamljeni zločinci, već samo jedan veliki zločin u kome svako učestvuje onoliko koliko mora ili koliko želi. To je shvatio tek kasnije, kada je video da „prosvećene“ evropske demokratske vlade listom glasaju za ratne zajmove svojih zemalja koje kreću na nepoćudnu Srbiju. Tada je obukao uniformu i krenuo u rat. Poginuo je u Kolubarskoj bici, pokazujući da ima i hrabrosti i savesti; politička mudrost koja mu je nedostajala nije išla uz ove dve osobine. Možda uz njih baš ide, prirodno, mudrost koja prepoznaje granice života i podrazumevajuću žrtvu.

Kome se svete sada srpski vlastodršci, i za šta? Za sve rođendane na koje ih nisu pozivali, za lepe devojke koje su (davno to beše) volele pametne momke, za sve knjige koje nisu pročitali, za sva mesta na kojima nisu bili, jer nisu znali ni da postoje…

Da li imaju savest – nemaju. Da im se negde zaturila, javila bi se, počeli bi da piju, da tajno čitaju poeziju… Možete li da zamislite nekog od njih kako vrti zamišljeno čašu ispred pune plekane piksle u nekom kafanskom pajzlu u predgrađu… Naravno da ne možete, oni ne žale, oni ne žele da žale, posesivnu potrebu za sažaljenjem i iskonsku potrebu da ih vole zamenili su osvetom prema onima koji sve to razumeju i shvataju i pritom sve to umeju da kažu i artikulišu. Možda liciderski jeftino, uz krofne i rinflajš, ali bar umeju. I nije manje važno, mogu da jedu ono što hoće, a ne ono što im je servirano. Mogu da uživaju besplatno, mogu… o, zaista mogu, to je ključna reč svake slobode.

Nijedna forma života koju čovek odabere ne obuhvata svekoliko postojanje, niti kompleksnost čovekovog bivstva. Samim tim, uvek je lako postati zatočnik jednog čoveka, odnosno svega onoga što su psihološke projekcije uspele da stvore od njega. Potrebna je samo ličnost s kritičnom količinom taštine i samoljublja, sposobna da u sebi objedini sve inferiorne narodne projekcije, eksperimentalne pokušaje političkog mešetarenja i potrebu uplašenog čoveka da bude prevaren.

Kao i moj zemljak, hrabri Dimitrije, koji nije znao da će gladnice biti gladne i kada se najedu i da će bogati biti bogatiji ako siromašne gurnu u još jednu pobunu („krvavi šećer“, prim. P. V. A.) ili rat. Glad proizvodi glad, a novac proizvodi novac. Za današnju Srbiju važi kombinacija prvog i drugog – glad za novcem – i, posledično, bežanje od krivice.

Ali čemu više priča o onome što nas je svojom demonskom energijom nadraslo, nejake u istorijskoj stihiji, porozne u pamćenju i dosledne u stradanju? Otuda nimalo naivno ne smatram da taj sudar jasnog pojma s onim podsvesnim rađa jedinu istinsku koordinatu realiteta i naše svakodnevne tragike. Pa makar i nad tanjirom supe, bezdanom iz koga očekujem proročke reči, tajnu mantru da se neće baš sve ponavljati u istoriji i da nas neće zadesiti slika Februarske revolucije u Rusiji (1917), koju je ovekovečio svedok i hroničar  Kurcio Malaparte u knjizi Tehnika državnog udara:

„Promukli glasovi gube se u naborima crvenih zastava. Po krovovima kuća vojnici Kerenskog sede na trokrakom stalku mitraljeza i slušaju te promukle glasove grickajući semenke suncokreta: ljuske bacaju na okupljenu masu na trgu. […] Svakog momenta ljudi naoružani noževima, pijani od sna, ustaće iz te gužve, baciće se na junkerske patrole, na bataljon žena koje brane Zimski dvorac; drugi će krenuti po kućama da traže buržuje polegle po krevetima otvorenih očiju. Groznica ustanka ubila je san grada. Petrograd, kao ledi Magbet, ne može više da spava. Miris krvi mori njegove noći.“

Od nedelјnog ručka do Ledi Magbet, ala smo se naputovali, a nismo se makli s mesta (supa je, doduše, pojedena). Valјda tako i treba: „Svako putovanje je bežanje s mesta zločina“. Samo još da vidimo šta to iz budućnosti putuje ka nama, bežeći od sebe, istine, sudbine…

CIRKUS DOSTOJEVSKI

Uza zid streljački vod na gotovs
a onda je pomilovan.
A šta da su streljali Dostojevskog

pre nego što je napisao sve to?

Pretpostavljam da ne bi ni bilo važno,

  ne direktno.

Postoje milijarde ljudi
koji ga nikad nisu čitali

i nikad neće.

Ali, kad sam bio mlad

znam da me izvukao iz fabrika

pored kurvi

dizao me visoko kroz Noć

i smeštao na bolje mesto.

Čak i kad sam pijančio za šankom

sa ostalim propalicama

bilo mi je drago

što je Dostojevski bio pomilovan

jer je to i meni dalo neku vrstu pomilovanja,

dozvolilo mi da gledam

pravo u ta užegla lica

u mom svetu.
Dok Smrt upire svoj prst

čvrsto sam se držao,

neokaljani pijanac,

deleći smradni Mrak

sa mojom braćom

Čarls Bukovski, „Dostojevski“

Čovek koji može da dozvoli luksuz da se nazove intelektualcem, imenicom koja znači i sve i ništa, na sebe preuzima sve etičke i duhovne odgovornosti i opreznosti. Oni koji poveruju u sebe i svoj intelekt, odgovornosti i etiku estetike, o ličnoj sreći i zadovoljstvu mogu govoriti samo u kontekstu „izgubljenog raja“. Pošto sam jedan deo svog kratkog i dosadnog života proveo kao dete, onda bi bilo normalno da u sećanjima čuvam čitav album slika, koje bih sada sa setom prelistavao. Sve bi, verovatno, bilo tako, da veoma rano nisam upoznao Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i magičan svet cirkusa. Od tada više ništa nije bilo isto, potresna nezgrapnost s kojom sam prolazio kroz život (kao „kuče kroz rosu“, što bi se reklo u narodnoj mudrosti), smeten i zbunjen pred zagonetkom života kao Aljoša Karamazov, bahat i egzaltiran u crnom tremendumu koji je iz dubine duše izvlačio „groznu lepotu“, kao Ivan Karamazov, raspusan kao Dimitrije… umnogome me je primakla Raskoljnikovu. „Nisam ja ubio babu, nju je đavo ubio“, rekao bi Dostojevski kroz Raskoljnikova. Ja nikoga nisam ubio, umirao sam „na parče“ zbog svoje nemušte veštine da sa svakoga uspem da zderem masku Ivana Karamazova i da prepoznam bezimene bolove koji su se ukazivali na licu naoko srećnih ljudi, koji su patili zbog onoga što su tako malo razumeli a tako mnogo voleli, nazivajući tu enigmu, u svojoj velikodušnoj uobrazilji, jednostavno i uzvišeno u isto vreme – život. I nažalost, jedino sam tako uspevao da posmatram čovečanstvo: u truleži duševnog siromaštva, idiotizmu naivne i dečije oduševljenosti ili sete, u nezgrapnoj nostalgiji kojoj nisu mogli da nađu ime čak ni u međusobnom istrebljenju, zavisti i mržnji.

Dok sam razmišljao o tome da li je knez Miškin zaista bio u raju, u senci divljeg kestena koji je svoje grane debele hladovine nadnosio nad moje detinjstvo, došao je cirkus. Nije da do tada nisam bio u cirkusu, kao veoma malog klinca vodio me je otac par puta, ali moja detinja uobrazilja ga je posmatrala na sasvim drugačiji – u stvari, sasvim primeren – način. Sada me je F. M. Dostojevski posavetovao da ipak odem i pogledam to „čudo ispod šatre“, kao da je znao, stari mudrac i kockar, da ću baš tu videti život u njegovom najvidljivijem obliku i da me od tada više nikada neće fascinirati dreser lavova koji stavlja glavu u razjapljene čeljusti, već da ću uvek razmišljati o tome da li su lavovi dobro nahranjeni, jer, ipak, glad je glad. I dosta kasnije, kada se moja luda glava nalazila blizu lavljih čeljusti, uvek mi je ta misao bila na umu: da li su telo i sujeta dobro nahranjeni, da li će blaženo blagoutrobije moćnih biti toliko uspavano da poštedi moju glavu. Da li sam postao pametniji? Da li me je znanje naučilo oprezu? Nije. Poput jednog drugog junaka Dostojevskog – Čoveka iz podzemlja – mogao sam da kažem onima „pametnijima“: „Što se mene lično tiče, ja sam u svom životu dovodio do kraja ono što se vi niste usudili da dovedete ni do polovine.“ To nije preduslov sreće, to je obaveza istine, mana iskrenosti i posvećenje bola. Jedinog pravog i istinskog miraza života.

Maske klovnova donele su te zaboravljene godine neku vrstu mimikrijskog otrežnjenja. Kasnije sam intuitivno shvatio da nije loše uzeti klovnovsku masku. Pogotovu kada umetnik ili bilo koji drugi misleći čovek želi da se prikaže kao luda pred svetom, jer nema drugog načina da sačuva svoju slobodu i da poglede večito zlobnog i surevnjivog sveta odvrati ka šarenilu maske. Daleko od toga da su klovnovi bili neozbiljni, neozbiljni su bili svi oni koji su ih neozbiljno shvatali. A sami klovnovi su dobro znali da, bez obzira na zaštićenost koju pruža maska, lom života i bujica smrti uvek slamaju ono što je iza maske. Jedino maska uvek ostaje cela i nedirnuta. Ali to nisu znali mnogi samozvani gospodari života i smrti, koji su posle gubitka svojih „božanskih“ insignija, kao mali slomljeni i poniženi ljudi, tražili razumevanje za svoju ljudskost i naivnost. Nisu ga nalazili; ljudi su i dalje videli samo masku gospodara, dok ih ono iza – njegova slomljena i ruinirana ljudskost – nije više zanimalo. Godinama su na ovim prostorima prinošene žrtve večite zahvalnosti i odanosti operetskoj figuri u maršalskoj uniformi. Čak i onda kada se telo (kao i ono izloženo u Kremlju) raspadalo, ljudi su videli samo vrhovnog komandanta: maršala ili „balkanskog kasapina“ – čoveka koji je svoju „grandioznu“ biografiju dugogodišnjeg autokrate uspeo da smesti na samo nekoliko kvadrata beogradskog Centralnog zatvora. Nedovoljno za pravdu, ali sasvim dovoljno za prepoznavanje sudbine survavanja s vrhova koje su sami za sebe izmaštali na ličnoj patologiji i kolektivnoj histeriji. Današnji vlastodršci ne žele da budu klovnovi, zato je njihova ozbiljnost karikaturalna, a njihov potencijalni pad i sunovrat zajednička beda i propast, posle kojih će, pogađate, opet ostati samo maska. Kao što je savremenik Dostojevskog, Aleksandar Hercen, rekao u svojoj knjizi Sa druge obale: „Ljudska istorija nema libreto: glumci moraju improvizovati svoje role.“ Nije transcendencija već imanencija izvor vrednosti. Libreto nije autobiografska pesmica o sebi, nego poema o nama. To nikada ne mogu da shvate ljudi u pokušaju i političari u sopstvenoj fiksaciji moći. Taština nije ništa drugo do lažno samozadovolјstvo, pokriće za vlastitu ispraznost i bezvrednost. Duh je mrtav kada, uhvaćen u nerešive paradokse, bira jeftinu sreću umesto uzvišene patnje. Samosvesna individua mora se suprotstaviti svetu sopstvenom neukrotivom volјom i kritičkim razumom, jedinim dvema sposobnostima u koje još uvek imam poverenja, iako ih sve manje srećem. Želim da verujem da ne izumiru, nego da se negde grade u nezavisnim duhovima, daleko od slika golih guzica i guzičavih pametnjakovića.

Istini za volju, kao što ja u Cirkusu vidim tugu i pravo lice istine, i Dostojevski u grešniku vidi potencijalnu svetost. Blejk je to nazivao „brakom nebesa i pakla“. I meni su uvek bili bliži oni čija je svetost svetlela s lomače nego oni koji su pokušavali da me u nju ubede unoseći mi se u lice. U Zapisima iz Mrtvog doma, u sibirskim uspomenama, možemo da vidimo da je zločin jedan od dominantnih izraza ljudskosti. Ali ljudskost nije definisana i određena zločinom. Možda je vreme da to i srpske političke „elite“ shvate, za početak. Da razumeju ne mogu, jer bi onda počeli da razumevaju i sebe, a to bi dovelo do raspada onoga za šta oni veruju da je ličnost. Iako bih ja to sećanje na čoveka, „fantomski bol“ amputirane savesti, nazvao drugačije. U nama postoji nešto više od puke egzistencije, kao što u Cirkusu postoji nešto više od puke zabave, a u Dostojevskom nešto mnogo više od priče ili romana, ali… da se ne ponavljam.

I tako, kao što rekoh, zapakovah u kofer F. M. Dostojevskog, šarenu cirkusku tevabiju, pozdravih se s detinjstvom, s jednim zabludama da bih prihvatio druge (bez zabluda se, ruku na srce, ne može živeti), i krenuh u svet koji je varljivo svetlucao u daljini kao ekran monitora na kome ove noći ispisujem ovaj tekst. Možda bi se neko zapitao – sebi ne mogu da dozvolim taj  luksuz – „gde je kraj“, ako ga uopšte ima. Jedan od najboljih slikara perioda nadrealizma i apstrakcije u Mađarskoj s početka sada već prošlog veka, Tivadar Čontvari, napisao je pismo austrougarskom ministru spoljnih poslova, u kojem mu saopštava: da je sve u redu, on je uspeo da uspostavi lični kontakt s Gospodom Bogom i time je spasao zemlju od mogućeg Božjeg gneva. To je možda na kraju, ili na početku; početak je uvek na kraju.

UTOPIJA

Pre nekoliko dana, u vremenu vampira i gluvih sati, „zakačio sam“ davnašnju emisiju „javnog servisa“ o „bratskoj“ Kubi, koja je počinjala rečima: „Nećete verovati, ali utopija je moguća.“ Glasnogovornici onih koji su na početku svoje „demokratske“ političke karijere sricali prva slova iz marksističkih brošura verovatno nisu pomislili na ser Tomasa Mora, uglednog engleskog sudiju, kome je pre četiristo godina po nalogu kralja Henrija Osmog odrubljena glava. Istog onoga koga su u svojim „učenjima“ okarakterisali kao „teorijski“ izvor marksizma – socijalistu utopistu. Mislili su pre svega na sopstvenu utopijsku projekciju beskrajne demagoške tlapnje i takođe beskrajne vlasti, po ugledu na druga Fidela. Ono što je za druge utopija, za njih je stvarnost, odnosno pusta želja. Ali, pošto znamo da je postojala i pre njih, da li je ideja Utopije nestala s nestankom sopstvene posledice – komunizma, ili kriptokomunizma, dobro prikrivenog i uhlebljenog u srpskoj demokratskoj naivi?

Odlukom počivšeg pape Jovana Pavla II, ser Tomas Mor je proglašen za sveca „zaštitnika svih državnika i političara“. Tom prilikom, papa je pozvao sve državnike da se ugledaju na njega. Naime, Mor je odavno kanonizovan u Katoličkoj i Anglikanskoj crkvi, a titula „zaštitnika“ samo je naglasila nesumnjive moralne kvalitete ovoga čoveka.

Međutim, reči se s vremenom izližu od upotrebe, dobijajući neka sasvim drugačija značenja i sinonimske vrednosti. Tako je i naslov knjige ser Tomasa Mora, iz 1516. godine, postao sinonim za nešto željeno ali nemoguće. Papina poruka političarima izgleda paradoksalno, pa čak i u kontekstu očuvanja moralnog digniteta kaste u kojoj je moral mnogo godina poslovično skrajnut u stranu. Ne treba sumnjati u lepe želje, treba biti sumnjičav u pogledu njihovog ostvarenja.

Da se ipak podsetimo, neće da škodi. Glavni grad Morove Utopije zove se Amaurot i nalazi se u centru ostrva na kome postoje još 53 grada, udaljena između sebe 40 kilometara, odnosno dan hoda. Stanovnici gradova se po pravilu bave vrtlarstvom. No, intimnija, neposrednija organizacija, komšiluk, počiva na porodicama. Svakih trideset porodica bira predstavnika, dok svi predstavnici zajedno biraju gradonačelnika. Svi gradovi šalju svoje predstavnike u zakonodavnu skupštinu Utopije. Osnovu celog ovog sistema predstavničke vlasti čini trideset komšijskih porodica, čiji članovi redovno zajedno večeraju u jednoj od prostranih trpezarija svoje ulice. Tamo glavni predstavnik i njegova žena sede na čelu stola (ko je pominjao kolektivni kazan?).

U ovom društvu, dakle, primarni oblik organizacije jesu porodica i komšiluk, odnosno ono što je francuski urbanista Gaston Barde nazvao „patrijarhalnim ešalonom“. Tim zajedničkim institucijama Mor ponovo uspostavlja uzajamnost i učešće dobara i vrednosti koji su bili uobičajeni pre uvođenja novčane privrede.

S ovom novom prostornom dimenzijom dolazi i nova uniformnost, pa i novo sivilo i monotonija. „Onaj ko poznaje jedan od tih gradova“, primećuje on, „poznavaće ih sve: toliko su oni slični, osim onde gde to priroda zemlje ne dopušta“. Isti jezik, isto ponašanje, običaji i zakoni. Sličnost u izgledu – bez raznolikosti u urbanim strukturama. Iste ulice (isti „šoping molovi“), ista korupcija, identične slabosti, isti strah podanika od gubitka prisutnosti u potrošačkoj gunguli… Nema raznolikosti u odeći, nema raznolikosti u boji. To je nova crta: crta standardizacije, sabijanja i kolektivne kontrole – kvekersko ili čak zatvorsko sivilo. Je li Utopija – „dobro mesto“?

Možda se Mor unapred pomirio s vremenom despota koje se iza brda budućnosti naziralo, iako je on lično bio spreman da se suprotstavi svakom despotu? Šta ga je nateralo da pomanjkanje raznolikosti i izbora proglasi u bilo kojem smislu idealnim zahtevom? Je li on, još intuitivnije, naslutio koliku će cenu naše vreme na kraju morati da plati za svoju nehumanu politiku i privredu eksploatacije malih zarad blagostanja velikih? Je li i on stoga bio spreman da u ime apstraktne pravde plati tu cenu, ma koliko ona bila visoka s obzirom na ostala dobra koja su podjednako neophodna za ljudski život? Na ta pitanja nije nam ostavio odgovore. Moramo se sami snaći, pitanje je samo koliko smo spremni za istinu.

Neki odgovori su se sami nametnuli. Želja za prevlašću nadišla je dobre želje i verovatno u samoj ljudskoj prirodi počivaju odgovori na pitanje zašto Utopija nije uspela, ili upravo jeste, ako do izvesne mere uprostimo činjenično stanje sveta u kome živimo. Nije li američki melting pot zapravo stepenica ka takvoj uniformnosti i nije li olako proglašavanje čitavih naroda za ratne zločince, hulje i lopove crta jedne nove vizure, koja podrazumeva i odgovarajuću kaznu? Škopljenje svih nacija i nacionalnih posebnosti i osobenosti zarad nekakvog višnjeg jedinstva samo je korak ka novom totalitarizmu jednakosti, u kome će neki biti „jednaki“ više, a neki mnogo manje, a svi zajedno istinski jednaki samo u poniženju. Ako nije tako, zašto je na sva usta izvikan Solženjicinov projekat prema kome budućnost sveta treba da počiva na uzajmnom poštovanju prava svih nacija, čak i „mikro“ naroda, i nije li olako etiketiranje pojava koje se ne slažu s našom sopstvenom predstavom o nama samima upravo karakteristika utopijske uniformnosti? Individua se utapa u beslovesni kolektivitet, gubeći sve svoje božanske osobine, dok pripadnost „svetskoj porodici naroda“ predstavlja stapanje u masu kojoj je, što možda paradoksalno izgleda, upravo prethodio komunistički eksperiment ukidanja nacija. Balkanski ogledni poligon poslužio je baš u tu svrhu: potrebno je bilo prikazati svetu šta znači međunacionalni rat i da sama činjenica da si Bošnjak, Srbin ili Hrvat znači da svoju sreću vidiš u tuđoj nesreći ili čak fizičkom nestanku. Da tragedija bude veća, te „projekte“ su vodili domaći „operativci“, koji su komunističku ideju o jednobojnom gledanju na stvari primenili kao nacionalnu osobenost. Možda sve, opet, ne bi bilo toliko tragično, da se tom jednoumlju nije priključio narod, koji je takvu ideju takođe nasledio iz primitivizma jednoumlja internacionalisticke ideologije ili nacionalnog „grupisanja“. Zašto male nacionalne prćije moraju da budu etnički čiste, da li se tom nametnutom kompaktnošću ispunjava uslov „multikulturalizma“ i da li u jednoobraznom životu vladaju veća sreća i bogatstvo od onih koji traju u multietničkom mnoštvu, ili su takve zajednice lakše za pretapanje? Ali zaboravili su najvažnije lekcije. Komunizam je propao kao projekat, ali je opstao kao mentalni sklop, kao model mišljenja. Demokratija postoji samo u slabostima autoritarnih političkih „elita“. Ukratko, sve može da propadne, samo mržnja ostaje i traje. Iz perspektive gorkog iskustva i nepopularne istine utopija je samo želja da nam ne bude onako kako znamo da će nam biti.

Upravo zbog toga predstvanike, ministre i premijere zemalja Centralne i Istočne Evrope koji su protutnjali kroz Beograd vidim kao predsednike „odeljenjskih zajednica“ nekih malih đačkih „patrijarhalnih ešalona“, koji su došli da vide ono što čuju i da to sve ispričaju u svojim zemljama.

Mađarski pisac Šandor Marai kaže da bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. „Poslednji put je latinski bio ona kopča koja je spajala evropsku kuluru u neko duhovno jedinstvo. Ova kopča je polomlјena: razorilo ju je nacionalno častolјublјe. Bez zajedničkog jezika nema Evrope, jedino postoje nacije koje se mrze na četrdeset jezika.“ Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko lјudi. To nisu duše onih „podmuklih bakala sa glupim osmesima“ (Sioran) a ni njihovih srpskih domaćina.

Srpski političari, bez obzira na pompezne izjave i karikaturalnu ozbiljnost, izgledaju kao prodavci suvenira u Knez Mihailovoj, koji nude opančiće i med za potenciju izraubovanim babama i dedama što glavinjaju ulicom u varljivoj nadi da se od smrti može pobeći, jer u Utopiji nema smrti, ili ona bar nije toliko važna – kao ni život, uostalom. A jedno bez drugog ne ide.

REKA

Iznad kreveta u kome spavam (ili samo ležim i buljim u plafon i noćnu tminu), na zidu je okačena slika, akvarel Miše Berbakova, slikara iz Zrenjanina, na kojoj se baškari jedan menadar Tise. Mislim da je to baš onaj titelski, za koji se veruje da je u njegovom muljevitom dnu sahranjen niko drugi do Atila – Bič Božji, poglavica hunskih plemena koja su s ognjem i mačem došla u ovaj deo Evrope. Priča se da su po Atilinoj smrti i po njegovoj poslednjoj želji Huni skrenuli tok Tise da bi napravili mogilu u koju su sahranili svog poglavara, i da su zatim ponovo navratili reku iznad groba svoga vođe. Impozantno, zar ne? Bilo bi možda očekivano da iznad kreveta držim sliku nekog zavičajnog planinskog predela kome bih se stalno vraćao, ali ja ne želim da se vraćam, nije želeo ni Atila, zbog toga mu je i poslednja želja bila takva: poteći u isto vreme svim rekama, bez smiraja i zastanka. Steći istinsku vekovečnost, neuhvatljivo napustiti svoju osamljenost vladara i osvajača; okružiti se vodom – onim što te nadilazi u večnom toku.

Kada sam prvi put „šljegao iz planine u grad“, moje dečije oči nisu ispunila sva čuda sveta: vozovi, velike zgrade, saobraćajne gužve, mnoštvo naroda… Ništa osim reke. Možda bi se sve moglo i uprostiti, pa reći da je to samo veća verzija planinskih potoka i rečica, ali nije bilo sve tako jednostavno. Reka je nosila, kao debla iz neke daleke šume, jedan sasvim drugi i drugačiji život, koji sam otkrivao godinama kasnije, kada sam kao srednjoškolac provodio vreme ispraćajući Savu prema ušću ispod Beograda. Dok sam sa zemunskim ili sremskomitrovačkim ribarima igrao tablanet i pio vino, a u kotliću se krčkala riblja čorba, shvatao sam polako, iskustveno, „na parče“, da je samo reka uspela da nadiđe prolaznost; da svakoga dana iznova proživljava svoju večnost, samom sobom, i da se nikada nije zamorila u svojoj usamljenosti. Magnetska snaga koja je reci privlačila volšebnike i usamljenike kao što sam i ja bio u brižljivo skrivanoj samoći, postajala je anonimna besmrtnost koja poseduje samo sebe – istinska samosvest. Reka je sopstveni izvor večnosti, blaženstvo i cilj, vizija i izvor. Nestale prvo traže na rekama, kao da jedino tada racionalni um shvata da se pomereni um samoubice uputio pravo ka nečemu što je zemaljsko tumačenje večnosti i jedina njena slika; kao i smrt kojoj je krenuo u susret.

Ljudi ne slute koliko su strogi zakoni istraživanja istine i koliko je veliko ćutanje posvećenika reka. Daleko od letnje graje koja zapljuskuje kupališta i obale, blisko ratnim vremenima kada reke nose leševe i slično jutarnjim maglama koje se dižu iznad vode. Racionalnom ljudskom umu je veoma teško da shvati da su mnogi znakovi božanskog promisla tu ispred njegovih očiju, i da možda ljudi postoje zbog reke, a ne obratno, jer čovek nije uspeo najvažnije, ono što je reka svojim postankom postigla: da se osamostali od svoje sudbine.

Prošle godine našim nespokojima dominirale su slike izlivenih reka i potopljenih gradova. Ali, to nije bila reka, bila je to ideja koja je izgubila smer, tok koji je izgubio korito, banalna i vulgarna vera da se može biti iznad dubine i toka, da se može pobediti i nadjačati neko ko je pobedio i vreme i sudbinu. Jadna nemoć da se vlada suštinama dovela je do suštinske tragedije.

Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je Beograd, kako je to još davno primetio Aleksandar Deroko, sistematski – prugama, putevima, raznim ružnim zgradama – zatvorio sopstveni izlaz na reku. Kao da je neki davni „vizionar-dušebrižnik“ intuitivno želeo da buduće Beograđane zaštiti od ponora unutrašnje pustoši s kojom bi se suočili pri susretu s autentičnim tumačem večnosti – rekom. Jer kako objasniti ljubav, gde poljubiti prvu devojku, oslikati zalazak sunca, jutarnju maglu i studen… Prolaznost i večnost u isto vreme.

I očigledno je da se taj trend nastavlja. Sada će pustoš imati i svoju materijalnu inkarnaciju u cirkusu na vodi ili kraj vode. Nema razlike, cirkus je uvek cirkus, samo što će ovaj biti izokrenuti i naopaki parastos svemu onome što reka jeste i što grad nije.

Pesnik Dragan Jovanović Danilov u jednoj pesmi piše: Niko ne miluje kao voda. Vizuelno i taktilno, naravno. Za to nije potrebno biti plivač ili samoubica s mosta; dovoljno je razumeti. Ali nekada je i to previše. U takvim vremenima živimo i ona žive u nama, ovo drugo je mnogo gore.

HOTEL

Hotelska soba, kao sve druge.
Čas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastače i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i noću i danju.
Adresa nekoga
koji je možda već umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odveć beznačajne za pesmu.

 L. Borhes – „Pepeo

U vremenima bez psihologije kao nauke, u kojima je istina bila jedini bolni korelativ života, a ljubav i kazna i blagoslov, osmanlijska mudrost progovorila je kroz čuvenu janjičarsku opasku: „Samo se siromaštvo, ljubav i kašalj nikako ne mogu sakriti.“ Ne navodim ovde ovu drevnu izreku da bih polemisao s njom, nego da bih upravo potvrdio njenu neporecivu tačnost, koja je do današnjih dana evoluirala u znanje da će uvek, negde i nekako, probiti naša prava priroda, sudbina i kob. Nešto što će nas uvek otkriti u ogoljenosti koju smo upravo pokušavali da na svaki mogući način sakrijemo od okolnog sveta. Uvek će se negde pokazati nevešto zašiven porub naše savesti ili uspomene ili zakrpe na laktovima i kolenima, koje ćemo pokušavati da sakrijemo na do perfekcije ispeglanim i skupim pantalonama, ne znajući da su na duše odavno zakrpljene, više puta „profircane“ da se ne raspadnu. Jedno od takvih mesta na kojima ćemo deliti uspomene s duhovima prošlosti jesu hoteli, ali ne oni bleštavi iz centra grada, nego oni koji polako, kao okasneli putnici ili siromašni rođaci iz provincije, odmiču prema periferiji, ka kosmičkoj dimenziji provincijske i palanačke dosade i učmalosti, tonući u nju kao u bezdan prepun smolastog i samodovoljnog mraka.

Kada bi me put naneo u neki gradić ili palanku, uvek sam, strašću antikvara koji traži zagubljene dragocenosti, tražio hotel, delimično zbog toga što sam ipak morao negde da prespavam, a delimično zato što sam hteo da se iz neposredne blizine upoznam s tajnom istorijom mesta koja se stekla u tom sada oronulom hanu ili karavan-seraju. Prolaznici koje sam pitao za informaciju bili su krajnje predusretljivi, jer im je skriveno vlastito znanje o zaboravljenosti i praznini govorilo da zalutali putnik mora najpre da svrati u hotel, u taj specifični lazaret ili karantin, pre nego što se susretne s čaršijom koja je negde daleko u vremenu zastala u svom razvoju, i to na onom mestu gde je napustila sve vrline sela, a nije dobila nijednu dobru osobinu grada.

Hoteli su obično podizani na najlepšem mestu u varoši, zamišljeni ambiciozno, s nesretnim arhitektonskim rešenjima koja je trebalo da budu sublimat lokalne tradicionalne i moderne arhitekture i nazivom koji je trebalo da neinformisanom putniku ukaže na identitet kraja u koji su ga put ili sudbina odveli. Ili, što je takođe čest slučaj, nazivi su bili pompezni i „svetski“ („Palas“, „Pariz“, „Atina“, „Evropa“…), verovatno u želji da ekskluzivni dah tih belosvetskih metropola dotakne i varošku dosadu. Na otvaranja su dolazili varoški krem, politički i privredni uglednici, viđeniji građani, gosti iz prestonice i svi oni koji su pokušavali da pod krovom tog zdanja (koje nije pripadalo provinciji iako je suštinski bilo sve ono što provincija zaista jeste) napuste svoje neizbrisivo palanačko poreklo i sakriju kratke nogavice, „iks“ noge i izdajničke naglaske koje im je, kao bolan kompleks, nametnuo svet koji se pruža iza horizonta lokalne železničke stanice ili raskrsnice s magistralnim putem. Onda je hotel počinjao da živi: igranke, balovi, prijemi, sedeljke, popodnevne i nedeljne kafe, letnje bašte, dočeci novih godina, maturske večeri… Ali ubrzo, kao razbaštinjen plemić, hotel je počinjao da vene i propada, itisoni su se habali, tapeti cepali, a livrejisane uniforme konobara i recepcionera sijale su se po rubovima, reflektujući onaj bivši, nekadašnji sjaj, sve se više osećala zaprška iz kuhinje i sve je teže bilo kompletirati servis i escajg. Večernje toalete i najbolja odela smenjivao je „polutanski“ stil ljudi koji su, osetivši propast nečega što ih je bar formalno nadilazilo, sve češće svraćali da popiju kafu i rakiju kada su se zaticali u varoši, obeležavajući nadmeno teritoriju – bivši distrikt, koji je polako osvajala moćna provincijska uravnilovka.

I dok ležim u krevetu jednog takvog zdanja, zagledan u požuteli plafon i iscepane tapete s mnoštvom ispisanih poruka kao u zatvorskoj ćeliji, otresam pepeo cigarete u fišek napravljen od lista lokalnih novina, pošto pepeljara nema, i razmišljam o tome koliko je žena u ovoj sobi prevarilo muževe, koliko je radnika-terenaca baš na ovoj nahtkasni pisalo pisma kući i prebrojavalo svoje jadne dnevnice, koliko je prolaznika, trgovačkih putnika, hodočasnika, studenata i inih hudožestvenika baš u ovom lavabou požutelom od kamenca pralo svoje jedine čarape ili košulju koja je do jutra trebalo da se osuši na radijatoru, i koliko je njih jutrom u ogledalu zateklo svoje lice dan starije nego juče, koliko je samaca na primusu spremalo svoj skromni obrok, koliko je devojaka baš na ovom krevetu izgubilo nevinost za vreme maturske večeri, puštajući da svilena haljina koju je majka ili komšinica šnajderka vredno šila danima sklizne na prljavi itison ovog hotela – letopisa mnogih života, nadanja, ljubavi i smrti.

Danas se na prozorima mnogih takvih hotela suši rublje izbeglica koje nemaju gde da odu, iako dobro znaju, kao i ja, da smo samo prolaznici u životu, i to se ne može sakriti, nema zakrpa, iluzije, nade… Nikada se više nećemo sresti s prošlošću, kao što se u provincijskom hotelu više nikada ne mogu spariti tacna i šoljica za kafu, u čiji talog na dnu gledamo kao u bezdan.

BULIKA ILI LJUBAV JE PSEĆA OSOBINA

Šibe obesnih silnika

i štikle uzbunjenih materica

trpeo je kao sudbinu

spreman da hitro istrči polje strnjika

kao da po svili ples ljubavi životu dariva,

da krvari u čestaru,

da cvili u podrumu,

da liže neskrivljene rane

i opet se obraduje životu u kojem je pas.

I da ostane pas jer će tako

lakše podneti da ga gaze oni koji

ne znaju da u psećem srcu počine božija klonulost

što u noćima tužnih saznanja za stadom svojim jeca,

nego da je čovek u ovom svetu…

Đorđe Sibinović – „R“ (Antologija uporednih snova)

 

Prođe ponekad i više od pola života dok čovek ne shvati da su, u očekivanju nekog kapitalnog dešavanja i preokreta, esencija i suština otekle mutnom rekom ljudskog zaborava. Da, zaista je potrebno preći dosta zlehudog životnog puta da bi se shvatilo da će ga oni koji ostaju pamtiti uglavnom po sitnicama; razvejanim zrncima prašine koje treba pozlatiti i ponovo vratiti na svoje mesto. Zbog toga se često vraćamo iako već dobro znamo da povratka nema, odavno smo izgubili svoj zavičaj, istinu, detinjstvo… Mislećem čoveku, ako se ne pokori, ostaje samo unutrašnje izgnanstvo; nova bezdomnost u rođenoj domovini – moral ili loša savest. Prilično oskudna (ne)mogućnost izbora. Možda je to jedan od odgovora na pitanje zašto su svi veliki pisci jedan, makar i minimalni deo svog opusa posvetili psima (Mark Tven, Jesenjin, Hemingvej…). Verovatno se radi o metaforičkom kompromisu koji odnose iz ljudskog sveta projektuje u životinjski; da se ljudi ne uvrede, psi sigurno neće, jer božanska ideja o svetu nije im dala moć govora, da jeste, čovek bi izgubio jedinog prijatelja. Pisci bi neizostavno morali da lažu i da se ulaguju čitaocima, i tu bi bio kraj književnosti. Ovako su svi zadovoljni, i ljudi i psi, u stvari, psima nije stalo, oni su iznad toga. Poredak stvari je, nažalost, takav: čovek ne samo što laže sebe i druge već povrh svega mora i da dokaže da je u pravu.

Negde sam nekada davno pročitao da je slika dečaka i psa najdirektnija aluzija na sreću i prijateljstvo. Verujem u to, više sam vremena u detinjstvu proveo sa psima nego s ljudima. Nimalo se ne osećam uskraćenim zbog toga, naprotiv. U dvorištu jedne od mnogobrojnih mojih baba koje pamti sećanje na detinjstvo bilo je nekoliko pasa s kojima sam delio kolač samoće iza zatvorene kapije koja je vojvođanski grad delila od ostalog sveta. Najveći deo moje pažnje i interesovanja privlačio je jedan stari pas, zavezan za stepenice koje su vodile u unutrašnjost ogromnog salaša i spremišta za kola, čeze i ko zna šta još – simbole pređašnjeg bogatstva i imanja. Bulika, tako se zvao poluslepi škotski ovčar (nije bio ni nalik na Lesi iako je bio iste rase, kao što i moje detinjstvo nije bilo ni nalik na sladunjave holivudske pričice), bio je pas u penziji. Bivši hrabri čuvar vinograda, po suncu, snegu i kiši, večiti stražar, bez godišnjeg odmora, nagradnog odsustva, odlikovanja i počasti, javnih preduzeća, ministarskih mesta, akademske titule i nacionalnih penzija. Navikao je da bude odgovoran i hrabar, da ne traži i da ne nudi, bio je prisutan kada je trebalo, neprimetan kada je prisutnost samo budalasta ljudska sujeta. Od njega bi mogao da uči i Diogen, a srpski takozvani elitisti od obadvojice, uz jedan uslov – da ne pomeraju usne dok sriču početna slova drevnih mudrosti. A ne može se reći da svoj radni vek nije odradio s punom odanošću i zalaganjem, i samo ga je dobro srce mog dede spaslo od sigurne smrti, pseće sudbine i posledica starosti i isluženosti. Ostavljen je tu u prašini uspomena da sačeka smrt, žvaćući bezubim ustima poslednja zrnca ljudske milosti. Šteta što nije znao da govori, sigurno bi imao šta da kaže o životu na lancu, o kradljivcima koje je lavežom i hrabrim jurišima terao dalje od ljudskog imanja, o deci koja su ga jahala, vukla za uši i dlaku… Ko bi bolje od njega ispričao kako su tamne noći na Fruškoj gori i kako ujedaju vetrovi i mrazevi u gluvo doba dok okolo šetaju sene vojnika i martira iz bivših ratova i bivših života i smrti, Vuka Isakoviča i Arsenija Čarnojevića. I da li bi iko ispripovedao istinitiju priču o životu u ljudskoj „milosti“ bolje od njega, ostavljenog i zaboravljenog u neispričanoj priči.

Dok sam mu brisao krmelje ispod očiju prekrivenih belom skramom, nisam ni slutio da ću isti takav pogled videti u perfektno odglumljenoj roli Rutgera Hauera u filmu Ridlija Skota Blejd Raner (čujem da se priprema drugi nastavak – divno!) u jednoj od poslednjih scena. Tada android koga glumi Hauer kaže svom progonitelju, koji se pred njim pretvorio u progonjenog: „Video sam ljubičaste magle Marsa i kako gore napadački brodovi u orbiti Oriona, video sam ono što vi ljudi nikada nećete videti, ali će sada sve nestati kao suze na kiši.“ Naravno, on ne ubija agenta (Harison Ford) koji bespomoćan leži pred njim, prihvatajući sudbinu koja mu je odredila kratak rok trajanja i smrt. Sada bi verovatno bilo uputno zapitati se i sebe ugraditi u večnu dilemu: ko je tu pobednik i čija je pobeda Pirova, jer ako jedan smatra smrt logičnim i eshatološkim smirajem, a drugi poklonjen život nagradom koja mu po prvenstvu ljudske rase i pripada, onda s nekim nešto nije u redu, s ljudima prvenstveno. Da li sam se to i ja još kao dete podsvesno tešio da budalasto ljudsko prvenstvo u svetu može da pruži neku vrstu samozadovoljne zaštite od bezdana „metafizičke studeni“ i ograničenja, koje nikako da shvatimo i usvojimo kao aksiome koji bi nam i te kako olakšali život i sigurno ga učinili smislenijim.

Danas, godinama posle, sve mi je jasnije da je iza krmeljivih očiju katarktičnog pogleda počivalo znanje mudraca, koji je unapred znao svoju sudbinu, prihvatajući sve njene negativne konsekvence kao nešto najnormalnije, kao zgrumuljičanu prašinu i čičkove po krznu. Verujem, takođe, da je znao i kako je ograničeno ljudsko znanje i kako je ćudljiva ljubav kojom ljudi raspolažu u odnosu na sebe i bližnje. Ali pse ne treba hvaliti. Ne verujem da se psima može nametnuti nešto što im se po definiciji ne dopada. U današnjem svetu moguće je stvoriti samo modu i privide, ali njima nisu potrebne mode i prividi, modama i prividima su potrebni oni. Kada na ulici sretnem neku mušku ili žensku varijantu „društvene uspešnosti“, ili već neku drugu balkansku verziju primitivne pomodne i prizemne (sub)urbane egzistencije, koja ponosno šeta psa neke moderne i poznate rase, pomislim kako je teško psu da izdrži ogromnu duhovnu prazninu svoga gospodara i još pritom treba da mu pruži osećanje ljubavi i rasne posebnosti – sve ono što ova individua unesrećena ljudskim likom i iluzijom o sebi nema. Nimalo im ne zavidim. Volim pse, ali ne volim ljude koji vole pse. Možda je ovo tautologija koja optužuje i mene. Neka, bar priznajem. Ali zato ne navlačim bundice na minijaturne psiće zato što je meni hladno i zato što ne umem svoju ljubav da kažem i pokažem. Ne guram pse u krvave borbe i sukobe zato što nemam hrabrosti. Ja ih samo poštujem, kao prijatelje, bližnje koji me neće napustiti bez obzira u koju grupu od gorenavedenih budala spadao.

Razlika između iskrene ljubavi i priče o ljubavi nastaje onda kada psi postanu ljubimci. Isto se dešava kada i deca, žene, muževi… postanu ljubimci. Ljubav koja želi da vlada nije ljubav, to je vlast, a ljubav prema vlasti jeste patologija. Ne dovodim u pitanje ljubav vlasnika prema psima, ne mislim da treba psima dati pravo glasa ili da tom ljubavlju treba ucenjivati druge ljude (totalitarizam asocijacija „ljubitelja“ životinja), možda nam samo malo više iskrenosti ne bi škodilo. Jednom prilikom sam prisustvovao napadu dvoje mladih ljudi na čoveka koji je prodavao male žute štence u podzemnom prolazu kod Zelenog venca. Dvoje zapenušalih aktivista napadalo ga je rečima: „Da li bi ste se tako ponašali prema svojoj deci?“ Štenci su stidljivo virili iz kutije, čovek je bezuspešno pokušavao da se opravda, svet  je prolazio. Nisam imao snage i volje da budem prodavčev drveni advokat, ali zakasneli i uvek aktuelni odgovor glasi: „Ne bi!“ Decu ne bi niko uzeo, ljubav (bar tako kažu mladi roditelji i oni koji to ne žele da budu, pa traže razlog) i odgajanje male dece košta prilično, a ljubav prema deci i ljubav dece obavezuje. Sa psima to nije slučaj, višestruko će vratiti pažnju i voleće vas kada za to ne postoji nijedan razuman razlog. U stvari, verovaće u ljubav i dobrotu čak i onda kada je nema. Gajiće zaboravljenu vrlinu nade da svet ipak može biti bolji i da će njihovim „napucanim“ gospodarima jednom ipak doći iz dupeta u glavu. Ne verujem da bi svet bio bolji da su štence prodavali u nekom sjajnom izlogu u Knez Mihailovoj. Volim sir za pare (džabe ga ima samo u mišolovci), ali ne verujem u ljubav za pare, možda to shvate jednog dana budale koje žele da budu savest svoje epohe. Psi su shvatili odavno.

Kaže se da je strah od muva druga strana ljubavi prema ptici. Možda je, ipak, ljubav prema psima druga strana mržnje prema ljudima, ako je za ovo dominantno ljudsko osećanje uopšte potreban neki razlog.

STANICA

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?

U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.

 

“Uspavanka na domaku svitanja” – Miroslav Antić

 

Ispred Glavne železničke stanice u Beogradu stoji ogroman bilbord, ispred bilborda stoji policija koja čuva ideju iako, pomislili bi zlobnici, izgleda da čuva šarenu hipertrofiranu viziju nove Utopije. Ispred policije – grad, istinit u trajanju, obavezujući u postojanju a malo dalje i narod, užurban i nezainteresovan. Normalno, svakodnevno, očekivano i dobro, sve dok ne počnu da privode ljude u mimohod pored „izloga jeftinih slatkiša.“ Policija čuva bibord, slika čuva vlast, strah čuva narod.

Bilbord (kao svaka slika) sakriva život svojom šarenom idejom sreće. To je korak dalje u građenju iluzije od Potemkinovih sela. Iza kulisa kneza Grigorija Potemkina, dugogodišnjeg ljubavnika Katarine Velike nije bilo ništa, on je samo hteo da zadivi caricu i sebe učini uspešnim. Beznačajna žrtva sujete jednoga kneza i pokušaj da se zadovolji posesivna carica (stvarna carica se vremenom pretvorila u sujetu, običnu, ljudsku, političku…). Jedna u mnoštvu sličnih istorijskih epizoda. Iza ovih kulisa, koje pokušavaju da zasene naivu i prostoru i da nas ubede u postojanje druge, bolje… stvarnosti, postoji samo istina, dobro skrivena, zamaskirana šarenilom, popljuvana primitivizmom, ponižena nepoštovanjem.

Možda sve i nije tako strašno ali ka strašnom vodi. Ako neko ima potrebu da naglasi da je „Beograd na vodi“ onda je to posledica potrebe da se život apostrofira i izmesti izvan ideje življenja. Dakle, šta je iza bilborda? Kakvu „malu“ istinu (život je, to znamo, sastavljen od malih istina i velikih zabluda.) življenja i života naših svagdašnjih skriva velika, šarena, lažna slika sa usukanim soliterom u centru nove utopije? Železničku stanicu; stare kompozicije i izlupane vagone, kašnjenja i štrajkove, umorne putnike i švercere, pivo i pečene piliće, ubacivanje torbi kroz prozore, pospanu decu i roditelje u „stajaćim“ odelima, stanične bifee sa kariranim stolnjacima i „plekanim“ pikslama i omatorelim konobarima sa proširenim venama, seljake sa džakovima i torbama iz kojih vire flaše zatvorene kukuruznom kočanjkom i pileće noge, cigane svirače, šibicare i džeparoše, đilkoše i pijance, koji vam se stalno unose u lice pričajući doživljaje iz vojske, kamenjarke i smerne snaše pognutih pogleda, studente životnih i faklutetskih semestara… – život, ukratko, najverističkiju sliku koja je verovatno najmanje evoluirala u odnosu na moderno doba. I dobro je što je tako. Imam više stanica u očima nego neki meseci u životu. Kao svi mi, koji smo vozovima krenuli u život, kao narodi koji su tim istim (ili nekim drugim, zar je to uopšte važno) vozovima otišli u istoriju.

Nisam, kao velika većina došljaka, odmah zagrabio uz „Balkansku“ ili „Kameničku“ ulicu u želji da pobegnem od svoga provincijskog porekla. Znao sam da neće nestati kada se pomešam sa onima koji su ustrčali na terazijski greben i osvojili svoje parče (malo)građanštine. Osvrtao sam se ka zabranjenim i senovitim peronima, kao prema zabranjenom gradu rizikujući da se, poput Lotove žene, pretvorim u stub soli, ali sam podsvesno znao da sam došao da bi se stalno vraćao i da, u mom arhivarijumu simbola, vozovi i stanice simbolizuju sve ono što život zaista jeste. Neka mi ovi sa perona “srećne budućnosti” sude za patetiku i sladunjavu sentimentalnost ali neka ne pokušavaju da mi oduzmu uspomene, ne želim da menjam svoje požutele slike za šarene bilborde sa usukanim kulama i robovima u nekim novim piramidama.

Sećam se jedne opaske Dušana Radovića iz emisije „Beograde dobro jutro“ povodom početka radova na železničkoj stanici „Prokop“ i koja glasi otprilike ovako; ne znam da li je planom nove stanice u Prokopu paniran i prozor na kome će da stoji ondulirana žena šefa stanice u šlafroku i da zaliva muškatle na prozoru. Skoro tri decenije kasnije mogu da odgovorim njegovim senima – nije, ta stanica će biti replika blaziranih evropskih stanica gde ljudi roboti dolaze i odlaze, kao da je kretanje po toj vanvremenskoj platformi – koja je podignuta kao simbol kretanja i protoka a sama stoji uživajući u svojoj stalnosti – bežanje sa mesta zločina.

I zaista šta ćemo sutra kada će nas, umesto mrzovoljnih službenica; vlasnica nikotinskih glasova i para brkova, o dolasku, odlasku i kašnjenu vozova obaveštavati metalni glasovi personalnih računara. Šta ćemo onda kada vozovi prestanu da kasne, da li ćemo tada stići na vreme u vlastiti život? Gde ćemo se sretati, čavrljati o bezvrednim stvarima, sačekivati i ispraćati, osluškivati govor ne bi li čuli dijalekat starog kraja ili videli nekog poznatog; komšiju, druga iz vojske, prvu ljubav…? A kada se zapijemo u luksuznim, sjajnim i blaziranim gradskim restoranima, gde ćemo ako ne u staničnim birtijama da nastavimo mamurluke, svodeći se napokon na ljudsku meru praha, čekajući i ispraćajući vozove, jutarnja izdanja novina ili zoru koja prvim vozom stiže u grad.

Možda je upravo tu odgovor na pitanje zašto je veliki Lav Nikolajevič Tolstoj svoje poslednje noći otišao na stanicu Astapovo i tamo, na klupi, čekajući neki nepostojeći voz umro? Čekao je voz koji će doneti neko novo jutro ili neki novi put, kojim je i sam te noći krenuo, u legendu i večnost. Zašto baš stanica, zašto baš vozovi?

Jedino na stanici možemo shvatiti šta je život i jedino u vozu šta je prolaznost, jer tu na vlažnom peronu uvek neko gubi a neko dobija, neko odlaskom, neko dolaskom, ostali čekanjem ali niko ne ostaje nenagrađen za svoju sudbinu posmatrajući je u karnevalskoj slici gungule. Ako zaspimo u vozu obično čekamo sledeću stanicu da vidimo gde smo, činjenica da smo živi i u vozu ne znači ništa kao i u ovom autističnom svetu bizarne mitologije. Šta će biti ako nas sutra, umesto izbledelog natpisa neke provincijske stanice, muškatli na prozoru, veša na štriku i pijanca na klupi, sačeka sjajno i nezaintresovano oko železničkog terminala ili neki usukani soliter-kula? Da li će to biti poslednja stanice u istoriji, hoće li ona doći nama ili mi njoj… Možda na to pitanje znaju odogovor oni koji lažnim slikama zaklanjaju život a možda su odavno shvatili da se laž više isplati.

 

MIRISI

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama…

„Jutro pod lipama“ – Branislav Petrović

Ne znam da li mi je imaginacija više dala ili uzela? Da li mi snovi sude ili ja njima presuđujem svojom sudbinom. Mašta me  je uvek pritiskala kao grbavca grba. Srećom sam rođen na repu perioda u kome se još uvek verovalo da u Rusiji mogu da kaleme žito na pirevinu i da se stoka može veštački zaprašivati iz aviona. Ideja o nemogućem je u tom mitološkom dobu bila živo prisutna u svesti ljudi, kada su pokušavali da promišljaju sadašnji ili budući trenutak. Da nije bilo tako verovatno bi, zbog mojih suludih ideja i maštanja, moji roditelji morali da potraže stručnu lekarsku pomoć ili da me ostave pored puta pa ko me uzme, jer dete sa takvim beskorisnim znanjima može da posluži samo gatarama, cirkuzantima i profesionalnim prevarantima. No, vremenom ja sam postao pisac u večitom pokušaju, knjigoljubac, alkoholičar i iluzionista a ne partijski sekretar, član ili predsednik nekog zaludnog skupštinskog i stranačkog odobora (sa sve tesnim sakoom, špicastim cipelama, roze puloverom i ljubičastom kravatom…) ili osnivač nove religijske sekte. Kada malo bolje pogledam sve je prošlo bezbolnije nego što se očekivalo. Sve osim pamćenja, naravno.

Ostali su pačvorci one, već pomenute, grbe koja mi ni danas ne dozvoljava da se ispravim. Ali mi i pomaže da ne utonem u „valjanost i pravovernost društva u tranziciji.“ Kako da odem u hiper – budućnost srećnih i zadovoljnih droida bez mirisa jabuka kada je i Ćamil Sijarić jednoj svojoj knjizi dao naslov: „Kada devojka spava to je kao da mirišu jabuke?“ Šta tražiti u onome što dolazi ako ne postoji onih nekoliko stepenika kojima silaziš u tamu podruma u miris metafizičke sete. Ona ti govori da su plodovi na policama i u gajbama zreli, da će kiše padati dugo i uporno dok ti „šiljiš“ olovku, pišeš literarni sastav o tome kako si proveo leto, gledaš u prelepi potiljak izvesne J. (Možda ti i ne slutiš/koliko volim tvoju tršavu glavu,/detinju glavu koja miriše na sapun/i penušavi aprilski vetar… – Miroslav Antić – „Čarobna pesma“) i duvaš u prste kada se vraćaš kući. Ko ti može lepše od mirisa jabuka kazati da će večeri biti sve duže, da će mrak gostovati u našim životima od ranih popodnevnih časova i da će sneg uskoro prekriti sve naše tragove, časne ili ne. Da li je to iz te perspektive bilo uopšte važno? Ne, ne mogu bez tih mirisa, bez sećanja na miris „irel“ želatina, koji sam stavljao na kosu (nema ga više a i ja imam sve manje kose) i biciklom jurio na prvi jutarnji voz, koji me je nosio u naručje izvesne M. iz Novog Beograda. Voz je mirisao na izgubljene putinike, jeftin duvan, izgubljene iluzije, kratke ljubavi, rakiju „mučenicu“, vojničke uniforme koje su završile uvek prekratko odsustvo, zemlju sa plodova koje seljaci nose na pijacu… Na stanici su me sačekivali dremljvi železničari, miris bureka i opranih perona a njenom stanu čaj od nane koji se pušio iz čajnika, buter i keks mekan kao koža i koža bela kao buter.

Ti pravi iskonski mirisi nisu parfemi, sinonimi naših svagdašnjih životnih laži, oni ne sugerišu, ne prikrivaju, oni postoje kao poruka, kao gotov stih (U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar… – M.Antić – „Hodajući na rukama“). Slika bez reči, reč veća od slike, osećanje veće od sećanja. To su poruke koje putuju iz prošlosti ka nama podsećajući nas na šta smo sve pristali i od čega smo, uglavnom olako, odustali. Oni nas blaže i osuđuju. Sa koliko reči možemo da ih objasnimo ili reči nisu dovoljne, sa koliko volje i mašte možemo sebe da vratimo u njihovo okrilje i koliko dugo možemo da živimo u vlastitim sećanjima a koliko ona mogu da žive u nama? Na šta ili na koga miriše tišina i zaborav? Šta ostaje posle ljubavi? pita se Momo Kapor kroz profesora Mišela Babića u romanu Una: „Pune pepeljare i metalni ukus praznine na usnama…“. I miris odsutnosti, jutarnje kafe, kragne čiste košulje, studeni jutra i ustajalog vazduha prepunog reči nekih zaboravljenih pesama…. miris dima dve cigarete koje palite zajedno iako onoga drugog više nema.

Kada kažemo da ulica miriše na prašinu. Da li nas prašina asocira na bivši kamen, prošle korake i putnike ili na prah u koji ćemo se, poput kamena, jednog dana pretvoriti. Možda baš na prah svih bića; „I Aleksandar Makednoski i njegov konjušar će jednog dana biti isti prah“ – kaže Marko Aurelije. Pamćenje je dvosmerna relacija; mi ga imamo ali i ono ima nas. Poseduje nas mnogo više nego što mi mislimo da posedujemo njega.

Mraz je u Beogradu ovih dana, ali meni više nikao ne uspeva da dočaram drevno jutro grada koji se budi i Branine pesme sa početka teksta. Ljudi na pijaci se okupljaju tek oko osam, malo je pekara u kojima zorom ima sasvim običnog – bez raznih „zdravih“ pizdarija i izmišljotina – hleba sa pokoricom, koji se puši kada napusti toplu  sigurnost pekare. Njušim kao lovački pas, tražim vrata pekare iza kojih će me sačekati pekar sa dužnim poštovanjem što sam se probio kroz jutarnji mraz, kao da sam prešao neprijateljske linije ili karteču artiljerijsku vatru, i koji će mi kao stari anarhista – zverenik pružiti vruć hleb i pet kifli kao da mi daje „materijal“ poznat samo malom broju zverenika. Treba ga umnožiti i razdeliti uprkos pretnjama, odmazdama i hapšenjima specijalne policije. Samo njime se može spasiti život i budućnost hiljadama spavača koji čekaju „da se razdani“ pa da kušaju sudbinu i život – Vaše je sve a naše tako malo/Mi smo na mrtvoj straži da srce sveta ne bi stalo… (Stevan Raičković). Miris hrskave korice je lozinka, a evo umnožavam i materijal, neka se zna.

Brzo smo skrajnuli sećanje koje se skrilo u mirisima, brzo smo prepustili istoriji ugaženu zemlju i podrumski svod, miris zapljenog suvog lišća, kišu, čekanje… Miris jabuka i svežeg hleba u jesen ili zimu bolan je obol sećanju, seti, lepoti i polaganosti života koji se oseća svim čulima i koji više nismo zaslužili. Jer, kako bi narod rekao: „Nit smrdimo, nit mirišemo!“. Iako za ovo prvo nisam siguran.

BUDALE

Profesija budale, slično kao profesija intelektualca, sastoji se u tome da zabavlja; njegova filozofija je – da govori istinu, da demistificira, Budala u Kralju Liru nema čak ni imena, samo je budala, prava pravcata luda. Ali to je prva luda svesna situacije lude: Luda koja je samu sebe priznala za ludu, koja se pomirila s tim da je samo luda u kneževoj službi, prestaje da bude luda. Mora tada primiti da se svet deli na budale i nebudale, i da knez nije budala. Ali polazna filozofija lude je teza da su svi lude, a da je najveća luda onaj koji ne zna da je to: sam knez. Zato luda mora da pravi druge ludama. Inače nije luda.

Jan Kot – Šekspir naš savremenik

 

 

Mnoštvo asocijacija stvarnosne, iskustvene i političke provenijencije, isprovocirane rečju iz naslova i precizna i tačna definija Jana Kota, stvara na drugoj strani niz nedoumica. Verovatno nije moguće obezbediti ni upola toliko smislenih komentara, koji bi bila protivteža ovoj višeznačnoj i veoma upotrebljivoj reči, nedostatku institucije i semantičkom iskrivljavanju pojma. Zato je jezičak na smislenoj i jezičkoj vagi prevagnuo tako suvereno u korist „budalesanja.“

Moderno društvo, pogotovu njegova soc-realistička „tranziciozno-progresivna“ varijanta, ukinulo je niz institucija i društvenih osobenosti prethodnih sistema proglašavajući ih za „nazadne i retrogradne“ u državi koja se olako, u „odumiranju“, odriče pređašnjih navika.  Na kraju, država je ipak krepala a sve ono što je bilo gurnuto u zapećak zasijalo je punim sjajem. Komunizam, na primer, nije imao, institucionalizovanu cenzuru kao mnogе zemljе zapadne demokratije, zato su se cenzurom bavili svi, od pionirskih organizacija, lovačkih društava, radničkih saveta, „subnor“-a… sve do vrhovnog panteona vlasti. Slična je stvar i sa dvorskim budalama i mnogim drugim „dvorskim“ činovima do kojih su itekako držali svi vladari, kraljevi i carevi. Međutim nepisano pravilo nevidljivog automatizma vlasti govori kroz iskustvo; ono čega privdno nema postaje činjenica i realnost po sebi. Ili, na primer, ukidanjem institucije; „čuvara kraljeve noćne posude“ (Luj XIV) svi „dvorani“ modernih dvorova i diktatora postali su „čuvari..“ Slična je situacija i sa budalama, dvorskim ludama, pajacima…. Ukinuvši ih ljudi su amaterski počeli da se bave njihovim poslovima ali su zaboravili osnovnu budalinu ingerenciju; da moćnicima govori istinu. Samim tim gorak lek istine je bilo sve teže progutati jer nije bilo onih koji bi ga upakovali u šareni staniol budalinog samožrtvovanja.

U demokratskim utopijama, prestala je potreba da neko glumi ono što je bilo tako očigledno i svakodnevno, odnosno ako je neko i „glumio“ budalu nije bilo neophodno da se maskira. Ali ta maska nije ništa nikada skrivala, zbog toga je tako  bliska svakome, ona je „maska bez maske“, služi da onoga ko je nosi svako prepozna na prvi pogled. Budalin metod je da se naruga nedostacima društva, da pokušava da zadobije saveznike protiv gluposti uveravajući ljude da su pametni. To je čitav filozofski sistem koji se, istorijski gledano, pokazao kao prilično zaludan jer je glupost uvek bila reakcionarna a blesavost antihumana.

Kasnije filmske verzije starog veka izopačile su ulogu budala svodeći ih na pajace koji svojom glupšću ili akrobacijama zabavljaju obesne vladare. Ali i to je bila neminovnost jer kako bi moderni čovek uživao u sladunjavoj filmskoj priči o, na primer, kralju Liru ako bi shvatio da su budale govorile najveće istine operetskim ličnostima kraljeva i vladara a danas i istina postaje potpuno deplasirana. Pa čak i vladari postaju dostojni sažaljenja jer u svojoj blizini nemaju čoveka koji bi im govorio istinu; prisiljeni su da oko sebe drže samo laskavce. Iskrenost je izgubila važnost, istina je napustila reči, smisao je napustio život. Uvek je bilo bolje kada su se podanici smejali kralju u liku budale a ne budali u liku kralja što je danas, na žalost, veoma čest slučaj. Samo mudar vladar može imati i mudru budalu. Ako, dakle, budala svome gospodaru kaže gorku istinu, to je izraz dubokog poštovanja i poverenja. Pamet i istina imaju te neprijatne osobine da se na svetlo dana i na pijacu taštine mogu iznositi samo u istom zavežljaju sa sopstvenom kožom. Budala koja se igra sa kraljevim poverenjem, pretvarajući svoju poziciju istinozborca u budalesanje, uskoro bude skraćena za glavu. Ovaj jednostavni mehanizam garantuje da će svaki vladar imati budale kakve zaslužuje. Jer budala je uvek karikatura svog gospodara, kao što je to danas, kada su pomenute institucije nestale, na to mesto došao narod. Ali bez važne osobine, koja je bila karakteristična za starovremenske budale – budalaške slobode. Jer između ta dva kraja operetske stvarnosti postoji nevidljiva povezanost; gospodar nije nikada bez budale a budala ne može da egzistira bez gospodara. Ivan Grozni je držao mnoštvo budala na svom dvoru i više im je verovao nego svojim bližnjima, koji su u svojoj pameti uvek imali dvostruke aršine. Euripid kaže: „Ludo govori samo ludak“ ili, kako zbori isti Euripid; „Mudraci imaju po dva jezika.“ Istina je mrska vladarima i samo ludak ili budala može da im saspe u lice ono za šta bi mudracu odletela glava. Verovatno bi po ovoj analogiji mogli da zaključimo da u modernim vremenima ima više mudraca nego budala jer niko ne govori istinu. Eh, kada bi sve analogije imale ovakvu logiku?!

A, možda je zaista tako ali samo ako bi razni „mudraci“, „razboriti pragmatičari“ i prosvećene demokrate smogli snage da kažu narodu na čijim glavama zveckaju praporci budalaške kape; gde to zaista stanuje istina. To otkrivanje „tajnog mesta“ primaklo bi ih odgovoru na pitanje; ko je zaista budala? Verovatno zbog toga niko nije preterano žedan traganja za istinom, a i zašto bi? Ukoliko bi došlo do tog hipotetičkog otkrovenja; „ko je ko?“  razna ministarstva i savetodavna tela morala bi na platnom spisku da imaju i budale ali njihov broj bi trebalo ograničiti zbog „smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru“ što bi, na drugoj strani, značajno smanjilo budalaštine – privrednu granu u usponu. Možda kada bi se napravila neka agencija, nevladina organizacija, konsalting firma koja bi na primer za ta mesta angažovala dokone penzionere. Mislim, ipak, da ovo poslednje sa penzionerima nije dobra ideja, neko do njih se možda i seti istine, ima još živih koji pamte čast i poštenje a to je prečica do istine. Neka ostane ovako, bolje je, jer u protivnom od čega bi onda i kako živela Narodna skupština, TV stanice, „slobodoumni“ novinari, „obavešteni“ analitičatri…  U tom grmu leži zec; zajedno sa Istinom.

VEŠALA

Priča, otprilike, glasi ovako: Jedan preobraćen razbojnik (ili je samo shvatio da je vlast profitabilnija?!) odluči se na pošten život i malo po malo (stranku po stranku, partiju po partiju) postade gradonačelnik grada u kome je počeo svoju „karijeru“. Reklo bi se, ništa posebno. Kao da to u poslednjih par decenija nismo videli nebrojeno puta, ali… Reši on, u skladu sa novim tendencijama i karakterom, da grad u kome je do tada vladalo raspojasano razbojništvo (nagomilani službeni automobili, jalova retorika, silikonske asistentkinje, rasipništvo na sve strane, pozorišne predstave, knjige…) na koje je sada on bio imun, učini poštenim i čestitim mestom za život. I odmah poče da gradi na gradskom trgu, na prvi pogled, čudnu građevinu. Kako je posao odmicao, tako su konture zadužbine novog gradonačelnika postajale sve jasnije – polako ali sigurno na trgu su nicala vešala. Građevina je bila napravljena po svim propisima i sa samo jednom svrhom, da u sebi čuva i razvija strah kod svih potencijalnih protivnika novog uređenja i gradonačelnikove (samo)volje. Legenda dalje kaže da na tim vešalima niko nije obešen, jer su u narednom vremenu svi razbojnici napustili grad (eh?!). Naravno vešala su kasnije sklonjena ali su namere gradskih vlasti u pogledu neistomišljenika ostale jasne; strah je čuvala ideja i sećanje na vešala na trgu. Naravno kao i svaka istorijska priča i ova ima svoju anegdotsku i sladunjavu konotaciju, iako joj se na može osporiti pomalo vulgarna ali svakako veoma efektna pragmatičnost. Zbog toga ne želim da pišem o čuvarima i skladištima ljudskih strahova, jer bi u današnjim paranoičnim vremenima o tome mogao da napišem sigurno nekoliko tomova, sa jedinstvenim naslovom: Tehnologija vlastipokora zemlje Srbije!  Hteo bi da pišem o nevidljivom čuvaru i tvorcu ljudskog duha koji je nekad postojao, čak i ispod vešala. Teoretičari satire i humora nazivaju ga – humor ispod vešala.

Možda izgleda čudno ali odblesci takvog humora i neiscrpna snaga narodna koja ga je stvarala, bili su glavni oslonci i uporišta zdravog razuma. Ne mogu da verujem u pobedu pravde kad u to i oni koji se deklarativno zalažu za pravednost ne veruju ili u „srećnu budućnost“, koju neostvareni nesrećnici na kolektivnoj nesreći grade kao svoju najsvetiju zadužbinu. Verovao sam u duh naroda koji se šalio sa sobom, humorom i vrcavim duhom skidao je sebi omču sa vrata, koja se (prečesto za jedno obično ljudsko pamćenje) zlokobno klatila iznad njegove glave. Na političke proteste sam išao da bi čitao parole prepune duha i da bi slušao narod oko sebe kako lucidno komentariše sopstvenu nevolju. Čitao sam poruke koje su se klatile na transparentima, dok se svima nad glavama klatila smrt i ideja vešala koja su još uvek, vekovima kasnije od onih sa početka priče, simbolizovala strah. Ne samo od smrti, već i od onoga ko sudi, onoga koji treba da izmakne stolicu ispod nogu. Veliki su ljudi koji ovaj svet prihvataju samo zato što im nije potreban, onim drugima se ne može pomoći, jer kako pomoći nekome ko je sebe proglasio pupkom univerzuma – suverenim vladarom naših strahova.

Apatija društvenog eksperimenta je polomila pečate koji su od infekcije strahom čuvali prezrenje prema primitivizmu i bahatosti. Ljudi su izgubili poslednje uporište – humor ispod vešala.  Nema više onoga što ga je gradilo – težnja duha da savlada prostu činjenicu smrti. Kada duh živi i pulsira u pojedincu i narodu onda je smrt samo činjenica i ništa više. Možda je reakcija na tu činjenicu instiktivna ali svoje korene ima u osobenom držanju ljudi koji prkose ljudskoj nedovoljnosti i prolaznosti. Čovek koji uspeva da  se smeje svim pretnjama i ograničenjima, pa čak i sopstvenoj slabosti nikada neće propasti, biće uvek sluga koji zna da je kralj ali mu se ta pozicija gadi. Jer, kad si kralj, nema prave zajebancije, ima samo karikaturalne ozbiljnosti, smeh postaje grč, nasilje izgovor za duh vlasti, istinski duh potcenjena kategorija… Pitanje: Verujete li u osmehe političara i medijskih ličnosti…? Ne!, pretpostavljam. Kako onda da poverujete u njihovu ozbiljnost? Smeh nije dozvoljen i neprimeren je samo grobarima. „Životinja koja je najviše patila otkrila je smeh“ – kaže Fridrih Niče. Psihijatri pominju „strahove“ a ja mislim da postoji samo jedan strah – od života u kome nema (o)smeha. Sve drugo su posledice koje se projavljuju na razne načine.

Apatične maske koje srećem po ulici; ljudi pogureni pod teretom zimnice i sopstvenih života, tišina koja se pretavara u muk, škrti osmesi, česti uzdasi i sve ređi proplamsaji duha, prvi su indikatori pobeđenosti i podređenosti, odnosno, kraja. Čoveka više ne može zabaviti ni nesporna komika užasa koji ga prate kao zla kob. Kreveljenje, koje ovdašnji medijski spin majstori pokušavaju da proglase za humor još manje. Izgubio je sećanje na prošlost, veru u budućnost, smeh u sadašnjosti. Izlaza nema iz perioda početka sunovrata ili njegovog kraja; kao da postoji neka bitnija razlika.

Još uvek mi je u mislima nepobedivi duh jednog čoveka koga su, ko zna zbog čega, nekih par stotina godina pre ovog trenutka, poveli na vešala. Pred kolima koja su ga vozila na gubilište tiskala su se deca i narod. Videvši narod koji se gura i hita ka gubilištu on pokuša da ih umiri u bezglavoj želji da vide smrt koja se dešava nekom drugom: „Polako narode ne trčite tako, pogubljenje neće početi dok ja ne stignem.“

Uspeo je da pobedi prostu činjenicu smrti koja je u poslednje vreme na ovim prostorima postala prosta činjenica života.

Stigli smo, predstava može da počne.