MRLJE NA SAVESTI

Ne plašim se omče oko vrata
i obešen biću iznad svog dželata.

Na vešalima, na suncu, na kiši,
od sebe živog biću mrtav viši.

Biću bliže suncu i dalјe od blata
i plaziću jezik na svoga dželata.

Brana Crnčević, „Rugalica“

Loši romani, kako bi to rekao Andre Žid, najbliži su životu; i patetične slike uspomena, dodao bih ja. Kako inače objasniti čežnjive poglede niz prugu ili drum kojim treba da dođe neko ko još ne zna da ste ogrezli u piću i licemerju i da sve manje navraćate u sopstveni život? Ne znam zašto na početku već pišem o kraju. Verovatno intuitivno osećam da je na kraju početak, i obratno. U knjizi Poslednja pisma Franc Kafka, na kraju života, mučeći se s bolešću, nemaštinom i inflacijom, daje ovakav savet: „Pijte što više vode, ja nisam dovoljno pio i sada mi je teško.“ Neočekivani savet od velikog pisca na prvi pogled ne spada u „veliku“ književnost. A možda je upravo to velika književnost. Kada bih to znao da razrešim, ne bih bio ono što jesam. Bar nisam postao političar, ispunio sam babin zavet (iako je povremeno čačkam u „večnom miru“ – ipak ne previše, jer ne želim da ustane iz groba pre Sudnjeg dana, da bar mogu na miru da podrigujem i kopam nos bez njenih eksplicitnih prekora), ali, istini za volju, nije ni da nisam. Politika je, po etičkom ključu (ako tako nešto uopšte postoji u pomenutom kontekstu?!) kontra iskorišćena književnost, na nivou društvene zbilje. Neophodna odricanja na putu ka slavi su, na prvi pogled, mala: od prijatelja, morala, etike, umetnosti… Ali ni pisac ne može da živi izvan realnosti; ako mu to i uspe, biva na nju osuđen.

Zato mi je tek poslednjih godina postalo jasno zašto sam se, suprotstavljajući se levičarskim idejama i jednako intoniranim (para)demokratskim budalesanjima, podsvesno zbližio sa „svetim čovekom“ kubanske revolucije, Ernestom Če Gevarom. Prvi put sam njegov stilizovani lik video na brigadirskim uniformama raspevanih omladinaca. Tada mi je ličio na jednu od Roršahovih mrlja, koja, ako se gleda s različitih strana i u različitim duhovnim raspoloženjima, ima mnoštvo značenja. Sada mi je kristalno jasno da je to bila mrlja na savesti svih onih koji su imali ambicija da usreće svet svojim idejama i eksperimentima. Religiozna svest modernog čoveka čudna je mešavina intuitivnih spoznaja i grube logike, koja je u odnosu na prvobitno jedinstvo stvarnog i nadstvarnog uprostila i umrtvila nekadašnje slutnje. Nad takvom spoznajom toržestvuje praznina, uvlačeći sve ono što počiva u krilu kakvog-takvog smisla – u tamu svoje utrobe. Ne da bi napunila sebe, već da bi ispraznila onoga koga naseli sobom. Protiv takve praznine je i Če krenuo da se bori; ideje su došle kasnije. Naravno da ni one nisu uspele da ispune prazninu usamljenog čoveka u potrazi za smislom, koji veruje u borbu kao mogućnost. U trenutku kada se ideja pretvarala u vlast, a pobeda u ideju, napustio je „raj na zemlji“ – Kubu, i otišao u Boliviju. Živim u ubeđenju da je znao šta će ga tamo snaći, ali nasuprot svim lažima iz šarenog izloga realnosti, jedino je smrt imala snage da popuni pomenutu prazninu. Svi oni koji su u političkom ili (isto tako primitivnom) supkulturnom realsocijalističkom miljeu održavali mit o njemu, mazohistički su održavali mit o sopstvenoj nemoći, praznini, izveštačenosti, izneverenosti i intelektualnoj izdaji. O idejama koje se troše i razmenjuju za valutu ličnog konformizma i „opšteg dobra“. Če je potrošio ideju svoga života, legenda se razmenjivala na tržištu opšteg intelektualnog kukavičluka – glavne valute hipokrizijske berze novog doba, podgrejanih antagonizama i našminkanih ideala. O takvoj vrsti intelektualnog „stava“ najbolje govori Jakub Krapinjski u jednom tekstu o intelektualcima postkomunističkog doba: „U zemljama sovjetskog bloka marksistička vera nije vodila mučeništvu, već naprotiv: predstavljala je ulazak u tabor pobednika. To se nazivalo ’hegelizmom’ ili ’hegelijanskim ujedom’. Niko nije čitao Hegela, ali se znalo da ne sme biti isključen iz istorije […] Teško je prihvatiti da intelektualce treba štititi. Nije bilo totalitarnog ludila kome se intelektualci čoporativno ne bi priključili. Birali su tabor pobednika, ukrašavali ga poemama, spomenicima i lovorovim vencima…“

Vera u „demokratske vrednosti“ takođe ne vodi mučeništvu; ne postoji izbor između samoće i usamljenosti, ne postoje vrednosti u sistemu u kome su svi sami sa svojim instinktima i kompleksima. Verujem da kada se neko od „očeva nacije“ pogleda u ogledalo, da popravi kravatu pre nego što poljubi skute sultanu u nekoj instituciji sistema u Vašingtonu, Briselu ili nekoj drugoj svetskoj ili balkanskoj simulaciji dvora, ne vidi svoj (samo)zadovoljni lik, već prazninu linije horizonta iza koga se, van granice pogleda, sunovratilo jedno prometejsko sunce, pretvarajući se u tamnu stilizovanu mrlju lika revolucionara. Neprijatne istine se najbolje vide u ogledalu, kao što sunce na dlanu uvek izgori prste. Dozvoljavam da ovu poslednju misao prepišu današnji mladi „japi“ levičari i tzv. desničari, demokrate i… Mada, verujem da i sami to znaju, zbog toga su im ruke tako nežne i bele i hladne; kada se rukujete s njima, imate osećaj kao da su vam u ruku utrapili mrtvu ribu. Če je živ samo još u zabludama da ima pravde i sreće na zemlji, ili bilo gde drugde.

Uvek sam mislio da će intelektualni put mog sazrevanja biti jednak „stazi od žute cigle“ gradacije i istrajnog traženja vrednosti i vrline, kao u bajci „Čarobnjak iz Oza“. Ali, razočaranje me je osudilo na sudbinu likova iz bajke: na kraju žute staze, iza grandioznog lika velikog čarobnjaka, stajao je čičica koji je s teškom mukom pokušavao da održi iluziju. I Sveti Ilija je na vrhu Pete gore shvatio da je sam s Bogom.

Nešto sam ipak shvatio, a to sam pre neku godinu (možda, deceniju?) i napisao u jednoj priči: život u ovoj zemlji nalik je životu u kutiji za igle – kuda god da se pomeriš, povrediš sebe ili druge, goniči neće biti milostiviji ako budem umiljatija zver, i na kraju, iza maske nema nikoga i ničega. Ali intelektualni korifeji sopstvenih sujeta iza obrazine humanizma još uvek veruju u Boga. Svejedno mi je, neka veruju u šta hoće. „Čovek duha nije intelektualac, on je Mobi Dik, sve ostalo je more.“ U ovo jedino verujem, a šta drugo preostaje?

MRŽNJA

Mržnja kad se odbaci, duša tad

Osvoji nevinost, mir i sklad,

I shvati da je u njoj samoj, u isti mah

Njen ushit, njen spokoj i njen strah.

V.B. Jejts, „Molitva za moju ćerku“

 

 Čovek će umreti od sebe samog i tu više nema zbora; dokusuriće ga demoni koje je sam pustio iz pećina sopstvene duše. Iz perspektive istorije čovečanstva veoma bi bilo teško odrediti prvorodnost između čovekovog početka bitisanja na Zemlji i osećanja teskobe koje neminovno ishoduje mržnjom: osudom i dezavuisanjem „bližnjeg svog“, koji često rezultiraju ubistvom i potiranjem. Ili je možda sve time i počelo, a istorija se nije beležila jer očigledno nije bilo ničeg zanimljivog u odgajanju jabuka ili sejanju kukuruza… Problem je nastao kada je neko poželeo jabuku s pogrešnog drveta, ili kada je jedan brat pomislio da je njiva drugog brata veća i da mu je preorao među, i tako… Tragovi pamćenja često su tragovi ubistva, pohare, čerečenja bližnjeg ili istine. Istorija je letopis zločina.

Ne znam ni sam zašto se upuštam u beskraje i ponore međuljudskih odnosa, pogotovu onih koji su osenčeni tom dominantnom karakterološkom osobinom, kada ni sam ne znam gde ću (i da li ću?) i na kom kopnu isplivati (ako isplivam?). Jer mržnja je postala deo svakodnevne konzumacije života i kao takva poprimila je prilično amorfan i apstraktan oblik, bar u oblasti definisanosti i granica do kojih se pruža ili odakle počinje. Ne izgleda baš sve tako jednostavno kao što se to nama svima čini kada u sebi pronađemo ono „divno“ osećanje koje gajimo prema komšiji ili šefu na poslu, u najvećoj većini slučajeva i prema komšijinoj kravi, iako mnoge od njih (mislim na krave) postoje samo još u lošim željama i namerama. Jer za mržnju, bar na ovim prostorima, nikada nije bio potreban poseban razlog. U stvari, nađe se neki bar formalni, starovremenski, kojeg se više niko ne seća i koji još jedino mržnji može da stvori kakav-takav povod i identitet. Možda je teško voleti bez razloga, ali za mržnju se neki razlog uvek nađe. Pre nego za ljubav. Neko nas je loše podučio da je ljubav slabost i da smo slabići ako volimo. Podučavali su nas mržnji, hrabreći nas u kukavičluku savesti i emotivnom tvrdičluku. Terminološka pometenost nije bitna. Zar je danas uopšte bitno kako se šta zove? Reči sve manje svedoče suštinu stvari i pojava. Bitnije je kako i kome šta radi. Poznato je, ili se bar tako priča, da Eskimi imaju trideset sedam naziva za sneg. Toliko vrsta snega oni poznaju. Balkanski narodi imaju preko sto termina za đavola i verovatno još neki razlog više da se njime pozabave kada drugom zlo misle. Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću definiše glagol „mrzančenje“:

Mrzeti je prejak glagol. Naš je čovek izmislio jedan ljupkiji, srdačniji: mrzančiti se. Pretpostavljam da za njega nisi čuo, a ne verujem da će mu u engleskom naći ekvivalent. Mrzančiti se znači disati sa mržnjom, mrzeti tiho, dugo i uporno, po tradiciji, bez konkretnog razloga. Mrzanče se određene porodice, ili komšije koje se sto godina guraju oko iste međe.“

Sklon sam da poverujem kako Jugoslaviju pre skoro sto godina nisu stvorile ljubav i želja južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem, već istorijski mućak koji je povezao one koji su se samo do pre neki dan istrebljivali, podeljeni na zaraćene strane. Jer na ovim prostorima ljudi se mrze i iz ljubavi; intuitivno osećaju da ne mogu jedni bez drugih, previše su međusobno upućeni čak i onda kada jedni drugima zlo misle. Neka svima bude u zlu isto, loše, geslo je koje je objedinilo narode, da bi ih kasnije, sačekavši povoljnu priliku, gurnulo ponovo jedne na druge. Jer svako je svakome kriv za sve, a najkrivlji nam je onaj koji je i najbliži pogledu: onaj koji zajedno s nama pati i koga pritiska ista muka. Bolesno balkansko susedovanje krivica je tvog bližnjeg zato što s tobom deli iste muke.

Tertulijan kaže da je mržnja kći straha. Ona je bes slabića, jalova projekcija nemoćnih i kukavica. U korenu svega je strah, previše ga je oko nas: u „moći“ političara, u jalovom pozitivizmu rulje, u kurčenju nazovidesničara, u tupljenju salonskih levičara… Niko se ne bavi strahom, da ga ne bi javno ispovedao; mržnja je dozvoljena, poželjan oblik ponašanja, bar svima jasan, očekivan. Tražio sam u indeksu knjiga Bele Hamvaša reč mržnja. Nisam je našao, ne zbog toga što Hamvaš nije znao za nju, naprotiv. Baš ga je ona oterala u anonimnost i na margine mađarskog društva, oplemenila ga u baštini drevnog čovečanstva po kojoj je plovio ispisujući svoje knjige, originalne i kristalne misli. Ne spominje je zato što je u tim sferama izgubila svrhu; nije mogao, niti je imao razloga da mrzi Budu i Ničea, ali ni svoje progonitelje, jer ih se nije plašio; osim života, nije imao šta da izgubi. Nije čak ni unižavao svoje progonitelje, poštovao je sebe, možda ih je sažaljevao što su sami sebe unizili, nesposobni da stvore bilo šta osim iluzije o svojoj posebnosti i prvorodnosti, koja je rađala mržnju prema onima koji su bili samo ono što im je Bog rekao. Kao Veliki Reformator ovih dana; ono što je jasno osetio i video u sebi, pokušao je da prepozna i indukuje u drugima, a pošto mu je sopstveni narod najbliži – eto krivca. Iz začaranog kruga se može izaći jedino ako si spreman da ostatak života odstojiš na obodu životne arene u kojoj mržnja izvodi svoj pir, postajući boja i dominanta trajanja. Njena suprotnost nije ljubav, nego ravnodušnost; ista ona ravnodušnost besmisla i nemogućnosti promene – čim te mrzim, neminovno sam upućen na tebe.

Ono što opominje sve, pa i pisca ovih redova, koji je mržnju zamenio mrzovoljom, jeste relacija na kojoj su ljudi primordijalnu mudrost i duševnost zamenili osećanjima koja ih, virulentna i silna, vode u pogibelj. Moja mrzovolja ima oblik veoma sličan buđenju, kada čovek kroz izmaglicu posmatra svet koji ga je ponovo, ružan i nikakav, ogrezao u licemerje i glupost, sačekao posle sna. Ako, sebi sam dao pravo na to, mrzovoljnik od života i bližnjih ne očekuje bogzna šta i uvek dobije više nego što se nadao, dok se „naivni čovekoljubac“ stalno razočarava, gaseći svoje zanose u mržnji. Ne padam u zanose, ne kunem i ne optužujem, mrzovoljno posmatram svet i ljude, koje ne mogu da popravim, jer da je moguće, Bog bi svakako to učinio. Popustljiv sam prema ljudskoj bedi, ali čuvam poželjno rastojanje, ne zbog toga što sam bolećiv, već zato što od čoveka ne tražim da bude ono što on ne može i neće. Ne mrzim ga, svakako, a i zašto bih, on ta osećanja gaji prema meni, dovoljno je.

Jovan Dučić kaže: „Ljudi koji mrze, to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji.“ Ja nisam heroj, kukavički prihvatam život, zato što verujem Emilu Sioranu, koji kaže: „Najveća čovekova nesreća potiče od toga što nema hrabrosti da umre od gladi.“ Verovatno je i to dobar razlog za mržnju prema onima koji su dovoljno hrabri da prihvate jednostavnu činjenicu života, uzvišenu i banalnu u isto vreme.

Ako postoji kraj krajeva i ako se čovek može očistiti od kala i taloga koji životom sakupi, možda se mržnja jednoga dana vrati u ljubav u reverzibilnom procesu Vajningerove misli: „Ne može se mrzeti nešto što se prethodno nije volelo.“ Jedno je sigurno: razuma će nam uvek nedostajati.

EKSKURZIJA

„Došla je jesen, lišće je žuto, pada kiša…“ Tako su počinjali radovi na zadatu temu „Jesen u mom kraju“ u vreme moga školovanja. Danas može da se doda: „… a mi se radujemo ekskurziji“. Koliko se sećam, mi smo na ta kratka putovanja, o kojima smo maštali čitave godine, išli na proleće, kao ptice selice na nekakve inverzne i izokrenute sudbinske puteve. Odlazili smo tamo gde ćemo se jednog dana vratiti kao u svoj zavičaj, koji nam je namenio život učenog ili manje učenog prosečnog Srbina, ubeđenog da je „tamo negde“ bolje. Život nas je pripremao za put, ili nas je put pripremao za život. Svejedno, odlazili smo da se vratimo i da naučimo da su put i povratak mogući, ali da se ne vraćaš nikada isti.

Ne znam da li danas postoje takozvani „pripremni časovi“, ili je sve već poznato i spremno. Volja za avanturom, nastavničke dnevnice, roditeljski novac i (pseudo)elitistička priča da decu treba poslati u „beli svet“ da nešto vide. Ja mislim da bi ih trebalo slati da nešto shvate, ali bi onda prvo morali da shvate mnogo toga ovde i deca i oni koji ih šalju i oni koji to skupo plaćaju i oni koji ih obučavaju da tamo vide ono što, ovde ili tamo, čuju. Uvek smo se više spremali za iluziju nego za stvarnost, u prividu smo se osećali bolje, udobnije, sve dok privid nismo počeli da žuljamo mi, a ne obratno. Sve dok se ono što smo izmaštali o sebi samima nije okrenulo protiv nas. Ali ko će sada o tome? Ipak se mnogo toga promenilo od vremena kada sam ja kretao u takvu avanturu; danas se ide preko granice, u neke druge, „bolje“ zemlje, a i to se još pokazuje kao nedostatno. U moje vreme se išlo iza granice mašte, iako nas je od odredišta delilo samo par stotina kilometara.

Pre nekoliko dana sreo sam grupu dece koja je u malo nepravilnoj koloni „po dvoje“ šetala Knez Mihailovom. Odmah, brzinom misli, brže nego u Velsovom vremeplovu, vratio sam se u đačku klupu; u maštanja o svetu koji se pružao iza granica pogleda i odbrojavanje dana do proleća, kada je trebalo da se napokon krene na put. Osetio sam studen jutra posle nemirno prospavane noći, miris bivših putnika zaostao u autobusima koji su mirno, kao neke prastare mule, čekali da ih osamare i natovare nemirni i neispavani đaci. Poslednji put smo se preispitivali o stvarima koje smo poneli, iako smo sve nekoliko puta „proradili“ na časovima, jer na ekspediciji na koju је trebalo da krenemo svaka od njih imala je moć da nam spase život. Gomila torbi s raznim natpisima, koferi uvezani kaiševima, ošišani đaci, nova odela… Iako sam kasnije u životu uspeo da demistifikujem mnoge stvari, dve nepoznanice ostale su mi kao tajne neke drevne mudrosti. Prva je: Zašto smo svi morali da se šišamo kad smo kretali na put? Druga je vezana za putne torbe; do danas mi nije jasno otkuda toliko torbi s natpisom „Jugoslovenski aerotransport“ u mestu gde  su se u vreme mog detinjstva na prste jedne ruke mogli nabrojati ljudi koji su putovali avionom. Napokon se i kretalo, teško, kao seoba naroda, iza nas su ostajali roditelji, ruke koje mašu i ulice koje ćemo manje voleti kada se vratimo iz „belog sveta“ ne znajući da smo rođenjem srasli jedni s drugima, kao nokat i meso.

Hteo sam da zaustavim nekog iz kolone koju su kao dve kvočke pratile učiteljice i da ga upitam da li je poneo flašu vode, tvrdo kuvana jaja ili tablete ako mu bude muka u vozu ili autobusu, jabuke… Ali su ga roditelji sigurno svetovali da ne razgovara s nepoznatima i da ne jede previše sladoleda. A baš me je zanimalo da li ga žuljaju nove cipele ili patike koje su kupljene samo za tu priliku i je li već uspeo da sokom isfleka košulju koja je samo noć pre puta raspakovana i koja ga je čitavo vreme žarila po vratu novom i neizlomljenom kragnom. Uzalud, mali istraživači su hrlili u „vrli novi svet“ na tragu onoga što su mesecima ranije izmaštali u školskoj klupi, rešeni da poraze nepoznato i da kući kao trofej donesu neku sitnicu na kojoj kaligrafski piše: „Uspomena iz…“ kao da donose Odisejev pehar. Zanimalo me je da li još uvek obilaze „znamenita kulturno-istorijska mesta“, poprišta slavnih bitaka i izginuća, kao i moja generacija, koja je samo deceniju kasnije gurnuta u nerešene i nikada neiživljene sukobe i rezultate tih istih bitaka, kao da je ekskurzija bila samo inicijacija u neku kasniju sudbinu. Za neke i jeste, godinama kasnije krenuli su na put preko mora, jer ovde za njih puteva više nije bilo. Nisu sve obišli, daleko od toga, ali su već sve videli.

Ili svega toga više nema, ili samo nas takvih više nema. Možda se sada slike „kače na fejs“ da bi ih neki novi pogledi što pre zaboravili. Neko putuje da bi zaboravio ono što ostaje, a neko da bi se setio onoga što je ostavio. To se uči u detinjstvu, a ne zaboravlja u starosti; mera iskrenosti je sećanje, a mera sećanja uvek istina ili sudbina. Da li nas tome mogu naučiti tematske školske ekskurzije, ili one i postoje upravo zato da bi nas odučile od toga, da nam sve ono što kasnije donosi život ne bi tako teško palo, da nas naviknu na bežanje?

Hteo sam da ipak kucnem malog putnika po ramenu i da ga tiho upitam da li se javljao kući, i da mu kažem da, ako nije, kada bude zvao, kaže roditeljima da se nigde ne može otići i pobeći. Razumeće oni to… Ne znam da li će zbog toga biti srećni… Ali ko to zna? Daleko je sreća od srećnih misli, a uspomene nam ne daju da lako pređemo taj put.

BUVLJAK

(…) Crni barjak kišobrana

Ptičji skelet suncobrana

Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana

Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom

mesu školjki

Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim

Kore od graška kao odsečene usne

Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)

Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje

Požutele manžetne

Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova

Isceđene tube paste za zube

Čepovi,

Fotografije snimljene pri mesečini…

Danilo Kiš, „Đubrište“

Život u „modernim vremenima“ neodoljivo podseća na Prokrustovu postelju, u kojoj se niko ne oseća udobno, jer se nadanja i želje uvek moraju skratiti za noge ili za glavu. Čovek ne boluje od manjka, već od viška, ono što ostane, što pretekne, što se ne potroši jer nema razloga ili povoda, što se čuva… mnogo ga više određuje nego ono što želi ili čemu teži. Rekonstrukcija je moguća jedino na osnovu ostataka, malog kusura velikih dana. Kada se setimo onoga što nam je ostalo, lako ćemo se (do)setiti onoga čemu treba da odredimo neku novu/staru cenu. Upravo o tome i želim da pišem – o pijaci na kojoj se sve to može kupiti veoma jeftino, ispod ruke, s popustom, jer radi se o „robi s greškom“.

Dušan Radović je jednom rekao da se „na beogradskim buvljim pijacama buve prodaju u pakovanjima od teksas platna“, naravno, misleći na tada kultne farmerke. Danas se buve teslime i krčme u oblogama od podgrejanih ideja, prazne političke retorike, jeftine zabave i sitnoposedničkih busanja koja treba da zaliče na velike ideje.

Potrošački mentalitet je u svojim prvim godinama urbane egzaltacije bacio u zasenak buvlju pijacu kao relikt prošlosti koje, a to je bar mentalitetska karakteristika, želimo da se što pre oslobodimo i otresemo, kao siromašnog rođaka koji nije uspeo da se izbavi iz gladnih godina. Stari beogradski buvljak kod Cvetkove pijace u svojim najslavnijim vremenima, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ličio je na sadašnje antikvarijate – stari nameštaj, koji su potisnuli novi politirani statusni simboli – regali i „klub-garniture“, asocijacija na vreme bivše sreće i građanske uspešnosti, stidljivo se sklanjao u vrevu karnevalske slike sveta koji je, u poplavi i naletu društvenog progresa, pokušao i sam sebe da zameni nekim „novim i boljim“. No, jedno je neosporno, popularni beogradski „buvljak“ postao je ogledalo društvene stvarnosti, ali i apsolutna paradigma društvenih kretanja, a oni malo udaljeniji (kao, u zlatna vremena, tršćanski Ponte Roso) – i mesta hodočašća. Bez obzira na to što je iznova potvrđivao tezu da smo svi pomalo malograđani, buvljak je dugo opstajao u granicama društvenog fenomena i simbola koji su svi teoretičari socijalne sreće pokušavali da gurnu na marginu društvene simbolike, kao nešto neprimetno i neprimereno ekonomskom napretku i samodovoljnosti tadašnjeg (i sadašnjeg) ideološkog i političkog izolacionizma. Sve što je falilo „idealnoj“ slici života, nalazilo se u beskrajnoj zbrci buvljaka. Međutim, činjenica održivosti institucije koja je posebno upadala u oči i koja se stvarnosno pokazala kao vrlo relevantna može se tumačiti isključivo zakonima fizike, pogotovu onima koji se tiču realnosti održanja materije u prirodi. Izgleda čudno, ali „radi“ i istinito je. Pa sad, ako si kupac…

Ponuda raznih ovdašnjih „buvljaka“ uvek je bila obrnuto proporcionalna vladajućem političkom i ideološkom aspektu i menjala se periodično, kao politike i mode. Ulazak jugoslovenskih naroda u „retro“ nacionalnu fazu, u drugoj polovini osamdesetih godina, bio je neminovno okrenut buvljačkoj ponudi „starih dobrih vremena“, s kojih je trajanje ili pretrajavanje izbrisalo sve tragove racionalnog. Svoje prve insignije, brošure, artefakte, simbole i albume novi nacionalni korifeji s kraja osamdesetih kupili su na buvljačkoj tezgi. Čiča Dražine lenonke, izglancane kokarde, čizme pokojnog dede – krivonogog konjičkog narednika, zabranjene knjige koje su vredele samo zato što su u nekom periodu zabranjene ili ih je vlaga u nekom zaboravljenom podrumu patinirala zelenkastom skramom, predratna znamenja građanske klase… i sve drugo što su pabirčili na najlonima raširenim na trotoarima, učeći se građanstvu na romanima Stevana Jakovljevića, stvaralo je postkomunističku, novu građansku klasu. S obzirom na komunističko poreklo, takve insignije nisu mogli imati u porodičnoj zaostavštini, na tavanima, u bibliotekama i familijarnim fundusima. Neko je prodavao ono što mu nije trebalo, a drugima je falilo; kao što rekoh: zakon održanja materije u prirodi. Kako je stvarnost potekla iz romantičarskih zanosa suvereno stupala na političku scenu, neminovno se menjala i ponuda buvljačkih tezgi. Na njima je bilo sve više simbola i artikala bivšeg „društva po meri čoveka“, simbola „socijalističkog uspona i blagostanja“, „herojskih“ vojni i proslavljenih ofanziva. Na tezgama je bukvalno bilo svega i svačega: udarničkih znački, ordenja narodnih heroja, pukovničkih uniformi, neotvorenih escajga i servisa za ručavanje koji su godinama čamili u tami kućnih skladišta – neophodnih i podrazumevanih statusnih simbola. Jedno vreme obaralo je cenu drugom, anestezirani smo od prošlosti buvljačkom realnošću – jeftino kupi, skupo prodaj, ili, ako si kupac…

Buvljak je otvoreno priznanje siromaštva, ali i činjenice da nije sve tako strašno, da se može prevazići najnižim oblikom neobavezujuće robno-novčane razmene. Neobavezujući je i odnos, prodaješ i kupuješ osluškujući kretanja na vrednosnoj berzi ideologija, politika, lidera… Takav vid društvenog života (namerno ne kažem – trgovine) istovremeno je i otklon od siromašnih i negovanje majmunske radoznalosti, poricanje sistema i pravljenje novog (sub)ekonomskog prostora, koji miri palanački moral, nemoralnost izlaganja svega i svačega i najniži voajerizam.

Sasvim normalna posledica toga – te iste buvljačke ideologije, samo malo našminkane i očišćene od rđe – bilo je i balkansko tumačenje offshore trgovine, tačnije, promovisanje šverca kao jedne od osnovnih grana nacionalne ekonomije. Nije neophodno napomenuti da se i tada, shodno društvenim kretanjima i „nepravednim i ničim izazvanim sankcijama“, bitno menja ponuda buvljaka, ali ono staro jezgro ne biva potisnuto, već samo malo skrajnuto pod naletom mnoštva nove robe. Buvljak je sačuvao esencijalni deo aspekta svoga postojanja – hodočasnički.

Jeftino platiti život, a skupo prevaru, samo ako si kupac, a svi smo kupci: jeftino se prodajemo i skupo plaćamo ono što mislimo da nam pripada. U zemljama koje su svarile svoju prošlost, buvljak simbolizuje pobedu budućnosti nad prošlim vremenima. U Srbiji je buvljak najava budućnosti, čistilište starih ideja koje će se, izglancane i polirane, pojaviti na tržištu budućih dana. Ne kao artefakti prošlosti, već kao argumenti novoga, a što reče modistkinja Marije Antoanete: „Novo je samo ono što je zaboravljeno.“ Buvljak je sličan onom netipičnom pijancu, koji ne pije da bi zaboravio, već da bi se setio – svog prethodnog zaborava, na primer.

Nije naodmet iz te perspektive posmatrati i političku realnost poslednjih godina. Na svetlost dana su izašli stari politički programi i bezubi antagonizmi, izneseni iz podruma ili s tavana, malo očišćeni i umiveni i dodeljeni nekim mlađim ljudima na staranje. Starci su živeli u surovoj realnosti penzija, mladi u prošlosti, odnosno himeričnoj budućnosti, transakcija se obavljala posredstvom buvljačkih ekonomskih datosti. „Srećna budućnost“ se menjala za „staru dobru prošlost“, koja nas je opet vodila u neku „srećnu budućnost“. Količina novca je bila stalna, samo se roba menjala, prividno. Otuda sve ono što nam politička budućnost u „prelomnim“ trenucima ponudi kao „revolucionarno rešenje“ treba prvo potražiti na buvljaku, na tezgama gde se teslime stare ideje. Doduše, taj deo buvljaka se zove „đubrište istorije“, ali nismo formalisti, jer, ako si kupac…

KVAR

Triptih о vremenu i prostoru

Slika prva: Put

Možda te večeri nije morala da pada kiša, možda nije morao da popusti kaiš na motoru, koji sam uporno želeo da promenim „kada nađem vremena“, možda je vrata mogla da mi otvori brkata žena s debelim nogama, viklerima u kosi, i u šlafroku, s nеizbežnom „dravom“ među požutelim prstima ili debelim usnama. I da me privije na grudi kao pokislog ptića, sa zaboravljenom majčinskom ljubavlju i muškim iskustvom. Ali sve je nekako bilo baš tako, osim žene i „drave“, koja se tada već nije proizvodila. Mislio sam da mi je zapala bolja varijanta; tada sam, na trenutak, i poverovao u to.

Auto je stao ispod jedinog svetla u tmini puta kojim sam dolazio niodakle i išao nikuda. Tačka A i tačka B bile su granice moje samoće, koordinate koje mi samo pomažu u ovoj priči, iako nikakav bitniji značaj nemaju za moj (ili bilo čiji) život. Vreme nisam mogao da savladam, pa sam to isto pokušao s prostorom. Postoji blaženstvo nerazumevanja – ja ne razumem svet, on ne razume mene, uživamo zajedno, razdvojeni jedino (i jedinim) životom. Postoji vreme kada se priče traže, i postoji vreme kada te priče traže. Mislim da je ta noć bila ono vreme kada sam išao u susret priči, verujući naivno da ću moći da se odmaknem od života, bar u onoj meri u kojoj sam verovao da se život odmiče od mene. Čovek je antropološka jednačina koja nikada ne daje očekivani aritmetički rezultat. Ko je tada mislio na to, trebalo je otići dovoljno daleko. Ali, ono što neće duša, završiće tehnika, stao sam tako kao da je ta tačka u nedođiji bila moj cilj. Možda te noći i jeste.

 Slika druga: Noć

Noć u kojoj ne spavam, kao da je jedina. Iako, što se košmara tiče, nisam siguran; kiša, bandera, sijalica, auto koji neće dalje, kapija iza koje se nazire svetlo… Pričali su da se jedan rat nije završio, drugi samo što nije počeo, a treći se spremao, samo što je bilo neizvesno koliko će ko i kome u drugom namirivati nesravnjene račune iz prvog, ostavljajući akontaciju za treći. Nimalo komplikovano, sve dok ima ko koga da ubija. Pokucao sam na jedini osvetljen prozor u tmuši. Otvorio mi je vrata dedica ogrnut „ciradnom“ bundom i pokazao rukom da uđem u malu prostoriju. Na stolu je bila flaša s providnom tečnošću, podsvesno sam odbacivao ideju da je unutra „samo“ voda. Seo sam na slobodnu stolicu i počeo priču o kiši, kaišu, mehaničaru, autu… Slušao me je s pažnjom, iako ga moja priča nije zanimala, nije ni mene, tek nešto da kažem. Nalio je u dve krnjave šoljice kafu iz crvenog lončeta s belim tufnama, zapalili smo cigarete, napolju je još uvek padala kiša, u flaši je bila „samo“ voda. Ali, postojala je i druga flaša, ispod stola, nalivena žutom tečnošću skoro do vrha; nisam ni pomislio da je mokraća. Deda mi nije ličio na nekoga ko piša u flašu iz dosade ili nekog perverznog sportskog zadovoljstva; ne znam kako bi izgledali ti sportisti, ali on definitivno nije bio taj.  I tako, čašica po čašica, reč po reč uz ljutu dudovaču, odavno nisam pio tu rakiju, dolazio sam iz prostora šljive. Rakija je pričala iz nas, a mi smo pričali o rakiji. Pitao sam ga da li je od dudova pored puta. Ne, ima još dudova u selu, ne možemo sve da sakupimo, jedu kokoške i svinje. Ima dovoljno za rakiju, iako ni nju nema ko više da pije, samo su starci ostali u selu. – Nalivao je čašice držeći flašu u levoj ruci, tek tada sam primetio da ispod bunde, na mestu gde je trebalo da je desna ruka, nema ničega. Nisam pitao ništa, ali je ulovio moj pogled. Vršalica? – ne znam šta mi bi to da kažem. Rat, Sremski front – odgovorio je. Jebiga… – rekoh. Ćutao je. Iskapili smo još nekoliko čašica, ne znam koliko je bilo sati. Te noći smo bili sami na klupi ispod duda – reče – rat je bio počeo odavno, stigao je i u naše selo. Bilo je nekoliko vojski. Mi smo taman stigli za ženidbu, dovoljno odrasli i za vojsku. Trebalo se opredeliti, tako si bar bio siguran da neće svi da te jure. Nas dvojica smo bili seljaci, znali smo nešto o Rusiji i Nemačkoj, o kraljevoj vojsci, kapitulaciji… Kuda da idemo? Ne znam kako smo došli na ideju da svako ode u drugu vojsku, valjda da bismo bili sigurni što se onih drugih tiče. Da se nađemo jedan drugom ako pobede „naši“. Ali kako se odlučiti, bilo nam je svejedno, šta smo mi tada mogli da znamo? Otišao sam do dudova na kraju dvorišta i u jednu ruku uzeo belu dudinju, a u drugu crnu. Dve vojske, dve mogućnosti. On je izvukao belu, ja crnu. Izljubili smo se ko braća. Te noći su ga „moji“ ubili na kućnom pragu, ja sam otišao na drugu stranu, kod „njegovih“, i tako sam došao i do kraja rata i sremskog blata, gde sam i izgubio ruku, negde oko Šida. Na početku rata sam izgubio druga koji mi je bio kao brat koga nisam imao. Pošteno, jedna ruka za mene, jedna za njega. Ja sam se vratio ovakav, on je ostao na seoskom groblju. Ne prođe dan da ne pomislim na njega. Rat se svejedno završio, a drugi, kako vidim, samo što nije. Dudovi znaju istinu, a dudovača je otključava. – Tama se malo razredila, najavljivala je zoru. A ti? – pitao me je. Šta ja? Slušao sam samo njegovu, svoju, svačiju… priču, i pitao se, naivno, ženskom radoznalošću, da li je u toj ruci, koju nema, te noći držao svoju ili njegovu prezrelu dudinju. Da li je ostala zauvek u šaci koja je otkinuta gnječila sremsku zemlju? Možda je tamo negde, u pustopoljini sremskih polja, iz nje nikao neki dud, iza koga će se neki drugi vojnik zakloniti ili pod kojim će ga sahraniti. Svanulo je – reče, druga flaša bila je odavno načeta. Treba pozvati majstora, sigurno je već ustao.

Slika treća: Krošnje

Mehaničar s neizbežnom cigaretom u uglu usana namakao je kaiš, zategao rutinskim pokretima španer, srknuo kafu i rakiju i pogledao me ispod oka. Pitao me je bezvezna pitanja, odgovori ga nisu zanimali, a ja sam odgovarao kao pred istražnim sudijom, tek da razbijem mamurnu dosadu jutra i isplaknem usta od gorčine duvana. Znao sam šta misli: kilonja, školac, ne ume ni šraf da zavrne. Nije bio daleko od istine; nešto sam ipak pomalo i umeo, što mi nije previše koristilo, da slušam, na primer. Nisam želeo da pitam, a odgovore nisam znao, ono što sam slutio bilo je daleko od kategoričnih odgovora.

Pobedio sam noć, poverovao sam da je prostor veći od sudbine i da je staro vreme davno prošlo, da sam prevazišao mrak i strah, ili je sve to bio samo deo pradedovskog poraza, večitog padanja u sebe. Samo se greške nasleđuju i nema geometra koji to može da premeri, da odredi međe, možda jedino onaj Kafkin… Možda bi bilo bolje da sam nabasao na ženu s „dravom“, pojeo sladak kupus iz šerpe na kojoj piše „Uspomena iz Banje Koviljače“, popio tanku kafu, gledao je kako skida gaće bubrežnjače sa osmehom Klinta Istvuda, prljavog inspektora Kalahana… Možda se ujutru ničega ne bih sećao. Ovako…

Jutarnje sunce se probijalo kroz krošnje dudova pored puta. Izgledalo je da je novi dan isti kao prethodni. Samo što, posle nekih priča, nijedan dan više nije isti.

KORUPCIJA

Bezmerna je građevina uzaludnosti naše egzistencije iako socijalni maštači – poslovični i profesionalni usrećitelji naroda, godinama vredno izvlače kamenje iz temelja da bi dogradili vrh hrama kolektivne iluzije. Ali, kao što je piramidama neophodno pustinjsko okruženje, jer ih svako drugo ponižava i banalizuje, tako je i našim dušebrižnicima potreban narod kakvi smo upravo mi, jer bi ih svaki drugi narod do sada posmatrao na institutima i u državnim ustanovama zatvorenog tipa a ne na tronu vlasti.

Izgleda pomalo glupo i neprimereno tražiti od lopova da budu pošteni, od ubica da ne ubijaju, od dilera da ne diluju… Jer bi se time narušila struktura društvene patologije (ljudi bi ostali bez posla!). Аli, problem je to što smo i mi lice i naličje te patologije, bez nas ona ne bi funkcionisala. Ne zbog toga što smo indiferentni i otupeli, već zato što je i mi sami podgrevamo i održavamo ritualni intenzitet njenog postojanja. Pa zar nije više od običaja da lekarima, učiteljima, šalterskim radnicima, advokatima, policajcima, ministrima… nosimo „bar sto grama kafe“, „evo deci za čokoladu“, „evo jedna flaša domaće“… bakšišima i peškešima nema kraja. Koliko ko ima, ili može, ili kolika je već očekivana usluga, prečica, „tal“ i tome slično. Svakoga dana prilažemo sve veće žrtve na oltar materije, verujući naivno da će naše kese i kutijice, upakovane u šarene papire s mašnicama, na drugoj strani roditi ljubav i razumevanje – našoj naivnosti nema kraja – ali, nažalost, ljubav rađa ljubav, materija rađa materiju,; ala je veća i gladnija što je više hraniš. Naravno, drugačiju tezu nije mogla da proizvede logika „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“; rastući do vrhova države i državne kase, logika ostaje ista: „par miliona evra, bar, deci za čokoladu“… I sve je normalno, očekivano, genetske navike i strah od novog načina života uljuljkuju nas u starim manama, koje smo odavno proglasili za vrline i u kojima se osećamo kao kod kuće. Pa nismo li mi isti oni koji su se klanjali i ljubili skute raznim kadijama, begovima, agama, voždovima, ministrima, vojvodama i komesarima, sekretarima i liderima, isti oni koji su razne, kumovske i bratstveničke glave nosili na poklonjenje kao dar vredniji nego „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“, verujući da će poklon roba koji sam pristaje na svoj poniženi položaj, noseći javno sa sobom dokaze poniženja, umilostiviti onoga koji je brutalnu silu, snagu i moć pretvorio u sistem vlasti.

Ne znam kada ćemo i da li ćemo uopšte shvatiti da se poverenje i profesionalizam grade na odgovornosti prema znanju, profesiji i ljudima i ne kupuju se malim poklonima i velikom podaničkom pažnjom. Ponižen čovek je možda vredan svoga poniženja, možda nije ni zaslužio više, ali ga ne treba dodatno ponižavati činjenicom da svoje poniženje mora i da plaća – onima koji u tom procesu aktivno učestvuju. Opljačkani narod plaća pljačkašima zaštitu, pljačkaši plaćaju slepilo vlasti, vlast troši dostojanstvo države i naroda… Na kraju „lanca ishrane“ mali čovek plaća činjenicu što je živ, što će se razboleti, što ima sina bez posla… Skupo kupuje svoju krivicu i još skuplje plaća svoj kukavičluk, misleći da će umilostiviti moćne malim poklonima svoje nemoći. Ali ne treba zaboraviti drevnu mudrost: uvek je siromašan onaj koji prima, a ne onaj koji daje. Možda nas to ipak malo odmiče od bednika koji smatraju da je normalno da dobiju svoj „desetak“ (kao nove age i begovi) i da zadrže pravo da kontrolišu naše strahove, ali nas svakako primiče poznanju da najvredniji nikada neće biti izvikani kao prvi i najbolji, da je šarena mašnica na poklonu – šarena laža kojom se vara i onaj koji daje i koji uzima. Prvi misli da će time kupiti pažnju i bolju poziciju u odnosu na silu, a drugi će s vremenom poverovati da mu sve to pripada. Zablude su primamljive, a laži slatke ali kratkotrajne. Ne može se večno kupovati nešto što se ne prodaje i ne može se prodavati nešto što se mora zaslužiti. Zato zemaljski sud ne može da proglasi prave krivce, zato krivci ne mogu da vide krivicu u sebi; svi učestvuju i svi su dovoljno u laži da ne mogu da dokažu svoju nevinost, čak ni onda kada su potpuno ubeđeni u nju. Smešne su liste „dozvoljenih poklona“ kojima ovdašnje političke ekipe „pokušavaju“ da „spreče koprupciju“. Da li je onaj koji je najpre korumpirao svoju savest i moral sposoban da napravi neku takvu listu s „gornjim granicama“ vrednosti poklona? Zašto se ne definišu i donje granice savesti ili sramote, važno je za spisak, bitno je za kontrast, bolje se vidi za one koji žele da vide, za one koji imaju snage da shvate. Borba protiv korupcije nije borba protiv tuđih kriminalnih navika, već protiv sebe, protv naivne vere da mala rupica u moralu neće s vremenom postati ponor koji će progutati svetove.

Sećam se jedne eksplicitne reklame za „borbu protiv korupcije“: u prvom planu su ruka i koverta. Nema plastičnijeg načina da se pokaže kako se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima, slikom, a ne suštinom. Možda bi bila bolja ideja da je u istom terminu i u istom trajanju izašao neki ministar iz aktuelne vlade, Zlatokosa, na primer, i rekao: „U mom ministarstvu nema korupcije, izborili smo se sa aždajom!“ Šta mislite, kakve bi bile reakcije na te reči? Primerene, tačne… Zato jeste kako jeste, iluzija gradi onakav svet kakav je izmaštala o sebi, naiva veruje… Ruka uzima, duša se nada boljem dok prodaje sebe.

Poznata je anegdota sa Mahatmom Gandijem koga je posetila jedna žena čije je dete jelo šećer u ogromnim količinama pa mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno. Lekari, psiholozi, plemenski vračevi, sveštenici, vidovnjaci… nisu uspeli da mu pomognu. Gandi je bio poslednja nada. Ljubazno ih je primio, saslušao i rekao da dođu za dve sedmice. Kada su došli ponovo on je rekao dečaku da prestane da jede šećer i, začudo, mali je prestao. Žena (tipično!?) je pitala; pa zar su to nije mogao da mu kaže prošli put jer su putovali više od dvesta kilometara do njega. „Nisam mogao – odogovorio je Gandi – prošli put kada ste bili kod mene i ja sam jeo šećer.“ Nije mogao da utiče na nešto što je u tom trenutku korumpiralo njegovu dušu i čula. Možda bi i prvi put uspelo ali čistota duše i istinsko saučestvovanje u problemu ne bi postojalo. To je neophodno, sve drugo je prazna retorika i uzaludna tehnologija.

Šta zaista kupujemo kada plaćamo bolje mesto u laži o sebi? Na pitanje – koga korumpiramo, odgovor je – sebe; čime – najgorim delom sebe! Oni drugi samo primaju platu – nadoknadu za sve što su izgubili: moral, obraz, čast… I jedno i drugo su invalidni nadomestak za fantomski bol nedostajanja. Treba biti oprezan, i u najveću laž s vremenom poveruje onaj ko ju je stvorio. Iluzija samu sebe umnožava i proširuje sve do granice kada se pravi početak i uzrok više ne mogu nazreti. Na ovo nisu imuni ni najokoreliji trgovci, ni najkorumpiraniji umovi, sve dok u sebi imaju i najmanji trag ljudskosti. Zato su propasti tako katastrofalne, zato su padovi tako bolni. Sve cigle su izvučene iz temelja, vrh je prestao da postoji, ostaje samo dugo padanje kroz prazninu, opustošenu ljudskost, u ništa. U isto ono ništa iz koga smo krenuli noseći poklon, da bismo pridobili „svašta“, da bismo postali svakakvi i da bismo na kraju bili nikakvi – ništa. Bez mašnica i koverata, bez novca i privilegija, rastočeni lažima koje smo kupili za skupe pare. Na kraju, kada više ništa ne znače, ostaju reči (prazne reči!!!): ljubav, razumevanje, moral… U ovom opustošenju učestvujemo svi: od „kilo kocke“ do „privatizacionih miliona“.

Previše je loših navika u našim venama, u pamćenju naše krvi, premalo se čudimo i sve više pristajemo na svet bez čuda. Jedna drevna arapska poslovica govori da „kada čovek prestane da se čudi, onda je mrtav“. Trebalo bi da se proveravamo malo češće, bar da znamo da li kada krenemo na onaj svet treba poneti „dvesta grama kafe i kilo kocke šećera, bar“… ili će biti potrebna neka valuta koje ćemo se kasno setiti iako je uvek bila tu negde u nama; poneli smo je na samom početku, kao poputninu za život, putne troškove za put traženja vrline i dostojanstva, platu za mudrost koja ne kupuje pažnju i ljubav.

USPOMENE

(…) Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni 
Stazama
lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu
I
ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I
slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Le
žim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

Milorad Pavić, „Epitaf“

 

Pitanje uspomena kao pouzdanog tumača protoka vremena i podsećanja na bivšeg sebe, ključno je pitanje za balkanskog čoveka. Odnosno, za onoga kome je u toku samo jednog života istorija bar tri puta počinjala od početka. Svakim novim početkom bio je dalji od istine. Što je, negde, i logično. Istorija nije pozicionirana između istine i laži, već između naših kapaciteta, mogućnosti, volje i želje da na jednu od te dve krajnosti pristanemo. Zato pitanje uspomena nije samo pitanje koje nas situira u neku epizodu sećanja već i sećanje koje nas prečesto vodi ka neprijatnosti dugog pamćenja. Mislim da zbog toga ne treba biti nesrećan, svako iole pošten prema sebi i okolini odlično zna da zablude dugo traju i da su laži dugovečne u ljudskom poimanju vremena, koje nije ništa drugo već uporno i celoživotno bežanje od istine. Napoleon Bonaparta je rekao da je „istorija splet događaja oko kojih smo se napokon dogovorili“. Nije da na Balkanu nedostaje dogovora, ali hronično nedostaje ono „napokon“. Zato uspomena nije završena prošlost, već neizvesna budućnost. No, svaka je uspomena važna, treba i na taj način obezbediti materijalni dokaz vlastitog postojanja na nekom mestu u vremenu kojem ne dozvoljavamo da potone u zaborav, iako je odavno potrošilo i svoje trajanje i naše živote.

Nisam nikada sakupljao uspomene i artefakte koji bi mi obezbedili materijalno parče pamćenja. Pogotovu nisam (i još uvek to ne radim) sakupljao knjige s potpisima pisaca. Mnoge velike pisce sam lično poznavao, s nekima sam bio i prijatelj, s nekima nisam, ali smo se poštovali. S nekima sam samo pio, s nekima pričao, nekima uređivao knjige, a s nekima sve to zajedno. Zato verovatno imam odbojnost prema pisanju po knjigama. Sve je napisao pisac, što da ga teram da još nešto dopisuje, pogotovu neko čije knjige nisam čitao, ili prema kome ne gajim neko posebno poštovanje, ili koji je poznat samo zbog toga što je mesto na tronu poznatih ostalo upražnjeno tog trenutka – u toj čestici večnosti. Ako me nije u sadašnjosti ubedio da je veliki, ne znam šta će mi njegov potpis značiti u budućem vremenu. Možda jedino podsećanje na nepismenu tevabiju koja okružuje knjige i pisca. Ili da me uveri da je vreme potvrdilo vrednosti gomile koja se tiskala za ličnu škrabotinu – dokaz da su prišli blizu besmrtniku. Nikada mi nije bilo stalo da mi neko, pogotovu ne neko koga ne poznajem, daje „napismeno“ da sam bio tu, ili da sam postao vlasnik delića njegove slave. Naročito zato što sam bio prisutan u raznim momentima nastajanja ili nestajanja tuđe slave, krkljavim monolozima ili bljutavom samohvalisanju. Rađali su se i umirali na moje oči, i ni jedno ni drugo nije razlog da ih pamtim. Jedini razlog jeste da pamtim jer ne mogu da zaboravim, a zaista bih hteo, ali… Papir, istina je, trpi sve, a izgleda i onaj koji mu je ostao veran kao čitalac. Možda zbog toga podsvesno nikada nisam imao prave idole – ljude koje bih poštovao iznad svega, bar ne u svetu živih. Doduše, bilo je ljudi kojima sam se divio, ali su oni gajili izvesno prezrenje prema pisanju, ili su bili veoma slabo pismeni; možda sam im se zbog toga i divio. Ukratko, svet uspomena se za mene završavao na tipičnim artefaktima: plastičnim gondolama iz Venecije, raznim lončićima na kojima je pisalo „Uspomena iz Vrnjačke (ili neke druge) Banje“ i lakiranim školjkama koje u sebi čuvaju šum mora kao pesmu o izdaji dubine i svođenju svega na jeftin vašarski proizvod. Jedino mi je i dan danas žao što nemam sliku uokvirenu onim starinskim fotografskim bordurama na kojima piše „Uspomena iz JNA“; kada sam ja bio u vojsci, toga nije više bilo. Možda je to bila samo priprema nekih novih uspomena za vreme sveopšteg ubijanja, koje je počelo samo nekoliko godina kasnije.

Kroz uspomene i patetične i kič pejzaže sadašnjost vreba sve svoje stradalnike, hvata ih svilenim nitima sentimentalnosti i vezuje u tačci s koje bezbedno mogu da posmatraju kako protiče život, a kada shvate da ih uloga posmatrača koji će povremeno uzeti neki suvenir ne spasava protoka vremena, obično biva kasno. Savremeni čovek jednostavno ne može da svojim duhom u pravoj meri participira u imaginaciji koja stvara istinu sveta, zato što ni on sam po sebi ne svedoči istinu postojanja. Kada misao da nam materijalna sredstva, razna pomagala, igračke, artefakti… mogu produžiti život, ili ga bar učiniti smislenijim, dolazi do paradoksa, misao o životu polako uvire, pretvarajući se u svoju materijalnu imitaciju, dok misao o smrti napreduje, zauzimajući napokon pravi oblik, materijalizujući se u oblike koje smo sami kupili svojim životima. Zamislite večno zlato u rukama bivše lepotice, na prstima kvrgavim od artritisa, ili luksuzni automobil prekriven lišćem i zaboravljen u dvorištu, umetničku sliku (bez fotošopa) koja ljubomorno čuva bivšu lepotu… Naši životi su kao ruinirane balske dvorane s razbijenim prozorima i prljavim zidovima, u čijim se kristalnim lusterima gnezde golubovi koji kenjaju po parketu i tragovima zaboravljenih koraka virtuoza igre, lakovanih cipela, neizbežnog „ovaj ples dame biraju“ ili šaputanja „sačuvaj poslednji ples za mene“… U Anikinim vremenima Ivo Andrić kaže: „Nema ništa gore nego posmatrati svet očima bivše lepotice.“ Sve nestaje, dugovečne su samo zablude i uspomene, a i fleke od golubijih govana prilično traju. Ni ljubavi ne pamtimo zato što smo voleli, nego zato što nas je neko voleo – večan je i veliki egoizam malog čoveka. Zato je i proporcija takva, živimo zbog sebe, a starimo zbog drugih – o tempora, o mores… I večni Ciceron je na ovaj način oplakivao pokvarenost i zlobu vlasti jednog tiranina; tiranin se zvao Katilina, a mi ga možemo nazvati život. Imamo samo dve mogućnosti: da ga razumemo, ili da ga (sebe!) oplakujemo. „Izgubio si beskonačnu prošlost, zašto te zabrinjava da izgubiš beskonačnu budućnost“, kaže Borhes. Jedno drugo gubi, jedno drugo dobija, kažem „skromni“ ja, ubeđen da to nisam mogao sam da smislim. Verovatno sam negde pročitao…

Uspomene nisu samo svest o prošlim vremenima kao konačnoj slici. Potajno želimo da materijalizacijom vremena produžimo trajanje i da na taj način, kao kofer koji istovaramo dok presedamo iz jednog voza u drugi, prenesemo osećanja u budućnost. Međutim, pitanje je koliko budućnost pripada nama i koliko smo u stanju da zaustavimo vreme i da je kupimo sa par plastičnih komadića nečije tuđe večnosti, ručnih radova veštih trgovaca, koji prodaju artefakte tog zaustavljenog vremena.

Jednom sam, na kraju neke davne zime, zanoćio u jednoj bosanskoj varoši. Uvek kada se nađem u nekom malom gradu, gledam samo lokalnu televiziju. Verovatno je to podsvesna želja za pripadnošću, bar negde, čoveka putnika, ili potreba da se pobegne od himera „velikih“ televizija. I pošto sam odgledao sve servisne informacije, saznao koje su ulice asfaltirane i gde su mangupi razbili ulične svetiljke, ko prodaje piliće a ko polovnog golfa, bajatu seriju i reportažu o kupanju na lokalnom jezeru, program je završen. Umesto „snega“, na ekranu su počele da se pojavljuju slike, stare, crno-bele. Verovatno je urednik domislio da je bolje da prikazuje slike nego sneg. Ali, kao što znamo, put u pakao popločan je dobrim namerama. Sve te slike nekih bivših ljudi, s proslava, sindikalnih radničkih balova, dočeka i ispraćaja, fudbalskih utakmica, radnih akcija… svi ti veštački osmesi, infantilne poze, nameštena ozbiljnost, odglumljena prirodnost… sav taj provincijski partenon bivših života i večnih smrti… meni je doneo samo nesanicu. Gledao sam ta lica i pitao se ko je koga ubio, ko je pobegao, ko je plakao na groblju, a ko na Hadsonu ili Seni, ko je imao sreću da umre ranije, u komfornijoj laži i „stvarnijoj“ stvarnosti. Gde su se izgubili zanosi i na kom horizontu je prestala ljubav, zašto su se smejali kada su znali da su svakog dana stariji za prošli dan (ili možda baš zbog toga). Možda prošlost može nekome da ulepša sadašnjost, ali je sigurno da može da odredi budućnost samo onome ko razume večnost, a takvima i ne treba ništa. Meni ovaj mikrokosmos pamćenja zaboravljenog grada u bosanskim planinama nije doneo san. Jutro je svanulo uprkos svemu, ostala je samo ova uspomena na ljude sa čijim sam stvarnim životima i izmišljenim sudbinama proveo noć.

Dok sam ostavljao ključ na recepciji, Gončarovljev junak Oblomov šapnuo mi je na uvo: „Moj je život počeo gaseći se.“ Ko je to shvatio, postao je mudar. Ali, kome to još treba, uspomene na mudrost ne postoje, ona zahteva lično učestvovanje. Ko je na to spreman?

ISTINE AKTIVNOG (SAMO)ZABORAVA

Četiri godine posle knjige dr Zvonka Džokića Replikanti i društvo

(Službeni glasnik, Beograd, 2011)

Postoje knjige koje pročitamo i zaboravimo; pamtimo samo osećanje ispunjenosti ili praznine, koje je nastajalo i nestajalo tokom čitanja. U takve knjige spada najveći broj naslova naše lektire. Ali postoje knjige koje želimo da zaboravimo i pre nego što postanu deo uspomena na pročitano. One su malobrojnije, opasnije. Ne želimo da ih se sećamo, zato što podsećaju na nas same, opominju nas našim iskustvom, ne donose očekivano izmeštanje iz stvarnosti, teraju nas na razmišljanje, na bes i pokoru. Čitanje nije mazohizam, ali ni život nije književna ili poetska iluzija. Pogotovu ako su predlošci književni, razrada filmska, a poenta sudbinska. Kao u knjizi Replikanti i društvo dr Zvonka Džokića.

Izbegavam da pišem pogovore za knjige svojih prijatelja. Biti prijatelj je veća institucija nego biti tumač, a i gde su, uopšte, granice objektivnosti? Budući da ne mogu da ih odredim, jer nisam objekat već subjekat (valjda još uvek?), izbegavam i da se izjašnjavam u okvirima autorskog teksta, smatrajući da sam nepouzdan tumač. Ali knjiga Replikanti i društvo spada u one već pomenute malobrojne knjige – bila mi je izazov i za čitanje i za tumačenje. Istini za volju, bez obzira na životno iskustvo, gajio sam nadu da će čitaoci prepoznati modele koje je autor veoma dobro oslikao, objasnio, uporedio sa „živim modelima“, pogotovu zato što su nam se, netom po objavljivanju (2011), modeli opisani u knjizi počeli da dešavaju, da vladaju i da prema sebi preoblikuju stvarnost. Ne znam ko su čitaoci ove knjige (nadam se da ih sve ne poznajem lično), ali znam ko su njeni glavni junaci; sva sreća što mi se pokvario televizor, pa ih ne gledam poslednjih nekoliko dana. Upravo zbog onih koji još uvek nisu postali junaci Replikanata podsećam i sebe i druge na ovu knjigu. U nastavku je pogovor izdanju iz 2011. godine. O posledicama sam već dosta rekao na ovom blogu.

 

DA LI ANDROIDI SANJAJU ELEKTRIČNE OVCE ILI KAKO PROROKOVATI PROROKE

Problem čoveka novog doba nije sadržan u neznanju, već u znanju koje je to prestalo da bude. Savremeno društvo, prepuno protivurečnosti i mana koje društveni mehanizmi obmane proizvode u vrline, više ne teži napretku već opstanku, bez obzira na to što na prvi pogled ne izgleda tako. Lako je proveriti: svi društveni pokreti okrenuti su, bar načelno, spasavanju, a ne usavršavanju ili uzvisivanju nekog postojećeg stanja, društvene grupe, životinjske ili biljne zajednice. Spasava se ono što je dovedeno do ivice opstanka, da bi ponovo došlo u početno stanje šanse da bude uništeno. To je pogrešan put, jer obnavljajući posledice posledica, zatvaramo puteve ka spoznaji uzroka. Zaboravljeno je i potisnuto i osnovno mistično načelo obnavljanja života. Slično proizvodi slično, a posledica uvek liči na uzrok. Ljudska zajednica je postala sama sebi svrha, okvir bezidejnosti svih paraintelektualnih ili psiholoških tendencija savremenog čoveka. Krug zablude je beskonačan, i mi se vrtimo u njemu, jureći svoj rep bez bilo kakve volje da ga jednog dana i stignemo. Jurnjava tim beskrajnim krugom postala je opsesivna disciplina modernog čoveka, a veličanje samoobmane tog „puta u napredak i pravednije društvo“ glavni ideološki postulat života. Organizacione, ideološke, utopističke, pa čak i ekonomske matrice su se potrošile, a zarezi na rabošu pamćenja nisu nas učinili mudrijima. Zagledan u vlastitu sliku u ogledalu – izraz i lik vulgarnog narcizma – čovek više nije u stanju da sagleda sebe. Kao ogledalo koje ulazi u prostor i istovremeno ga udvaja, tako i savremeni čovek udvaja (replicira!?) svoj lik i uzaludnost postojanja, zauzimajući prostor, dok sve ostale determinante i koordinate života koje ga utemeljuju u istinskom postojanju ostaju sablasno prazne. O izopačenoj vrednosnoj lestvici sudi se na nivou bezvrednosnih argumenata. Čak i u umetnosti gospodari nemoćna teorija o činu stvaranja umesto o delu (performans, konceptualna umetnost, postmodernistički trend), kao što u politici vlada stimulativna teorija o humanizmu. Ili, kako bi to rekao  Makijaveli, drevni ideolog „vrlina“ modernog čoveka: „Dajte sirotinju i puno laži, to su dva preduslova za dobro vladanje.“ S tim da se ova teza može i nadograditi i učiniti uspešnijom kada društvena jedinka nije toga svesna ili kada takvo stanje preimenuje u krajnji domet progresa. Knjigom Replikanti i društvo Zvonko Džokić upravo pokušava da povrati takvu svest i sliku koja neće biti multiplikovani obrazac licemernog humanizma, već put ka zaboravljenoj suštini postojanja i opomena o pogubnim stranputicama intelektualnog konformizma, otupele intuicije i životinjskog i instinktivnog postojanja. Birajući teži put umesto ustaljenog razbacivanja psihijatara i psihoterapeuta „savetima za lakši život“ i za „prevazilaženje problema“, Džokić nije uspeo samo da definiše „neurotičnu ličnost našeg doba“ (termin Karen Hornaj, prim. P. V. A.) već i da neurozu i psihopatologiju objasni i označi kao jedinu stvarnost i postojanje društva, koja se razvija prostom deobom (repliciranjem?!), sa svim osobinama hipertrofirane stvarnosti. Čini se preambiciozno i prejako u definiciji, ali nije. Kako je to uspeo?

Prvo, počevši od umetničke vizije, a ne od medijske slike, dakle, od primarne slike (i stanja), a ne od njenog tumačenja. Jer medijska slika se ne može optužiti za laž, ona stvara onakav svet kakav, u ideološkom smislu, i opisuje. Tako da medijski postulati ne mogu biti smatrani za ideologeme koje izvitoperuju stvarnost, jer oni i ne odražavaju nikakvu stvarnost, već je sami stvaraju. Dakle, Džokić počinje s umetničkom vizijom reditelja Ridlija Skota, koji se nadovezuje na kultnog pisca Filipa K. Dika i na predlošku njegove knjige Da li androidi sanjaju električne ovce stvara filmsku distopijsku viziju, oličenu u sada već klasičnom filmu Istrebljivač (Blade Runner). Istrebljivač, usamljeni kauboj u urbanim futurističkim pejzažima megalopolisa kojim vlada multinacionalna kompanija (zamena za Boga, savet najmudrijih, zamena koja ideju elite dezavuiše na nivo vladavine najnižim instinktima i „carstvom potreba“), penzioniše (čitaj: ubija) pobunjene mutante, replikante stvorene da zamene ljude tamo gde je opasno ili gde su potrebni posebni napori, koje ovi humanoidi mogu da izdrže. Ali ljudska tvorevina ili ideja nikada nije pokušavala da olakša život, ona je uvek pokušavala, i u dobroj meri uspevala, da ga nadvisi, i to je početak i kraj svih civilizacijskih sunovrata. Tako i replikanti bukvalno zamenjuju ljude na nivou funkcije – ne i na nivou ontologije, ili samo repliciraju izvitoperenu ideju ontološki zasnovanog postojanja – i to čine veoma uspešno, ali problem nastaje kada oni ipak požele da postanu ljudi, da liče na svoje tvorce, da zauzmu njihovo mesto. Ta vrsta pobune nije retka: od Rajskog vrta naovamo, od Adama do Frankenštajna, pobuna protiv Tvorca jeste opšte mesto. Ali, gde je taj skriveni prolaz ka tajni, koji i Dik, i Skot, i Džokić, i verovatno neki gledalac filma ili čitalac knjige, poput skromnog pisca ovih redova, vide i kreću njime „u pravcu svog najvećeg straha“? Upravo u inverziji uloga: mutanti žele da postanu ljudi, ali ljudi ne žele da postanu mutanti, bar ne u filmu. Da li je tako u stvarnosti, ili se metamorfoze dešavaju polako i evolutivno?

Tajna uspelosti Džokićevog istraživanja i dugo sakupljanih iskustava, uvida i profetskih stavova, naučno i etički objektivizovanih, počiva negde između proročkog pogleda zasnovanog na stvarnosnom i profesionalnom iskustvu i dometa umetničke vizije. I, pre svega, na svesti o sferama uma, prožimanju misli i prisutnosti suštine u svakom deliću postojanja ili ponašanja koje takvo postojanje uslovljava. Nastavljajući se na „umetničke“ profete, Džokić „prorokuje proroke“, postavljajući na nivou umetničkog simbola, ali i na nivou naučne činjenice, veoma ozbiljna pitanja. Koji je procenat ljudskosti potreban za uspelog androida, ili koji je procenat bezosećajnosti i emotivne devijantnosti neophodan da bi se čovek u inverznom procesu pretvorio u replikanta, bledu kopiju istinskog sebe? Markirajući sfere, uzroke i posledice mutacija – koje već postoje kao dominantni oblik ponašanja i pojedinaca i društvenih grupa– Džokić oslikava nimalo ružičastu i nimalo srećnu sliku, ne budućnosti, već sadašnjosti bez budućnosti. Pitanje je da li se tumačenje neposrednog iskustva ili neposredne stvarnosti može odvojiti od emotivnog stava, ili možda upravo i ne treba. Mislim da Džokić i tu nalazi pravu meru između popularnog pogleda i naučne istine. Emotivni stav nije nužno nenaučni. Možda je baš depersonalizovani naučni princip i doveo do depersonalizacije i prevelike objektivizacije nauke, kao ideologije koja je stvorila Prokrustovu postelju neprimenjivu u slučaju i postojanju savremenog čoveka raspetog između realnosti i sve nesigurnije nade u bolje dane, između funkcionalnosti i ljudskosti. (Nije li to onda prvi korak ka funkcionalnosti identiteta mutanata-replikanata?) Ta mera stvari, uzroka i posledica čini Džokićev stav originalnim i surovo istinitim.

Replikanti (iz filma, prim. P. V. A.) nikada nisu bili ljudi, oni traže i stvaraju nostalgiju za prošlošću koju nemaju. Po tome su replikanti (ali samo oni iz filma Ridlija Skota) ipak ljudi. Replikanti naših dana gube nostalgiju za vlastitom ljudskošću zarad stvaranja budućnosti čiji ni vlasnici ni uživaoci nikada neće postati, nesvesni činjenice da žive u permanentnoj sadašnjosti, gnojeći je, takođe, svojom uzaludnošću i bezosećajnošću koju su podigli na nivo najveće društvene vrline. Ili, kako to kaže prokazani Ezra Paund, najpoznatiji imažista, koji je svojim delom i životom posvedočio nesigurna načela modernog doba: „Kraj njihovog veka uspostaviće vladavinu mediokritetske civilizacije, dinamične niskosti i izopačene aksiologije.“ Evo i jedne pesničke istine, o čemu i Džokić piše kada tumači imaginativne sfere i surovi verbalizam. Savremenom varvarinu, odnosno replikantu, zarobljeniku čula i sužene svesti, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila, i to ovaj tumač odlično vidi i markira u svakom obliku postojanja.

Veoma je važno i to što u ovoj knjizi granice razmišljanja nisu definisane kao aspekti isključivo naučnog mišljenja, jer se svako mišljenje koje se izbori za status istine podiže na nivo simbola. Zvonko Džokić se odlično poigrava s tim granicama, želeći da ukaže na aktuelnost svojih uvida i stavova, na njihovu očiglednost i preteću prisutnost, koja jasno definiše, odnosno redefiniše, osnovne stavove prema životu i smrti.

U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja, čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu: smrt nam je nestala iz života, postajući neprijatna činjenica samog života, koji je odavno prestao da biva ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Ono što vidimo, ne vidimo, televizija je imitacija života: što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom. Smrt je sakrivena da bi bila svuda: u frustraciji krizom i pomerenim vrednosnim sistemom, u porodici, školi, u nezadovoljnima koji ubijaju isto tako nezadovoljne, ali manje hrabre ili manje lude, u pljačkaškim pohodima velikih država koje porobljavaju male, sve je preimenovano i sve skriveno iza termina koji odavno nemaju pojmovnu i istinsku zasnovanost. Zato danas bunt kao činjenica dobre namere i promene ne postoji, nema više prostora u kome bi se rodile nove ideje, samo smrt ima mogućnost promene, samo ona otvara prolaz iz pakla života. Otuda je sve više onih koji na sebe preuzimaju ulogu „gospodara života i smrti“. Nije im dato, ali je dozvoljeno, ili, kako nas ova knjiga naukuje, i više nego očekivano na osnovu ovlašćenja koja su sami sebi dali.

Pitanje je ko je od savremenih čitalaca spreman da se okrene iza sebe ili da otvorenih očiju pogleda u sopstvenu budućnost koju stvara izneveravanjem sebe. Iskreno se nadam da još ima takvih, jer svest o bolesti jeste početak njenog izlečenja. Za sada sam siguran da postoje dvojica: Zvonko Džokić i uzaludni pisac ovih redova.

SINOVI

Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Stanislav Vinaver, „Ne“

 

 Mislio sam da sam s temom odnosa između generacija, oceubistvom i sinovskim izneveravanjem tekovina prethodnih života završio u jednoj ranijoj kolumni, ali me je razgovor od pre nekoliko dana, kome sam igrom slučaja prisustvovao, naterao da još jednom razmislim o „onome što nas okružuje“, tradiciji, očevima i sinovima…

Pedeset godina ideološkog nasilja slomilo je (neke nepovratno) skoro sve autentične vrednosti života. Naravno da su na njihovo mesto inaugurisane i proglašene vladajućim neke druge (pseudo)vrednosti, kako u sferi društvenih normi, tako i u sferama ekonomije, politike, morala i etike. Nije najveća nesreća koja nas je zadesila propast zemlje i ideološkog koncepta, niti krvavi rat, dvadesetpetogodišnja kriza… Najveća nesreća je što nam je sve to upakovano i instruisano kao sukob generacija, neminovan možda, ali samo u društvima koja su iživela svoju prošlost, a ne i u ovoj zemlji, u kojoj je greh prošlosti bič kojim sinovi, zaparloženi u zabranu devijantnog socijalističkog koncepta nazvanog „demokratija“, skorojevići i malograđani, bičuju svoje očeve. Nedelatna i nestvaralačka skorojevićka grupacija, nesposobna za bilo kakav zanos ili ideju, svoj odnos prema stvarnosti gradi na podsvesnom kompleksu u odnosu na one koji su, kako-tako, izborili svoje parče neba.

I da se vratim razgovoru, u kome su se zatekle tri generacije jedne porodice: deda – bivši revolucionar, sin – skorojević evoluirao iz stadijuma „sina socijalističkog kulaka“ u novokomponovanog biznismena i unuk – stipendista neke zapadne fondacije, s verom da je u Srbiji primenljiv model kapitalizma iz vremena Adama Smita. Lično sam se trudio da ostanem izvan rasprave, što inače uvek pokušavam kada se nađem u ognjenom jezgru vulkana u kome se tumače ovdašnji tranzicioni procesi, lični stavovi i opšti animoziteti. Iako sam sa svojim pokojnim ocem ponekad upadao u rasprave, mislim da su bile na dosta višem nivou i uz dužno uvažavanje sagovornika. Možda sam ja pokazivao neophodno shvatanje uloge i (ne)mogućnosti jedinke u vihorovima, a možda je i moj otac pokazivao neophodnu dozu razumevanja za moju virulentnu i preidealizovanu mladost. No, navedena rasprava je tekla po liniji one poznate psihoanalitičke frojdovske relacije (tema su, uzgred budi rečeno, bile reforma i privatizacija onoga što je ostalo od tzv. društvene imovine), kada sinovi organizuju pohod u želji da smaknu i unište oca tiranina u hordi. Ali sinovi nisu (figurativno, naravno) pojeli oca da bi u sebe upili duh i osobine tiranina; oni čak tog starog revolucionara posvećenika i stradalnika jedne demonske ali bezube ideologije nisu uspeli ni verbalno da poraze. Mislim da nisu ni pokušavali; oni su već zaseli na pozicije koje je za njih neko drugi osvojio, srušili su državu koju nisu pravili, znali su da rat ne mogu da dobiju, jer nisu sposobni za konkretno delanje koje nije zadovoljavanje sopstvenih potreba. Oca, sina „socijalističkog kulaka“, ubrzo će smeniti sin zapadnjački stipendista, prodajući budzašto ono što je ocu promaklo, povećavaće poreze i namete izmučenom narodu na čijoj su se grbači zagazdili i zakopitili i koji ih je, nepismen, prljav, umoran i prezren, izdržavao i školovao. Gađenje prema tom svom i jedinom narodu (budući da „građani sveta“ nikada neće biti, baš zbog toga što to veoma žele) uspeće da unovče i da stvore distancu, ne u odnosu na „guravi narod“, već u odnosu na jedinu autentičnost egzistencije, koja, gle čuda, upravo odatle dolazi. Proglašavajući život očeva lažnim sinovi pokušavaju da svoj učine istinitim. Da ubede i sebe i druge, ali nikada nije, to ne mogu i ne žele da znaju, postojala univerzalna istina niti univerzalna laž. Otac iz gornje priče je želeo da njegovi sinovi ne budu kao on, ja sam želeo da moj sin ne bude ja. Nismo uspeli ni jedan ni drugi. Zato sam ćutao. Znao sam da grešim jer nisam uspeo ni sebi ni svom sinu da objasnim šta sam postao i na šta sam pristao. Nisam imao snage da ga treniram i spremam za budućnost u koju nisam verovao. Kako da mu zabranim da bude dete da bi postao čovek po meri starosti i hipertrofiranih, senilnih i staračkih, želja svoga oca? Buduće vreme je mera oceubistva, to je mala cena za gest ali velika za uspomene, kako ćemo živeti sa njima? Svom sinu zameram jedino sebe, nisam to mogao da kažem ocu na koga su se sinovi ostrvili. Ali, znao sam da on zna to što sam želeo da mu kažem, i kao sin i kao otac i kao ništa – prah predaka i pokora potomaka.

Prezirem kolektivističke pokrete, komunizam smatram đavoljim zamešateljstvom, ali poštujem ideju kojoj su ljudi odani i za koju stradaju bez obzira na to što svi podsvesno znaju da će se i ona najčistija kasnije premetnuti u demonski koncept izneveravanja; poštujem zanos i veru. U „jednoj sasvim običnoj građanskoj porodici“ razgovor koji se polako pretvarao u svađu potrajao je do duboko u noć. Znao sam da neće „pojesti oca“, bojali su se toga, u tom telu okuženom (pra)roditeljskim grehom još uvek je postojala vera i ubeđenost da se ne može sve kupiti novcem, a to je ono što najmanje žele, to se najslabije prodaje. Postoji opasnost da se inficiraju tom verom i otimačinu zamene umerenošću, a demagogiju političkih floskula rečima iza čijeg značenja i časti stoje moralni autoriteti… Kome to danas još treba?!

ZAKLJUČAVANJE POSLUŠNOSTI

Skraćeni civilizacijski put od slobode stolica do visokih građanskih standarda  zatvorske ćelije

 

Kada popusti pažnja prodavcu na pijaci, neko nešto ukrade; to nema veze s brojem i prisutnošću lopova, niti s lopovskim karakterom naroda, već s prilikom koja se pruža onima koji od toga (i za to) žive. Kada pristojni počnu da preziru primitivce, onda oni (primitivci) dođu na vlast, što nema veze s pameću, već s ekipiranjem tevabije osuđene prezrenjem pristojnih ljudi i osokoljene vlastitim primitivizmom, budalesanjima i kreveljenjima i drugim nižim oblicima inteligencije, koje oni suvereno nazivaju „političkim mišljenjem“ ili „voljom naroda“. Kada ludnica ostane otključana, onda sve okolo počne da se zaključava, neka proporcija u društvu mora da postoji i, nažalost, postoji.

Beogradske vlasti naredile su svojoj pretorijanskoj gardi – komunalnoj policiji, da se Studentski park zaključava tačno u ponoć. Doduše, bolje i to nego da mlate ljude po autobusima i trotoarima, ali cenim da ovo mišljenje ne deli onih dvestotinak građana koji su ostali zaključani i koji su u noćnoj tmini preskakali ogradu. Verovatno ni tada ne verujući da ih je neko utamničio u omiljenom parku i verovatno zgroženi činjenicom da žive u istom gradu s ljudima koji misle da se priroda i sve što s njom ide (trava, drveće, ptice…) mogu zaključati. Možda su parkovi za taze beogradsko građanstvo deo sećanja na seosko poreklo, fantomski bol izazvan nedostatkom prirode koja ih je generacijama okruživala, ali kako onda komentarisati one druge, s ključevima, i s možda sličnim fantomskim bolom prve generacije bez repa.

Central park u Njujorku je mesto gde noću samo hrabri mogu da šetaju, ali niko se nije setio da ga zaključa i time spreči, na primer, pišanje beskućnika u jezerce u centru zelene oaze okružene neboderima. Ne zbog toga što bi to zahtevalo dodatne troškove za ogradu, već zato što bi to bio atak na slobodu kretanja, koju u demokratskim zemljama svako primenjuje na svoju korist i štetu istovremeno, zato što ima bar privid slobodne volje i kakvu-takvu njenu manifestaciju. Luksemburški park u Parizu ima preko dvadeset hektara površine, nekoliko fontana, jezercadi, kilometre staza, senovitih mesta… ali nema ključare. No, ima nešto drugo – stolice; možete da ih uzmete i stavite gde god želite, da sednete i čitate knjigu, da gledate labudove u Grand Bassinu, lepe dame, brižne bebisiterke, usporene penzionere, ptice… Ili policajce, bez straha da će vam prići i na zavičajnom dijalektu kombinovanom s bahatošću kolokvijalnog prigradskog narečja upozoriti vas da napustite park, jer dolazi tamničar da stavi katance i sindžire na kapije. Eh, čim počnem o politici, nebitno što je francuska, pojavi se moja pokojna baba, klimajući zabrinuto glavom i preteći reumatičnim prstom, podsećajući me iz tamnina svoje smrti i moga sećanja na zakletvu – da se ne bavim politikom.

Ali, kad smo već kod babe. Na jednoj fotografiji iz porodičnog albuma, slikanoj na ulazu u Kalemegdansku tvrđavu iz smera Knez Mihailove (mislim da je u pitanju 1939/1940), poređani u „turskom mizanscenu“ stoje moji: deda, baba, njen brat i snaha, moj stric u kratkim pantalonama (otac je rođen tek 1941), hulahopkama, „Batinim“ dubokim cipelama, s beretkom i neizostavnim napola pojedenim đevrekom u ruci. Kada sam prvi put video tu sliku, nisu mi zaokupili pažnju damski šeširi, dedina sjajna sablja, skromno i pristojno odelo deda-ujaka Žike, bogatog vojnog liferanta, ali pristojnog čoveka (tada bez skupocenog sata, kravate i teget odela sa žutim cipelama – uniforme današnjih „bogataša“), poput Tolstojevog Konstantina Dimitrijeviča Ljevina, ali s Fruške gore. Dakle, ništa od toga. Iza njih su, s obe strane staze koja vodi pravo do Spomenika zahvalnosti Francuskoj, u savršenom redu poređane – stolice. Moje pitanje je bilo krajnje pragmatično: Kako ih nije mrzelo da ih svako veče sklanjaju? Baba mi je odgovorila da ih nisu ni sklanjali, postojali su čuvari. Sada nema više stolica (osim u Jardin du Luxembourg), nema ni čuvara, ali ima onih koji čuvaju mir tako što ga zaključavaju.

Zindan kapija (zindan – tamnica na turskom) nalazi se nešto dalje, ali to nema značaja za loše đake. Tu su tamničari koji čuvaju mir stanara oko Studentskog parka, koji se, navodno, žale na buku; možda to samo čuju svoju lošu savest, traže mir da bi mogli da planduju na popljačkanoj imovini guravog naroda, plaše se za svoje skupe automobile i bezvredne živote, strahuju podsvesno od buke ispod prozora, misleći da su dekabristi došli po „pravdu, slobodu i jednakost“. Zato je najbolje zaključati prostore u kojima se može okupiti kritična masa beskućnika, mladih koje još nisu „otesali“, starijih koji nisu pristali na podaništvo, besnih koji više nemaju mogućnost izbora… Ako mislite da sam paranoik kao ključari, ili da sam poklonik teorija zavere, varate se. U prilog ovoj tezi, izvrnutoj u bastardnoj logici ovdašnjih vlastodržaca, govori i mnogo drugih primera arhitektonskih i urbanih preuređenja brojnih evropskih gradova – još od vremena baroka i uspostavljanja prvih gradskih zajednica na tlu sadašnje Evrope – čija je svrha upravo obezbeđenje pozornice za delanje vlasti i kontrolu pobunjenih masa. U nepravilnim ulicama i sokacima, u parkovima i na gradskim agorama, kritična masa pobunjenog naroda ima prednost u odnosu na prisilu i snage režima. Nisu li stare srednjovekovne ulice Pariza bile jedno od poslednjih utočišta građanskih sloboda? Nije čudno što je Napoleon III naredio probijanje uskih ulica i ćorsokaka i rušenje celih četvrti (zašto mi je ovo poznato?!) da bi se sagradili bulevari; bila je to najbolja moguća zaštita protiv napada iznutra. Prisilna vladavina bez pristanka podanika zahteva prikladnu urbanu pozadinu. Sve dok između bolničkih azila i sveta politike vlada mrtva trka po broju Napoleona, treba razmišljati na sličan način.

Prvih dvesta zaključanih Beograđana je eksperiment, trening za konc-logor otvorenog tipa; da se ključari i kapoi navikavaju na brave i da se građani navikavaju na ulogu sužanja i podanika. Uvek je teže biti građanin nego podanik; prvo zahteva odgovornost, a drugo (samo) pristajanje. Ako se tamničar uspava, hoće li golubovi naviknuti na mrvice i otpatke ostati bez doručka, ili ključari žele da zaštite golubove da ih ne pojedu gladni građani? Ako žele da zaštite mir, zašto ne zabrane vožnju bučnih motocikala ili automobila, splavove, kafiće i klubove s glasnom muzikom? Da li se plaše da bi time narušili homogenost Sodome i Gomore, „najbolje turističke ponude Beograda“, u istoj meri u kojoj se ne plaše da onima drugima oduzmu parče slobodnog prostora i zelenila? I jedno i drugo je navika, neko je ima, neko nema, neko je nikada neće imati.

Umesto da osvajamo nove prostore i slobode, mi se vraćamo starim okovima. Kada je žrtva izabrana, kolac je stvar tehnologije, sindžiri i katanci takođe. Nema ključa koji će otključati naše strahove, kao što nema brave koja može da zaključa naše duhove. Bar se nadam.

TERASA

Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine. 

Josif Brodski, „Savet“

Kao što redovniji čitaoci ovog bloga znaju (a što, inače, i sam potenciram, valjda da bih sagledao dubine zabluda ili naličje istine), odrastao sam u vreme utopijske realsocijalističke bajke, što je u letnjim mesecima rezultiralo time da se naša „mala (osnovna) ćelija društva“ – porodica, priključivala karavanima koji su se polako, kao da idu po zasluženu nagradu ili porciju drevnosti, spuštali slomovratnim putevima ka Crnogorskom primorju. Tek kasnijih godina smo otkrili da su nam Crnogorci „neprijatelji“, a Grci, Turci i Bugari „prijatelji“, a sada su nam ovi prvi ponovo prijatelji, valjda. Radovao sam se moru, tada smo se mogli sunčati i kupati do mile volje, bez opasnosti po zdravlje, tačnije; tu je opasnost izbegavao onaj koji je imao dobar nivo samokontrole, onaj koji je pravovremeno reagovao na treći poziv roditelja za izlazak iz vode, sve preko toga nosilo je opasnost po telesni integritet dece poplavelih usana.

Kasnije sam shvatio da su rituali koji su se odvijali u vreme odmora provedenog na moru bili u stvari matrica idealnog društva, daleko iznad utopijskog relativizma svakodnevice ostalih meseci. Dolazilo se i odlazilo, kako na primorje, tako i na plažu, u određenim intervalima – smenama, obroci su bili propisani „od–do“, suveniri tipski, osećanje posebnosti i zasluženosti odmora dominantno, razglednice, plastične sandale, fotografije na kojima se svi smešimo belim zubima kao crnci u mraku… Svako je na odmoru radio nešto što nije smeo da uradi tokom ostatka godine. Žene su stavljale minivalove, farbale kosu u neke šašave boje, nosile kraće suknje, odlučivale se na „nepristojne“ avanture… Moj otac, na primer, na moru je stalno puštao brkove, podsećajući svakoga dana sve više, kako su brčine rasle, na karpatskog konjokradicu iz filma Cigani lete u nebo. Ja sam nosio lančić, jer nakit, a posebno za muškarce, u školi nije bio dozvoljen. Prestupi kao privid slobode – mi kao korifeji socijalističkog bitništva; s brkovima, lančićima, mekikama, minivalovima…

Ali ipak, surovi automatizam tradicionalnog vaspitavanja dece odvodio me je u krevet s prvim mrakom. Kroz zavesu od šuma mora i pesme zrikavaca provlačila se muzika koja je dopirala s letnjih terasa na kojima su orkestri svirali šlagere preplanuloj publici, koja je tancovala u ritmu sladunjavih melodija. Osećanje da propuštam nešto potpuno ekskluzivno nije me napuštalo, mislio sam da je istinski život igra bosonogih parova, koji u svojim psiho-motoričkim kretnjama u ritmu muzike opisuju suštinski sadržaj života. Mislio sam da je život letnja pozornica – terasa s pogledom u raj ili u „srećnu budućnost“, igra i muzika, bile su tajna znanja, meni još uvek nedostupna. Tada nisam znao da je terasa prepuna prerano ostarelih lakonogih „briljantinskih“ švalera, žena bivših mladosti i mladih koji su svoju fiziološku mladost razmenjivali za život u kojem će obredna inicijacija odlaska na more, u kafanče na uglu na „deset s lukom“ ili na sindikalnu igranku, biti najuzvišenija vrednost. Neminovnost prolaska života i podsvesno znanje da se na život ne može uticati stvorili su od njihove igre mučaljiv ples sličan onome kojem su pribegavali ljudi koje ujede otrovni pauk crna udovica, jer se verovalo da je samo u neprestanom kretanju i igri spas od smrti. Ali krvožedni totem je sve manje bio zadovoljan ritualnim plesom u svoju čast, ispod zemlje je pulsiralo njegovo nezadovoljstvo koje se više nije moglo hraniti „sitošću“ i srećom nižnjih.

Kasnije sam i ja odlazio na terase pored mora, ali lepe dame, igra, alkohol, galantnost… nisu me spasli od zvukova i osećanja koji su mi se kao detetu ugnezdili u uši. Naučio sam da igram. Da li sam bio srećniji zbog toga? Jedino je more bilo trajno svedočanstvo, zatalasana misao o večnosti, ptica rugalica ljudskoj prolaznosti koja je pokušavala da se od nestanka spasi ritualima preobilja društva u kome bi svako mogao sebi da priušti po dva bureka. Da li je u nekom ekskluzivnom baru Beograda na vodi predviđena „sala za tanc“? Trebalo bi da jeste, u stvari, neophodno bi bilo, kako drugačije pokazati svoju plemensku pripadnost nego ritualnim plesom? Bežeći od poslednjeg plesa, obišli smo čitav krug, i sada smo ponovo na početku. Sadašnji „rizorti“ – citadele raskoši, zatvori s odličnom uslugom i livrejisanim čuvarima, samo su glamuroznija varijanta iste teskobe, možda i veće. Jer čemu potrošiti toliki novac da bi se napravio privid, i zašto ga, kada je privid, toliko plaćati? Čarter letovi i prejedanje i prepijanje za švedskim stolom, ležaljke za džabe i odmor za skupe pare u zatvoru otvorenog tipa današnja su verzija nekadašnje naive da se negde može otići i da se od života može odmoriti. Ali opet, to su bila hodočašća u slavu života, verovali smo da nam sve to pripada i da toj kratkoj letnjoj romansi pripadamo i mi. Danas je neophodno dati veliki novac za kulise koje će nas zakloniti od istine nemoći života pred besmislom. Dok igraju u balskoj dvorani, isti oni lekari, apotekari, činovnici, opštinske službenice željne avantura iz pisanih romana „Siluete“, samo sada s maskama savetnika, menadžera, operatorki… ne znaju da život za njih ipak čuva poslednji ples na istoj onoj terasi koju se trude da zaborave. Beskrajna je vera da onaj ko igra neće umreti. Konje ubijaju, zar ne?

ZMIJA

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

(…)

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Bertold Breht, „Rođenima posle nas“

Veruje se da čovek posle pedesete godine počne da jede svoja sećanja; valjda se tako zatvara krug života. Bilo bi logično da oni koji svare ono što pojedu postanu mudri, ali to očigledno nije isključivo pravilo. Ja sam počeo da se gostim uspomenama ranije, na sopstvenu odgovornost. Kome bih ih čuvao, ne verujem da ću postati mudar. Tačnije: sve više sumnjam u ljudsku mudrost kao nešto što će naći posvećenike i slušaoce. Zaborav je zaista lekovit, ali u onoj meri mudrosti u kojoj je, pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj odbio da napusti zemlju u totalnoj političkoj i ekonomskoj dubiozi; držeći vizirane pasoše i garantna pisma koji su mu obećavali sve ono što su drugi žedno i gladno otišli da traže, samo je rekao, pred zblanutom i zabezeknutom porodicom sa spakovanim koferima: „Otišao bih ja kada bih znao da postoji odlazak zauvek.“ Eto, on je mudar čovek, na svoju štetu, naravno, jer samo tako neko može biti mudar i prosvećen. Mudrost je rezultat istrpljene patnje, trnovih venaca i gubitaka, nezaborava i stalnog sudbinskog prisećanja.

Ponovo se pojavila. Doneli su je u nedrima oni koji tvrde da joj je leglo srce. Već sam bio i zaboravio naš poslednji susret. A mislo sam da je posle toga više nikada neću videti. Iza zida od stakla, na zubatom jesenjem suncu, bila je baš onakva kao i više od deset godina ranije, na vrućem kamenu primorske zabiti, kuda je puzila mala grupa vojnika bivše „jedinstvene JNA“ – zmija, baš ona, možda ista. Uglavnom, nisam morao da je vadim iz nedara; bila je tu ispred mene i mog sina, tada klinca od pet godina, koji je, fasciniran šarama stanovnika „zmijarnika“ (ni sada ne znam kako se u zoo-vrtu zove prostorija u kojoj čuvaju zmije), trčao od jednog stakla do drugog, vukući me za ruku, ali ja nisam mogao da se odvojim od ove; moje.

Gde sam ono stao? A da: pripeka, „kosa gori ispod šlema“, gas-maska prilikom skidanja za sobom vuče i znojavo lice, u čizmama skuvane noge skuvanih vojnika. Komanda, puzimo po pregrejanom kamenju dok oprema iza nas ostavlja metalni zvuk kao da gomila robota stupa u nekom futurističkom jurišu. Tada sam je ugledao, kroz zamagljena stakla gas-maske, uznemirenu gomilom sumašedših kojima je Bog dao noge da hodaju, a oni ipak rešili da puze. Podigla je glavu na nekoliko metara od mene, čitav vod je otišao pravo, dok sam ja skretao desno da bih izbegao susret s nervoznom šarkom. Zbog mene su svi dobili nekoliko „ostava“, što je poprilično pokvarilo inače loše raspoloženje. Moja objašnjenja da je tu ispred nas zmija niko nije prihvatao, a ja sam prihvatio krivicu i mržnju, pogrde i kletve; to da sam „glupi Srbin“ nisam shvatio ozbiljno, jer sam i tada, sa osamnaest godina, znao da glupost nije baština samo jednog naroda. Istini za volju, bolelo me je što se mržnja sručila na nekoga ko nije kriv. Zmija je bila kriva, a ne ja. Ali zar nije Raskoljnikov govorio isto za đavola?

Zaista, svu kompleksnost i pomešanost bivše Jugoslavije nije mogao da shvati niko ko nije bio u vojsci; tu gomilu ljudskih neostvarenosti, infantilnosti (individualnih i nacionalnih), neuhranjenosti, rahitisa, gljivica i loših navika i vaspitanja, svega i svačega što se krilo ispod pokorice srećnog života i „bratstva i jedinstva“. Mislim da niko od mojih „saboraca“ nije baš ozbiljno uzimao povremene savete starijih, uglavnom da se pripaze onih koji nisu od iste vere i nacije. Rojile su se razne mušice oko naših glava, ali zli duh je bio zapečaćen u boci, pa se sve svodilo na šalu. Niko mi nije poverovao da me je zmija sprečila da prepuzim svoju deonicu, ali ja sam nekako znao da se ona, tamo negde u kamenjaru, slatko smeje i meni i onima koji je nisu videli, i koji su nastavili da ostatak života ili smrti puze u naređenom pravcu. Sve je bilo u redu dok se nismo uhvatili u koštac sa životom. Sve do tada smo bili u prednosti, jer su za naše sopstvene neuspehe uglavnom bili krivi drugi, koji su se pizmili na nas jadne i pravoverne, a i ti drugi su te osobine takođe prisvajali za sebe.

Danas se ponovo pojavila iz mraka, šarenija i još ljuća, sa slađim rečima i određenijim rezolucijama. Neko će izgubiti pravo na žrtvu, a neko neće dobiti mogućnost da tuđe živote naplati svojim lažima. Niko neće biti srećan, mrtvi se neće vratiti u svoje živote, živeće samo u sramoti onih koji braneći njih brane svoje laži i Judine srebrnjake. Nećemo o tome, neće ona otići zato što se plaši mojih reči, sakriće se od istine, ali će joj i u laži biti veoma udobno.

Sada, više od deceniju i po posle objavljivanja, ponovo čitam knjigu Nepomenice dobrog prijatelja i velikog pesnika Rasima Ćelahmetovića, čitavu posvećenu zmijama, i priču o susretu s preko pedeset zmija na njivi, za vreme Ramazana. Rasim u epilogu kaže, otprilike: „Prodali smo nekoliko godina kasnije tu njivu sa sve tim zmijama.“ Ramazan je prošao, a one su ostale tu do nekog drugog praznika. Bile su uvek negde tu: u iscizeliranom i slojevitom iskazu ovoga pisca u jednoj sasvim kratkoj priči provejava zebnja mudrog čoveka; zlo ne moraš da vidiš, ali ga možeš osetiti, pogotovu ako ti se bar jednom ukaže. I meni se tada ukazala, kao da je htela da mi otkrije večnu istinu života na ovim prostorima, koju je negde daleko u vremenu čuo i pisac Duško Kovačević, napisavši pesmu „Dok deca ne narastu“:

 Miloš ubi Pavla

Na putu za grad

Jer je Pavle ubio Lazara

Prošle godine

Kad se saznalo

Da je Lazar ubio Tomislava

Za koga se pričalo

Da je ubio Vladimira

Koji je

Dokazano

Ubio Todora

Optuženog za ubistvo Vojina

Odbeglog s robije

Zbog ubistva Luke

Dok su pratili Pavla

Po kiši koja se ne pamti

Ubi grom Miloša

Ispod drveta i kišobrana

I sad je mir u selu

Dok deca ne narastu  

  

Očigledno su utisci iz zoo-vrta bili isuviše jaki za mog malog dečaka, pa se često noću budio, plašeći se zmije. Tešio sam ga da ću je ja srediti i oterati. Jednog jutra je prosto uleteo u moj krevet, s rečima: „Tata, jesi li oterao zmiju?“ „Naravno“, rekoh mu, trudeći se da zvučim autoritativno kao Veliki Reformator kada u Pambukovici govori o geopolitici, jabukama i svom duševnom bolu. Nisam ga slagao, oterao sam je iz njegovih, ali ne i iz svojih snova i svojih grudi, gde se suvereno naselila. Došla je ponovo ovih dana. Tada sam mislio, dok je svitao novi dan, kako ću mu sve ispričati kad poraste, ako mu se do tada samo ne kaže, a neće, jer se u svakoj od zemalja bivše Jugoslavije čeka da deca porastu, i na tome najviše rade oni koji bi trebalo da im budu roditelji, ili da bar tuđim smrtima ne ucenjuju neke buduće živote. Nadajmo se da će oni koji dolaze biti pametniji, kao da nam ostaje nešto drugo?

MATURANTI

Na pola puta zastadoh. 
Okrenuh leđa vremenu
i mesto da hodam po budućem –
niko me tamo ne čeka –
vratih se da hodam po prohodanom.

(…)

Anđeo se smešio. 
Dunu vetar i pesak me zaslepi.
Vetar i pesak bejahu moje reči: 
ne živimo; vreme naš život živi.

Oktavio Paz, „Povratak“

Bez obzira na to što je jedno od osnovnih stvarnosnih svojstava života da teče (i oteče), noseći sobom retke sreće i naplavine tuge, ponekad zablista iz turobne matrice realiteta, podsećajući nas na nostalgiju za prošlim vremenima, otvarajući u isto vreme studenu misao o budućnosti. Okoštale misli o egzistenciji (i „modernoj porodici naroda“, jakako) povremeno nadiđe sentiment glamura koji nas vrati u vremena koja iz perspektive jedne setne tuge posmatramo kao raj. Kraj školske godine za đake predstavlja olakšanje rođeno iz nasluta letnje bezbrige ferija, ali nekima od njih donosi i završetak zlatnog đačkog doba i prvu stepenicu na beskrajnom stepeništu života kojim se čovek penje prema sebi i zalasku, pridržavajući se za gelendere svakodnevnih briga, naslućujući kraj koji je kao miraz nesavršenosti poneo davno, još negde na rođenju. Ne znam da li je moj sin to tako razumeo ili sam uspeo da ga sačuvam od vlastite pogrešnosti, ali potreba da zablista u sjaju balske sale bila je više nego očigledna. Drago mi je zbog toga, neka ima uspomene u lepim odelima ako već ne može u srećnoj zemlji i razumnom društvu. Da me povremeno nisu slikali u odelu, dalo bi se pomisliti, s obzirom na moju poslovičnu mrzovolju, da sam život proveo u buretu (mada možda i jesam).

Iako su moderna vremena banalizovala sve čega su se u besmislenoj racionalizaciji i procesu profanizacije dotakla, ostali su odblesci rituala koji su negde duboko u zabranima vlastite nutrine sačuvali suštinu. Kao prvoborac raznih školskih reformi i „usmerenja“ ka pustopoljini gluposti i praznini duše onih koji su nam godinama krojili kapu, radnik bez zanata u surovoj praktici života, čovek s akademskim obrazovanjem ali bez gimnazije, večiti hodočasnik po ruševinama smisla, u ovim vrućim danima posmatram beogradsku mladost kako se užurbano priprema za „ispit zrelosti“ – maturu.

Gradom mile prave male delegacije školskih drugova, potpomognute roditeljima kao finansijerima i čuvarima porodične kase. Ponovo ćemo se zadužiti za sreću naše dece i za budućnost, njihovu. Iako više ni jedno ni drugo ne možemo da im obezbedimo, zaduženi, obespravljeni, poniženi… Kao da od njih, maturanata na pragu zrelosti i života, želimo da sakrijemo baš taj život. Znoj lije s lica devojčica koje bi preko noći da liče na porcelanske praznoglavke sa televizije ili svoje mame (kada su bile maturantske dive) dok probaju već ko zna koju haljinu u ekskluzivnim buticima ili „kod Kineza“, pred prodavcima koji na licima čuvaju budistički mir i strpljenje (kao Kinezi, uostalom), i dok noge iz zgužvanih „najki“ uklizavaju u blistave cipele, pokušavam da oživim „dan posle“. Iz frizerskih salona i šminkernica, taksija i luksuznih limuzina, neki goluždravi klinci – ni dečaci ni ljudi – ući će u blistave sale beogradskih hotela i klubova da u dionizijskom preterivanju, u sreći mladosti i tugaljivim rastancima, „za vjeki vjekov“ u album sada sjajnih a ubrzo požutelih korica smeste čitav jedan period života.

Zamišljen, već predaleko u uspomenama, skidam kondenzovane kapljice sa čaše u hladovini kafanske bašte, pokušavajući da se setim sebe iz tih dana i svih onih bivših dečaka koji danas istom štraftom šetaju malu decu, stresove, višak kilograma, nezadovoljstva… Ne zavidim nikome, ali i ja, profesionalni pesimista i mrgud, volim takve svečanosti, generacijske proslave koje nas uvek podsećaju da život još ima bar malo dostojanstva, iako je odavno prošlo zlatno vreme u kome su deca bila deca, roditelji brižni čuvari autoriteta osamareni društvenom odgovornošću i brigom, a matura istinski ispit zrelosti, koji je na ispitanicima ostavljao nevidljivi žig: atest zrelosti i očekivanja koja je trebalo osvojiti u životu budućem.

Danas više nije tako. Odavno su nas gladne godine ujedinile u uniformnosti nemoći; nezreli su sazreli preko noći, zreli su podetinjili, dobri postali loši, a loši nisu postali dobri. Odnos između našeg bića i spoljne sredine uspostavlja osećaj tuge koja oslikava pejzaže naše stvarnosti. Tuga priziva lepotu da bi u nju pretočila prazninu. Pustinja se širi kao pošast i samo je pitanje trenutka kada će plodnu zemlju pretvoriti u sebe. Isto onako kao što su prethodne generacije, ostavši bez čvrstih uporišta u tradiciji i sećanju na svoje očeve, stvorile nas prema obličju svome – prema pustinji modernih vremena: varljivim rajevima koji su se belasali iz perspektive ljudske indolentnosti i inferiornosti u odnosu na društvene i istorijske procese kojima nisu bili dorasli, ali su pohrlili u njih, zaboravljajući da džabe sira ima samo u mišolovci i da se za sve mora platiti vlastitom krvlju.

Gledam grupice mladih kako, posle maturskih večeri, promiču kroz jutarnje senke i kako tek izašli iz opne detinjstva, kreću u život, koji za njih, prerano progledale, više skoro da i nema nikakvu težinu. Odavno su se upoznali, ali su ga prethodne noći ipak porazili, dokazujući da su još uvek mladi, lepi i veseli, bez obzira na to koliko logika govorila drugačije. Samo je ovog puta besmisao doneo nešto smisleno – jutro.

 

 

IGRA PLAKANJA

Krug se zatvara i sve se vraća
i ne pita se šta je čije
goli životi su starija braća
velike sestre istorije

Duško Trifunović, „Život“

  

            Svima onima koji će posle pročitanog naslova da me optuže za plagijat, budući da postoji istoimeni film, odmah na početku odgovaram: nisam mogao da odolim. Ili nisam umeo da pronađem bolji naslov, jaču simboliku… Ili ne umem drugačije da nazovem iznošenje vlastite duše na pazar. Očigledno je utisak ponovo proživljenih dana detinjstva nadvaladao ritual pisanja i zakonitosti teksta. Nema u tome ništa loše, sve drugo je gore.

Letnji dani su (ne znam zbog čega ni zbog koga) uobičajeno vreme godišnjih odmora (sintagma je suštinski pogrešna, jer nijedan od tih odmora, na moju veliku žalost, ne traje godinu dana) i napuštanja mesta boravka (mesta zločina?!!). Budući da su letovališta i egzotični predeli postali neuobičajeno daleki, velika većina nas prostih trudbenika odgovornog posla svakodnevnog preživljavanja odlučuje se za predele i gradove koje smo odavno izgubili na putevima odrastanja i priključenja na tekovine „modernog vremena“. (Ko je spomenuo Čaplinov film i srpskog premijera?) Naravno, ti putevi su, uglavnom, usmereni ka uspomenama i mestima detinjstva u kojima zaboravljeni roditelji još uvek prežvakavaju dane provincijske dosade, živeći u uspomenama i varljivoj nadi da ih deca nisu zaboravila, nego se ne javljaju zbog napornog rada i svakodnevnih obaveza. Ti isti naši roditelji miluju slike unučića uslikane ispred fontana s gologuzim anđelčićima u raznim evropskim i svetskim gradovima, ili na glavnoj beogradskoj štrafti (simbol uspeha u osvajanju grada i života?!), i isto vole „belosvetske“ snaje kao i naše ljubavi iz detinjstva, koje, ako i same nisu otišle da traže sreću u industrijskoj utopiji, viđaju svaki dan kako tegle decu, suvišne kilograme ili pijanog muža. Ako se još uvek nismo posvađali s roditeljima (ne znači da ovoga leta nećemo) zbog upornog i svojeglavog glasanja i podržavanja raznih vladajućih koalicija u političkom životu, ponovo ćemo zakucati na njihova vrata. Neće nam zameriti što smo ih zaboravili (oni nas nisu), ljubiće decu, spremaće stara jela i kolače, nutkati nas slatkim i vodom, slušati kako smo uspeli u belom svetu i, što je najgore od svega, verovaće nam. Na odlasku će nam pakovati tegle pekmeza, ajvara, kajmaka ili kantice sira, domaće sokove i medenjake, na reči da imamo svega toga samo će slegati ramenima i govoriti kako to „gradsko“ nije ni prići domaćem, pomireni s našom nemoći da priznamo: ako sve imamo, šta ćemo onda tu.

U knjizi Pogled sa Kalemegdana (Ogled o beogradskom čoveku), Vladimir Velmar Janković piše da je jedan od razloga zbog kojih je starija generacija naseljavala periferiju (konkretno misli na Dedinje) bila njihova podsvesna želja da pobegnu od dečije nezahvalnosti. Umesto roditelja, ovaj put smo pobegli mi – iz istog razloga. Mi, zahvalni sinovi „velikog uspona i procvata društva“, koji sada jedemo male hlebove „velikih“ dana, vavoljeći reči kao odavno isprane morske kamenčiće, koji samo svojom najdubljom nutrinom još uvek pamte ukus soli. Nema razlike između vremena i vremena, samo se mi, tumači sporednih rola, menjamo, prema našem mišljenju, prebrzo. Ali nas više odavno niko ne pita za mišljenje.

U međuvremenu ćemo se sretati s drugovima iz detinjstva, pijančiti po kafanama koje još uvek nisu zatvorili i pretvorili u minimarkete ili kafiće, i slagati se samo u dve stvari: zajebani smo do balčaka i nekad je bilo bolje (možda smo mi bili drugačiji?). Kupaćemo se na istim mestima kao i pre, uvlačiti pivske stomake i krišom posmatrati tek procvale provincijske lepotice. Smeliji će se usuditi da im kažu kako je život sranje, ali uzalud, biće pogrešno shvaćeni, svako očigledno mora da pređe isti put.

Zašto sve ovo pišem, zar nije dovoljno ovde završiti tekst, pa opravdati naslov? Odraditi još jednu epizodu odmora u zavičaju i „voljenoj nam zemlji“. Nije! Jedna davnašnja slika iz detinjstva vraća se stalno kao karmički greh, izvlačeći na svetlost davno zaboravljenu igru. Dečija igra je, kao i svaka igra, nužna projekcija nečega dubljeg, što može doći iz prošlosti, ali može i duboko anticipirati budućnost, o čemu sam već pisao (ne znam tačno gde). Kao deca, često smo se igrali rata, jer ta igra, zbog školskih bubanja ofanziva i čestih medijskih i filmskih ritualnih obnavljanja, nije nikako izlazila iz mode. U stalnom deficitu negativaca, jurcali smo po livadi, osvajajući nove prostore, preobražavajući velike istorijske poraze u svakodnevne pobede. Međutim, ta igra je imala i svoju podvrstu: kada bi nam dosadilo da ubijamo „Švabe“ i glumimo Batu Živojinovića, igrali smo se „herojskih smrti“. Jedan od nas je zauzimao pozu egzekutora, dok su se ostali raspoređivali u stroj; on je počinjao da „puca“, a mi ostali smo padali. Naposletku je „egzekutor“ ocenjivao „umetnički i herojski utisak pada“, iz ubice je progovarao „nepristrasni sud partije“, a iz ubijenih školsko i filmsko gradivo simulakruma „herojske borbe naših naroda i narodnosti“. Tada je to bila kranje bezazlena igra, sada, kada je posmatram s proživljene i iskustvene distance od skoro četiri decenije, više ne mislim tako; smešni su mi filmovi s tematikom iz NOB-a, ali njihova stvarnosna eksplikacija nije. Učili su nas da slavno umremo, ali svojim primerima i ideološkom mitologijom nisu uspeli da nam pokažu kako da slavno živimo. To ni do danas nismo uspeli da naučimo. Bilo je dovoljno umreti na mig vrhovnog žreca i time je svrha bitisanja na zemljinom šaru bivala ispunjena. Savet „nije važno šta ćeš biti u životu, samo budi dobar čovek“, koji sam u detinjstvu dobijao od starijih, jeste dobronameran. Mada iz ove perspektive i iskustva podrazumeva sledeće: da bi bio čovek sa velikim „Č“, treba da ubijaš one s malim „č“ kao prefiksom svoje životne sudbine, ili da dozvoliš da te ti isti ubiju u ime „višnje pravde“.

Medenjaci mi zastaju u grlu, a u tegli sa slatkim od šumskih jagoda vidim ponor u koji padam evo već četrdeset i šestu godinu. Nema potrebe da se, kao slonovi, vraćamo u zavičaj da umremo kada nas kosti zabole za kućom. Umrli smo odavno u igri plakanja – više puta.

DA LI JE SAPUNSKA OPERA IMITACIJA ŽIVOTA, ILI JE, MOŽDA, OBRATNO

Dok je života i ljudi, u ovom obliku i sudbini, uvek će postojati dobra (?!) namera, koja će svim silama pokušavati da objedini raznoliku ljudsku zajednicu u jedinstvenu porodicu. Neko to zove „novi svetski poredak“, neko „đavolja rabota“, neko „sreća“, a neko samo ćuti, jer „u ćutanju je spas“ – kako reče jedan Andrićev književni junak. A i priča je uzaludna, jer ono što su vekovima ranije pokušavale religije, ideologije, programi i manifesti, uspelo je jednom banalnom proizvodu za široku upotrebu – sapunu. Iako je po potrošnji sapuna na poslednjem mestu u Evropi, Srbija se po potrošnji sapunskih serijala, uglavnom latinoameričke i turske (Sulejman je napokon stigao do „carstvujušče Vijene“!) produkcije, verovatno veoma visoko kotira (ne raspolažem tačnim podacima, usled ogromne konkurencije i broja zavisnika koji svakoga dana raste). Tačnije, ne postoji nijedna iole „ozbiljnija“ TV stanica koja kao osnovni adut gledanosti ne nudi beskrajne sage sa izmaštanim dramaturškim zapletima, uglavnom utemeljenim na univerzalnim slikama, patetičnim i sladunjavim pričama i jeftinim liciderskim imitacijama života. Saga se, naravno, maštom i posvećenjem gledalaca s likovima, neminovno preliva iz sebe u magičnu teksturu snova i emotivnog doživljaja, koji suvereno konfiskuje individualnost zarad posvećenja u imitaciju života. Pa šta je televizija drugo? Ali, na početku nije bilo televizije; magične reči su: domaćice, mediji, sapun… Nisam rekao: reforme, pridruživanje, standard… Da se razumemo odmah na početku.

Na početku ipak beše samo sapun…

Sredinom sada već prošlog veka, svemogući totalitarizam Komunističke partije na ovim prostorima pobedio je jedan drugi, suptilniji, efektniji i mekši pogled, koji se umesto u „srećnu budućnost“, pružao u ekrane retkih televizora, s kojih su emocijama naših roditelja suvereno vladali Ben Kvik iz Dugog toplog leta ili Dr Kilder iz Gradića Pejtona. Brzo, skoro na prepad, smenili su razdrljene brigadire, livce kraj visokih peći, rudare udarnike, smerne drugarice – bivše partizanke… Estetika kapitalizma se polako uvlačila u životni prostor komunističke ideje, suptilno, sa istom simbolikom, samo lepšom i neobaveznijom. Ameri su prekim putem stigli do komunističkog ideala, bez „socijalizma kao prelaznog perioda“, sa čulima i jednostavnom estetikom koja nikog nije obavezivala, gledaoce ponajmanje. Moja baba je u šestoj deceniji prvi put videla televizor, ali se na Bena Kvika i družinu brzo navikla; odnekud su joj bili poznati, s radne akcije sigurno nisu, kao predratna gospođa uvek je prezirala prostake. Seljake s kojima je provela dobar deo života je volela, ali seljačine nije. Danas su se opet svi oni vratili: udarnici s kosmičkom idejom mesnog nareska i mlakog piva, s čuponogim ženama i glasnim smehom da se ne čuje kad prdnu, samo malo drugačije zapakovani – u tesnim odelima i s retorikom i gestovima šumara zalutalog u salon za lepotu. Ali o tome drugi put. Pokojna baba me je zaklela da se ne bavim politikom! A i Dr Kilder i Ben Kvik ne mogu da prevaspitaju generacije unapred, za to je potreban kontinuitet. Ali, jedini kontinuitet ovde jeste – kontinuitet gluposti, brižljivo negovan i pažen.

No, nije sve baš tako obično i nefenomenološki utemeljeno. Treba se vratiti u vreme početka radio-emisija – u tridesete godine dvadesetog veka. Odatle se do današnjih dana vuče i idiotsko ime fenomena – sapunska opera. Kumovi radnog naslova koji je postao simbol bili su proizvođači sapuna, kojima je za potrebe reklamiranja robe bio potreban nekakav medijski okvir. I našli su ga u prvim petnaestominutnim, a kasnije i polučasovnim emisijama, koje se obraćaju onima koji se bave pranjem: ženama (danas se obraćaju onima koji se bave prljavštinom duše – svima). Termin emitovanja je bio, na prvi pogled protivno svim zakonitostima marketinga, usred dana, kada su deca u školi, a muževi na poslu. Recept je bio skoro savršen: dramske scene koje opisuju porodične zgode i nezgode, uz stalni sastav glumaca, intimni manir, orijentaciju na dijalog i prepoznavanje i usporeni tempo s čestim ponavljanjem ključne teze, koji je kasnije zamenila spora kamera latinoameričkih „virtuoza“ i turskih genijalnih producenata. Uzurpiranjem medijskog prostora, televizija je prepoznala potencijal pomenutih „opera“ i od tada se virus širi uz mnoštvo varijacija i modifikacija.

Jedan od najprisutnijih oblika sapunica na ovim prostorima spada u podvrstu koja se u zemljama nastanka, uglavnom španskog govornog područja, naziva „culebrones“. Terminološka različitost podrazumeva suštinsku istost u likovima koji igraju na dobitnu spregu gledaočevog saosećanja i posvećenja s glavnim junakom, uprkos banalnom melodramatskom zapletu, ili upravo zbog njega. Očigledno je Andre Žid bio potpuno u pravu kada je rekao: „Loši romani su najbliži životu.“

Pisac ovih redova nije – u odnosu na one koji ovo budu čitali, ili one koji svoju pripadnost velikoj porodici bezimenih gledalaca budu dokazivali religioznom odanošću „culebronesima“ – posednik tajnih znanja; svest o banalnosti i trivijalnosti ovih serijala u sličnoj meri poseduju uglavnom svi. Američki sitkomi su brzo uspeli da od latinoameričke naive naprave veći biznis. Vulgarno, s prišivenim zakrpama banalnih situacija i glamura koji treba da zaseni prostotu, da ne vidi pantljike kojima se upravlja lutkama i blesavošću gledalaca, te njihovim beskrajnim potencijalom da budu prevareni. Kao da je od komedije del arte na brzinu napravljen holivudski spektakl, isto kao što bi serijal o „mukama“ srpske vlade mogao da se prikazuje u nastavcima, pa bi uz izvesne veštine kamermana i režisera neki ministri mogli čak i da izgledaju inteligentno. Dakle, sve je moguće. E baba, baba…

Ali, da nije reč o banalnom fenomenu, dokazuje i to što je tokom poslednje decenije i po samo u Americi objavljeno preko 90 vrlo ozbiljnih monografija o poetici sapunske opere. Feministkinje čak ističu da je to autentičan oblik ženske masovne umetnosti, i tu su donekle u pravu. Osnovni oblik „muške“ umetnosti je linearni, dok „ženska“, manifestovana u sapunskoj operi, poštuje sasvim drugačije zakonitosti: u centru pažnje nije radnja, nego složeno tkanje intimnih odnosa (otuda dečije greške produkcije i malograđanska banalnost scenografije prolaze nezapaženo). Ovde više ne dominira vid, nego sluh, posredstvom vodećeg dramaturškog sredstva – dijaloga. Otuda se svi likovi deru i viču, unoseći se jedni drugima u lice kao komšije na sudu oko međe, puta ili žene, što je još bliže poetičkom obrascu ovih serijala. Ovde zaista neću da pominjem srpsku političku „elitu“, da mi baba ne bi ustala iz groba pre Sudnjeg dana.

Estetika besmrtnosti – „istina“ u nastavcima

 Aristotel je govorio da se šifra za uspešnost umetničkog ostvarenja uopšte krije u postizanju saosećanja posredstvom poistovećivanja. Umetnost je, verovao je drevni filozof i mudrac, dočaravanje života, samo što je život, par desetina vekova kasnije, postao veštačka himera, sastavljena od televizijskih i medijskih parafraza bajki. Jer samo su bajke još uvek u dosluhu sa ostacima animističke svesti u nama, koja je još uvek u dosluhu s transracionalnim, odnosno s podsvesnim porivima, kojima se nestale individualnosti bore da bar malo nadiđu svoj život svagdašnji i sudbinu hudu, a šta drugo. Pogotovu što „sapunica“ ne obavezuje; nema obrazovnih, etičkih i umetničkih zahtevnosti, naprotiv, čak ni istina ne postoji kao ontološka ili božanska kategorija. Svaki junak ima svoju tačku gledišta, svoju istinu, a najvažnije je da nijedna od tih istina ne može biti poslednja, niko neće podvući crtu i izvući sižejne zaključke. Istina se, tačnije, njeno tumačenje u uvek novim sižejnim obrtima, nastavlja iz dana u dan, sve do željenog ideala – estetske besmrtnosti. Vrtoglav put od neophodnosti do izlišnosti koja simulira važnost pitanja pravde i ulogu ljubavi prelazi se za nepun sat! Filozofiji su trebali vekovi, ali ko će da čeka mudrost i pamet, pivo se smlači a pica ohladi, a na drugom programu počinje nova doza silikona, penthausa, izglancanih automobila, plastičnog cveća i plastičnih emocija.

Evo najnovijeg primera.

Kada se Sulejman zahvaljujući televizijskom serijalu ponovo vratio na Balkan, razgovarao sam s nekoliko istoričara, koji su mnogo pozvaniji da mi rastumače taj period koji poznajem samo iz romana Radovana Samardžića Sulejman i Rokselana i narodnih pesama, koje mi ovom prilikom nisu od prevelike pomoći. Nisu bili sigurni da je sve to bilo baš tako, ali su u jednom bili saglasni: kostimi su „pogođeni“, kao i administrativna organizacija dvora. Dakle – estetika i propaganda. Šta više treba?! Kao da su režiser ili scenarista čitali Aleksandra Hercena, koji je rekao: „Ljudska istorija nema libreto, glumci moraju da improvizuju uloge.“ Ali, u zacrtanim okvirima i improvizacija može da bude veoma jasno i uspešno fokusirana, kako na ciljnu grupu, tako i na željenu sliku. Od Turaka bi mogli da uče ovdašnji „spin majstori“, ne smeta što mrdaju usnama dok čitaju titlove.

 Smrt ne postoji, kao ni život, uostalom

Mada je svaka epizoda razvijena u vremenu, celina serije se može rastezati unedogled (kao rekonstrukcija vlade, daleko bilo), jer je osnovna potka koja podupire radnju zasnovana na konfliktima koji se nikako ne mogu razrešiti pobedom samo jedne strane. Kao ni moja sopstvena naiva, koja se nadala da će se moj omiljeni sitkom Tvin Piks ipak završiti, da bih na kraju svojih nadanja shvatio da kraja – nema. Imitacija života uvek je najlošija varijanta večnosti.

Junaci serijala stupaju u zonu bezvremenosti; njihovom sukobu je određeno da traje večno. Ni fizička smrt nekog od junaka ne može da unese promenu u siže, koji može da traje nezavisno od svojih nosilaca, jer ih je odavno nadrastao – pobedio. Za razliku od obične priče, u kojoj pobeđuje ili dobro ili zlo, u „sapunici“ su te dve krajnosti neraskidivo povezane i nemoguće je povući jasnu granicu između „više dobrih i pomalo zlih“ i onih drugih, ako ih uopšte ima. Osnovna analogija je u životu svagdašnjem miliona gledalaca, koji karnevalsku sliku svoje podsvesti posmatraju svake večeri u terminu sopstvene molitve nad ispraznošću života i davno nestalog smisla. Verovatno je sada jasnija ljubav između glumaca i političara: i jedni i drugi veruju u večnost – samo svoju. Prvi veruju da je večnost serijala ipak nekakva večnost. Drugi veruju da je bolje slizati se sa silom nego s umetnošću; u svakom slučaju je – udobnije. Baba, neću više…

Sve u svemu, gledaoci, što pomalo vraća nadu, još uvek navijaju za „pozitive“, dok kazna, bar u TV iluzijama, uvek sustiže krivce. Pravda, izgleda, još samo ovde može da pobedi, samo što glavni junak neće odjahati u praskozorje kao u vesternima, već u novi nastavak iluzije koju zovemo   „culebrones“, „sapunica“, „sitkom“, a veoma retko (ili nikada) – život.

DVOR

Nestankom kraljevina i svođenjem evropskog plemstva na paradne počasti i relikt prošlosti koji još uvek plamti iz požara buržoaskih i proleterskih revolucija, iz života svagdašnjeg izgubilo se jasno pozicioniranje na plemstvo i plebs. Rizikujući tužbu nekog dežurnog humantiranog protivpožarca, koji će me zbog sledeće teze prijaviti dežurnoj službi Helsinškog odbora, smatram da je takva vrsta organizacije bila prirodnija (nisam rekao bolja, neka izvine konformisti). Centar moći i simbol autarhične vlasti – dvor, koji je često bio sinonim za gradsku tvrđavu, rasuo se i atomizirao na mnoštvo manjih simbola, koji su se kasnije zvali društvene institucije ili porodice, svejedno. Za vreme pošasti i varvarskih napada, običan čovek više nije mogao da se skloni iza zidina zamka lokalnog vlastelina. Naprotiv, on je upravo bio isturan da primi sve ono što je novovekovni vlastelin svojom bahatošću ili glupošću zaslužio. Luis Mamford kaže da je „varoš uveličana kopija žene“ (verovatno se progresivno uvećava i sve drugo; osobine „posrnulih žena“, na primer). Možda to ima veze s grehom, a greh još od Edenskog vrta ima veze sa ženom (iako je za sve, za ljubav, mržnju pa i za greh, potrebno dvoje). Kako god, pored narečene simbolike, važna je i pomenuta simbolika moći i njenih oltara – šaltera i matičnih biroa, institucije koja je doživela parodični vaskrs u svetlu modernog doba.

No, za ovu priču je mnogo važnija – pored mitološkog značenja „večnog ženstvenog“ – simbolika samog dvora, koju je suvereno preuzeo glavni grad, postajući matrica i etalon svega onoga što propisuje kodeks građanske i političke poslušnosti, promovisan i propisan u (sub)političkim i (sup)kulturnim institucijama angažovanim na održavanju dvorskog života. Nekada se za onoga koji ide u Beograd na školovanje govorilo: „Ide da uči za Tita!“ I zaista se iz perspektive provincije mnogo jasnije videlo nego s lica mesta: postojao je dvor – Beograd, i operetski lik kralja – Josip Broz, mnogopoštovani Tito. Glavni grad je imao centralnu društvenu i političku ulogu. Bila je to obmana kolektivizacije i ideološkog marketinga, ali sve obmane u sebi imaju zrnce istine i sve su sladunjave i lake za varenje i uspavljivanje u iluzijama. Jer i komunisti, utonuvši u svilene čaršave i naručje balerina i tek opismenjenih drugarica, sekretarica iz poražene klase, u uštirkane kragne i fraze, postepeno su popuštali dizgine. Privid reda i zakona povremeno su remetile dvorske spletke, ali i građenje „novog“, socijalističkog čoveka. To je isto ono (polu)biće koje je evoluiralo u posvećenika „evropskog puta i reformi“. Lice i naličje dvora i karaktera vlasti. Kao što je u starom Rimu Komod, najobičniji razvratnik, bio kudikamo popularniji nego Pertinaks, čovek častan i pošten. Da bi pokazala koliko joj je Komod miliji, pretorijanska garda je ubila Pertinaksa čim je preuzeo vlast, jer on nije bio zastupnik njihovih obmana, tumač konformizma i služenja gorima od sebe, prividu njihove vlasti i prividu vlastite egzistencije.

U prestonici su, kao zmijin svlak, brzo otpadale provincijske navike, običaji i dijalekti, oblikujući se ponovo prema slici „kraljevskog dvora“.Važnost njene „nacionalne“ uloge ogledala se u tome što je bila vredno oponašana. Poreklo je bilo manje važno. Ne treba posebno apostrofirati da su oni koji su bili sposobniji za tu vrstu mimikrije, zauzimali i više mesto u društvenoj hijerarhiji. Za neupućene: to su isti oni koji su dolazeći u Beograd preskakali tramvajske šine da ih ne udari struja i koji su radeći danju u fabrikama, a noću sričući iz bukvara ili marksisitičkih brošura, popunjavali mesta na prvomajskim paradama ili sindikalnim skupovima, stoički trpeći bedu sve dok ne bi kupili polovnog fiću, perlonsku košulju, cipele „pačiji kljun“, sat marke „raketa“, ili šuškavac, što ih je automatski svrstavalo u red malobrojnih malograđanskih polubogova – dvorskih posvećenika. Odlazeći za vreme godišnjih odmora u rodna sela, posvađani s reakcionarnim roditeljima koji u svojoj „nazadnjačkoj zatucanosti“ nisu shvatali „dikaturu proletarijata“ i „ulogu radničke klase u svetskoj revoluciji“, pričali su zabezeknutim rođacima i prijateljima, uzdišući trudbenički, kako je život u gradu pakao i da bi se sutra vratili u selo da žive kao i oni, samo kada bi svetska revolucija i industrijski progres sačekali malo u svom nezaustavljivom napredovanju. Posle je došla demokratija, a sinovi tih gradskih seljaka postali su demokratske perjanice, koje su osuđivale očeve zbog „komunističke prošlosti“. A onda je došlo OVO, ma kako se zvalo!

A u stvari, sve je stagniralo, pa čak i nazadovalo, osim privida života, koji nezadrživo napreduje u granicama dvorskih opsena. Karnevalska slika mora se svakodnevno održavati novim predstavama, jer brzo kretanje, površno uzbuđenje i opasnost psihološki zaslađuju gorku pilulu autokratske političke discipline. Svakodnevna parada moćnika, angažovanih društveno-političkih radnika, jedna je od glavnih dramaturških postavki dvorsko-gradske scenografije. Vest u žutoj štampi postala je službena informacija najvećeg prioriteta. Surogat života, sjaja i luksuza očigledan je i slučajnom prolazniku, penzioneru, tramvajdžiji, radniku koji se upravo vraća iz noćne šihte. Svi oni učestvuju u spektaklu pretvaranja korisnog i smislenog života u pasivno parazitiranje „rijalitija“, u kome pokušavaju da u sopstvenim životima zaigraju glavne role. A svi oni Adžuvani, „baba-Dudići“, „hadži-Pešići“, preživeli sve okupacije i vlasti, i njihovi trabanti – poluniteligenti na tronovima građanskog dostojanstva, oni su ti koji urbane ale hrane provincijskim talentima kreativnih montanjara, setnih duša pobeglih od malograđanske dosade i smole, od planiranih udaja i montiranih ženidbi, rodbine i sirotinje, nedeljne sreće i večne tuge… Njihove talente i oči pune nade sačekalo je prezrenje onih kojima su samo neki dan ranije otpali rep i opanci.

Ali, da se vratimo starom Rimu, večitom idealu civilizacije i večitoj slici propasti, koju prečesto i prebrzo zaboravljamo. S prvim vekom pre nove ere Rim je ušao u one faze urbanog postojanja koje je Patrik Gids nazvao „parazitopolisom“ i „patopolisom“: gradom parazita i gradom bolesti. Tako je Rim postao „posuda negativnog života“, života koji se okreće protiv samog sebe u nastranim i razornim delatnostima. Rim je (kao i Beograd, i na vodi i bez vode) obnovio i proširio zla kojima kao da su izložene sve civilizacije; u njemu su pronađeni arhitektonski oblik i javni ritual koji favorizuju stalno izražavanje tih negacija. Dvor se proširio na sve sfere života, postao je izglancana slika, prilika i oblik svake posuvraćenosti. Teme „žute štampe“ postale su glavno zanimanje građanstva; sve druge delatnosti služile su posredno ili neposredno u ovoj areni primitivizma. Baš kao što danas „pravi“ život za milione ljudi postoji samo na „ružičastom“ televizijskom ekranu, dok su sve neposredne manifestacije života drugorazredne, pomoćne i skoro besmislene. Rimljani su propali. Nama to za nas još niko nije javio.

Besposlena gomila baza po gradu (dvoru), tražeći negde odavno izgubljeno sopstvo i zavičaj. Polako stiče nemušti osećaj da je integralni deo nečega važnog, diveći se sebi u svim stepenima karikature nekadašnjeg gospodstva, meračeći pred slikom raskoši kao posledicom političkog nepotizma, ketmanstva i licemerja. Samozadovoljno i mazohistički uživaju u predstavi sopstvene propasti i samokažnjavanja. Jednog jutra će shvatiti, kao početkom devedesetih, da su na margini bivšeg života, u redu za mleko ili hleb. Ili ispred totemske ispostave dvora – šaltera, ispred kojeg pogureni čekaju da pošalju pismo deci u neku inostranu zemlju, čije su ime precrtali s dobijenog pisma, ili potvrdu o penziji – jedini pismeni dokaz da su živeli. Oni manje srećni već su ostavili kosti u nekim bezimenim vukojebinama, misleći da time brane sebe i integritet dvora, ne mogavši da shvate, posle uzalud potrošenog života, da se sve to brani isključivo na dvoru. Neki su čekali bombe, upućujući nekim tuđim dvorovima pitanje zašto nas svet mrzi, a ne znajući da odgovor treba da potraže na sopstvenom. Drugi su poverovali da neće biti ponovo prevareni i da šarena laža može biti slatka. Možda i može, ako je ne zagorča talog iskustva i inteligencije, onome ko ih ima, naravno. Ne znam samo zbog koga sada gladuju i koliko dugo mogu da hrane strah ili da ga puštaju da se on hrani njima!

Ostala je izreka: „Lepa ko Jovanka“, iz vremena kada su sve žene nosile punđe kao Jovanka Broz, a muškarci „fronclare“, rupičaste treger-majice, sandale, značke s likom JB-a. Ostali su spomenici nekih bivših života i neki grobovi zarasli u korov, ili oni koji se još uvek kreću, čekajući komunizam, jer, „u komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu“. Ostao je i dvor, s nekim drugim „kraljevima“. Ostalo je pitanje za koje onaj ko ga postavlja misli da odgovorom na njega mogu da se otvore vrata mudrosti: „Šta se priča po Beogradu?“ Ništa!

SERVISERI LOŠE SAVESTI

U poslednjih dvadeset i više godina nikako nisam mogao da shvatim puno značenje izreke „Kada topovi gruvaju, muze ćute“. Poslednjih decenija pisalo se i stvaralo više nego ikada ranije – doduše, s problematičnim kvalitetom – emotivni doživljaji ratnih katastrofa, političkih i društvenih dubioza, naterali su mnoge koji do tada nisu nikada, osim kada se potpisuju, uzeli olovku u ruke, da se late pisanja. Naravno, to je uslovilo mnoštvo loših dela, individualnih i parcijalnih viđenja i „istina“, što je direktno uticalo na kvalitet književne produkcije, ali o tome će tek trebati da kažu svoje mišljenje oni koji dolaze, a uzgred budi rečeno, to i nije osnovna tema ovoga teksta. Mnogo je važnija iskustvena provera pomenute izreke, koja je posredno potvrdila svoju istinitost i onaj prećutani deo: „… a budale govore“.

Pisac je veliko dete i nepopravljiva naivčina; ako se tome doda još i nezaobilazna količina egoizma, spoj koji sačinjava homo literatusa ovih prostora postaje potpun. Relacija između umetnika uopšte i političkog mehanizma koji fabrikuje događaje uvek je bila problematična. „Korisnost“ kreativnog parazitizma umetnika koji su se inspirisali raznim društvenim lomovima mnogo je više potvrdila istinu pobednika nego što je umetnički i kreativno uspevala da problematizuje pomenute događaje, bol malih ljudi, tragediju miševa koje su slonovi izgazili dok su se tukli (veliki Bog živi u malim ljudima, nikada to ne treba zaboraviti). Zbog toga su mnoga dela ostala na nivou memoarske građe, političkih manifesta o večnim „vrednostima“ (demokratije ili totalitarizma, kao da ima razlike u puzavosti i potuljenom ližisahanskom stavu „pravednog“ hroničara, uvaženog pisca) i ličnim kvalitetima onoga koji se preporučuje „Neronovoj trpezi“ vlasti i prokuratorovim srebrnjacima. Ne verujem da postoje politički mehanizam ili nomenklatura koji su pre bilo kakvih radikalnih poteza za savet pitali nekog mislećeg čoveka koji nije ni formalno član ciljane (pozicione ili opozicione) političke grupacije. Sledstveno tome, ni pisci na rukovodećim mestima ne pokazuju neku političku pragmatičnost i upotrebljivost ne samo zbog toga što su kao ljudi i intelektualci neupotrebljivi (nikada ne treba zaboraviti da su i oni ljudi!?) već i zato što primarna umetnička intencija umnogome nadilazi primitivan i moralno nizak svet politike. Kada to zaborave, a „carstvo od ovoga sveta“ i zemaljska blaga obično iniciraju takav zaborav, postaju upotrebljiva roba, zbog čega kasnije godinama mrče hartiju da bi dokazali da to nije baš tako kako se sada priča i da đavo nije baš toliko crn.

U Bulgakovljevom Majstoru i Margariti kritičar Lavrovič smrtno ozbiljan kaže Nikolaju Maksudovu: „Mi smo inženjeri ljudskih duša.“ Godinama kasnije, poznati češki disident Jozef Škvorecki svoje dvotomno delo o komunističkom totalitarizmu naziva upravo tako. Poznata je i anegdota vezana za pijanistu Padarevskog, koga je, kada je već postao predsednik, u Parizu sreo poznanik koji ga je upitao, oduševljen: „Maestro, drago mi je što vas vidim, recite mi gde nastupate i koje delo svirate?“ Politika je očigledno sporedna za ljude koji istinski uživaju u umetnosti. Nažalost, i oni su sporedni za politiku, koja bedne poene lične i kolektivne sujete stiče isključivo povlađivanjem primitivizmu i vladanjem (naj)nižim instinktima samoodržanja sile u tuđem strahu i gluposti.

Ovim putem neminovno dolazimo do stalno aktuelnog pitanja intelektualnog angažmana u zemlji koja se s drugima još nije izmirila, ali se u sebi samoj (ovo drugo pogotovo) zakrvila. Mislim da nema režima u poslednjih nekoliko decenija koji pisci i umetnici, bilo javno, bilo svojim delima, nisu podržali. Stvarnosna emocija povukla je mnoge od njih na puteve epigonstva i trabantstva, a najgore je to što je talenat uvek bio obrnuto proporcionalan angažmanu. U međuvremenu su se i protestne večeri u raznim udruženjima pisaca pretvorile u večeri i panegirike vlasti, bilo kojoj, ali vlasti. Lukavi komunistički političarski um je znao da je slika o NOB-u mnogo plastičnija u književnosti i slikarstvu nego u dnevnicima i zapisima polupismenih komandanata i komesara. Činjenica da u toj plejadi hvalospeva ima odličnih dela i pisaca ne pomera nas nimalo u etičkom pogledu ka mogućem pročišćenju; naprotiv. Pitanje koje sve vladajuće nomenklature grozničavo žele da reše vezano je za pozicioniranje vladajućih poetika i pisaca pomoću kojih će i sam režim biti, u istorijskim i umetničkim okolnostima, rastumačen, odnosno potvrđen. Međutim, istorija nas uči da je taj trud obično uzaludan.

U devetnaestom veku (1831), tokom rusko-poljske krize, kada se čitava evropska javnost okrenula protiv Rusije, Puškin piše pesmu „Klevetnicima Rusije“. Godinama kasnije, tumačeći pesmu i patriotski  poriv pesnikov, Isidora Sekulić kaže: „Ali šta je prirodnije ako nije možda moralno, u datom slučaju, nego da se sav vitalni senzibilitet jednog pesnika lokalizuje na onoj tačci na kojoj je i senzibilitet jednog cara – u vreme kada je država u ratu.“ Nastavljajući rečima da je „vrlo teško, upravo nemogućno, da nešto bude jednako važno i razumljivo onima kojima gori nad glavom i onima kojima ne gori“. Ali, malo dalje, takođe piše: „Rat ne čuva kulturu i živote, kako da čuva moral“, ili: „patriotska poezija ima fiziologiju i biologiju, a ne etiku i estetiku“. Očigledno su i oni koji su čitali Isidoru i Puškina tumačili ove pisce na svoj način. Otuda svaka pobuna pisaca u poslednjih nekoliko decenija liči na nemušto lajanje na zvezde; čak i ona dela koja pokušavaju da se suprotstave (ne)vladajućim kanonima, ostaju na istom nivou kao i njihove polemičke premise. Retki su oni koji mogu da se uzdignu iznad toga.

Stvorena konfuzija potiče iz pozicija tumača i osporitelja, čije uloge u društvenoj i istorijskoj periodici zauzimaju isti ljudi. Podržavanje na sva usta i svim raspoloživim sredstvima pisaca koji se pojavljuju iz magme novih društvenih okolnosti upravo je servisiranje sopstvene loše savesti, nažalost, pogrešnim sredstvima. Danas se pisci i umetnici utrkuju u panegiricima Velikom Reformatoru, usmene i pismene ode, namrštene i (ne)ozbiljne izjave i beskrajno razumevanje pišu i pokazuju oni koji ne razumeju važnost vlastite savesti, jer bi veoma želeli da budu „savest nacije“.

Malo je verovatno da je Veliki Reformator ljubitelj lepe književnosti; pre bi se reklo da je ljubitelj upotrebljivih ljudi. Neko vreme sam verovao da su „inženjeri“ najniži moralni stadijum, sada shvatam da postoje i „serviseri“ i uzaludna nada da novina donosi novo i da prevrednovanjem mogu i sami biti prevrednovani.

NEDELJNI RUČAK

Nedelja  je molitva praznine, susret sa svim onim od čega smo uporno bežali prethodnih šest dana. Velike zablude više govore nego male istine. A nedostatak istine u malim stvarima oktroiše pravo da se u velikima može prekršiti po potrebi. Na sredokraći gde se sudaraju realnost i fikcija, istina i laž, počiva tajna svega onoga što se krije iza stvarnosti. Ljudi poslovično nisu skloni da žive u stvarnom svetu, veštački rajevi na koje su potrošeni velika energija i mnogi ljudski životi umnogome su primamljiviji. Svaki totalitarizam obeležen je prividom: vlast žudi da bude prividna i bavi se sobom, narod se okreće preživljavanju. Jedini istinski neprijatelj takvog sistema jeste stvarnost, ali i ona u međuvremenu menja svoj opis, prilagođavajući se prividu. Pokušavamo da je sretnemo na nedeljnim ručkovima, tim malim slavljima (malo)građanštine; tu se suočavamo sa sobom prošlim i budućim. S onima koji su nam prethodili i onima koji će doći posle nas, i s još nekima, koji nam broje zalogaje dok se naginju iz TV ekrana ili nadiru iz loših uspomena i iskustava življenja u Srbiji.

Kakva kontemplacija nad tanjirom supe koja se hladi! Mana da ne mogu da jedem vruću supu tera me da mislim. To je svakako velika mana, „dar istine“, kako je savetovao Euđen Simion mladim književnim kritičarima, opreznost intelekta bez privikavanja na laži. Kakve sad to ima veze s nedeljnim ručkom, krajnjim smirajem radne sedmice i blagodarnog blagoutrobija, za sve one koji su uspeli da dobace do nedelje? Da li je to samo okupljanje zbog hrane, „atavizam zajedničkog hranjenja“, ili zahvalnost Bogu u danu Vaskrsenja za činjenicu što nas takve kakvi smo nije spalio gromom – bar dvaput odjednom? Ili je to možda prikriveno okupljanje zaverenika u ulogama babe i dede, roditelja, dece, rođaka… koji pričaju neke „bezvezne“ priče, a ne hvale vlast ili ne prave plan da je sruše. Nedeljni ručak – oaza (malo)građanskog mira, u stvari je centar prevratničkih zavera, slutnji i nespokoja. Oni koje ne možete da dodirnete svojom namerom možda nisu apriori gluvi, loši ili konformisti, možda samo misle da je velika sreća okupiti porodicu za stolom, a ne na nekom bojištu „za bolje sutra“. Možda ovo zvuči konformistički, i zvuči, i želim da tako zvuči. Oni koji ne misle tako neka pokušaju da dosegnu tu „licidersku“ scenu, tek onako, kao, „nije ništa“, pa će onda videti koliko je teško biti sasvim običan. Rituali pokazuju veru, ali ne dokazuju verovanje, često ga čak i kriju. Loša namera ne želi da vidi suštinu jednostavne ljudske sreće ili tuge. Zato zločin svedoči nemogućnost dobra i nestanak istine. Tu ekipu nezadovoljnika je na početku sada već prošlog veka predvodio Dimitrije Tucović, a onda su došli drugi. Došli, ostali i zaboravili prvog i njegovu sudbinu i počeli da mese našu.

Zaista, kako izgleda neprijatelj države, reformi, vizije, „mira i poretka“, Beograda na vodi, zli opozicionar u odnosu na dobre namere vlasti?… Nikada nisam bio sklon da poredim narode s njihovim vladarima, kao što nikada nisam razdvajao vladare i gazde od njihovih ličnosti. Ali sam takođe znao da je narod jedan i nepromenljiv, i da sve ono što se dešava potiče od tog i takvog naroda, pa i slika pobede i poraza, neprijatelja i prijatelja, protivnika i onih drugih, koji su protivnici prvima. A sve su to, opet, ljudi okupljeni na nedeljnom ručku. Jedni nisu shvatili proletersku glad (koja ne potiče samo od nedostatka hrane), a drugi nisu razumeli običnu ljudsku sreću, pa su pokušavali da nam nametnu svoju, „posebnu“. I tako je bilo uvek, i tako će uvek i biti. Objedinjeni u slabosti, uzvišeni u besu, obeshrabreni u lažima na koje svakodnevno pristaju. Na šta su sve morali da pristanu da bi postali to što jesu, kolike su razmere patnje ili izdaje? Da li zbog toga treba da im zamerimo batak ili jadac, ili da ih kaznimo zato što ga tako slatko jedu, a nama zalogaj zastaje u grlu?

Ali da nisu postajali to što jesu postali, ne bi decu (tada i sada) slali na univerzitete i evropske škole, ne bi ni nesretnog Dimitrija poslali da uči školu, već bi ostao u Gostilju na Zlatiboru, da čuva ovce. On se borio protiv naivne seljačke vere da će znanje doneti boljitak, da će nam pismenost olakšati čitanje (možda slova, ali ne i znakova vremena). A ovi drugi znakovi su govorili da se u zemlji seljaka najviše neprijatelja stvara iz klase koja se iz sela odmakla prema nekom drugom znanju i prvom zaboravu. Što je otvorilo vrata prostaštvu, revolucionarima na talasu straha, niskih instinkata i represija, onih koji se ne kaju i koji svaki drugačiji glas prekinu, zauvek – metkom.

Protiv koga su se zaista borili Dimitrije Tucović i njegovi socijaldemokratski saborci? Protiv tek malo zakopitelog građanstva u Srbiji, protiv tek uspostavljene srednje klase, nedeljnih ručkova, uštirkanih košulja i malo boljih škola. Ljudi iz taloga društvene nepravde pobunili su se protiv onih za koje su mislili da su iznad njih, svetili su im se za sebe, proglašavajući ih „buržoazijom“, „kapitalistima“… Prizivali oganj revolucije i krv na ulicama, koja bi donela pravdu. Ali ne bi oprala sramotu, ona nam je zajednička. A pravi tvorci njihove nesreće ostali su visoko, tamo dokle njihov pogled, a um još manje, nije dosezao. Upravo kako kaže Dostojevski: socijalizam ili pitanje trećeg staleža nije pokušaj da se zemlja podigne na nebo, već pokušaj da se nebo svuče na zemlju. A kada se nebo napokon „svuče“ na zemlju, onda je nebo ono što ti neko drugi kaže i pokaže. Tucović je smatrao da su srpski vojnici u balkanskim ratovima (Srbija i Albanija, 1912, prim. P. V. A.) bili jedini zlikovci, iako u ratu ne postoje usamljeni zločinci, već samo jedan veliki zločin u kome svako učestvuje onoliko koliko mora ili koliko želi. To je shvatio tek kasnije, kada je video da „prosvećene“ evropske demokratske vlade listom glasaju za ratne zajmove svojih zemalja koje kreću na nepoćudnu Srbiju. Tada je obukao uniformu i krenuo u rat. Poginuo je u Kolubarskoj bici, pokazujući da ima i hrabrosti i savesti; politička mudrost koja mu je nedostajala nije išla uz ove dve osobine. Možda uz njih baš ide, prirodno, mudrost koja prepoznaje granice života i podrazumevajuću žrtvu.

Kome se svete sada srpski vlastodršci, i za šta? Za sve rođendane na koje ih nisu pozivali, za lepe devojke koje su (davno to beše) volele pametne momke, za sve knjige koje nisu pročitali, za sva mesta na kojima nisu bili, jer nisu znali ni da postoje…

Da li imaju savest – nemaju. Da im se negde zaturila, javila bi se, počeli bi da piju, da tajno čitaju poeziju… Možete li da zamislite nekog od njih kako vrti zamišljeno čašu ispred pune plekane piksle u nekom kafanskom pajzlu u predgrađu… Naravno da ne možete, oni ne žale, oni ne žele da žale, posesivnu potrebu za sažaljenjem i iskonsku potrebu da ih vole zamenili su osvetom prema onima koji sve to razumeju i shvataju i pritom sve to umeju da kažu i artikulišu. Možda liciderski jeftino, uz krofne i rinflajš, ali bar umeju. I nije manje važno, mogu da jedu ono što hoće, a ne ono što im je servirano. Mogu da uživaju besplatno, mogu… o, zaista mogu, to je ključna reč svake slobode.

Nijedna forma života koju čovek odabere ne obuhvata svekoliko postojanje, niti kompleksnost čovekovog bivstva. Samim tim, uvek je lako postati zatočnik jednog čoveka, odnosno svega onoga što su psihološke projekcije uspele da stvore od njega. Potrebna je samo ličnost s kritičnom količinom taštine i samoljublja, sposobna da u sebi objedini sve inferiorne narodne projekcije, eksperimentalne pokušaje političkog mešetarenja i potrebu uplašenog čoveka da bude prevaren.

Kao i moj zemljak, hrabri Dimitrije, koji nije znao da će gladnice biti gladne i kada se najedu i da će bogati biti bogatiji ako siromašne gurnu u još jednu pobunu („krvavi šećer“, prim. P. V. A.) ili rat. Glad proizvodi glad, a novac proizvodi novac. Za današnju Srbiju važi kombinacija prvog i drugog – glad za novcem – i, posledično, bežanje od krivice.

Ali čemu više priča o onome što nas je svojom demonskom energijom nadraslo, nejake u istorijskoj stihiji, porozne u pamćenju i dosledne u stradanju? Otuda nimalo naivno ne smatram da taj sudar jasnog pojma s onim podsvesnim rađa jedinu istinsku koordinatu realiteta i naše svakodnevne tragike. Pa makar i nad tanjirom supe, bezdanom iz koga očekujem proročke reči, tajnu mantru da se neće baš sve ponavljati u istoriji i da nas neće zadesiti slika Februarske revolucije u Rusiji (1917), koju je ovekovečio svedok i hroničar  Kurcio Malaparte u knjizi Tehnika državnog udara:

„Promukli glasovi gube se u naborima crvenih zastava. Po krovovima kuća vojnici Kerenskog sede na trokrakom stalku mitraljeza i slušaju te promukle glasove grickajući semenke suncokreta: ljuske bacaju na okupljenu masu na trgu. […] Svakog momenta ljudi naoružani noževima, pijani od sna, ustaće iz te gužve, baciće se na junkerske patrole, na bataljon žena koje brane Zimski dvorac; drugi će krenuti po kućama da traže buržuje polegle po krevetima otvorenih očiju. Groznica ustanka ubila je san grada. Petrograd, kao ledi Magbet, ne može više da spava. Miris krvi mori njegove noći.“

Od nedelјnog ručka do Ledi Magbet, ala smo se naputovali, a nismo se makli s mesta (supa je, doduše, pojedena). Valјda tako i treba: „Svako putovanje je bežanje s mesta zločina“. Samo još da vidimo šta to iz budućnosti putuje ka nama, bežeći od sebe, istine, sudbine…

ELEKTRONSKE HIMERE, ILI ŽIVOT (NI)JE SAMO IGRA

Nisam odrastao u vreme onih romantičnih generacija koje su se igrale klisa, bacanja kamena s ramena i ostalih čobanskih igara. Mislim, nisam bio čobanin – sad sam čobanin, mada poistovećen s ovcom (možda jednoga dana uznapredujem u ovna, ali to ne menja čupavu ontologiju života), kada vidim ko ima formalnu vlast nad mojim guravim životom – ali ovce nikada nisam čuvao (verovatno ih ne bih ni sačuvao, ni one nacrtane). Međutim, u toj individualnoj i intuitivnoj kompleksnosti upravo se i kriju osnovne smislene zakonomernosti simbioze života i igre.

U drevnim igrama, koje su svoju metodičko-motoričku postavku crple iz okoline i životnih rituala, koristeći se pomagalima koja su bila nadohvat ruke, jedini limit i mera uspešnosti bili su profilisani psiho-motoričkim mogućnostima samog igrača. Dakle, oprema, dopinzi, visinske i nizinske pripreme, brzina vetra i nivo adrenalina nisu uopšte bili presudni. Naravno da je u tim okolnostima igra bila elemenat koji je nadopunjavao i obogaćivao život, čineći ga, u toj kreativnoj uzajamnosti, mаlo boljim i donekle smislenijim. Nesumnjivo je da su u tim vremenima igru prožimali i inspirisali mitologija, predanje i onaj njegoševski pozitivni nihilizam da će biti „što biti ne može“, pa su samim tim generacije klisa, „kalema od konca“ i „šerpica po pesku“ bile sposobne da nadograde svoje znanje i primordijalne kreacije i stvore grandiozna dela, kojima se služi čitavo čovečanstvo. Uz izvesna uopštavanja, čitav korpus naučnih i književnih dela nastao je kao posledica neke od igara. Naime, veoma mali broj ljudi zna da je Nikola Tesla pored matematike studirao i filozofiju, naizust je znao svoje omiljeno književno delo, Geteovog Fausta, a skicu asinhronog motora nacrtao je štapom u pesku dok je šetao parkom. Albert Ajnštajn je svirao violinu u jednom amaterskom bečkom orkestru (ovde nećemo ulaziti u deo njegove životne priče s našom Milevom Marić – matematika može da bude ljubav, ali ljubav nije matematika). Poznata je anegdota da ga je dirigent, kada je otkrio da falšira, prilikom jedne probe ukorio rečima: „Gospodine Ajnštajne, pa vi uopšte ne znate da brojite!“ Godinama kasnije, na pitanje jednog novinara o suštini Teorije relativiteta, Ajnštajn je odgovorio: „Ni meni tu nije baš sve jasno da bih mogao da vam objasnim, ali bih mogao to da vam odsviram na violini.“ Ovakvih primera je mnogo: od Meri Šeli, žene čuvenog pesnika Persija Šelija, koja je za opkladu napisala Frankenštajna, do poznatog matematičara Luisa Kerola, koji je svojom Alisom u Zemlji čuda postavio univerzalne umetničke i matematičke paradigme i alegorije koje i danas opčinjavaju i tumače i čitaoce. Ali zašto ovde razmišljam o svemu tome?

Pre nekog vremena svratio sam slučajno u jednu „igraonicu“. Upravo ovaj kolokvijalni naziv govori dovoljno o tome da jezik (ljudi) više nije u stanju da imenuje suštinu stvari i pojava, već samo njihovu spoljašnju sliku ili intuitivnu asocijativnost. Video sam sve te mlade posvećenike sveta elektronskih himera i kompjuterskih simulakruma. Toliku predanost, posvećenje i nezainteresovanost za okolinu nisam video ni kod monaha i pustinjaka, pisaca i naučnika, onih koji su svoje delo poistovetili s misijom i smislom života. Tada sam prvi put sebi postavio pitanje koje glasi kao naslov knjige Filipa Dika po kojoj je snimljen antologijski film Blejd raner: Da li androidi sanjaju električne ovce? Granica između simulakruma i života je potpuno nestala, a stvarnost je postala sasvim relativna kategorija, čija se „opipljivost“ meri rezolucijom ekrana i mogućnostima grafičke kartice.

Međutim, nije me samo to obespokojilo, budući da ne spadam u apsolutne mračnjake koji nikakvu evoluciju u društvu ne prihvataju, mnogo više me je naterala na razmišljanje sama postavka pomenutog simulakruma. Naime, svi znaju za matematičke odrednice konačnosti i beskonačnosti, ograničen broj permutacija, koji može samo da teži beskonačnosti, ali koji nije beskonačan, naprotiv, čak i beskonačnost poseduje neku vrstu matematičke konačnosti. Ali upravo u tome i jeste kvaka: u krajnje uprošćenoj i algoritamskoj težnji za beskonačnošću, koja u sebi emanira i nosi sve moguće životne konačnosti i ograničenja. Osvajanje novih nivoa tiče se pre svega iskustva  i predvidljivosti. Ako bismo išli dalje ka suštini, došli bismo do manje ili više komplikovanog kompjuterskog algoritma, koji bismo mogli i da promenimo po sopstvenim potrebama. Ali to opet neće biti ono osnovno arhaičko-alhemijsko jedinstvo „učenja s duhovnom namerom“, koje savetuje: „pogledaj sve, i što je dobro  ̶  zadrži“. Osnovne namere za ostvarivanjem integralne ličnosti u jednokratnosti i neponovljivosti ljudske prirode više nema, ali, istini za volju, izvesna identičnost ovih igara i njihove alhemijske „konačnosti“ sa životom ipak postoji. Igrice i život su na isti način ograničeni; neki nivoi se ne mogu preći ako se ne poseduju tajne veze, znanja i linkovi, i to, naravno, s moralom i ličnim sposobnostima nema veze. Oportunistička prečica između „jesam“ i „biti“ daleko je jednostavnija i primerenija u kontekstu elektronskih himera nego u stvarnom životu; svi prosečno inteligentni ljudi u stanju su da svoje instinkte projektuju u relacije u okviru kojih mogu da osvajaju i da budu osvojeni, da ubijaju i da budu ubijeni bez bilo kakvih posledica, jer uvek postoji „game over“ kojim se život ne završava i „play again“, kojim uvek može da se počne iz početka. Naravno, bez bilo kakve odgovornosti, karmičkog i moralnog greha. Iluzija života se multiplikuje na putu sintetičke beskonačnosti i ponovljivosti. Na primeru prvog postelektronskog i kvazietičkog bombardovanja Jugoslavije to se moglo jasno videti. Zbog toga nisam ni osećao mržnju prema napadačima kao prema pravim ratnim neprijateljima; znao sam da generacija dece odrasle na „Majkrosoftovim“ iluzijama igra još jednu od igara, u kojoj će im, na kraju, ako je budu dobro odigrali, biti omogućeno da se upišu na listu najboljih igrača.

Moderan čovek traga za senzacijama, a svi spomenici i znanja „arhaičnog“ doba izgledaju suviše jednostavno i obično, zato što su plod suštinskih zanosa, koje moderni čovek nema i zbog toga mora stalno da izmišlja nešto svetlucavije i lažljivije (nisam spomenuo ni Beograd ni vodu). Ali vrhunske domete u nauci i umetnosti još uvek će postizati samo oni  ̶  ako ih još ima  ̶  koji na potoku prave vodenice ili klikere u džepu zamišljaju kao čestice nekog kosmičkog elementa i, u svojoj božanskoj otvorenosti, nijedno znanje ne smatraju beskorisnim, čak i ako na prvi pogled nije upotrebljivo.

RODITELJI – POREKLO BUDUĆNOSTI

A šta ako
Nema zaborava,
Ako je to
Samo
Vječna igra kruga?
A šta ako
Tamo
Ispod trava,
boli ova
Ista ljudska tuga?

Vitomir Nikolić, „I opet jesen“

Kada sam bio mali, roditelji nisu hteli da mi kupe psa. Živeli smo pored zgrade Opštine i njihovo obrazloženje je bilo da bi pas svojim lajanjem uznemiravao vredne opštinske činovnike. Nisu me ubedili da bi moj potencijalni ljubimac nadlajao večite parničare iz Opštinskog suda, koji su se, pogotovu za vreme toplijih dana, kada su prozori bili otvoreni, mogli čuti kako nižu dokaze svoje „nevinosti“ začinjene sočnim psovkama i glasnim osporavanjima tuđih argumenata. Tada sam naučio šta su mogućnosti jezika, agresivnost laži, subjektivna istina, bahatost sudija koje su personifikovale vlast, uzaludnost reči, bogatstvo psovki, mnoštvo karaktera, lažna zaklinjanja… Ne verujem da bih više naučio od psa. Ili je to možda kao kod Isaije Berlina (Krivo drvo čovečanstva), koji ljude, odnosno pisce, deli na „lisice“ i „ježeve“. Prvi znaju svašta, znači, lukavi su, drugi znaju samo jednu stvar, ali ta stvar je najvažnija. Ja sam negde između jednih i drugih, bliži drugima, samo što su moje bodlje okrenute ka unutra. Elem, nisu mi kupili psa, pa sam počeo da sakupljam značke, gramofonske ploče; stripove (pogotovu Alana Forda) već sam skupljao.

I počelo je kao obična pasija, tu i tamo poneka značka na poklon od onih koji su znali za moj hobi, malo razmene s drugovima koji su ih isto sakupljali, nešto sindikalnih i partijskih egzemplara s minijaturnim lentama i budalastim parolama o jedinstvu i snazi socijalizma, poneka doneta s ekskurzije… I tako, kolekcija se uvećavala. Na početku drugog albuma, u našem malom mestu pojavili su se Rusi. Mislim, Rusi su bili tu da nas oslobode (tada još nisam bio rođen), pa ih nije bilo neko vreme, pa su došli ponovo, onda kada su počeli da oslobađaju sebe i da posredstvom „Intursa“ posećuju druge socijalističke zemlje. Put ih je vodio kroz naše mesto, kroz baštu kafane „Muzej“, do ručka i predaha. A u bašti smo bili mi, klinci sa samo jednom frazom koju smo znali na ruskom: „Pažalust, značok!“ (Ne znam kako se ovo piše na ruskom.) I oni su nam davali razne značke, velike i male, lepe i manje lepe, s lentama, srpom i čekićem, udarnicima i visokim pećima, partizanima i avionima. Nikada mi nije bilo jasno zašto je socijalizam proizvodio toliko značaka. Verovatno zbog toga što su socijalistička društva tog perioda bila u permanentnom (polu)ratnom stanju, „spoljni neprijatelj“ nije radio ništa drugo osim što je smišljao diverzije kojima će uništiti socijalističke „rajeve“. Verovatno su značke bile akontacija za ratna odlikovanja, kao što su farmerke i najlon čarape u suprotnom smeru bile predujam za kapitalizam. Laž je imala dva lica, lepše i ružnije, zavisi od toga s koje strane gledaš.

Zašto pišem o svemu ovome? Jednog dana sam od debele Ruskinje dobio značku: zvezdu, u čijoj je sredini bio reljefni lik dečaka s loknicama i naivnim pionirskim osmehom, koji nije skrivao odlučnost i rešenost da „dobro uči i marljivo radi“. Značka je bila, u stvari, stilizovano odlikovanje, s gornjim i donjim delom i malom lentom. Ne znam ko je bio taj dečak na toj lepoj znački koja je zauzimala počasno mesto u mojoj kolekciji. Godinama kasnije sam sve više verovao da je upravo to Pavle Morozov, čuveni Pavlik, koji je policiji prijavio svoga oca, učesnika Oktobarske revolucije, da šuruje s kulacima. Bila je to godina intenzivne kolektivizacije, 1931, Pavlik je svedočio protiv oca i tražio od sudije maksimalnu kaznu. Tata je otišao na „službeni put“ na deset godina. Posle nekog vremena, Pavlik je nađen mrtav; najverovatnije se ubio pištoljem koji je dobio na poklon od političke policije GPU, ali ta istina nije odgovarala mitu koji se upravo stvarao. Za ubistvo su optužili njegovog dedu i još neke rođake, koje su postreljali po kratkom postupku. Posle je Pavlik postao nacionalni heroj, pisane su knjige i priče o njemu, mit se gradio polako i stameno, komponovana je opera o njegovom životu, u Moskvi je podignut spomenik koji su poklonički pohodile čete pionira, učeći lekcije kako se Staljin i komunizam vole više od sopstvenog oca. Koliko se sećam, naši pioniri su spasavali dede, ili je bilo obratno, ne znam samo šta je logično?

Da li je čitava ova priča „zidanica na pesku“ ili „kula u vazduhu“? Ako jeste, zašto se tako dobro drži i danas, kada smo Pavlika zaboravili (tu ne računam sebe, jer pamtim razne gluposti), ili kada ga je naša savest upamtila? Možda već ovde pokazujem elementarnu neiskrenost roditelja, jedino porodično nasleđe koje je izvesno mnogo vrednije od nekretnina ili porodičnog nakita. Da li mi u životu i radimo nešto drugo osim što izdajemo vlastite očeve? Njih kao emociju prošlosti i sebe same kao bol stvarnosti. Hoćemo li na taj način osvojiti budućnost, ili je ona već osvojila nas time što nas je naterala da izdamo prošlost? Da li na taj način uspevamo da postanemo deo društvene patologije i tumači zablude od koje smo bežali jer nas je proganjala u odnosu s našim roditeljima? A oni (ili mi, kao da ima razlike) pokušavaju da usreće živote svoje dece idejom sreće koja se kod njih nije primila. Sve ono što nismo želeli postali smo upravo onda kada smo budućnost koju nemamo poželeli i namenili svojoj deci. Zašto ih spremamo za svet koji smo potrošili u svoje ime, a želimo da mu damo njihovo, da mu podarimo sudbinu njihove budućnosti? Svako nasleđuje samo sebe, krivicu ostavljamo drugima, to je jedino što roditelji nasleđuju od nas. Nismo baš svi Pavlik, ali je izdaja uverenja drugo ime za dobre namere, ili možda prvo ime za ljubav. Da li je to neophodna žrtva, ili samo kukavičluk koji nam ne dozvoljava da priznamo da smo lošiji od svojih roditelja i da ne možemo ubediti svoju decu da smo bili bolji od njih?

Možda su naši roditelji samo ljudi koje je oslabio život, možda opraštajući njima za sve ono čime su pokušali da nas usreće (naivno), opraštamo nekim budućim vremenima u kojima će naša deca gledati na isti način našu posustalu životnu vitalnost i kukavičluk starih ljudi. Ne žalim za svim gorkim rečima koje sam izgovorio svojim roditeljima, ne ljutim se zbog onih koje će mi „prilepiti“ moja deca. Optužbe su iste, zablude takođe, samo mi nismo isti; jednom smo deca, drugi put roditelji. Treba da shvatimo greške prvih, ali i da razumemo odgovornosti drugih – jer smo sada ipak samo drugi. Na prvom mestu su su deca, ali ne kao kod Crvenih kmera, već kao kod Srba, koji su se razmnožavali iz ljubavi, a ne iz potrebe. Ljubav nisu znali da objektivizuju, a potrebu da prepoznaju. Mladi u svojoj naivnosti i stari u svojoj drevnosti i osećanjima, precenjenim ili potcenjenim, kao da je bitno.

„Da li bi mi otvorio vrata jedne noći (bez meseca), ako bih bežao pred poterom?“, pita jedan bivši oficir klinca u šumadijskom selu, tražeći najveći dokaz obećanog prijateljstva i požrtvovanja. To nisu srpski hajdučki motiv i razbojnička logika i karakter, već ljudska mera straha i herojstva da se usprotiviš silnima i da zaštitiš slabe. Da li bih otvorio vrata svom ocu, progonjenom mojom savešću bludnog sina koji nalazi bezbroj načina i izgovora da se ne vrati istini, zato što je odrastao i ne želi da prizna da su mu se ideali utopili u bezdanu koji je za njega iskopao otac, a za ovoga njegov otac, i tako sve dalje u prošlost i budućnost? Niko više ne želi sebe u sebi, već sebe u drugima. Ne možemo u sebi da živimo kako treba, a hoćemo da to radimo u svojoj deci. Mislim da je dovoljno samo da ih volimo onom zaboravljenom ljubavlju naših roditelja, za koju stalno pričamo da nam je bilo premalo. Zato je ljubav, jer je uvek ima malo.

Možda je ovaj tekst previše sentimentalan, ali možda i nisam mogao drugačije. Oprostio sam im odavno to što mi nisu kupili psa, pa sam zbog toga morao sam da shvatim šta je vernost, bez ičije pomoći ili primera. Odlikovan sam još u detinjstvu ordenom Pavla Morozova, ispred provincijske kafane. Ostalo je još samo da pređem taj prag kafane i izdaje.

TEROR „LEPOTE“ – NESTANAK ISTINSKIH ŽENA

Istine nisu ni u kom slučaju žilavi Metuzalem, kako ih neki ljudi zamišljaju. Normalno sačinjena istina živi – recimo, po pravilu, sedamnaest do osamnaest godina… veoma retko duže.

Henrik Ibzen, Neprijatelj naroda

Usuđujem se da pišem o ženama, i to ne samo o ženama već i o lepoti. Mora da sam hrabar ili lud, ili obadvoje istovremeno. Pogotovu, toga sam i sam svestan, što nikoga ovim neću zadovoljiti, pametne i misleće ljude (pod ovom formulacijom podrazumevam i žene, prim. P. V. A.) smatram statističkom greškom. Lepe žene neće biti zadоvoljne, jer nisam pisao koliko su lepe, mislim, nisam pisao u zadovoljavajućim hiperbolama i egzaltacijama, manje lepe će mi zameriti što nisam pokazao dovoljno razumevanja, ružne će mi zameriti (nisam siguran da postoje lepe i ružne žene – ljudi, to ću možda da objasnim u jednom budućem tekstu) što sam uopšte pisao, a pre toga – što sam muškarac. Nema mi spasa. I ne želim da se spasem, hoću da sebe bar malo primaknem istini u istoj meri u kojoj ona beži iz ovog sveta, ili je to mi izgonimo, misleći da će nam bez nje biti lakše. Ali, kako reče na početku navedeni Ibzenov junak, dr Stokman: ona (ljudska!) kratko traje, zato treba da se bar sećamo onih malih ljudskih zabluda ako ne možemo da svedočimo velike istine. I to je nešto, neprijatno doduše, kao i svaka istina (Božja) koja oslobađa.

U poslednje vreme shvatio sam nekoliko važnih stvari koje su se do sada kosile sa zdravom logikom. Ali, ako mediji kažu, onda… Dakle, menstrualna krv, sudeći po higijenskim ulošcima iz TV reklama, jeste plava. Verovatno bi prava krv na reklamama asocirala na život, a to nikada nije bila primarna ideja medija. Možda je podsvest ponovo pokazala svoju stvarnosnu eksplikaciju, pa je prevladala naivna vera da plemići imaju „plavu krv“, a rulja crvenu. Matrijarhat ne treba isključivati, možda je moderna civilizacija prema reproduktivnim organima žena i njihovoj higijeni zaista počela da gaji sakralni odnos poštovanja i uvažavanja i stvaranja jedne nove plemenitaške i aristokratske kaste? Šta bi onda bili njena svrha i simboli? Ili je samo posredi bežanje od prave prirode stvari, daleko od života i još dalje od smrti, koju povremeno najavljuje crvena krv. Daleko od fizičkog bola i nadomak frustracije „superiornošću standarda“ modernog života.

U svakom slučaju, ideja majke postoji samo u reklamama za razne mekinje, koje scenski nasmejana deca kusaju za doručak dok ih blaženo gledaju majke doterane i plastično lepe, kao da su upravo sišle s naslovnih strana modnih časopisa. Gde su nestale one umorne i zadovoljne žene (ili je nama samo tako izgledalo ili su one želele da sve tako bude…), koje su nas volele i hranile nas zato što im je stalo da budemo siti, oprani, opeglani i čisti, dobri đaci i pažljivi muževi? Praškovi za rublje koji sami peru, pahuljice na radost dece koja ih prezaslađene kusaju i majki koje ne moraju da im prave prženice, od kojih ne mogu da izluftiraju garderobu i kuću. Ne mislim da treba (i ne želim) da žene budu umorne i prljave, bez frizure, u kompoziciji sa šerpom veličine četnog kazana, s proširenim venama i pijanim muževima u treger-majicama, s cigarom u uglu usana i večitom Politikom u ruci. Želim da žene budu samo žene, lepe zbog toga što jesu to što jesu, a ne nesrećne zbog toga što nisu seksualni simboli senilne civilizacije vulgarne estetike i izopačene aksiologije.

Na naslovonoj strani novogodišnjeg broja Blica pojavila se zlatokosa ministarka u haljini iz Hiljadu i jedne noći. Ipak, nisu mogli da me ubede da je estetsko postalo važan deo srpske politike. Nisu ni zlatokosu, uzaludan je to posao. Estetika je ostala tamo gde je uvek i bila: u poznanju lepote, shvatanju proporcije, građenju ukusa, ili, izokrenuto i pogrešno shvaćeno, u ljudskoj sujeti i budalastom samopouzdanju. Lepota je moda na isti način kao što je moda prolaznost. Žene uvek i zauvek ostaju samo žene. Iako, stiče se utisak, da se veoma trude da zaborave svoju uzvišenost i ontologiju postojanja. Misle da će tada biti lepe – što jesu po definiciji – a postaju samo glupe tačnije naivne, približavajući se muškom stereotipu i ubeđenju. Svako srlja u svoju suprotnost. To više nije pitanje lepote, već smisla. Lepota više nije božanski, već estetski ideal. Ona više ne obavezuje postojanjem i ne potvrđuje se duhom; ovde ne računam na „duh vremena“.

Nekoliko sedmica nakon pojavljivanja naslovnice sa slikom za zidove karavan-seraja, naišao sam na naslov u novinama, „Neobična lepota običnih žena“ („neobično“ kao izgovor, a „obično“ kao osuda). Članak je afirmativan; o ženama koje su lepe iako nisu deo industrije mode i lepote; tačnije, istinski lepe. Oni koji maskiraju istinu, proglašavaju je „neobičnom“. Samo ako se ne čudimo „običnom“ ili ne divimo „neobičnom“ zato što ga ne razumemo, samo tada lepota neće biti teror, a ružnoća izgovor. Ako svemu dodamo uticaj „ružičastih“ kanala, televizijskih vašara skupa s krivim ogledalima i nakazama freak showa, te raznih „rijaliti“ programa, onda dobijamo pravu sliku terora, poraza društvenih vrednosti, nestajanja obzira, mere i normalne komunikacije. To je, navodno, glamur; neke se emisije tako i zovu, ili „glamur“ imaju u nazivu. Ali, kako mnoge žene (pogotovu voditeljke pomenutih emisija) više ne poznaju lepotu, tako očigledno i jezik (ne mislim na njihov – „voditeljski“; one su još uvek u sferi instinktivnog: u neverbalnom sporazumevanju sisama…) polako zaboravlja značenje. Glamur nije gubljenje forme, preterivanje i izlaganje jeftinih fetiša i „statusnih simbola“, napamet naučenih modnih mantri i imena modnih brendova… već najveći estetski doživljaj postojećeg. Zato je verovatno potreban toliki i takav medijski pritisak da bi se isprovocirali pogrešna slika i značenje i podstakao zaborav glamurozne lepote porcelanskih žena, proporcionalnih i prirodno lepih, bez sisa za koje ovima današnjim treba dozvola za nošenje oružja. Televizija je odavno postala kauč iz psihijatrijske ordinacije, samo što s druge strane nije dr Frojd, nego gledaoci konzumenti kompleksa u procesu poistovećivanja.

Onda nije nimalo slučajno da „teror lepote“ podrazumeva askezu i izokrenute ideje vrednosti. Pitanje je dana kada će majke iz reklama za ovsene pahuljice početi da seku prste svojim ćerkama jer su im (zbog istih pahuljica i viršli bez mesa) stopala veća od Pepeljugine cipelice koju je izmaštao neki pomereni dizajner Diznijevog studija ili neki modni kreator koji tajno masturbira dok čita „Ivicu i Maricu“, zamišljajući ih sve zajedno u (homo)seksualnom grču s vešticom i lovcem iz „Crvenkape“. Modni kreatori su uglavnom homoseksualci, koji od žena pokušavaju da naprave muškarce. Perverzija istrošene seksualnosti i ustreptale homoseksualnosti, mršave devojke s propalog kastinga za film o logorima smrti ili horor u kome se mase ubijaju zbog jednog hleba, sve je to anoreksična slika civilizacije preobilja: hipertrofirani moral naspram bezmerja, „estetika“ naspram etike i vrednosti normalnog života u kome žene ne moraju da jedu jednom sedmično da bi bile lepe. Jer, tada nisu ni lepe ni srećne; gladne svakako jesu i nevoljene od muških primata koji su poverovali televiziji da je takva inkarnacija žene moguća i, još crnje, lepa.

Nisam ženomrzac i mislim da su i pored ogromnog truda da prikriju prirodnu lepotu neke manekenke još uvek lepe. Nadam se da ih nisu ubedili da su zbog toga manje uspešne, kada već nisu mogli da ih pretvore u dečake. Takođe se nadam da će napokon shvatiti da su samo čiviluci u velikoj robnoj kući „što besmislenije to skuplje“, u koju se svet pretvorio. Mogu da zamislim kakvo bi zgražavanje izazvala pojava istinski lepe žene, bez šminke i tela malog pothranjenog dečaka, kada bi prošetala pistom u pauzi „fešn vika“ u EPP-u normalnosti. Uvreda prve vrste svih prisutnih, skandal! Neko se drznuo da ih podseti na sve ono od čega žele da pobegnu, neko se usudio da arenu u kojoj se gube oblici i onotologija života nazove pravim imenom, pokazujući sebe, svedoka Božje promisli, prirode i, zašto ne reći, želje i strasti.

Gledanje modnih kanala takođe je prikrivena perverzija, koja se ne može sakriti, kao kada gledate gladnu decu Afrike. Čudna je ideja pripadnosti svetu čije je postojanje jedino u nedostižnom, u onom što potpuno remeti osnovnu ljudsku prirodu – nesavršenost. Umni ljudi žele da budu umniji, bogati bogatiji, niži viši, debeli mršaviji, samo oni koji diktiraju modu žele da ne budu to što jesu, na najvulgarniji način; pokušavajući da lične frustracije, nedostatak talenta, nepoznavanje forme i suštine proglase za vrhunski estetski doživljaj i nivo. To nije samo  „pusta“ želja već prečica ka pomerenoj slici sveta, pobuna protiv Boga, kreacije, promena oblika (što nije strašno) i smisla (što je najstrašnije). Anđeo svetla nije prognan s nebesa zbog pijanstva i kocke, već zbog toga što je hteo da bude kreator – da preuzme ulogu Tvorca. Takvi su pokušaji uvek surovo kažnjavani i nažalost i sada će, bulimijom ili anoreksijom kao akontacijom za kaznu, te nesrećom gubitka pravih osećanja, koja nas ljude („debele i ružne“) čine ponekad srećnim, često tužnim, a ipak ljudima – ipak!

ANONIMUSI

Ne verujem da je iko, poput pisca ovog dnevnika, živeći u zemlji gde je istorija pretvorena u književnu fikciju, a politika i ideologija u mitologiju, uspeo da izbegne neko zaboravljeno provincijsko mesto u kome se na gradskom trgu nije baškario spomenik „junaka“ toga kraja, ili nekog revolucionara u čiju je skulpturu ili poprsje vajar programski patetično i umetnički problematično pokušavao da ugradi „revolucionarno nasleđe“. Skulpture bombaša, miraljezaca, „mučenika vere u bolje sutra“, obično bez imena i prezimena, ili (zbog ustupka lokalnom mitu) s obeležjem lokalnog heroja, svedočile su jedno doba u kome je svaki pokret bio bežanje od sudbine, a posledica neuspešnog bega i uspešne smrti magično se pretvarala u mit. Međutim, poroznost mita ogleda se u neminovnom ubrzavanju istorijskog vremena nauštrb mitološke nadgradnje. U takvim slučajevima se i sam mit urušava u sebe, kao za vreme rimskog protektorata nad grčkim provincijama, kada su vajari samo menjali glave na postojećim statuama, jer nisu mogli da postignu da naprave čitavu statuu za, na primer, upravo postavljenog prokuratora, čija će vlast trajati koliko i samovolja onoga koji ga je postavio.

U svakom slučaju, ako se izuzmu politički i mitološki „repovi“, činjenica je da je postojalo vreme u kome je šansa da se nečiji život „okameni“ bila neka vrsta izvesnosti. Danas je televizija preuzela sva svojstva mitološkog medija, vorholovskih „petnaest minuta svetske slave namenjene svakom stanovniku planete“ jedina su izvesnost i surogat hipertrofirane večnosti. Naravno da su želje potekle iz blazirane gomile anonimusa obrnuto proporcionalne društvenim i istorijskim procesima, priželjkivanje spomeničnog oblika materijalnog trajanja poraslo je do neslućenih razmera, ili, možda, upravo slućenih… Obeležje našeg doba nije pokušaj personalizacije okamenjivanjem nečije egocentrične želje ili straha i kukavičluka onih koji tu želju nisu sasekli ili bar ismejali, već upravo utapanje ličnosti u mnoštvo sličnih laži o egzistenciji, herojstvu, vizionarstvu. Drevna je mudrost da „nokti i brada rastu do smrti, a ime posle smrti“, ukoliko, naravno, postoji razlog za pamćenje, dobra i zla – zar ima razlike u vrsti terora.

Dvadeseti vek se u većoj meri od svojih prethodnika, tačnije, u potpuno pragmatičnom smislu, suočio s „pobunom masa“ – depersonalizovanošću koja je stala na mesto herojske individualnosti, pogotovu onda kada su ratovi postali industrijska grana, a društveni procesi potpuno potpali pod vlast „demokratskih elita“. Svi narečeni (i oni drugi) istorijski počeci novog doba na kraju srednjovekovnih i starovekovnih trauma stekli su se upravo u vreme posle Prvog svetskog rata. Jer, početak dvadesetog veka jeste samo kraj dugog umiranja vrednosti stare Evrope. Ali, novo doba počinje tek posle Velikog rata i zato za dvadeseto stoleće filozof Lajoš Sabo kaže da je „kasno rođen vek“. Nakon prvog svetskog sukoba, društvo beleži potpunu pomamu za građenjem spomenika „neznanom vojniku“, u čijoj su se simboličkoj teksturi, poput onih već pomenutih, stekli svi napori i želje da se narodima terora bivših carevina i novih demokratija objasni ideja stradanja „za slobodu“, ili da se samo naglase buduća stradanja. Ali takve spomenike su podizali i poraženi, doduše ne tako grandiozno kao pobednici, podsvesno anticipirajući tezu da su u novovekovnim ratovima svi u skoro istoj meri i gubitnici i dobitnici. Uglavnom, uz izvesna uprošćavanja, svi dobijaju kakav-takav mir, a gube jedini život i identitet. „Neznani vojnik“ je junak loše savesti tvoraca ratova, privilegovane manjine koja sedi na tronu boga Marsa, ali on je junak i vojnih begunaca i simulanata, jer nema ime, on je žrtveno jagnje koje ima neverovatno mnogo dželata – prvosveštenika iz svih društvenih sfera. Najjeftinije rešenje je bilo da mu posle rata društvo podigne spomenik u čiji će postament ugraditi svo licemerje mase (čitaj: naroda), u koju su se sklonili sve niskosti, gramzivosti i kukavičluk.

Pa čak i posle najnovijih ratova i (malo)građanskih sukoba, spomenici su uglavnom (polu)umetničke simbioze onoga što naručilac spomenika, uz neophodnu dozu nacionalne patetike, smatra da je narečeni rat u istorijskom kontekstu značio i neophodne doze nacionalne patetike (finansijska sredstva se uglavnom obezbeđuju iz „onoga što je rat doneo“). Nisu u pitanju samo beznačajnost ljudskog života ili neka stvarnosna banalnost već i sveprisutno osećanje besmislenosti i nemanja intorspektivne snage koja bi toj beznačajnosti dala nekakav smisleni oblik. Ni istorija više nema kritičnu količinu epskog naboja i snage da današnja posrnuća i tumaranja pretoči u neke nove priče za čitanke i pesmarice. Zato je tu ulogu preuzela sadašnjost sa istorijskim ambicijama: vrednosti postoje samo ovde i samo sada. Nema vremena za čekanje, istorijske priče su dosadne; ubediti rulju da živi u istoriji koja je samo loše prepričana sadašnjost – to je primarni i primerni zadatak svake politike.

Masa zauzima srednji društveni sloj, koji je ujedno i najveći i, u isto vreme, notorni je izazov za sve one koji žele da steknu njeno poverenje. Oko tog sloja se lome koplja agencija za marketing, štabova stranaka, nezavisnih kandidata koji baš i računaju na „običnog čoveka“. Jedina veza koja još uvek postoji između „političkih elita“ i mnoštva opredmećena je u želji „srednjeg“ sloja za svojim parčetom večnosti, za koje se uvek iznova nadaju da će ga ostvariti preko „svog“ političkog favorita ili stranke. Politika je preuzela ulogu Mefistofela koji kuša dr Fausta – simbol svih bezimenih tražitelja besmrtnosti. Međutim, „zlatni srednji sloj“ više nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenom prazninom, a kamoli s nečim što bi u primarnom smislu trebalo da nadiđe njegovu malograđanski objektivizovanu realnost. To „nešto“ što se obično nalazi u floskulama mutavih političara i autističnih savetnika ili u programima političkih stranaka, u međuvremenu se pretvorilo upravo u (nisku) meru intelekta i etike malograđanštine i njene samoproklamovane „elite“. Svi politički lomovi i borbe u ovoj zemlji apsurda postaju ironične skaske i vlastite negacije. Očekivana politička pomeranja na srpskoj političkoj vetrometini nikada ne uspevaju, jer iza njih ne stoji lice (ili autoritet ličnosti u širem smislu), već šarenilo i mnoštvo. Mitske projekcije i praktične nesposobnosti – jedno drugo krije, jedno o drugome priča. Procesi oslobađanja postaju procesi porobljavanja. Suštinski se ne može ništa promeniti, jer je nemoguće promeniti narod koji, kakav-takav, još uvek veruje u dobronamernost politike, u koju više ni sami njeni tvorci ne veruju.

Anonimnost je odlika savremenog čoveka, uvek je „neko tamo“ i krivac i žrtva, pametan i budala. Ne krijem, i ja sam se nadahnjivao uspesima ljudi koje nikada nisam upoznao (niti ću). Uvek kada prolazim prugom Beograd–Bar pomislim na bezimene neimare koji su noćima i danima probijali put kojim treba da prođe pruga, na sve njihove radosti, slutnje i tuge. Bezimeni, a stvarniji od svih „imenovanih“. Nemaju ime, ali imaju delo. Invertovani smisao je obrnuta slika očekivanog i priželjkivanog života. Na legendarnoj slici s Neretve, na kojoj Vrhovni Komandant ide na čelu kolone, uvek sam pokušavao da nazrem one ljude iza njega – junake njegove loše savesti. Nisam uspevao, kao što ni sada ne uspevam da iza konkretnih događaja nazrem lice konkretne ličnosti; zombije i ideološke robote ne računam. Spomenik ovom dobu neće biti „neko neznan“, već belina, praznina… Ko je spomenuo Maljeviča?

CIRKUS DOSTOJEVSKI

Uza zid streljački vod na gotovs
a onda je pomilovan.
A šta da su streljali Dostojevskog

pre nego što je napisao sve to?

Pretpostavljam da ne bi ni bilo važno,

  ne direktno.

Postoje milijarde ljudi
koji ga nikad nisu čitali

i nikad neće.

Ali, kad sam bio mlad

znam da me izvukao iz fabrika

pored kurvi

dizao me visoko kroz Noć

i smeštao na bolje mesto.

Čak i kad sam pijančio za šankom

sa ostalim propalicama

bilo mi je drago

što je Dostojevski bio pomilovan

jer je to i meni dalo neku vrstu pomilovanja,

dozvolilo mi da gledam

pravo u ta užegla lica

u mom svetu.
Dok Smrt upire svoj prst

čvrsto sam se držao,

neokaljani pijanac,

deleći smradni Mrak

sa mojom braćom

Čarls Bukovski, „Dostojevski“

Čovek koji može da dozvoli luksuz da se nazove intelektualcem, imenicom koja znači i sve i ništa, na sebe preuzima sve etičke i duhovne odgovornosti i opreznosti. Oni koji poveruju u sebe i svoj intelekt, odgovornosti i etiku estetike, o ličnoj sreći i zadovoljstvu mogu govoriti samo u kontekstu „izgubljenog raja“. Pošto sam jedan deo svog kratkog i dosadnog života proveo kao dete, onda bi bilo normalno da u sećanjima čuvam čitav album slika, koje bih sada sa setom prelistavao. Sve bi, verovatno, bilo tako, da veoma rano nisam upoznao Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i magičan svet cirkusa. Od tada više ništa nije bilo isto, potresna nezgrapnost s kojom sam prolazio kroz život (kao „kuče kroz rosu“, što bi se reklo u narodnoj mudrosti), smeten i zbunjen pred zagonetkom života kao Aljoša Karamazov, bahat i egzaltiran u crnom tremendumu koji je iz dubine duše izvlačio „groznu lepotu“, kao Ivan Karamazov, raspusan kao Dimitrije… umnogome me je primakla Raskoljnikovu. „Nisam ja ubio babu, nju je đavo ubio“, rekao bi Dostojevski kroz Raskoljnikova. Ja nikoga nisam ubio, umirao sam „na parče“ zbog svoje nemušte veštine da sa svakoga uspem da zderem masku Ivana Karamazova i da prepoznam bezimene bolove koji su se ukazivali na licu naoko srećnih ljudi, koji su patili zbog onoga što su tako malo razumeli a tako mnogo voleli, nazivajući tu enigmu, u svojoj velikodušnoj uobrazilji, jednostavno i uzvišeno u isto vreme – život. I nažalost, jedino sam tako uspevao da posmatram čovečanstvo: u truleži duševnog siromaštva, idiotizmu naivne i dečije oduševljenosti ili sete, u nezgrapnoj nostalgiji kojoj nisu mogli da nađu ime čak ni u međusobnom istrebljenju, zavisti i mržnji.

Dok sam razmišljao o tome da li je knez Miškin zaista bio u raju, u senci divljeg kestena koji je svoje grane debele hladovine nadnosio nad moje detinjstvo, došao je cirkus. Nije da do tada nisam bio u cirkusu, kao veoma malog klinca vodio me je otac par puta, ali moja detinja uobrazilja ga je posmatrala na sasvim drugačiji – u stvari, sasvim primeren – način. Sada me je F. M. Dostojevski posavetovao da ipak odem i pogledam to „čudo ispod šatre“, kao da je znao, stari mudrac i kockar, da ću baš tu videti život u njegovom najvidljivijem obliku i da me od tada više nikada neće fascinirati dreser lavova koji stavlja glavu u razjapljene čeljusti, već da ću uvek razmišljati o tome da li su lavovi dobro nahranjeni, jer, ipak, glad je glad. I dosta kasnije, kada se moja luda glava nalazila blizu lavljih čeljusti, uvek mi je ta misao bila na umu: da li su telo i sujeta dobro nahranjeni, da li će blaženo blagoutrobije moćnih biti toliko uspavano da poštedi moju glavu. Da li sam postao pametniji? Da li me je znanje naučilo oprezu? Nije. Poput jednog drugog junaka Dostojevskog – Čoveka iz podzemlja – mogao sam da kažem onima „pametnijima“: „Što se mene lično tiče, ja sam u svom životu dovodio do kraja ono što se vi niste usudili da dovedete ni do polovine.“ To nije preduslov sreće, to je obaveza istine, mana iskrenosti i posvećenje bola. Jedinog pravog i istinskog miraza života.

Maske klovnova donele su te zaboravljene godine neku vrstu mimikrijskog otrežnjenja. Kasnije sam intuitivno shvatio da nije loše uzeti klovnovsku masku. Pogotovu kada umetnik ili bilo koji drugi misleći čovek želi da se prikaže kao luda pred svetom, jer nema drugog načina da sačuva svoju slobodu i da poglede večito zlobnog i surevnjivog sveta odvrati ka šarenilu maske. Daleko od toga da su klovnovi bili neozbiljni, neozbiljni su bili svi oni koji su ih neozbiljno shvatali. A sami klovnovi su dobro znali da, bez obzira na zaštićenost koju pruža maska, lom života i bujica smrti uvek slamaju ono što je iza maske. Jedino maska uvek ostaje cela i nedirnuta. Ali to nisu znali mnogi samozvani gospodari života i smrti, koji su posle gubitka svojih „božanskih“ insignija, kao mali slomljeni i poniženi ljudi, tražili razumevanje za svoju ljudskost i naivnost. Nisu ga nalazili; ljudi su i dalje videli samo masku gospodara, dok ih ono iza – njegova slomljena i ruinirana ljudskost – nije više zanimalo. Godinama su na ovim prostorima prinošene žrtve večite zahvalnosti i odanosti operetskoj figuri u maršalskoj uniformi. Čak i onda kada se telo (kao i ono izloženo u Kremlju) raspadalo, ljudi su videli samo vrhovnog komandanta: maršala ili „balkanskog kasapina“ – čoveka koji je svoju „grandioznu“ biografiju dugogodišnjeg autokrate uspeo da smesti na samo nekoliko kvadrata beogradskog Centralnog zatvora. Nedovoljno za pravdu, ali sasvim dovoljno za prepoznavanje sudbine survavanja s vrhova koje su sami za sebe izmaštali na ličnoj patologiji i kolektivnoj histeriji. Današnji vlastodršci ne žele da budu klovnovi, zato je njihova ozbiljnost karikaturalna, a njihov potencijalni pad i sunovrat zajednička beda i propast, posle kojih će, pogađate, opet ostati samo maska. Kao što je savremenik Dostojevskog, Aleksandar Hercen, rekao u svojoj knjizi Sa druge obale: „Ljudska istorija nema libreto: glumci moraju improvizovati svoje role.“ Nije transcendencija već imanencija izvor vrednosti. Libreto nije autobiografska pesmica o sebi, nego poema o nama. To nikada ne mogu da shvate ljudi u pokušaju i političari u sopstvenoj fiksaciji moći. Taština nije ništa drugo do lažno samozadovolјstvo, pokriće za vlastitu ispraznost i bezvrednost. Duh je mrtav kada, uhvaćen u nerešive paradokse, bira jeftinu sreću umesto uzvišene patnje. Samosvesna individua mora se suprotstaviti svetu sopstvenom neukrotivom volјom i kritičkim razumom, jedinim dvema sposobnostima u koje još uvek imam poverenja, iako ih sve manje srećem. Želim da verujem da ne izumiru, nego da se negde grade u nezavisnim duhovima, daleko od slika golih guzica i guzičavih pametnjakovića.

Istini za volju, kao što ja u Cirkusu vidim tugu i pravo lice istine, i Dostojevski u grešniku vidi potencijalnu svetost. Blejk je to nazivao „brakom nebesa i pakla“. I meni su uvek bili bliži oni čija je svetost svetlela s lomače nego oni koji su pokušavali da me u nju ubede unoseći mi se u lice. U Zapisima iz Mrtvog doma, u sibirskim uspomenama, možemo da vidimo da je zločin jedan od dominantnih izraza ljudskosti. Ali ljudskost nije definisana i određena zločinom. Možda je vreme da to i srpske političke „elite“ shvate, za početak. Da razumeju ne mogu, jer bi onda počeli da razumevaju i sebe, a to bi dovelo do raspada onoga za šta oni veruju da je ličnost. Iako bih ja to sećanje na čoveka, „fantomski bol“ amputirane savesti, nazvao drugačije. U nama postoji nešto više od puke egzistencije, kao što u Cirkusu postoji nešto više od puke zabave, a u Dostojevskom nešto mnogo više od priče ili romana, ali… da se ne ponavljam.

I tako, kao što rekoh, zapakovah u kofer F. M. Dostojevskog, šarenu cirkusku tevabiju, pozdravih se s detinjstvom, s jednim zabludama da bih prihvatio druge (bez zabluda se, ruku na srce, ne može živeti), i krenuh u svet koji je varljivo svetlucao u daljini kao ekran monitora na kome ove noći ispisujem ovaj tekst. Možda bi se neko zapitao – sebi ne mogu da dozvolim taj  luksuz – „gde je kraj“, ako ga uopšte ima. Jedan od najboljih slikara perioda nadrealizma i apstrakcije u Mađarskoj s početka sada već prošlog veka, Tivadar Čontvari, napisao je pismo austrougarskom ministru spoljnih poslova, u kojem mu saopštava: da je sve u redu, on je uspeo da uspostavi lični kontakt s Gospodom Bogom i time je spasao zemlju od mogućeg Božjeg gneva. To je možda na kraju, ili na početku; početak je uvek na kraju.

UTOPIJA

Pre nekoliko dana, u vremenu vampira i gluvih sati, „zakačio sam“ davnašnju emisiju „javnog servisa“ o „bratskoj“ Kubi, koja je počinjala rečima: „Nećete verovati, ali utopija je moguća.“ Glasnogovornici onih koji su na početku svoje „demokratske“ političke karijere sricali prva slova iz marksističkih brošura verovatno nisu pomislili na ser Tomasa Mora, uglednog engleskog sudiju, kome je pre četiristo godina po nalogu kralja Henrija Osmog odrubljena glava. Istog onoga koga su u svojim „učenjima“ okarakterisali kao „teorijski“ izvor marksizma – socijalistu utopistu. Mislili su pre svega na sopstvenu utopijsku projekciju beskrajne demagoške tlapnje i takođe beskrajne vlasti, po ugledu na druga Fidela. Ono što je za druge utopija, za njih je stvarnost, odnosno pusta želja. Ali, pošto znamo da je postojala i pre njih, da li je ideja Utopije nestala s nestankom sopstvene posledice – komunizma, ili kriptokomunizma, dobro prikrivenog i uhlebljenog u srpskoj demokratskoj naivi?

Odlukom počivšeg pape Jovana Pavla II, ser Tomas Mor je proglašen za sveca „zaštitnika svih državnika i političara“. Tom prilikom, papa je pozvao sve državnike da se ugledaju na njega. Naime, Mor je odavno kanonizovan u Katoličkoj i Anglikanskoj crkvi, a titula „zaštitnika“ samo je naglasila nesumnjive moralne kvalitete ovoga čoveka.

Međutim, reči se s vremenom izližu od upotrebe, dobijajući neka sasvim drugačija značenja i sinonimske vrednosti. Tako je i naslov knjige ser Tomasa Mora, iz 1516. godine, postao sinonim za nešto željeno ali nemoguće. Papina poruka političarima izgleda paradoksalno, pa čak i u kontekstu očuvanja moralnog digniteta kaste u kojoj je moral mnogo godina poslovično skrajnut u stranu. Ne treba sumnjati u lepe želje, treba biti sumnjičav u pogledu njihovog ostvarenja.

Da se ipak podsetimo, neće da škodi. Glavni grad Morove Utopije zove se Amaurot i nalazi se u centru ostrva na kome postoje još 53 grada, udaljena između sebe 40 kilometara, odnosno dan hoda. Stanovnici gradova se po pravilu bave vrtlarstvom. No, intimnija, neposrednija organizacija, komšiluk, počiva na porodicama. Svakih trideset porodica bira predstavnika, dok svi predstavnici zajedno biraju gradonačelnika. Svi gradovi šalju svoje predstavnike u zakonodavnu skupštinu Utopije. Osnovu celog ovog sistema predstavničke vlasti čini trideset komšijskih porodica, čiji članovi redovno zajedno večeraju u jednoj od prostranih trpezarija svoje ulice. Tamo glavni predstavnik i njegova žena sede na čelu stola (ko je pominjao kolektivni kazan?).

U ovom društvu, dakle, primarni oblik organizacije jesu porodica i komšiluk, odnosno ono što je francuski urbanista Gaston Barde nazvao „patrijarhalnim ešalonom“. Tim zajedničkim institucijama Mor ponovo uspostavlja uzajamnost i učešće dobara i vrednosti koji su bili uobičajeni pre uvođenja novčane privrede.

S ovom novom prostornom dimenzijom dolazi i nova uniformnost, pa i novo sivilo i monotonija. „Onaj ko poznaje jedan od tih gradova“, primećuje on, „poznavaće ih sve: toliko su oni slični, osim onde gde to priroda zemlje ne dopušta“. Isti jezik, isto ponašanje, običaji i zakoni. Sličnost u izgledu – bez raznolikosti u urbanim strukturama. Iste ulice (isti „šoping molovi“), ista korupcija, identične slabosti, isti strah podanika od gubitka prisutnosti u potrošačkoj gunguli… Nema raznolikosti u odeći, nema raznolikosti u boji. To je nova crta: crta standardizacije, sabijanja i kolektivne kontrole – kvekersko ili čak zatvorsko sivilo. Je li Utopija – „dobro mesto“?

Možda se Mor unapred pomirio s vremenom despota koje se iza brda budućnosti naziralo, iako je on lično bio spreman da se suprotstavi svakom despotu? Šta ga je nateralo da pomanjkanje raznolikosti i izbora proglasi u bilo kojem smislu idealnim zahtevom? Je li on, još intuitivnije, naslutio koliku će cenu naše vreme na kraju morati da plati za svoju nehumanu politiku i privredu eksploatacije malih zarad blagostanja velikih? Je li i on stoga bio spreman da u ime apstraktne pravde plati tu cenu, ma koliko ona bila visoka s obzirom na ostala dobra koja su podjednako neophodna za ljudski život? Na ta pitanja nije nam ostavio odgovore. Moramo se sami snaći, pitanje je samo koliko smo spremni za istinu.

Neki odgovori su se sami nametnuli. Želja za prevlašću nadišla je dobre želje i verovatno u samoj ljudskoj prirodi počivaju odgovori na pitanje zašto Utopija nije uspela, ili upravo jeste, ako do izvesne mere uprostimo činjenično stanje sveta u kome živimo. Nije li američki melting pot zapravo stepenica ka takvoj uniformnosti i nije li olako proglašavanje čitavih naroda za ratne zločince, hulje i lopove crta jedne nove vizure, koja podrazumeva i odgovarajuću kaznu? Škopljenje svih nacija i nacionalnih posebnosti i osobenosti zarad nekakvog višnjeg jedinstva samo je korak ka novom totalitarizmu jednakosti, u kome će neki biti „jednaki“ više, a neki mnogo manje, a svi zajedno istinski jednaki samo u poniženju. Ako nije tako, zašto je na sva usta izvikan Solženjicinov projekat prema kome budućnost sveta treba da počiva na uzajmnom poštovanju prava svih nacija, čak i „mikro“ naroda, i nije li olako etiketiranje pojava koje se ne slažu s našom sopstvenom predstavom o nama samima upravo karakteristika utopijske uniformnosti? Individua se utapa u beslovesni kolektivitet, gubeći sve svoje božanske osobine, dok pripadnost „svetskoj porodici naroda“ predstavlja stapanje u masu kojoj je, što možda paradoksalno izgleda, upravo prethodio komunistički eksperiment ukidanja nacija. Balkanski ogledni poligon poslužio je baš u tu svrhu: potrebno je bilo prikazati svetu šta znači međunacionalni rat i da sama činjenica da si Bošnjak, Srbin ili Hrvat znači da svoju sreću vidiš u tuđoj nesreći ili čak fizičkom nestanku. Da tragedija bude veća, te „projekte“ su vodili domaći „operativci“, koji su komunističku ideju o jednobojnom gledanju na stvari primenili kao nacionalnu osobenost. Možda sve, opet, ne bi bilo toliko tragično, da se tom jednoumlju nije priključio narod, koji je takvu ideju takođe nasledio iz primitivizma jednoumlja internacionalisticke ideologije ili nacionalnog „grupisanja“. Zašto male nacionalne prćije moraju da budu etnički čiste, da li se tom nametnutom kompaktnošću ispunjava uslov „multikulturalizma“ i da li u jednoobraznom životu vladaju veća sreća i bogatstvo od onih koji traju u multietničkom mnoštvu, ili su takve zajednice lakše za pretapanje? Ali zaboravili su najvažnije lekcije. Komunizam je propao kao projekat, ali je opstao kao mentalni sklop, kao model mišljenja. Demokratija postoji samo u slabostima autoritarnih političkih „elita“. Ukratko, sve može da propadne, samo mržnja ostaje i traje. Iz perspektive gorkog iskustva i nepopularne istine utopija je samo želja da nam ne bude onako kako znamo da će nam biti.

Upravo zbog toga predstvanike, ministre i premijere zemalja Centralne i Istočne Evrope koji su protutnjali kroz Beograd vidim kao predsednike „odeljenjskih zajednica“ nekih malih đačkih „patrijarhalnih ešalona“, koji su došli da vide ono što čuju i da to sve ispričaju u svojim zemljama.

Mađarski pisac Šandor Marai kaže da bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. „Poslednji put je latinski bio ona kopča koja je spajala evropsku kuluru u neko duhovno jedinstvo. Ova kopča je polomlјena: razorilo ju je nacionalno častolјublјe. Bez zajedničkog jezika nema Evrope, jedino postoje nacije koje se mrze na četrdeset jezika.“ Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko lјudi. To nisu duše onih „podmuklih bakala sa glupim osmesima“ (Sioran) a ni njihovih srpskih domaćina.

Srpski političari, bez obzira na pompezne izjave i karikaturalnu ozbiljnost, izgledaju kao prodavci suvenira u Knez Mihailovoj, koji nude opančiće i med za potenciju izraubovanim babama i dedama što glavinjaju ulicom u varljivoj nadi da se od smrti može pobeći, jer u Utopiji nema smrti, ili ona bar nije toliko važna – kao ni život, uostalom. A jedno bez drugog ne ide.

REKA

Iznad kreveta u kome spavam (ili samo ležim i buljim u plafon i noćnu tminu), na zidu je okačena slika, akvarel Miše Berbakova, slikara iz Zrenjanina, na kojoj se baškari jedan menadar Tise. Mislim da je to baš onaj titelski, za koji se veruje da je u njegovom muljevitom dnu sahranjen niko drugi do Atila – Bič Božji, poglavica hunskih plemena koja su s ognjem i mačem došla u ovaj deo Evrope. Priča se da su po Atilinoj smrti i po njegovoj poslednjoj želji Huni skrenuli tok Tise da bi napravili mogilu u koju su sahranili svog poglavara, i da su zatim ponovo navratili reku iznad groba svoga vođe. Impozantno, zar ne? Bilo bi možda očekivano da iznad kreveta držim sliku nekog zavičajnog planinskog predela kome bih se stalno vraćao, ali ja ne želim da se vraćam, nije želeo ni Atila, zbog toga mu je i poslednja želja bila takva: poteći u isto vreme svim rekama, bez smiraja i zastanka. Steći istinsku vekovečnost, neuhvatljivo napustiti svoju osamljenost vladara i osvajača; okružiti se vodom – onim što te nadilazi u večnom toku.

Kada sam prvi put „šljegao iz planine u grad“, moje dečije oči nisu ispunila sva čuda sveta: vozovi, velike zgrade, saobraćajne gužve, mnoštvo naroda… Ništa osim reke. Možda bi se sve moglo i uprostiti, pa reći da je to samo veća verzija planinskih potoka i rečica, ali nije bilo sve tako jednostavno. Reka je nosila, kao debla iz neke daleke šume, jedan sasvim drugi i drugačiji život, koji sam otkrivao godinama kasnije, kada sam kao srednjoškolac provodio vreme ispraćajući Savu prema ušću ispod Beograda. Dok sam sa zemunskim ili sremskomitrovačkim ribarima igrao tablanet i pio vino, a u kotliću se krčkala riblja čorba, shvatao sam polako, iskustveno, „na parče“, da je samo reka uspela da nadiđe prolaznost; da svakoga dana iznova proživljava svoju večnost, samom sobom, i da se nikada nije zamorila u svojoj usamljenosti. Magnetska snaga koja je reci privlačila volšebnike i usamljenike kao što sam i ja bio u brižljivo skrivanoj samoći, postajala je anonimna besmrtnost koja poseduje samo sebe – istinska samosvest. Reka je sopstveni izvor večnosti, blaženstvo i cilj, vizija i izvor. Nestale prvo traže na rekama, kao da jedino tada racionalni um shvata da se pomereni um samoubice uputio pravo ka nečemu što je zemaljsko tumačenje večnosti i jedina njena slika; kao i smrt kojoj je krenuo u susret.

Ljudi ne slute koliko su strogi zakoni istraživanja istine i koliko je veliko ćutanje posvećenika reka. Daleko od letnje graje koja zapljuskuje kupališta i obale, blisko ratnim vremenima kada reke nose leševe i slično jutarnjim maglama koje se dižu iznad vode. Racionalnom ljudskom umu je veoma teško da shvati da su mnogi znakovi božanskog promisla tu ispred njegovih očiju, i da možda ljudi postoje zbog reke, a ne obratno, jer čovek nije uspeo najvažnije, ono što je reka svojim postankom postigla: da se osamostali od svoje sudbine.

Prošle godine našim nespokojima dominirale su slike izlivenih reka i potopljenih gradova. Ali, to nije bila reka, bila je to ideja koja je izgubila smer, tok koji je izgubio korito, banalna i vulgarna vera da se može biti iznad dubine i toka, da se može pobediti i nadjačati neko ko je pobedio i vreme i sudbinu. Jadna nemoć da se vlada suštinama dovela je do suštinske tragedije.

Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je Beograd, kako je to još davno primetio Aleksandar Deroko, sistematski – prugama, putevima, raznim ružnim zgradama – zatvorio sopstveni izlaz na reku. Kao da je neki davni „vizionar-dušebrižnik“ intuitivno želeo da buduće Beograđane zaštiti od ponora unutrašnje pustoši s kojom bi se suočili pri susretu s autentičnim tumačem večnosti – rekom. Jer kako objasniti ljubav, gde poljubiti prvu devojku, oslikati zalazak sunca, jutarnju maglu i studen… Prolaznost i večnost u isto vreme.

I očigledno je da se taj trend nastavlja. Sada će pustoš imati i svoju materijalnu inkarnaciju u cirkusu na vodi ili kraj vode. Nema razlike, cirkus je uvek cirkus, samo što će ovaj biti izokrenuti i naopaki parastos svemu onome što reka jeste i što grad nije.

Pesnik Dragan Jovanović Danilov u jednoj pesmi piše: Niko ne miluje kao voda. Vizuelno i taktilno, naravno. Za to nije potrebno biti plivač ili samoubica s mosta; dovoljno je razumeti. Ali nekada je i to previše. U takvim vremenima živimo i ona žive u nama, ovo drugo je mnogo gore.

SLEPCI

 Mislim da je čoveka sve teže uveriti u sopstvenu realnost i da su čak i oni površniji shvatili u kolikom i kakvom prividu žive. Ne znam šta bi bilo kada bi se i svakodnevna očiglednost izgubila. Verovatno bi se ukazala istina, ali da ljudi ne bi umirali od straha, i Bog je odustao od uklanjanja kulisa. Gustav Januh je u svojim Razgovorima sa Kafkom opisao retku priliku kada se Kafka nasmejao od srca. Naime, u to vreme, u Pragu su samo invalidska udruženja imala pravo da otvaraju bioskope, pa se tako pojavio i „Bioskop slepih“. Prema Januhovim rečima, Kafka je rekao da je to prava definicija privida filma, celuloidne stvarnosti: „stvarnije od same stvarnosti“. Nesumnjivo je da je Kafka vizionarski predvideo apsolutistički i vizuelni totalitarizam budućnosti, ali ovaj odnos prema varkama stvarnosti verovatno je daleko prozorljiviji i tačniji. Slepilo je moguća sudbina vida, loša misao, ali biti slepac jeste stanje duha. Ako se uzme u obzir da, skoro oduvek, „ambalaža prodaje robu“, treba znati da slepac vidi ambalažu, a slep čovek ono što je unutra, jer to oseća i zamišlja svojom imaginacijom.

U današnje vreme skinuti su velovi nerazumevanja sa svega i svačega, ali „razumevanje“ je postalo sinonim za manipulaciju. Sve je darovano pogledu, sa svih strana nas bombarduju informacijama, ali čovek zbog toga nije nimalo pametniji, a kamoli mudriji. Osim ako se pameću ne smatra rutina korišćenja mikrotalasne pećnice, usisivača ili mobilnog telefona, čitanje glasačkog listića ili gledanje TV dnevnika. Pogotovu su iščašenja velika u nekim suštinskim stvarima – npr. u shvatanju fenomenologije života i smrti. U knjizi Eseji o istoriji smrti na zapadu Filip Arijes piše da su u srednjem veku deci govorili da se rađaju iz kupusa ili da ih donose rode, ali su ta ista deca prisustvovala veličanstvenim opraštanjima samrtnika s bližnjima i njihovim ispraćajima u večnost. Danas su seks i reprodukcija deo uobičajenog obrazovanja čak i najmlađih, ali zato ako im umre deda ili baba, onda deci govore da su otišli na put preko mora ili da sada žive u lepoj cvetnoj bašti. Arijes je potpuno u pravu, smrt nam je nestala iz iskustva, postajući neprijatna činjenica života koji je odavno prestao da bude ono što bi po ontologiji trebalo da bude. Život je izgubio poštovanje, smrt je izgubila dostojanstvo. Ono što vidimo ne vidimo, televizija je imitacija života; što je više gledamo, sve manje vidimo, uljuljkani u činjenicu da se to što gledamo uglavnom dešava negde drugde ili nekom drugom.

Dakle, sve možemo da gledamo, ali ne možemo da vidimo, ubeđeni u lažnu dominaciju nad okolinom, za one lošije od sebe koristimo termin – slepci. Međutim, invertovan smisao koji moderna civilizacija pokušava da saobrazi podanicima i sebi upravo pravim ili onim drugim slepcima daruje najbolji vid i najveću dalekovidost. Oni koji vide duhom vida, reči, bola, strepnje, nespokoja… ne mogu biti prevareni, oni vide ono što osećaju ono u šta veruju, a ne ono što je darovano varljivom pogledu. Jednom prilikom sam prisustvovao maratonskom predavanju na kome je moderator pokušavao da nas prisutne ubedi da treba da kupimo „tajmšering“ aranžman, jer u današnje vreme, onaj ko to nema, on je običan slepac, bar je tako ovaj ljigavi i blazirani čovek govorio. Znači, ako želite da budete deo mondenske rulje, onda niste slepci, ako ne vidite da ste u suludom krdu potrošačkih životinja, onda ste dalekovidi; vizionari možda? I šta ako ja neću da napuštam svoj grad čitavog života, kao Imanuel Kant? Na ovu moju primedbu odgovorio je navodno dobronamernim savetom: da mlad uspešan i bogat čovek mora da prati trendove i da ne bude slepac. Nisam ja ništa od toga, ali on to nije video, ili nije želeo da vidi. Njegov posao je da ne vidi, on mora da iluzije naziva istinom. Bedan, uzaludan i loše plaćen posao. Ali je ta privredna grana u usponu. Neka bar po nečemu idemo ukorak sa svetom.

GLAD

Nikada nisam voleo da „ličim“ (na nekoga ili nešto), ali sam voleo da „podsećam“, pogotovu na ljude koji su ljudski rod oduvek opominjali na sebe, na suštinu postojanja. Takva istina je, naravno, nepopularna. Daleko od toga da se uvredim ako mi neko kaže nešto što se tiče moje ličnosti ili rada. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, pa čak i ja. Jedna davnašnja analiza mojih priča naterala me je da se duboko zamislim nad godinama planiranim i pokušavanim begom iz malograđanštine i običnosti. Naime, na jednoj književnoj večeri, književni kritičar primetio je da u mojoj prozi ima dosta reči koje označavaju gastronomske pojmove (npr. „more je proždiralo brodove“, „pisac je hranio vatru“… itd.), i bio je u pravu, s tim što sam i ja veoma iznenađen shvatio da se nisam ni milimetar odmakao od osnovne, skoro oblikotvorne kategorije (namerno kažem „kategorije“, a ne npr. „osećanja“) ovih prostora i naroda koji žive na njima – gladi.

Odrastao sam u relativno situiranoj porodici, s roditeljima intelektualcima i, kako se to obično kaže, ničega nisam ostao željan. Kasnije se, naravno, život postarao da okusim sve ono što sam u detinjstvu izbegao, i tada sam tek shvatio da glad nije fiziološko osećanje nedostatka hrane, već mentalitetsko-karakterološka osobina. Trajnija je i postojanija od svega ostalog: kulture i umetnosti, na primer. Ako neko ne veruje, neka pita nekoga, starijeg ili mlađeg svejedno, kakva su bila vremena rata, kriza, loših godina… I prva emocija kojom će dotični pokušati da nas uvede u priču o svojoj patnji počinjaće u najvećem broju slučajeva univerzalnom slikom i rečima: „’leba nismo imali da jedemo“. Sve ostale misli o društvenom, kulturološkom, ideološkom ili metafizičkom uzročno-posledičnom nizu ili aspektu koji je doveo do toga dolaze obično posle, više kao scenografija u okviru koje ova primarna emocija gladi ima svoje kraljevsko mesto. Evo još jednog primera: u dugoj mitomanski i mitološki intoniranoj sagi o „voljenom maršalu i najboljem drugu“ (J.B.Titu prim.aut.), pogotovu u delu koji se tiče priča iz njegovog detinjstva, centralno mesto zauzima priča o tome kako je „mali Joža“ skuvao suvu svinjsku glavu i nahranio mnogobrojnu braću i sestre… I tako dalje. Komunistička mitologija je invertovala i vulgarizovala scenu iz Jevanđelja – Svadbu u Kani Galilejskoj. I, naravno, hlebovi su, kao kod Velikog inkvizitora F. M. Dostojevskog, zaklonili horizonte. Ovo sam pokušao da proverim i praktično i svi „anketirani“, koji su, poput mene, imali tu sreću da u školi uče o „maršalovom“ detinjstvu, prvo su se setili te priče. Ne samo zbog toga što im je kasnije napisana i izmišljena „zagorska saga“ izlapela iz pamćenja već i zbog toga što su reagovali „na prvu loptu“ – instinktivno. Ali taj instinkt nije dominantan zbog toga što ljudi u sebi gaje animalne sklonosti ka zadovoljavanju svojih potreba, već zbog toga što nam je glad duboko usađena u psihu kao grozničavo osećanje održanja života, njegova inverzna, strahom oblikovana emocija. U zemljama pogođenim ratnim sukobima ne govori se o katastofi u kojoj stanovnici mogu da ostanu bez glave na ramenima, već o „humanitarnim katastrofama“ u kojima ostaju bez „hleba i za na hleb“. To obično izaziva veće zgražavanje i razumevanje čak i presitog razvijenog sveta nego sam preduslov: rat i ubijanje.

Očigledno se grandioznost i dostignuća modernih civilizacija više ne ogledaju u izgradnji monumentalnih spomenika trajanja, hramova i bogomolja, već u punim rafovima i gondolama supermarketa, gde se plotsko uživanje u hrani pretvara u ritual kupovine i tako se krug (be)smisla materijalističko-pozitivističke civilizacije zatvara u želucu. „Reč je postala meso“, a Hristove reči iz Jevanđelja, „Ne živi čovek samo o hlebu nego i o svakoj reči Božjoj“ – o tome, inače, govore sve religije – zaboravljene su kao atavizam prošlosti. Sadašnjost je obojila glad za karijerom, slavom, moći, novcem… i mnoštvo „malih“ gladi, koje je porodila jedna velika, nastala kao gubitak svih duhovnih i transcendentalnih uporišta i vrednosti: večita genetska glad sirotinje. To je jedina istinska valuta političke retorike i sentimentalnih lagarija, time nas kupuju jer nas je glad već izvrednovala i svakom zalepila cenu.

Nezasitost kao sudbina. Civilizacija se neće ugasiti u oskudici, već u preobilju, a neke bitne razlike i nema: čovek se davi u punoći na identičan način kao u praznini. Kao što iz sopstvene nezasite gladi gleda tuđu „sitost“, ne želeći da zna da je njegov komšija takođe suvereno pomerio granice (be)smisla u večitom posedovanju i prežderavanju svačim što moderna civilizacija uspeva da isfabrikuje. Ali taj „pravednik“ potrošačke religije zaboravlja da nikada ne možemo posedovati sve, odnosno, ako to ikada i bude moguće, tada više nećemo posedovati vlastiti život.

Ljudi moraju da jedu da bi živeli – to je biologija, ali ljudi sve više žive da bi jeli – to je psihologija, prokletstvo, rekli bi oni skloniji tradicionalnom tumačenju (ne)sitosti.

Socijalizam je bio sistem u koji se projektuju sve pomenute gladi i koji je na tron postavio „blagoutrobenije“ punih stomaka kao osnovnu pretpostavku „najpravednijeg društva“. Da nije tako, da li bi animalni i najniži instinkti imali takvu stoprocentnu prolaznost u društvenoj hijerarhiji, pa čak i preki prolaz u institucije sistema? Večita sumnjala neka razmisle o tome zašto su „jagnjeće brigade“ bile vrlo zastupljene političko-ekonomske formacije, sastavljene od „najuglednijih“ poslenika političko-ekonomske „elite“. Da nije bilo njih, da li bismo se i dalje „jeli“ između sebe, kao što smo to radili u poslednje dve decenije, ili još ranije? Sada više nema drugačijih sistema, razlike su male kozmetičke finese. Mislim da na jednom mestu u Đavolovom rečniku Embrous Birs kaže da je „majonez Francuzima zamena za religiju“. Ne znam za Francuze, ali Srbima su prežderavanje i težnja ka njemu u svakom direktnom i prenesenom značenju zamena za ideologiju.

U eseju „Gradsko čergarenje“ Mihail Epštajn piše o torbama koje ljudi nose iz kupovine: „U tim torbama što krstare gradom ima nečeg otvoreno gramzivog i grubo materijalističkog. Kao da su izašle napolje iznutrice koje čovek pridržava sopstvenim rukama. Ulicom nosiš torbu kao vlastiti stomak izvrnut naopako.“ Ili, u nastavku: „Te bisage i mešine pravljene su upravo od koža ubijenih životinja, najčešće od – želudaca. Tako da torba po poreklu i jeste želudac, samo što on više ne guta i ne vari, nego prima ono što će da vare drugi želuci.“

I šta na kraju ostaje čoveku, kakva to uzvišenost može da nikne iz želuca i kloake ere Vodolije? Nikakva. Da li se život svodi na beskrajnu trku i borbu u kojoj jedeš ili bivaš pojeden – da. Ima li izlaza – nema, bar ne u ovom životu.

HOTEL

Hotelska soba, kao sve druge.
Čas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastače i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i noću i danju.
Adresa nekoga
koji je možda već umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odveć beznačajne za pesmu.

 L. Borhes – „Pepeo

U vremenima bez psihologije kao nauke, u kojima je istina bila jedini bolni korelativ života, a ljubav i kazna i blagoslov, osmanlijska mudrost progovorila je kroz čuvenu janjičarsku opasku: „Samo se siromaštvo, ljubav i kašalj nikako ne mogu sakriti.“ Ne navodim ovde ovu drevnu izreku da bih polemisao s njom, nego da bih upravo potvrdio njenu neporecivu tačnost, koja je do današnjih dana evoluirala u znanje da će uvek, negde i nekako, probiti naša prava priroda, sudbina i kob. Nešto što će nas uvek otkriti u ogoljenosti koju smo upravo pokušavali da na svaki mogući način sakrijemo od okolnog sveta. Uvek će se negde pokazati nevešto zašiven porub naše savesti ili uspomene ili zakrpe na laktovima i kolenima, koje ćemo pokušavati da sakrijemo na do perfekcije ispeglanim i skupim pantalonama, ne znajući da su na duše odavno zakrpljene, više puta „profircane“ da se ne raspadnu. Jedno od takvih mesta na kojima ćemo deliti uspomene s duhovima prošlosti jesu hoteli, ali ne oni bleštavi iz centra grada, nego oni koji polako, kao okasneli putnici ili siromašni rođaci iz provincije, odmiču prema periferiji, ka kosmičkoj dimenziji provincijske i palanačke dosade i učmalosti, tonući u nju kao u bezdan prepun smolastog i samodovoljnog mraka.

Kada bi me put naneo u neki gradić ili palanku, uvek sam, strašću antikvara koji traži zagubljene dragocenosti, tražio hotel, delimično zbog toga što sam ipak morao negde da prespavam, a delimično zato što sam hteo da se iz neposredne blizine upoznam s tajnom istorijom mesta koja se stekla u tom sada oronulom hanu ili karavan-seraju. Prolaznici koje sam pitao za informaciju bili su krajnje predusretljivi, jer im je skriveno vlastito znanje o zaboravljenosti i praznini govorilo da zalutali putnik mora najpre da svrati u hotel, u taj specifični lazaret ili karantin, pre nego što se susretne s čaršijom koja je negde daleko u vremenu zastala u svom razvoju, i to na onom mestu gde je napustila sve vrline sela, a nije dobila nijednu dobru osobinu grada.

Hoteli su obično podizani na najlepšem mestu u varoši, zamišljeni ambiciozno, s nesretnim arhitektonskim rešenjima koja je trebalo da budu sublimat lokalne tradicionalne i moderne arhitekture i nazivom koji je trebalo da neinformisanom putniku ukaže na identitet kraja u koji su ga put ili sudbina odveli. Ili, što je takođe čest slučaj, nazivi su bili pompezni i „svetski“ („Palas“, „Pariz“, „Atina“, „Evropa“…), verovatno u želji da ekskluzivni dah tih belosvetskih metropola dotakne i varošku dosadu. Na otvaranja su dolazili varoški krem, politički i privredni uglednici, viđeniji građani, gosti iz prestonice i svi oni koji su pokušavali da pod krovom tog zdanja (koje nije pripadalo provinciji iako je suštinski bilo sve ono što provincija zaista jeste) napuste svoje neizbrisivo palanačko poreklo i sakriju kratke nogavice, „iks“ noge i izdajničke naglaske koje im je, kao bolan kompleks, nametnuo svet koji se pruža iza horizonta lokalne železničke stanice ili raskrsnice s magistralnim putem. Onda je hotel počinjao da živi: igranke, balovi, prijemi, sedeljke, popodnevne i nedeljne kafe, letnje bašte, dočeci novih godina, maturske večeri… Ali ubrzo, kao razbaštinjen plemić, hotel je počinjao da vene i propada, itisoni su se habali, tapeti cepali, a livrejisane uniforme konobara i recepcionera sijale su se po rubovima, reflektujući onaj bivši, nekadašnji sjaj, sve se više osećala zaprška iz kuhinje i sve je teže bilo kompletirati servis i escajg. Večernje toalete i najbolja odela smenjivao je „polutanski“ stil ljudi koji su, osetivši propast nečega što ih je bar formalno nadilazilo, sve češće svraćali da popiju kafu i rakiju kada su se zaticali u varoši, obeležavajući nadmeno teritoriju – bivši distrikt, koji je polako osvajala moćna provincijska uravnilovka.

I dok ležim u krevetu jednog takvog zdanja, zagledan u požuteli plafon i iscepane tapete s mnoštvom ispisanih poruka kao u zatvorskoj ćeliji, otresam pepeo cigarete u fišek napravljen od lista lokalnih novina, pošto pepeljara nema, i razmišljam o tome koliko je žena u ovoj sobi prevarilo muževe, koliko je radnika-terenaca baš na ovoj nahtkasni pisalo pisma kući i prebrojavalo svoje jadne dnevnice, koliko je prolaznika, trgovačkih putnika, hodočasnika, studenata i inih hudožestvenika baš u ovom lavabou požutelom od kamenca pralo svoje jedine čarape ili košulju koja je do jutra trebalo da se osuši na radijatoru, i koliko je njih jutrom u ogledalu zateklo svoje lice dan starije nego juče, koliko je samaca na primusu spremalo svoj skromni obrok, koliko je devojaka baš na ovom krevetu izgubilo nevinost za vreme maturske večeri, puštajući da svilena haljina koju je majka ili komšinica šnajderka vredno šila danima sklizne na prljavi itison ovog hotela – letopisa mnogih života, nadanja, ljubavi i smrti.

Danas se na prozorima mnogih takvih hotela suši rublje izbeglica koje nemaju gde da odu, iako dobro znaju, kao i ja, da smo samo prolaznici u životu, i to se ne može sakriti, nema zakrpa, iluzije, nade… Nikada se više nećemo sresti s prošlošću, kao što se u provincijskom hotelu više nikada ne mogu spariti tacna i šoljica za kafu, u čiji talog na dnu gledamo kao u bezdan.

BAKŠIŠ

Posle omamljujućeg sna u himeričnom „raju“ realsocijalizma i isto tako himeričnih poslednjih par decenija, kada su probuđeni narodi, poverovavši da su izabrani u svojoj patnji, davali najbolje i najgore od sebe, došlo je vreme surovije od same stvarnosti – vreme u kome treba da se suočimo sa sobom. Verujem da bi većina poželela da se nađe u boljem društvu, ali, kao i sve ostalo, vreme izbora je prošlo.

Mnogi pobornici prošle belle epoque verovatno sе ne bi složili s tezom da je jedini objedinjujući i nepromenljivi elemenat života posle Drugog svetskog rata bio – siromaštvo. U prvih par godina materijalno, a posle je nekoliko decenija trajala prava hiperinflacija siromaštva duha, morala, savesti… dok nije ponovo zavladao period materijalne oskudice. I kao što su revolucije obično produkti loše literature, tako je i period tranzicije samo loš produkt još lošije vizije balkanske postkomunističke stvarnosti i isto tako loše vizije liberalnog kapitalizma s kriminalnim podtekstom.

Uravnilovku i uniformnost beslovesne sitosti smenilo je šarenilo evropskog otpada i velika raslojavanja – bogati su bili sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Da ovi redovi ne bi ličili na manifest nove revolucionarne svesti i socijalne pravde, potrebno je delimično objašnjenje moje već poslovične skepse. Naime, ako pođemo od pretpostavke da sam sve oblike postojanja (pa čak i teorijske varijante) balkanske svakodnevice upoznao iz prve ruke, ostalo mi je samo nejasno (ili, upravo, kristalno jasno) nešto što više pripada matematici i algebri, a manje političkoj teoriji, što je obrnuto proporcionalno nacionalnom dohotku, minornim platama, socijalnim pomoćima, kirijama i apanažama… a direktno proporcionalno cenama, ekskluzivnim prodavnicama, novim automobilima i standardu vidljivom na ulici, da ne idemo dalje.

Dakle, odakle novac, na koji način se kupuje vreme i prostor? Ako se, u isto vreme, zna da su plate više nego simbolične, nezaposlenost velika, a mogućnosti zarade smešno male za većinu onih koji su doskora bili na „državnim jaslama“ i živeli „dan i komad“? Pa od bakšiša; raznih stimulacija za poslušnost i „društveno poželjnu“ svest. Višak vrednosti iz marksističke političke ekonomije pretvorio se u mrvice sa stola onih koji drže „kesu“ u posedu. Naviknuti na nezarađene apanaže, nesposobnost i licemerje kao važne podatke u radnim biografijama, siročići realsocijalizma veoma su se brzo privikli na nove gospodare, nove finansijske tajkune kriminalne prošlosti i „patriotskih“ zasluga. Svesni da nisu vredni izvan proste činjenice slugeranjstva, usavršavaju odavno naučen dar dodvoravanja i ulizivanja, i to se nagrađuje. Na nižem nivou država nagrađuje one siromašnije, zatvarajući oči pred sitnim švercom i malim lopovlucima u društvu koje je izgrađeno na poznatom imperativu pljačkaša poštanskih kočija iz ruskih stepa J. V. Staljina i V. I. Lenjina: Prvo banke, pa onda sve ostalo! Dakle, zarađujemo trista evra, a trošimo, za prosto preživljavanje, šeststo evra. Odakle nam onih trista viška, ne znamo ni sami. Ali ima ko zna – gospodari naših strahova, oni koji kuju nove okove i daju nam bakšiš ako smo nasmejani, poslušni i glupi dok ih nosimo. Mislim da u tome prednjače „intelektualne elite“ s malim platama i velikim osmesima, s jeftinim frazama i skupim automobilima. Svako ko je mogao da se uhlebi u neku „asocijaciju“, postao je asocijacija na sebe bivšeg, ali nećemo valjda ovde o moralu. A o čemu bismo drugom? Nauka nikoga više ne interesuje, umetnost dostojna intelekta i istinske kreacije postoji samo u tragovima, ali postoje umetnici, pesnici, pisci, tumači, teoretičari, analitičari… čak više nisu ni državni, sada su globalni.

Uzimamo jedan dinar, a vraćamo tri, plaćamo i što ne potrošimo, a potrošeno nam reprogramiraju, pa ponovo plaćamo. Zadužujemo i svoju decu i pokušavamo da ih ubedimo da je to „za njihovo dobro“. Možda i jeste – za naše svakako nije. Sve ovo me podseća na jednu priču za koju nisam siguran kako se provukla u „čistu“ tradiciju s obzirom na jasan homoseksualni podtekst, ali, ko zna, možda je narodni genij i tada bio dalekovid, pa predvideo savršen sistem: s malo para, zadovoljstvom, bakšišom, obrtom sredstava, socijalnom pravdom, tržišnom ekonomijom, gej-paradom, reformama… Pitanje kakve to ima veze s homoseksualcima i seksom uopšte nije na mestu – ima, i te kako. Dakle, priča ide ovako, kako su je meni pričali, pričam i ja vama. Veća grupa kiridžija bila je dugo na putu, od nemila do nedraga, po šumama prepunim hajduka i varošima prepunim varalica i lukavih trgovaca, daleko od toplog doma i svega onoga što dom jeste. I tako jedne večeri zanoće oni u nekoj maloj i tesnoj čobanskoj kolibi, napolju studena jesenja noć, bije studen, dal’ od planine, dal’ od vode ili Beograda na vodi, ko to sada zna? Oni polegali po slami kao sardine. Pritisli se jedan uz drugog da se malo ugreju. Dugo su bez žena, a narodna mudrost a i biologija nas uče: svaka rupa traži zakrpu. Seti se poslednji pa onom ispred sebe iznese džentlmenski predlog da mu da dukat, a da mu ovaj dozvoli da mu se malo primakne otpozadi. I tako bi, ali, kako inače i biva s dobrim idejama, onaj s teško stečenim dukatom iznese predlog onome ispred sebe, i tako sve do prvog, koji nemaše nikog ispred sebe, pa se povrati kod onog poslednjeg, koji pre toga beše prvi. I šta se desilo: za samo jedan dukat – bakšiš, koji se vratio prvom vlasniku, svi su bili i „furundžije“ i „tobdžije“: o prvom će ćutati, a drugo neće kriti. To je logika ponosa srpske politike i svih drugih poslovičnih sakupljača mrva i bakšiša. Tako je i s današnjom Srbijom: dok imaš dukat, možeš da tucaš bližnjeg, a posle moraš za taj isti dukat da se poturiš, ili si to već uradio ranije. Redosled nije bitan. To je svakako imanje koje dolazi od dupeta i tamo odlazi. Savremeni retorički potencijal laganja daće mu neko drugačije, evropsko ili globalističko ime. Narod bi rekao: tuci u dupe, ali do mozga nećeš stići. Ali sada se najpre počinje od mozga. Svejedno, važna je cena – jedan dukat. Možda bi to i imalo ekonomsku logiku, ali ne treba zaboraviti da je dukat samo jedan, „nije jedan po jedan“, već samo jedan, kao i šargarepa, uostalom. Samo magaraca imamo napretek.

Priča se, pošto kupio poto i vama prodajem, da je u jednoj „politički trusnoj“ situaciji Knjaz Miloš izašao ispred konaka u Topčideru pred besne vojvode i uzbunjen narod, koji nisu baš bili raspoloženi da se konfrotiraju sa Turcima u tom trenutku. Počela je „nova srpska država“ i prva lekcija je bila da se ne treba „kačiti“ sa vlastima, zbog dukata – naravno. Knez videvši početke kapitulantske politike i naznake nekih, daleko u budućnosti, briselskih pregovora, izloži okupljenima trenutnu situaciju „na terenu“: „Braćo Srbi, Turci vole dupe i dukate, mi dukata nemamo!“ Pa ti, brajko moj, sada vidi. Ili jedno ili drugo a može i obadvoje, mogućnost izbora uvek postoji.

Daleko od toga da sam protivnik života od svog rada (pa kako drugačije i živim poslednjih decenija), ali platu za najbrutalnije podaništvo ne mogu da primim. U mnogim zemljama konobari ne primaju platu za svoj angažman u restoranima, dobijaju koliko zarade, i to je u redu, to je plata za služenje. Ovde se bakšiš ne spominje – u kući obešenog ne govori se o konopcu. Zašto mi onda navire mučnina u grlo kada u svakodnevnom razgovoru čujem da neko radi za „veliki koncern“, „veliku stranu firmu“, „međunarodnu organizaciju“, „kompaniju“, „to je onaj do onoga“, „znaš on je kum…“, „ma kako ne znaš, potpredsednik…“, „to mu je švalerka ili svastika, nisam siguran…“, „on je iz one agencije…“… Valjda zbog toga i pijem, da bih oprao gorak ukus tih reči, da ne budem ni prvi ni poslednji posednik dukata, da ne budem ništa, jer i ništa je bolje od svašta.

ŽALBA SUDIJI ZA PREKRŠAJE ILI SVE MOĆI NAŠE NEMOĆI

Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U BEOGRADU

Timočka broj 14

11000 Beograd

Poštovani sude (ili sudijo, ovo drugo mi je malo prisnije, ličnije),

Ne znam kako se osećao „jazavac pred sudom“ (on je sve vreme priče u Davidovoj vreći), ali mogu da dočaram sebi kako se osećao David Štrbac pred „vladavinom prava, slavne nam carevine“. Samo bez šale i sarkastične Davidove narodske lukavosti. Pripadam onoj malobrojnoj grupi ljudi koji još uvek plaćaju svoje račune i prihvataju odgovornost za svoje greške. Ne bežim od plavih koverata, kada dobijem obaveštenje „o prispeću pošiljke“, odem u poštu i podignem je. Računam, ako sam pogrešio, treba da platim, uvek je moglo gore, pa sve ono što se novcem može platiti nije tako strašno, i sve dok time ne otkupljujem savest ili greh, a slava Bogu, nije tako… Plaćao bih i porez kada bi imao za šta.

I tako, odem ja u poštu, kad tamo – plavi koverat na kome je moje ime i naznaka da je u pitanju „rešenje“. Pa, ko velim, kada je neko već rešio da mi nešto reši, ne ide da ga ja razuveravam i razočaravam, nije se s državom i sudom šaliti. Doduše, nema javne osude, ali ima suda, i to je nešto. Ali se tu s javnošću, na moje veliko čuđenje, ne završava. U rešenju br. 4-15 Ипр.бр. 220091/14  stoji da za prekršaj (saobraćajni) od 10. 5. 2014. nisam platio celu kaznu, jer da sam platio polovinu u roku od 8 dana, onda bi se na tome završilo. Polovinu sam platio tek 21. 05. 2014. Doduše, rečeno mi je da se vikendi ne računaju u radne dane, a u kritične dane se „ugurala“ dva vikenda, ali da ne teramo mak na konac. Pogotovu ne sa čuvenim državnim sudstvom, koje nije radilo poslednja tri meseca zbog štrajka advokata. Bar smo saznali da država postoji i bez sudstva i advokata i da se zbog toga niko posebno ne sekira, pa ni ministar. Mislim, tako sam čuo. Ali, da ne dužim, da ne kočim reforme, otići ćemo predaleko a taman smo se zbližili.

Dakle, prekoračenje roka, odnosno drugi deo kazne od 2.500 din. (dvaes evrova, brat bratu), „zamenjuje se kaznom rada u javnom interesu u ukupnom trajanju od 20 (dvadeset) časova“, i tako dalje i tako bliže… Da vam ne prepričavam vaše pisano (nisam rekao – pismeno!) sočinjenije. Ruku na srce, nije mnogo sve dok ne bijete, ali mnogo je kada udarate po smislu jezika, života, smislu samom. Pa dobro, dokle? Ako ja moram da odgovaram, hoće li neko, napokon, biti odgovoran? Za jezik, smisao, istinu, pravdu, ili je vera u pravo toliko velika da sud i ne mora da radi, jer snaga vere, kao snaga Strašnog suda, dovodi stvari, ljude, ali ne i pojmove, u idealan odnos, značenja, bar.

Da kojim slučajem dugujem jedan, dva ili „skoro pet miliona evra“, onda bi moj „reprogram“ bio vest dana na svim televizijama. Postao bih „heroj nacije“, talio bih se s državom, ponosan na svoji dug i na sirotinju kojoj, silan i uspešan, mogu da pomognem i novcem a ne samo šljokicama i anestezijom bliskoistočnim ritmovima, cičalicama i kreštalicama, lukama i sojenicama na vodi, izvozom gluposti i uvozom bolesti. Javna stvar je to, a čim je javna, onda je i korisna, bar tako kažu. Ali, ja ne mogu da dobacim ni do toliko krvnih zrnaca, a sve ih je manje i ne reprogramiraju se zbog permanentnog stresa u poslednjih dvadesetak i više godina. Izvinite, shvatio sam i ja napokon, ovo nije žalba mom lekaru, ovo je pismo-žalba mojoj bolesti. Žalba na dijagnozu moje kazne, na jadnu formulaciju iskupljenja prava bez pravednosti, na jadnu zemlju jeftinih ideja i skupih uvreda prema onima koji nemaju drugu zemlju i drugi život. Zapričasmo se, pa da pređemo na stvar.

Molim vas samo, ako ne tražim previše, nemojte me kažnjavati „radom u javnom interesu“. Kaznite me svakako, zaslužio sam. Nije mi se našlo tih famoznih 2.500 dinara u novčaniku u predviđenom roku (nije ni posle roka), pozajmiću, platiću, uzeću povoljan kredit kod banaka kojima država baca građane kao rimski cezari gladijatore lavovima… Samo me nemojte kažnjavati mojim životom, ako Boga i ako za Boga znate. Nemojte da ograničavate javni interes na dvadeset sati, kada on u mom slučaju traje 46 godina. Trudio sam se, zbog sopstvene savesti i porodičnog ugleda, a to je valjda i javni interes (ili je bar to tada bio?!), da budem dobar pionir, da volim Tita (to mi je slabije išlo) i državu i vojsku (s Partijom mi je, takođe, slabije išlo, ali sam se trudio – više se ne trudim, digao sam ruke), da pomažem starijima, da budem mladi goran, sportista, omladinac, primeran vojnik, student (i tu mi je išlo – onako, ali sam se trudio – isto onako), da idem na vojne vežbe koje su postajale rat, da ne čujem kada pucaju, da ne vidim kada me kradu, da se pravim lud kada me lažu, da ćutim kada „pametni ćute, budale galame a fukara se bogati“ (Ivo Andrić), i sve to u javnom interesu. S vremenom sam izgubio svoj (interes, prim. aut.), ostao mi je samo ovaj – javni.

Nemojte me kažnjavati kaznom koju sam, jer ne umem drugačije, sam sebi razrezao. Napravite bar terminološku razliku između nas nebitnih i onih bitnih – naše je javno, njihovo je samo njihovo, a bilo je nekada i naše. Kaznite me, na primer, kaznom od dvadeset sati prinudnog rada, jer, cenim, država je prinuda, a rad za državu jeste posledica straha od prinude, pa je sam po sebi prinudan, i tu nema žalbe. Nadam se da razumete ovaj silogizam, jer se očigledno odlično razumete u prinudu, pa bi trebalo i u logiku, a posle je sve rutina. Kazniš onoga ko trpi, jer je navikao, ne sme da se žali, a druge koji nemaju tih sklonosti ne kažnjavaš, da se ne bi uvredili, pa onda nema više gojenja ega u pokloničkim emisijama, medijskim stranačkim biltenima fantastičnog žanra, dok su razne presude i poreske olakšice bombaste vesti, herojske akcije i „reformski uspesi“.

Ili, kaznite me društvenom i svakom drugom ljudskom srećom. To je isto tako neprimereno kao i ovo prvo, i nemoguće naravno. Shvatili ste, ne aludiram na tačnost zakona ili stručnost i pozvanost suda (na početku sam rekao da poštujem institucije sistema), pokušavam samo da ukažem na granice pristojnosti, na sve ono što se vidi u jeziku a ne prepoznaje u savesti. Na olako izrečene reči, paušalne presude, konstatacije bez bilo kakve empatije i prema izrečenom i prema onome kome je izrečeno. Ne prekorevam nikog za ono što misli ili što mu se vremenom i iskustvom nametne kao zaključak, upozoravam samo na ono što smo postali. Ako je prva misao kada vidimo čoveka koji vozi dobar automobil ili ženu u kratkoj suknji da je ovaj prvi lopov ili narko diler a ova druga je kurva onda nešto nije u redu sa nama. Nismo tumači morala već jasni pokazatelji vlastite pokvarenosti. Ako država polazi od pretpostavke da su svi građani potencijalni razbojnici i prekršitelji zakona onda je njen potencijal u tom pogledu zaista prevelik. Ako razgovaram sa nekom (lepom, na primer ili ne mora, nužno, da bude lepa) ženom na ulici onda to ne znači da mi je ona ljubavnica, možda sam je samo pitao; koliko je sati?, možda mi je školska drugarica, koleginica… Ako mogu da biram između pozicije ljubomorne žene i muža budale biram ovu drugu. Ne samo da bi bio budala već da bi se zaštitio od „nepogrešivih“ prvih zaključaka i misli. To se zove potreba za razumevanjem ili, banalnije, nemoć da se bude brutalan i isključiv.

Za vreme svog sasvim običnog života objavio sam par knjiga, uredio i priredio preko trista, napisao desetine tekstova… Nisam siguran da su čitaoci bili pametniji posle njih, nisam ni ja, ali smo pokušali i ja i oni. Dok sam pisao ili dok je neko to sve čitao, svakako nije otišao da gazi ljude po ulici, da pljačka ili da praznoslovi, obrazlažući tajne razloge javnog poniženja po televiziji i novinama. Verovali smo da nam je „javni“ i zajednički interes da budemo bolji, istinitiji, da verujemo u prave vrednosti i da ih stvaramo, i intimno i javno. Ne, ne mislim da mi od kazne odbijate retroaktivno vreme provedeno u mojoj ličnoj i životnoj uzaludnosti, kao neki (prvo)borački staž. Ja samo pokušavam da razdvojim „babe i žabe“ i u tu svrhu dobrovoljno se prijavljujem da „odradim“ svoju kaznu čisteći tuđa govna (izvinite na vulgarnosti, ali ovo ne mogu drugačije da kažem), jer mislim da je naš zajednički (a samim tim i javni) interes da stvari nazovemo pravim imenom i (pre)poznamo po obliku i mirisu. Nekako bih se lakše osećao s takvom kaznom, bez retoričkih i estetskih ulepšavanja, bez potrebe da se divim nečemu što se ne zove svojim pravim imenom, sakrivenom iza egzistencijalnog straha i vokabulara agresivnosti i loše prikrivenog primitivizma. Bar se trudim da budem iskren (e, to mi već možete uzeti za olakšavajuću okolnost), jer teže je zaslužiti nečiju iskrenost nego prijateljstvo. To bi trebalo da bude prva lekcija za sve koji dolaze na vlast, a ne, kako to inače biva, poslednja, najteže naučena i najbolnija, obično onda kada je kasno za sve i kada moćnici nemaju ni snage ni intelekta da shvate „da je i pad let“.

Shvatili ste, bar se nadam. Ja se, u stvari, ne žalim na kaznu, čak ne ni na vašu „pismenost“, na pravni jezik koji „kao da je sastavljen od stvari a ne od reči“ (Ortega i Gaset), ja se žalim na žalosne prilike u kojima smo svi žalosni. Iako sam ja više tužan zato što su oni koji nam kroje „javni interes“ – jadni. Vi, naravno, postupajte po savesti i slovu zakona, a mi ćemo onako kako moramo. „Možeš da me zoveš i krčag, ali nemoj da me razbiješ“, kaže narodna mudrost, ali više nisam siguran u vezi s tim razbijanjem, jer nisam siguran ni u vezi s imenom. Jedno ide uz drugo, kada se lupa, naravno.